Tagged: Космет

О СЛОБОДИ МОРАМО ПЕВАТИ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

 

На слици: Повлачење српске војске преко Албаније; Фотографија: facebookreporter.org

На слици: Повлачење српске војске преко Албаније;
Фотографија: facebookreporter.org

Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политичке елите, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?

Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?

Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.

Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.

На слици: Сцена из филма "Андреј рубљов", Андреја Тарковског из 1966. године; Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

На слици: Сцена из филма “Андреј рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

Advertisements

Нађа Андрејевић – Келери: “Отимање Косова” из пера једне српкиње


????????

Разговарала: Славица ЂУКИЋ

У тренутку када скоро цео свет подржава отимање јужне српске покрајине КИМ – а од стране Шиптара, Србима остаје нада да ће се наши потомци једном вратити на КИМ и да ће Косово поново територијално бити наше. Какав год био расплет косовске драме, народ треба да чује глас најзнаменитијих Срба на прагу трећег миленијума. Тај глас се недавно проломио у књизи ОТИМАЊЕ КОСОВА – новинарке Нађе Андрејевић – Келери.

Наставите са читањем

„МИР“ ТВОРЧЕВ И ШЕГРТОВ


На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com Наставите са читањем

„ДА“ ЗА „НЕ“, ИЛИ УКУС СЛОБОДЕ


На слици: Слобода; Фотографија: www.srpskikulturniklub.com

На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com

Прегршт различитих интерпретација вечерашње одлуке Владе Србије да одбије бриселску понуду о решењу Косметског питања, од оних афирмативних али ретких до посве сумњичавих и многобројних, међу којима, поред незаобилазног еврофанатичног оркестра значајно место заузима читав конгломерат оних које иза ове одлуке наслућују само лицемерни маневарски потез привременог одлагања капитулације, драматично говори о сложености процеса рехабилитације добрано пољуљаног националног самопоуздања и дубини параноичне подвојености  Народа од власти и обратно…

На слици: Слобода; Фотографија: www.srpskikulturniklub.com

На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com

Наиме, не мали број реакција родољубиво орјентисаног света чија је централна  значењска тенденција садржана у констатацији да је одавно још по среди оживотворени  и неповратни процес чијој се очекиваној сутрашњој формализацији супротставио тренутни страх власти од евентуалне реакције свог Народа, парадоксално сведочи о страху истог тог дела Народа од обриса Слободе који се може наслутити иза очекиваног истрајавања власти на оваквој одлуци.

Није тренутак, елем, за сумњом опхрвану проблематизацију вечерашње одлуке Владе Србије. Тренутак је за разборити, хладнокрвни национални поклич подршке владином становишту којим се осим оснаживања преговарачке позиције Србије, родитељски остварује корективна улога Народа према власти коју је бирао (ако јесте бирао?) и иста (власт) приводи националној историјској парадигми у часу када је управо она (национална историјска парадигма) „претила“ да трајно постане њена грижа савести. Овај синтагматски напор Народа не сме изостати у часу када је држави и нацији више од свега потребан одлучни ехо јединственог става око јединог нам Космета, упркос  недостатку моралне снаге актуелне власти да храбро обави своју историјску дужност и отворено ЗАТРАЖИ подршку Народа за своју вечерашњу одлуку. Јер друге одлуке не може бити. И зато што би неизоставно подршку добила. Ако већ власт то није учинила, учинимо то ми, сливајући своју солидарност њеној вечерашњој одлуци у слободарски историјски ток. Онај ток који је старији и од нас оводанашњих Срба и од привременог владајућег реда и који над нама бди од Светог Саве и   Видовдана.

И на послетку, ко вечерас није осетио дамар достојанства и укус Слободе не сме сметнути са ума да ће верујући у своју завереничку визију можда и на жалост и дочекати њену емпиријску валидацију (јер свакако власт коначно бива истерана на чистац и наредних дана ће коначно бити потпуно јасна њена улога у актуелном геополитичком и осталом галиматијасу), али и бити на страни свега што компромитује напоре ка девазализацији Отаџбине и свих оних којима је до тога јако стало.

