Tagged: Консензус

Ахтисаризација Космета или Речник капитулације


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами.  Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон  20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, односно, данас, скупштинском процедуром изгласаном, тзв. Резолуцијом о Космету, зготовљеном, сва је прилика, много пре њеног промовисања, односно, тренутка када ће угледати светло дана, и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву директну најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Или Резолуцијом?

Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи поводом садржаја Резолуције о Космету, остаће, показало је то данашње заседање националног парламента, на жалост, изнуђени, помирљиви консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасним, али искреним западним силама. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, до интегрисаног управљања границама, суморни пејсаж (анти)српског становишта уистину је сам себи укинуо сваки национални и државнички хоризонт потањајући још дубље у живи песак неутаживе евроунијске мочваре.

Стога, уместо преко потребног проширења правног коридора између актелног Косметског статуса и националног Устава који је Резолуциојом  морао бити обезбеђен, није никакво изненађење, још мање ново разочарање, што смо се током потоњих сати скупштинског заседања о вери наслушали од невере и готово поверовали у арогантни вредносни и историјски нихилизам човека који се недавно окуражио да пређе рубикон, осионо изговоривши све оно што онај претходни није смео, понизно најављујући још да ће предузети преостале кораке на које се није усудио и од чега је устукнуо или није стигао да учини први.

Сувишно је, међутим, наглашавати да ко оде и педаљ даље од претходног неће истог само превазићи по непочинствима, већ ће га амнестирати највећег дела историјске одговорности која му припада након што је прихватањем мисије ЕУЛЕКС започео саучеснички процес одржављења наше јужне покрајине до овотренутног степена потпуне функционалне независности. И не само то, биће одговоран и за данас озвучени речник капитулације којим је образлаган и брањен (?) злослутни предлог Резолуције о Космету у српском парламенту, необјашњиво и опасно сличан Ахтисаријевом рукопису. А шта је то, до, коначно помирење са реалношћу и  стављање де јуре печата на де факто стање.

Зато баш, обавеза је сваког од нас да не престане да говори истину и када нам говоре благоглагољиви да говорити данас значи говорити узалуд, нити да престане да ћути када нам премудри прећутно изнуђују самоскрнављујуће речи. Јер ово није више битка са туђином, ово је поклич ка нама, и за нас унутра. Поклич против заборава. А да се то не би заиста и догодило, у злехудом времену насилне и саучесничке ахтисаризације косметског дела наше Отаџбине, најпре морамо бити свесни да смо се данас растали од сопствене историје. Можда ће ова околност бити довољан мотив да се коначно и окупимо као национ и замолимо за опроштај. И сопствену повест. И Космет. И Народ наш на њему којем данас окренусмо леђа.

Advertisements

АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС


Марти Ахтисари
Фотографија: nenadzoric.co

Пише Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Мантрично најављујући платформу о Космету – вероватно једини политички институт који НИКАДА не треба установити, јер је, управо супротно, универзална симболика Видовданског кода поодавно установила ванвремену платформу опстанка целокупног смисла нације, а тиме одредила и међе маневарског простора изван којег престаје историјски пут и почиње историјско беспуће – политички естаблишмент на власти, заправо, осмишљено и систематски одлаже тренутак када ће коначно морати да погледа Народ у очи. Ако ће морати?

И наговештена насушност консензуса нашег о Косметској платформи – прва и последња нужност коју сасвим и безусловно не треба стављати на дневни ред ИКАДА јер је својом историјском улогом раније поменута симболика Видовданског кода поодавно, сама направила вечни консензус са историјом сопственог Народа,  а тиме и његовом будућношћу коју данас живимо ми, и коју ће сутра живети наши потомци, ако им је колико сутра већ не укинемо фамозном платформом којом, сасвим извесно, престајемо да будемо и почињемо да „буду“ (они, тј. све што никада нисмо били и све против чега смо одувек устајали да бисмо остали оно што смо одувек били) –  та лажна, патворена неопходност консензуса која поражавајуће сведочи о моралној недораслости неупитном питању, оном увек прећутном и никада изговореном императиву са којим се кроз сопствени живот корача мирно, кроз туђ свет самопоуздано и кроз европску повест уздигнуте главе, ништа је друго до кукавичко скривање иза заједничког становишта, па још и помало туђег (Ахтисаријевог), не због оснаживања једне важне националне идеје или става већ због разводњавања и минимизирања претпостављене историјске и материјалне одговорности и то онда када лично становиште није више своје, ако је икада то и било и када суштински треба елегантно заобићи сопствени Народ, канда веродостојно представљен парламентарним политичким опцијама које ће учствовати у форматирању платформе. Ако буду учествовали? И ако платформе буде?

Па може ли власт икако да учини оно што избегава и коначно погледа свој Народ у очи (платформом), онај Народ свој који је веровао да поклањајући своје последње изборно поверење (претежно) њој, враћа у боцу кошмарни антинационални дух политике њене претходнице? Може ли тај страшни, невољни сусрет тренутка (слабости политичке класе на власти) и историје (грандиозности историјске, Видовданске истине) протећи у тој мери мирно да се може наставити заједно и спокојно пут у будућност? Не! Зато и нећемо угледати никакву платформу о Космету. И не само зато, већ и због тога што платформе заправо нема и због тога што оно што би се могло наслутити као платформа уистину и није ништа ново, него управо оно старо, али не наше, видовданско, старо, већ њихово, туђинско и зло, којем смо не тако давно рекли „не“, тихо и без икакве форсиране платформе, само зато што се напросто историјски подразумева, једноставно одбијајући да пристанемо на Ахтисраијев план, онај план којем ћемо ми, оводанашњи, недостојни и кукавни, удахнути ваздух у плућа не оног часа када буде почео да се спроводи у свом пуном капацитету, или барем делимично најављеним активирањем договора о интегрисаном управљању прелазима постигнутог током бриселских разговора, већ оног кобног трена предстојећег када у тобож одлаганој и реално непостојећој платформи ипак будемо препознали морбидни Ахтисаријев рукопис. Зато баш до тог сусрета неће ни доћи, све и да једног дана заиста некакав папир назовемо платформом. А до тада, имаћемо платформу, платформу платформе, платформу о платформи платформе и тако у недоглед…

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУАЛНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: ШТА НАМ ЗАИСТА ТРЕБА СЛОБОДА ИЛИ НОВИ СИЗЕРЕН?

Повезани текстови: ЛОГИКА САМОУБИСТВА

Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