На слици: Видовдан;Фотографија: www.slobodanjovanovic.org

На слици: Видовдан;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Очев непребол


На слици:Шар-планина;фотографија: www.haoss.org

На слици:Шар-планина;
фотографија: http://www.haoss.org

Расплела си косу бешумна лепотице.  И прозборити нећеш.  А, ко ће очешљати боре које ноћ просу обронцима стаса?

Коме да кажем…

На слици: Шар-планина; Фотографија: www.haoss.org

На слици: Шар-планина;
Фотографија: http://www.haoss.org

Ископали су ти очи МОЈИМ прстима. Срце су ти ишчупали ОВИМ шакама. Немаш више нити гласа. СВОЈИМ сам твој утихнуо. Земљо моја…

Остала је од тебе само моја чежња за тобом. Оно корака што те не прокорачах, оно стаза што не докорачах… И очев непребол који од сопствене деце прикривам.

На слици: Шар-планина;фотографија: http://www.pouke.org

На слици: Шар-планина;
фотографија: http://www.pouke.org

ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ ИЛИ, НАРОД НИЈЕ САУЧЕСНИК


Пише: Станимир Трифуновић; Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.tvorac-grada.com

На слици: Сцена из филма: “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

У којој мери је потмуло и громко ћутање Народа субверзивна претња бахатој антинациналној политици државног врха тешко је наслутити у околностима тоталне медијске и вредносне окупације националног и индивидуалног разума…

Тек, сведен на суморни али снажни егзистенцијални рефлекс, још добрано поткрепљен робустним медијским илузијама, Народ је, не својом вољом,  вешто измакнут из процеса критичког посредовања између општих националних интереса са једне стране и власти која исте, наводно, артикулише, са друге стране. Овим пројектом, дизајнер разграђивања српског идентитета успешно је остварио барем два циља: Најпре, огромна историјска и слободарска енергија српског Народа, превасходно је апсорбована базичним индивидуалним потребама и као таква подвојена од крупних националних питања, какво је КОСМЕТСКО питање данас. А потом, власти су „добиле“ празан, брисани простор за спровођење неразумних наума којима на пут неће стати Народ којег се исти животно тичу.

На жалост, описаном евакуацијом власти од сопственог Народа, Космет је постао симболом мноштва појединачних туга које вазални режим својом антидржавном политиком  не претендује да обједини у непоколебљиви национални ехо родољубља, већ их хладнокрвно препушта драматичним и болним личним епилозима, упорно одустајући од видовданске етике на којој је саздана вредносна и духовна генетика Народа и још упорније се удаљавајући од Народа самог.

На слици: сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

Овај злослутни искорак власти из историјске вертикале свог Народа и свега што представља парадигму његовог идентитета не упућује само на степен деформације политичке призме кроз коју класа на власти посматра прилике у земљи (сасвим сигурно посве другачије од Народа који јој је поклонио поверење), већ сведочи и о потпуном одсуству обриса њене примарне историјске улоге: творења непоходних и нужних услова за овоепохално окупљања нације око најдревније националне истине, актуелне данас исто колико и у време њеног настајања. Овај синтагматски напор компоновања целокупног Народа око узвишених идеала Слободе и правде, који није морао (нити смео) прерасти у ратнохушкачки поклич нити једног тренутка, а свакако је био преко потребан за постојану одбрану националних интереса, изостао је у оној мери у којој је власт природно израсла из Народа.

То је неизоставно најснажнији, а вероватно и једини разлог, зашто је до потоњих дана изостао процес окупљања српског Народа. Тим пре, што је држава на удару (безмало) остатка света, дакле, спољашњег непријатељ који по правилу рефлексно мобилише националну солидарност, за разлику од унутрашњих политичких, међустраначких разлика које генеришу делимична и привременија окупљања, готово по правилу, као последицу парцијалних интереса и/или идеолошких пристрасности својих присталица.

Елем, историјска парадигма, онај ванвремени идентитетски генотип нације као врста рефлексног одговора на угрожавајуће спољње стимулусе, никада до дана потоњих није био хендикепиранији за зрелу оданост своје политичке елите основној властитој мисији: саборизацији нације у времену актуелном. Уместо тога, арогантним отуђењем од националних интереса, власт је одустајући од дослуха са својим Народом, јединственим чуваром универзалног кода за дешифровање појма Слободе, дигла руке и од историјске парадигме и оставила Народ на геополитичкој ледини онда када му је била најпотребнија. Недоралса за хоризонтално повезивање Народа око сопственог интереса, попут ткива око костију, власт је безпризорно оголила вертикални смисао национа, остављајући га изложеном свим атавизмима савремене цивилизације, а посебно оном њеном делу који је ка њему усмерио старе историјске анимозитете и непресахле ресантимане.

Отуд, громко ћутање Народа, није никаква потврда сагласности са политиком власти, илити, недај боже, саучесничког одобравања њених антинационалних и антидржавних непочинстава, како се од стране бескрупулозног медијског апарат жели представити. Не! Ова тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој парадигми. Не ћути, Народ, дакле. Народ се у тишини евакуише од сопствене власти и – ослушкује. Ко ће први проговорити о окупљању. Али веродостојно и родољубиво.  Јер само такав глас представља вапај за Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.

На слици: Сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: Сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

ЛАПОТ НАД СОПСТВЕНОМ ДРЖАВОМ


На слици: Сцена из филма "Сталкер", Андреја Тарковског;Фотографија: www.diary.ru

На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.diary.ru

Након бесловесног урушавања крхке али јасне државне политике оличене у националном становишту Војислава Коштунице, брутално спроведеног од стране претходне владајуће олигархије током њеног четворогодишњег харања Отаџбине, уместо очекиване и нужне рехабилитације српског становишта и започињања неопходног националног окупљања – уследило је ново „подвижничко“ удаљавање од националних интереса до предстојећег самоукидања државности на делу властите територије…

Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће међутим бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника, будимо уверени. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено  његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би творца могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом којом је себе опхрвао и најмучнијим антидржавним чином – издајом националних интереса.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: http://www.pouke.org

На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org

Али, наше власти морају знати да тим чином неће ставити тачку на И(здају). Прва издаја се, наиме,  не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!

Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без  ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.

Но, како и ми живимо одлуке наших предака, тако ће и наши потомци живети наше одлуке. Стога, ако је ишта важно данас, јесте да им оставимо наду ( и утеху ) да су неки од њихових предака, онда када је презирање сваког суверенитета и свог Народа вредело шаку сребрењака, часно чували жижак националне Слободе. И, можда је то, на жалост, или срећу, наша једина мисија данас.

Јер, неће проћи још много времена када ће измучени српски Народ осетити понос што је истрајавао у нечему у чему је у једном периоду био прилично усамљен а значило је много за међународно право и међународне односе, баш као што ће и не мали број нас, непоколебљиво истрајних у инсистирању на националној самобитности и присно привржених принципима које су погазили они којима смо (по)веровали – осетити понос што је истрајавао у нечему у чему смо у једном периоду били прилично усамљени а значило је СВЕ за нашу Отаџбину. То је била наша одлука када одлуке наше политичке класе нису следиле историјски код сопственог народа.

На слици: Сцена из филма: "Сталкер", Андреја Тарковског;Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

На слици: Сцена из филма: “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

 

РЕКАПИТУЛАЦИЈА КАПИТУЛАЦИЈЕ ИЛИ КАКО СМО ОДРЖАВИЛИ НАШ КОСМЕТ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

…Уочи петогодишњице самопроглашења независности тзв. Републике Косово, или пет година саучесништва.

На слици: Манастири на Космету;Фотографија: 5.http://www.kosovo.net
На слици: Манастири на Космету;
Фотографија: 5. http://www.kosovo.net

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Очекивано, грубијански печат на овај продужени терористички акт, експресно је ставила и група земаља окупљена у (не)формалну разбојничку дружину која је запосевши више од пола Европе, похитала да своју шапу спусти и на свето српско тло. Додворавања ради и потврђивања покорне лојалности вођи ганга – Америци, и њеном топузу НАТО-пакту, истом оном који је храбро насрнуо на усамљену Србију 24. марта 1999. године.

И, то би, отприлике, било све, чиме је непријатељ располагао. Све остало стајало је на нашој страни.

На слици: мартовски погром на Космету 2004;фотографија: 7.www.rtv.rs
На слици: мартовски погром на Космету 2004;
фотографија: http://www.rtv.rs

Нити један формално-правни акт наше државе који практично развија и оживотворује аспекте једностраног самопроглашења независности није постојао. Захваљујући постојаном ставу Русије, Савет безбедности Уједињених Нација је био „безбедан“ за највећи српски интерес; захваљујући непопустљивој политици тадашњег премијера Војислава Коштунице робустна пристрасност фрустриране Европске Уније је доследно држана на дистанци, док је Марти Ахтисари са зготовљеним рукописом под мишком нервозно примао Нобелову награду за мир.

Шта више, имали смо Резолуцију 1244 СБ УН, имали некомпромитован, поштован национални Устав. И најважније, имали смо обрисе политичког (и националног) јединства о Косметском проблему.

А онда је унутарнационална скупина политичких адолесцената, лица још обраслих бубуљицама политичке незрелости, али добрано антинационално структуираних, партнерски потпомогнута од старне евроатланског ганга, започела промоцију новог система вредности са чијег се врха злочесто шепурио општи вредносни нихилизам. Напросто, ништа више није било свето. Измученом и престрашеном Народу је утерана безпризорна Шенген илузија о бољем животу а држава је добила цену. Космет, понајпре. Општи национални интерес је рапидно дегенерисан до скупине од седам и по милиона појединачних базалних мотива, или нешто мањег броја, властохлепивих аспирација политичких странака, односно калкулантско-опортуних маневара најзначајнијих националних институција, чиме је остављен брисани простор за брутални поход дела НВО сектора.

На мајским изборима 2008. Народ није довољно убедљиво поразио наметану илузију о евроунијском благостању које канда нестрпљиво куца на врата Отаџбине, антинационалну и антидржавну идеологију осионе банде политичких хулигана, дајући јој на тај начин легалну шансу коју она није пропустила, као што ни 4 године касније, на Ђурђевдан 2012. године није довољно јасно препознао бедни глобалистички трик реформе старе илузије, одглумљен од стране „неких нових (старих политичких) клинаца“ у „блоку“. Започело је последње одбројавање.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: www.spc.rs
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.spc.rs

Најзад, вратимо се на почетак саучесничког процеса одржављења нашег Космета, тј. партнерског садејства власти и ЕУ у творењу функционалне независности наше јужне покрајине, до саме столице у УН. Хипнотисана ирационалном догмом „ЕУ нема алтернативу“, 29. априла 2008. године, власт је потписала ССП са Европском унијом. Овим споразумом Србија се обавезала да постепено укине царину на увоз робе пореклом из Европске уније у прелазном периоду. Штета, преко 500 милиона евра. Запитаће се неко какве везе има овај економски чин са разградњом територијалне целовитости земље? Има! Био је то први конкретни уступак наше стране зарад приближавања ЕУ. Он је одшкринуо врата уласку у незустављив процес подавња захтевима ЕУ са безмало еротском страшћу, од којих је сваки следећи односио део атрибута српске државности на Космету. ССП је био „златни кључић“ за Пандорину кутију.

Уследило је кобно прихватање мисије ЕУЛЕКС почетком децембра 2008. године  чији је основни циљ био (и остао) да постави административне темеље терористичкој творевини, тј. да врши надгледање спровођења процеса остваривања практичне независности Косова, што представља основу плана Мартија Ахтисарија, истог оног човека који је експлицитно рекао да је косовска независност неповратан процес.  На тај начин је косметско питање измештено из УН и Савета Безбедности и препуштено на милост и немилост ЕУ, истој оној творевини која је масовним признањима јасно рекла шта мисли о територијалном интегритету Србије и самопроглашеној косметској независности безмало истог дана када је  илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила отцепљење од Србије. Није згорег подсетити се шта је портпарол Државног секретаријата Америке, Шон Мекормак, рекао тим поводом у децембру 2008. године:   „Подржавамо циљ ЕУЛЕКС-а да ојача институције које спроводе владавину закона широм Косова, на добробит свих заједница, и да промовише територијални интегритет Косова (!??!) и регионалну стабилност“, као што није на одмет ЧУТИ и последњу званичну изјаву Бернарда Бохарта, шефа мисије, „статусно неутралног“ ЕУЛЕКС-а, у којој дословно каже: „ЕУЛЕКС ће наставити да подржава Косово на путу према ЕУ“.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: http://www.pouke.org
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org

Ако се узме у обзир да је распоређивањем припадника мисије Еулекс, две хиљаде полицајаца, цариника, истражитеља и судија, на „легалан“ начин (уз српску сагласност) отпочео поступак оснаживања полиције, царинске службе и судства Косова, престаје да бива збуњујуће потписивање Споразума о полицијској сарадњи Министарства унутрашњих послова Србије са ЕУЛЕКСОМ, следећег акта који обеснажује елементе државности Србије на Космету.  Упркос покушају власти да садржај овог протокола представи као целисходан напор на терену размене информација у борби против организованог и прекограничног криминала, као и других илегалних активности, и мање луцидном посматрачу неће промаћи да је овај Протокол потписан са ЕУЛЕКСОМ, оним бескрупулозним адвокатом хулиганске, антицивилизацијске дружине (ЕУ) чији је мандат дефинисан Ахтисаријевим рукописом, истим оним рукописом у којем експлицитно пише да је једна од надлежности ЕУЛЕКСА и – царина(!?), а чији творац арогантно закључује да је косовска независност неповратан процес и самодовољно додаје да ће тако остати упркос противљењу Србије и њених савезника!

На слици: Пећка патријаршија;Фотографија: 2.ovsiste.webs.com
На слици: Пећка патријаршија;
Фотографија: 2. ovsiste.webs.com

Након непотребног срљања у загрљај МСП, чиме је стратешки ослабљена позиција Србије, у договору са земљама чланицама ЕУ, ревидиран је и текст Резолуције о Космету усвојен у националној Скупштини почетком августа 2010. године. Измењена је синтагма „разговор о свим отвореним питањима“ термином „дијалог Београда и Приштине“, док је синтагма „једнострана сецесија“ потпуно избачена из текста резолуције. Па, шта, рећи ће неко? Паметном, довољно. Првом изменом Београд и Приштина су стављени у формално-правно равноправан „дијалошки“ положај супротстављених страна, док је избацивањем „једностране сецесије“ из текста Резолуције, остављен простор за процесно уграђивање добровољности Београда у легализацији Косметске независности.

Процесно уграђивање добровољности српске стране започело је недуго потом, парафирањем већег броја бриселских договора од којих је сваки следећи у низу редуковао уставно-правне ингеренције српске државе на Космету. Праћено помним „ћутањем администрације“ националног Уставног суда, круну бриселског антидржавног процеса представља последњи имплеметирани договор између Београда и Приштине о „Интегрисаном управљању границама“ за који Урлике Луначек, известилац европског парламента за Косово недвосмислено каже: „Гранични прелази између Косова и Србије заиста постоје, они функционишу и на њима се примењује и царински споразум.“  И још, то је исти онај договор који је албанском народу на Космету дао повод за општенародно весеље, а нашим сународницима разлог да продубе сумњу у искрене намере домаћих власти и исти прогласе неприхватљивим!

Уследило је затим још једно срамно повлачење током усвајања капитулантске резолуције о Космету у Скупштини Србије у јануару ове године, када смо се уместо преко потребног проширења правног коридора између актелног Косметског статуса и националног Устава, о вери наслушали од невере и готово поверовали у арогантни вредносни и историјски нихилизам човека који се недавно окуражио да пређе рубикон, осионо изговоривши све оно што онај претходни није смео, понизно најављујући још, да ће предузети преостале кораке на које се није усудио и од чега је устукнуо или није стигао да учини први.

На слици: Српске светиње на Космету;Фотографија: 1.facebookreporter.org
На слици: Српске светиње на Космету;
Фотографија: 1. facebookreporter.org

А шта је то што можемо наредних дана очекивати? Укидање српских институција на Космету које смо и сами пристали да интерпретирамо „паралелним“ оног часа када смо пристали да усвојимо наметану терминологију ЕУ која управо овом синтагмом оперише. Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће бити аршинована сопственим уставом већ милосрђем силника, будимо уверени. Чему се онда искуствено можемо надати до континуитету понизности сопствене власти, исте оне отуђене власти која је игноришући сав слободарски традиционализам свог Народа наставила да саучествује у ОДРЖАВЉЕЊУ нашег Космета, управо на оном месту где је претходна била заустављена.

А не заборавимо, нико ТО од нас није тражио. Осим оне проклете, неутаживе догме „ЕУ нема алтернативу“ коју смо давно раскринкали али никада довољно сахранили.

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Државу смо направили ми.

 

Повезани текстови: САУЧЕСНИК

Повезани текстови: АХТИСАРИЗАЦИЈА КОСМЕТА ИЛИ РЕЧНИК КАПИТУЛАЦИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА

Тајна националног окупљања


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

…Текст изворно објављен 02.априла 2012. године на патриотској блогосфери под насловом „Тајна ђурђевданских избора“

Храм Светог СавеФотографија: Плетеније словес
Храм Светог Саве
Фотографија: Плетеније словес

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи окупиће нас,  јалове и неме, слобода а(нти)националних идеја. Лебдеће худо око нас и кроз нас а ми ћемо у најсрамнијој тражити утеху за наше данашње лицемерје, неодлучност и кукавичлук.

   Ако дозволимо слободу а(нти)националних идеја окупираћемо сами идеју о Слободи трагичније неголи било који окупатор Отаџбине у њеној историји са свирепом страшћу која ће надвисити и ону којом смо самобитност опседали током комунистичке епохе.

Застава СрбијеФотографија: www.infomreza.com
Застава Србије
Фотографија: http://www.infomreza.com

  Aко се не окупимо око идеје о националној Слободи, лишићемо пркоса свест о вредносној, економској и територијалној окупацији Отаџбине.

   Лишимо ли пркоса свест о окупацији Отаџбине, признаћемо и сами да национална свест није камен темељац наслеђене националне свести српског Народа и да су у праву они који настоје да нас суоче са тзв. историјском нужношћу чији је крајњи циљ прихватање измишљене и наметнуте реалности.

Шар-планинафотографија: www.slobodanjovanovic.org
Шар-планина
фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи изгубићемо на дуго код за дешифровање појма Слободе који смо сами утиснули у светску историју и са поносом га чували од кнежеве вечере до потоњих дана.

     Ако дозволимо тај губитак нећемо имати нову историјску прилику да избегнемо потомачки и предачки презир  што смо пристали да следимо бешчасни пут од вере до вечере којим иду они међу нама који оправдавају Јудино јеванђеље.

Космет, света српска земља, Фотографија:srbin.info
Космет, света српска земља, Фотографија:srbin.info

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи, окупиће нас свирепа слобода разгоропађене, шестовековне клетве пред чијом ћемо злокобном силом узалудно цвилети и грчити се за милосрђе.

     Ако се окупимо око слободе клетве која је шесто година у тишини веровала да ће заувек припасти епској повести, можемо без трунке немира и сами закорачити у заборав, не само као покољење, већ и као нација.

Фотографија: Плетеније словес
Фотографија: Плетеније словес

  Не окупимо ли се око идеје о националној Слободи, окупићемо се око свега што нисмо, свим оним што смо одувек били.

     Окупимо ли се око сопствене националне негације, кренућемо на дуг, предуг пут без повратка. И незнано дуго ћемо веровати да је то заиста и управо онај пут који није имао алтернативу.

Фотографија: www.slobodanjovanovic.org
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

На слици Ужас у очима посетилаца „Зоне“. Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског из 1979. године.

Инспирација за текст: Слобода

САУЧЕСНИК


СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋПише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Тешко је одупрети се а још мање лако прихватити злослутни утисак у којој мери је туробни, оваплоћујући осећај исцрпљености – какав је једино могуће доживети после дуготрајног и кошмарног супротстављања невидљивој немани – похарао наш Народ. Народ наш измучени коме је егзактна европска историја својевремено утврдила епски пиједестал, над којим огавно данас ламентира тоталитарни полит-медијски строј, немилосрдније обезвређујући националну самобитност од изопачене и бруталне евроатланске  осионости наших дана.

Овај болни пејсаж српског пострадања који се неумољиво уочава са резервног положаја на који се морала повући узнемирена савест национа који није пристао на капитулацију Отаџбине, утолико је трагичнији, што је кобна последица неумитности које се нису морале догодити, а понајвише што смо њима сами понижавајуће срљали. И као што је неразумно срљање власти у чељусти Шварцвалда представљено реалистичном политиком, тако је све гласније тиховање Народа протумачено као подказивање њених (домаћих власти) непочинстава национналној историјској савести. Уверавајући упорно и арогантно  у сопствену непогрешивост, онако како то једино чини  параноични или уцењени систем, власт је заправо индицирала јасну свест о мутантности властите националне стратегије и последичној отуђености од веродостојних националних интереса и Народа коме припада. Ако припада?

Поступним подвајањем од бића свог Народа и изворишта националне самосвести, власт није само државну политику учинила антинационалном већ је у свом згрченом Народу све безпризорније препознавала непријатеља  глобал-властитим циљевима. У једном часу, не тако давном, овај необјављени, али нужни обрачун, попримио је сасвим накарадну форму. Уместо громогласног, ослобађајућег одговора надлежних инстанци, ћутање администрације  је постало моделом стрпљиве солидарности са политиком власти. И више од тога, национални Уставни суд привремено и до даљег обуставља своје нормативно-контролне радње у погледу оцене уставности бриселских договора управо у часу када је његова хируршка правна прецизност најпотребнија и тиме учвршћује опсаду националне Слободе. И док власт кличе „Гледамо да за наш народ добијемо највише што можемо, а да изгубимо најмање што морамо“,  настојећи да нас увери у оправданост властите далековидости (читај: прагматичности)  у постојећим геополитичким околностима, са једне стране, и кратковиду недораслост остатка Народа да разуме исте, са друге стране, неумољиво се твори амбијент опште запитаности: Ко је у чему саучесник?

Ако се свако указивање на кобне последице континуитета антинационалних одлука власти – почев од оне којом се пристаје на спровођење бриселских договора које је Уставни суд ставио у фиоку, до усвојеног текста Резолуције о Космету – у интерпретативном систему режима декодира као деструктивно неразумевање геополитичке реалности, и свака афирмација другачијег погледа на стратегију супротстављања процесу отимања Космета тумачи као покушај проласка главом кроз зид, не признаје ли се више од чега истинитост аргументације о апсолутној потчињености земље туђим аспирацијама и присност исте те аргументације са слободарском традицијом Народа. Има ли уопште другог аргумента док је Србије? И најзад, зашто је ова позиција највећег дела национа непријатељски интерпретирана од стране власти?

Да ли је могуће да саучесници у спровођењу антинационалних планова оптужују сопствени Народ за саучесништво у одбрани националних интереса и Отаџбине, само зато што се видовдански кодирани Народ, не слаже са прокламованом, предузетом и реализованом политиком решавања Косметског питања?

И заправо, врхунац тријумфа експерименталног пројекта апсолутне инверзије вредности и коначног успеха нихилистичког поимања родољубља којем нас у континуитету подвргавају вазалне политичке номенклатуре на власти, непресушно говорећи језиком дела НВО сектора и манипулишући страхом и несигурношћу, представља управо бриљантна замена теза и имплицитно, неизговорено натурање термина САУЧЕШЋЕ, ексклузивно резервисаног за удруживање у негативним активностима,  погуреном али неусахлом Народу у временима када овај часно инсистира на националном интересу.

Отуда, неће проћи много времена када ће нам бити „добронамерно“ предочено да ни власти ни национални Уставни суд у ствари не чине ништа погрешно и да нису саучесници у наметању антинационалних интереса, већ напротив, да је Народ, кроз призму „девијантног“ поимања (парадокса) родољубља посматрајући положај земље, постао саучесником у одбрани Отаџбине, и да би, како ствари стоје, због тога могао бити позван на одговорност.

 

На Савиндан 2013.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА