Tagged: Косово и Метохија

Треба замрзнути конфликт и задржати тапију – да Шиптари знају да су направили државу на туђој територији!


Замрзнути конфликт најбоље решење за Косово и Метохију

24. 09. 2012 11:50 | Милош Обрадовић / Балканмагазин

milomir stepic L1 Замрзнути конфликт најбоље решење за Косово и Метохију

Миломир Степић

Београд – На први поглед делује да се све о Косову и Метохији зна, да је све речено о историји, економији или култури, али у ствари овом темом се веома мало бавимо у научном смислу. Веома је мало књига и научних радова који се на анаитички начин баве овом темом, а још мање оних који ситуацију на Косову и Метохију посматрају из угла геополитике. У време када је српска владајућа елита изложена великим притисцима да прихвати независност Космета проф. др Миломир Степић објавио је књигу Косово и Метохија – постмодерни геополитички експеримент у којој са геополитичког, географског и геоекономског становишта разматра ситуацију и могућа решења. У разговору о књизи у Дому културе Студентски град закључено је да је наповољнија опција за Србију одржавање статуса кво, односно замрзавање конфликта и чекање бољих времена и промена на светској геополитичкој сцени на којој би имали више снаге и могућности да се изборимо за јужну покрајину.

Стално говорити о Космету

Миломир Степић који важи за најбољег геополитачара у Србији, у науци која је код нас постала актуелна тек крајем осамдесетих година када се јавила потреба да се објасни распад државе. Он напомиње да о Косову и Метохији треба стално говорити, писати и учити.

Често чујемо у нашој јавности реч ´реалност´ или ´каква је реалност на Косову´. Деведесетих година исти људи су говорили да је реалност међународно призната Хрватска у авнојевским границама, а да је Република Српска Крајина ту само физички, али није реалност. Како сада није реалност Србија у авнојевским границама? Ако је ишта променљиво на Балкану, то је реалност. Треба говорити, писати и певати о Косову и Метохији. Наши политичари воле да певају, али не о Космету већ о неким другим географским областима. Често мислимо да је о Косову и Метохији све речено, али нико не зна колико нам земља има становника. Званичне институције када говоре о површини укључују Космет, али када говоре о броју становника не укључују га. Према албанском попису, уз све његове мане, на Косову и Метохији укупно има 1,773 милиона становника, а Албанаца можда 1,5 милион, мада се код нас упорно говори о неких два милиона људи који не желе да живе у истој држави, објашњава Степић.

Политика ампутације

У београдској интелектуалној средини чини се све више постоји тежња да се ослободимо Косова, да се ампутира заражени део тела како би се тело спасило. Према мишљењу Степића, овакво мишљење има јаког утицаја и на званичну политику.

Став је да нема демократске Србије са Косовом и Метохијом. Броји се колико би Албанаца било у Скупштини Србије и како би стално долазило до националних подела. На тој линији је и подела Косова и Метохије. Када се каже подела, обично се мисли на два мање випе подједнака дела. Међутим, када се анализирају изјаве види се да то значи да Србији припадне само северни део изнад Косовске Митровице. То је мање од 10 одсто територије Косова и Метохије. Каква ће бити будућност државе без духовне вертикале косовско метохијске и какав ће осећај припадности имати наша деца. На крају, шта ћемо без ресурса. Резерве лигнита су без премца међу највећима на свету, чак седам, осам пута веће него у Колубарском басену. Без тог угља ми смо увозници енергије, пита се Степић.

Генерал Радован Радиновић наглашава основни допринос Степића геополитичкој науци и разумевању положаја Срба у геополитчком окружењу.

Степић је објаснио расрбљавање Балкана и то у два правца. Прво редуковање етничког простора Срба и њихово сабијање на простор уже Србије. Други смер је идентитетског карактера, где имамо черупање српског језика, негирање српског идентитета од Македоније, преко Црне Горе, до БиХ и српских крајина, напади на цркву и отимање српских стваралаца. Стратегија антисрпског деловања је централна тема Степићевог рада, каже Радиновић.

Он сматра поднаслов књиге постмодерни геополитички експеримент занимљивим, јер је вештачки створена експериментална ситуација на плодном тлу међуетничких сукоба.

Ни криви ни поражени

Запад је управљао кризом тако да се проблем не може решити унутрашњим снагама, а кад је и могло спречавали су то, све до агресије 1999. године. Шта смо то учинили да смо згрешили према свету не знам. Зато мислим да је овде било злочина из мржње. На то указују и ови силни услови који се постављају да би се добио датум почетка преговора за улазак у ЕУ. Све време покушавају да нас убеде да ми сносимо кривицу за сукоб и да смо поражени, а ни једно није тачно. На основу тога инсталирали су једну квазидржаву и журе да им експеримент успе, а он не може успети ако ми то не прихватимо. Треба правити разлику између прихватити и признати независност Косова, сматра Радиновић.

Он истиче да се треба придржавати неких правила као што су проблем се не отвара ако не можеш да га решиш и не отварај проблем ако унапред знаш да је решење неповољно по тебе.

Зато треба замрзнути конфликт и задржати тапију, да Шиптари знају да су направили државу на туђој територији. Косово се не сме ни признати ни прихватити, а после се може враћати полако. Евроазија је већ стварност и биће противтежа САД и њиховој продуженој руци ЕУ. Ипак, бојим се насиља према Србима на северу Косова и да нећемо моћи да заштитимо тај народ, јер не чинимо ништа по том питању као да не верујемо да се то може десити, упозорава Радиновић.

Александар Гајић из Института за европске студије истиче да је Степић наш највећи геополитичар, стратеголог и геоекономиста зато што је наш најбољи политички географ.

Степић је у својој књизи назвао Косово и Метохију геополитичком макро тврђавом. У средњем веку на Космету је било језгро српске државе, које је постепено преузимано у јасном пројекту који је стално био под покровитељством великих сила. Занимљиво је да иако се Косово и Метохија не налази у центру Балканског полуострва, сви најважнији комуникациони правци пролазе кроз њега или га додирају. Атлантске силе су то уочиле, као и демографске процесе и националне тежње да створе још једну албанску парадржаву, напомиње Гајић.

У оквиру Института за политичке студије који је и издао ову књигу, биће отворен посебан центар за геополитику у коме ће стално да се прате геополитичка питања везана за Србију, али и светске теме, а овај центар водиће Миломир Степић.

 

 

 

Овај Инсајдер над Инсајдерима се спрема да покрије савест исцрпљеном и избезумљеном народу И ЗАБОДЕ ГЛОГОВ КОЛАЦ У СРЦЕ СРБИЈЕ


ФБР Милутин Николић
24.09.2012.

 Емисија Инсајдер, ТВ Б92, није креирана да се бави корупционашким аферама само информативно, кроз разоткривање чињеница. Главна улога серијала Инсајдер и задатак његовог уредника Бранкице Станковић је темпирани политички ефекат који одређена задата тема треба да произведе у датом моменту. По начину када се, и које теме отварају није тешко закључити да је рад Инсајдера, само сегменат Вашингтонско – Бриселског инжењеринга денационализације и стварања тзв. отвореног друштва у јавном животу Србског народа…

Оно што не успеју да преименују, ољагају, уруше и угуше разни дибро плаћени и неспособни петоколонаши из НВО, и њихови неорганизовани и лењи сарадници у влади и председништву, на себе преузима Инсајдер. Као што му и само име каже, Инсајдер је ту да петој колони буде путоказ, да одреди тему, да подастре тепих, да се неко од ове гамади не заглиби у блато прераним кукурикањем, он је ту да подели лекције демонократског правила игре и тако сачува лажни морални и патриотски интегритет плретплаћених политичара, припремајући им алиби унапред за нове и нове злочине против слободе и достојанства сопственог народа…

Већ раније припремљена косовска прича о корупцији, обојена прејаким антисрпским и антипатриотским тоновима, дочекала је тренутак за емитовање. То је тренутак, кад се новоинсталирана гарнитура купљених људи – проданих душа, за уво доводи до стола где треба да падне потпис о продаји и предаји Косова и Метохије.

Дакле гробар је обећао за говорницом УН-а да сандук у ком су преговарачи и договарачи спаковали народ и територију Колевке Србства, може да се спусти у припремљену раку. Попови су већ спремили пригодан говор, окупљени народ је само телесно присутан док му кроз главу тутњи Гранд Парада, пред очима играју цифре неплаћених рачуна, а у желудцу ричу лавови…

Овај ИНСАЈДЕР НАД ИНСАЈДЕРИМА СЕ СПРЕМА ДА ПОКРИЈЕ САВЕСТ ИСЦРПЉЕНОМ И ИЗБЕЗУМЉЕНОМ НАРОДУ, И ЗАБОДЕ ГЛОГОВ КОЛАЦ У – СРЦЕ СРБИЈЕ – кад га екипа око гробара загрне земљом.

Нису луди они сшо кажу да ће ове 2012. бити смак света. Кад видим да и гробари сањају Нобелову награди за мир, чини ми се да је стварно крај.

Ана Радмиловић: Неколико речи пре „Инсајдера“ (Не треба нам Косово, тамо су сви лопови!)


Неколико речи пре „Инсајдера“

Ана Радмиловић

недеља, 23. септембар 2012 10:41
Балкан магазин

 Не треба нам Косово, тамо су сви лопови

Пре почетка серијала који ће имати бесмислен задатак даље криминализације Косова (с акцентом на Север) хтела бих да укажем на општа места и бар три  материјалне грешке, или – грубо речено – неистине, које сам чула гледајући најаву тог серијала. Који је, да поновим, бесмислен. Нажалост.

Прво, помпезни снимци камиона (уз пропратну музику и узбуђени глас чудне новинарке) најављују један политички трилер који би требало да шокира јавност. Помињаће се милиони и милијарде разних валута и да се наслутити чија ћемо имена чути. Пљачкаши века биће, у овој игри, најмање битни људи. Измене које је серијал претпео услед чињенице да на власт нису дошле демократе, минорне су али нису за игнорисање. Тајминг је идеалан. Никога не занима Косово, овај полудели народ бави се расколом у ДС и серијал ће послужити само једној сврси. Она стаје у једну реченицу: Не треба нам Косово, тамо су сви лопови.

У кратком прилогу три грешке или неистине су следеће: Новинарка (узбуђено) изговара како су се појединци с Косова богатили на откупу албанске имовине на Косову, а што је био државни план, никад тако формулисан, пошто ствар има призвук етничког чишћења. На откупу албанске имовине богатили су се појединци с Косова, то богаћење је било кусур овог великог посла – а тај посао водила је држава. У преводу, новац се из Београда враћао у Београд. Не знам да ли ће узбуђена новинарка поменути имена шефова овог бизниса. Онај кусур који је завршавао на рачунима посредника с Косова (а то су и Албанци и Срби) је бакшиш. Није мали, али је бакшиш.

Друга грешка или неистина је да су се опет неки појединци, расељена лица с Косова, током целе једне деценије богатили примајући дупле плате у фирмама које фактички не постоје. Можда то важи за неколико директора. Професори и доктори јесу примали дупле плате – а износ тих дуплих плата био је и остао мањи од нормалне плате на истом радном месту у Београду. Професори и доктори, такође, нису могли у одсуству да држе предавања или примају пацијенте у болницама. Даље, износ плата радника суда (не рачунајући неколико судија) у Митровици мањи је од износа плате чистачице у некој од бољих агенција у Београду. И ти људи били су у обавези да седе на Косову. И не само да седе на Косову, него и да демонстрирају кад некоме у Београду падне на памет да би то било згодно.

Трећа неистина или грешка је прича о шверцу. Прво, уколико Србија не признаје Косово као независну државу, реч шверц је погрешна. То се каже овако: неке фирме из Београда, Новог Сада, Ниша итд, ослобађале су се пореза тако што су правиле фиктивне уговоре с фирмама (углавном својим експозитурама, то јест правиле су уговоре саме са собом) за робу која није ни стизала на Косово. Продавана је (ослобођена пореза) у Србији. Рецимо грађевинске фирме. Рецимо, баш она фирма чију је никад довршену халу спортова сликала екипа емисије Инсајдер  – где је, врло узбуђена, новинарка скандализовала гледаоца податком да хала није завршена.  Бојим се да неће поменути да је добитник тендера за ту халу једна врло озбиљна фирма која је учествовала у изградњи Газеле у Београду. Фирма, истина, има много назива. Али јој је потребно само неколико озбиљних сарадника. Они су на власти.

Затим, Звонко Веселиновић – помало заборављено заштитно лице барикада које је, ако се сећате, поставио Борко Стефановић са Гораном Богдановићем. Ко је Звонко Веселиновићђ Човек који је као клинац био бранитељ моста и који је након рата ушао у посао са државом. И Србијом и независним Косовом. Да ли је он могао на своју иницијативу да ушета у нечији кабинет и предложи да мало ради са горивомђ Није. Неко га је изабрао, доделио му је ту улогу и тај неко неће бити поменут у овом серијалу. Нити у било ком другом.

Када је дојучерашња опозиција на сав глас бранила Веселиновића и када се садашњи председник сликао с њим, поносан, Звонко је био патриота који је помагао онима с барикада.  Не знам да ли ће се огласити да објасни како појма није имао о каквом је криминалцу реч, или ће прећутати, или ће остати при томе да је Звонко један патриота који је имао мале проблеме са законом. Оно што знам је да свакако неће рећи, ни он који као председник није дужан ни надлежан да етикетира криминалце а ни узбуђена новинарка, јесте – за кога је Звонко радио и ко је тај који није на Косову а ко је преко Звонка довлачио милионе у Београд, и ко је тај што је тако опасан да се његово име не помиње. Неће рећи. Нећу ни ја, јер ја немам полицијску заштиту, а и да имам не би ми била од помоћи када бих то написала.

Суштина ове приче је следеће: континуитет. Ми ћемо слушати глупости (нек опросте инсајдеровци)  о криминалу на Косову, гадиће нам се Косово, нећемо сазнати ништа осим да ни ова, као ни претходна влада, нема идеју шта да ради по том питању – па је стога најбоље натоварити сву кривицу на тај отети део државе и пустити га, као натовареног жртвеног јарца, низ воду. Нећемо сазнати ништа о томе ко је у Београду  имао интерес да се не сазна за трговину органима (која се помиње од 1999) до пре неку годину, ко и даље има интерес да Србија не учествује активно у тој истрази, зашто је та прича багателисана до гађења, да многи људи више и не верују нити их занима шта се заиста дешавало и ко је све учествовао. Нећемо сазнати ко је све у Београду знао у данима пре 17. марта 2004. шта се спрема и звао чланове својих странака да напусте Косово тих дана. Нити зашто је српски координациони центар са КФОР-ом расељавао људе који нису хтели да напуштају села на југу Косова.

Даље, нећемо сазнати ко је направио Српску либералну странку која ће касније послужити за легализацију независности Косова. после чега ће, заједно с криминалцима из косовске владе, волшебно нестати с политичке сцене. Остаћемо у уверењу да су то све радили Наташа Кандић, Пуповац и слични. Нећемо слушати о везама странке која је и сада на власти у Приштини и другом местима на Косову и тих људи који – не само што подижу руку и гласају за престанак надгледане независности чиме директно признају независност Косова – него заплашују Србе који живе у општинама којима они владају. Хапсе их. Подмећу нелегалне супастанце у кола својим опонентима, убијају их, пале им куће и фирме,  шиканирају свакога ко се усуди да зуцне и пуцају кад се веселе где стигну и у кога  стигну.

И наравно, нећемо сазнати ништа о томе како Српска православна црква на Косову лагано постаје некаква косовска православна црква и како то већ неко време није црква којој Срби верују. Није у маниру емисије, није то тај стил, и ми нећемо имати појма да за Србе на Косову црква има сасвим друго значење него што га има на било ком другом месту у Србији. Црква је и кућа, и склониште, и Бог, и држава. И то није талибанско устројство где неки фанатици одлазе у манастир па онда узимају аутомате и пуцају. То је као испостава државе али и нечег вишег, на једној територији где један народ не само да иде у асимилацију него га ускоро неће ни бити.

 Укратко, осим тога да треба да баталимо Косово јер је велика криза и само нам још фале ти лопови који се тамо богате, нећемо сазнати ништа. И нико нам неће рећи да се не богате Срби с Косова, тј да је то богатсво смешно наспрам оног које су мало озбиљнији лопови узели на рачун Косова, а седе у Србији. И, наравно, нећемо имати прилике да сазнамо да је и то озбиљно богатсво озбиљних лопова смешно наспрам оног које смо, одустајући од Косова, изгубили.

УТОПИЈА МАЛОГ СРБИНА ИЗ ЈУЖНЕ СРПСКЕ ПОКРАЈИНЕ (коју неки воле да зову република)


23.09.2012.
ФБ страница Глас Косова и Метохије

Ех да је ово нека земља, ко што није… Па да сабере свој народ на једну ледину, да се обрати с речима истинитим, како смо у гадним невољама, како нас је премало, а како је само Бог с нама и цео се свет надвио над нама да нас уништи… А онда би неки мали Србин рекао да то није баш истина. Реченица „само Бог“ је некако потцењивачка. Па зар нам треба неко више!

Па да посаветује свој народ да се дан и ноћ непрекидно по свим храмовима српским читају молебани, да се васпитавају деца да није глупо бити монах, него часно и предивно, па да су српске ћерке више сестре у црној ризи него блуднице по кафанама, а српски синови више часни оци, него кладионичари и пијанице…

Па да се цео народ учи војној дисциплини, војној техници, руковању оружјем, па да им се објасни прави смисао домовине, а не да се уче да се одшколују па у иностранство.

Србин би могао да своје градове украси црквама. Уместо да има 126 бутика, и на хиљаде кладионица, могле би да се граде цркве, па кад престане једна служба да почне друга… Да су вазда пуне молитве, не места за мису, разврат и пљачку народа…

Могао би Србин да уреди тргове, улице, паркове српским именима јунака и мученика, а има их Богу хвала, довољно, да нам се улице не зову по Кенедију, нити по Регану, нити по Викторији, Елизабети, нити по Лују пет-шеснестом, нити по Амелији Пулен…

Могао би Србин да научи своју децу да рано устају, да помажу по кући, да имају обавезе, да не ленчаре по цео дан и из обести се дрогирају, пију и блудниче… Па направи ти од њега, ње после поштеног човека, кад је накриво насађен…

Домовина није баш окружена свима који нас мрзе… Окружена је и неким пријатељима. Па ако нас мрзи Европа, и Америка, воли нас Кина, воли нас Русија, воли нас много Латинска Америка, па и Африка… Што не бисмо с њима сарађивали. Шта… Бразилске паре смрде, а Немачке миришу! Паре су паре! Средство, а не циљ постојања. Њима се купује храна, али она не купује наш живот…

Окренимо се многољудној Кини, па да им извозимо шибице, то је милијарду и по кутија дневно… Опет има и за нас доста.

Шта ће од нас увозити Европа?? Нашу здраву храну, а нама ће слати ГМО? Нашу бистру воду, за њихову мртву кока колу из рециклиране воде вц-а у Бечу? Шта нам она може дати сем презира?? За њу ћемо увек бити хорда Словена, која их је прашила вековима, па сад су се као издигли изнад нас …

Имамо Русију, па да јој извеземо по једну јабуку за сваког грађанина, ето нама 300 000 милиона продатих јабука, довољно да обновимо сва села…

 Од Африке можемо да добијамо сво оно дивно воће, а да ми њима шаљемо жито…
А кад се мало дигнемо на ноге, моћи ћемо да више поштујемо себе. Кад децу учимо Христу, а не демонима, покемонима, дигимонама… Кад знају ко је вила Равијојла, а не вила Винкс… Можда нас и други почну поштовати, а не да нам говоре да смо „народ без идентитета“…

 Уха! Тешка оптужба? А народ са идентитетом су им они који су до јуче имали односе са козама на планинама ??? Уместо да седимо и самосажаљевамо се, док људи, које је поставила Америка и Европа уништавају нашу домовину, хајде да све ове реформе, почнемо државним ударом!!!

 Хајде да похапсимо све из владе, да врате све покрадено и да тај новац уложимо у своју мајку Отаџбину. Онда неће бити угрожен Србин у Призрену, већ ће се подићи војска, састављена од храбрих мушкараца и жена, па ће ослободити сваки кутак своје Србадије, па ћемо позвато браћу из осталих крајева, да нам се придруже, да се коначно обожимо, умножимо и за замљу ако треба, живот положимо!

За шта живиш Србине? Има ли твој живот сада смисао? Седиш ту пред тим ТВ-ом, лажу те и мажу, продају ти небулозе, а ти мислиш неко ће дођи и ослободити твоју земљу и само ти дати кључеве Призрена на руке. Сањај!

Твоји преци нису буљили у комп, тражећи партнерку за блуд … Него су часне жене женили, рађали синове и учили их о светости домовине. А шта је вама свето, сем долара?

Можда су еуропејци у праву… Можда су Срби народ без идентитета постали????

Хајде да се сакупимо, Богу помолимо, па да нас умудри којим путем да идемо… На колена Србине! Молитва за обнову твоје домовине почиње, а онда и пушку у руке… Угаси ТВ, он ти унапред говори да си изгубио, а да ниси ни пробао…!

У бој, Србине, у пуч!

ДСС подноси иницијативу Уставном суду да се ван снаге ставе споразуми из Брисела


ПРАВДА 22. септембар 2012, 14:03

Споразуми из Брисела пред Уставним судом

БЕОГРАД – Демократска странка Србије саопштила је данас да ће поднети иницијативу Уставном суду да стави ван снаге уредбе које су настале на основу споразума који су у Бриселу потписани између Београда и Приштине.

– Истовремено ДСС ће од Уставног суда тражити да обустави спровођење свих аката и радњи који проистичу из ових споразума док траје поступак оцене уставности, да не би настале дугорочне штетне последице – наводи се у саопштењу те странке које је потписао лидер Војислав Коштуница.

Он наводи да је ДСС „потпуно уверена да су ови споразуми противуставни, да крше наш правни поредак и да су супротни нашим националним и државним интересима“.

– Најбољи начин за државу да се реши ових штетних споразума јесте да Уставни суд због неуставности све ове одредбе стави ван снаге – навео је Коштуница.

ИЗВОР: ТАНЈУГ

ДРАГАН НИЧИЋ ЦИНОБЕРСКИ: "Немамо право да ћутимо… И нико нема права да нас ућуткује!"


РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ

,,Недело прећуткивањем потпуно бива”

Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,

Аутор:  Драган Ничић Циноберски

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

,,До истине се не може стићи пузећи”!

Почетком 21. века на тлу Европе, захваљујући ,,Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце, која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас: ,,је ли то нешто лепо или можда свето…?” Остављамо земљама, које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања ,,хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана и одговоре на то питање.

Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе, зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.

НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА

Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.

Зашто је ово холоцид а не холокауст? Зато што су косовски Срби не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању: да се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара јер на Косову данас другог народа нема, наиме по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине.

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана.

На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.

СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ

Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17. марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.

Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине. Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова. Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.

НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО

Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове. Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

Злочини 17. марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.

Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.

А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.

Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.

Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

,,Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.

Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру: ,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
Иако мали, они ће вам рећи ,,До истине се не може стићи пузећи”!

Драган Ничић Циноберски

Ратко Дмитровић: Хвала Немачкој што Србима отвара очи!


Хвала Немачкој што Србима отвара очи

21. 09. 2012 19:50 | Ратко Дмитровић/ Вести

ratko dmitrovic 300x241 Хвала Немачкој што Србима отвара очи

Ратко Дмитровић (Фото: Вести)

Након немачког свилен-гајтана, Србија није ни пред зидом ни пред дилемом. И да хоће у ЕУ, нема где да уђе, то је кућа која се руши.

Годинама у Србију није стигао кориснији папир од оног пре неки дан – у име Ангеле Меркел у Београд га је донео Андреас Сокенхоф – на којем су одштампани услови Србији за добијање датума почетка преговора – наглашавам, почетка преговора – за чланство у Европској унији.

Након овога само крајње покварени или приглупи политичари и политички аналитичари, а Србија је таквих пуна, могу још расправљати о условима под којима Србија може да уђе у ЕУ. Нема ту више ни стопе простора за недоумице. Европска унија, то је Немачка. Без Немачке нема ЕУ. Све је сада јасно као горски поток, Србија је добила цену за европску карту, Србији је речено шта треба да уради у замену за ништа. За датум почетка преговора. Ако ово није понижавајуће, онда ништа није понижавајуће.

Немачка је коначно упалила сва светла у односима са Србијом. Немачка Србију третира исто онако како је то чинила пре стотину и више година, исто као пре двадесетак лета. Идентичан однос Немачка је имала према Србији Слободана Милошевића, према Србији Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића и исти такав однос има спрам данашње Србије коју представља Томислав Николић.

Осмеси, похвале, тапшање по рамену, разне награде за личност године, миротворца деценије, хероја мира, какве су добијали српски званичници (из ДОС-а) нису мењале тај однос ни за милиметар.

Само наивни су веровали да је Немачка деведесетих била српски непријатељ јер се Геншеру, Колу и Кинкелу није допадао Милошевић са својим националистима. Такве је отрезнио, уједно трезнећи и самог себе, Зоран Ђинђић, који је неколико месеци пред смрт јавно саопштио да су га издали „немачки пријатељи“. Нико њега није издао, само он није схватао димензије глобалних политичких односа и дејство историјског фактора у њима. Ђинђић је мислио да је за односе Србије и Немачке важно, а за Србију корисно, што је он, нови српски премијер, студирао у Немачкој и што немачки језик говори боље него српски. Веровао је да ће његов лични, пријатељски однос са Шредером (могао је да га назове и у пола ноћи) бар нешто променити у ставу Немачке према Србији. Наивно, дечје наивно.

Немачка државна политика према Балкану није се мењала ни онда када је то, можда, и могло да се очекује. Почетком деведесетих, на пример. Нимало не страхујући да ће апсолутна подршка настојањима Хрватске да разбије Југославију и осамостали се, оживети сећања сећања на однос Хитлерове Немачке и Павелићеве Хрватске, Кол и Геншер су толико били на страни Хрватске да су осталим чланицама Европске уније претили иступањем Немачке из ЕУ уколико не признају независност нове хрватске државе. Био је то последњи ексер у мртвачки ковчег СФРЈ.

Медији у Немачкој припремали су неколико година јавност те земље за рат у Југославији. Зар смо заборавили Виктора Мајера и Карла Густава Штрема? Немачка је учинила све што је могла да Косово откине од Србије, а кад је то урађено Немачка чини све да се та привремена окупација претвори у коначну. Зар су Срби очекивали нешто друго? Када је то из Немачке Србији стигло нешто добро и лепо, осим Дунава, наравно?

Ултимативне услове Србији Немачка је употпунила захтевом да се убудуће злочин у Сребреници има крстити као геноцид. Није ово случајно, баш Немце брига за Бошњаке и Србе, њихове свађе и убијања; Немцима је потребан још један „геноцидан“ народ (поред њих, из времена Хитлера) у Европи и нашли су га у Србима, управо онима над којима су Немци, скупа са Хрватима, извршили геноцид. Отуда упозорење на Сребреницу и „геноцид“.

Након немачког свилен-гајтана, Србија није ни пред зидом ни пред дилемом. И да хоће у ЕУ, нема где да уђе, то је кућа која се руши. Да сутра одреде Србији датум за почетак преговора, Србија би у ЕУ ушла, можда, 2020. године. Стога је папир из Берлина службеном Београду важнији од било ког путоказа. Јасно је шта ваља чинити. Данке Дојчланд, што би рекли Хрвати.

 

 

 

Писмо једног родитеља, православца


Писмо једног родитеља

20. 09. 2012. Борба за веру

Захтев директору школе ради пребацивања деце на грађанско васпитање

 Као родитељ имам дужност да бринем о својој деци. Она нису идеална, као ни ја сам, али на мени је да учиним оно што најбоље умем и могу за њих. Претпостављам да се и Ви максимално трудите око своје школе и испуњавања закона. Реч је о изборним предметима. Лично мислим да су оба предмета лоша и неорганизована али, ми Срби, смо принуђени бирати мање зло, никако нешто што је добро. Пошто „неко“ погрешно информише учитељице да се изборни предмет бира на четири године и Ви и ја добро знамо да то није тачно. Јесте лакше због администрације али закон каже да се избор врши сваке године. За децу, у основној школи где су моји, избор врше родитељи. Зато као отац Ваших ученика захтевам да са верске наставе, у овој школској години, пређу на грађанско васпитање. Уз законске разлоге постоје и лични. Наиме, моја деца и ја смо Срби, православне вере. Вређа нас понашање антисрпског епископа и његовог клира, који у свакој могућој и немогућеј ситуацији заступа свачије интересе сем српских:

1. Он је спреман да се без имало стида и поноса рукује са највећим савременим крвницима српског народа:

– Тачијем,

zahtev 01 Писмо једног родитеља

zahtev 02 Писмо једног родитеља

zahtev 03 Писмо једног родитеља

– Албанским председником Нишанијем,

zahtev 04 Писмо једног родитеља

– Америчким потпредседником Бајденом,

zahtev 05 Писмо једног родитеља

А ОДБИО ДА ПРИМИ ЧУДОТВОРНУ ИКОНУ КОЈУ ЈЕ ПОСЛАО ВЛАДИМИР ПУТИН, већ послао да то учини свештеник, док је лично био са америчким амбасадором. Оним који је први признао независност Косова.

zahtev 06a Писмо једног родитеља

2. Наредио монасима и свештеницима да узму шиптарска документа, док се ми боримо да останемо грађани државе Србије

zahtev 07 Писмо једног родитеља

zahtev 08 Писмо једног родитеља

zahtev 09 Писмо једног родитеља

3. Дозвољава шиптарима да обнављају средњовековне српске манастире и цркве,попут савремених зграда:

– Заузврат пристаје да се ,само за обновљену цркву у Ђаковици подигне 18 (и словима ОСАМНАЕСТ) католичких катедрала,

zahtev 10 Писмо једног родитеља

– У Пећи су му гости Кфор и Кпс, они исти који пуцају на нас

4. „Видовданско песничко причешће“ је преименовао у бденије јер су му спонзори шиптарске општине, а гости за најсветији наш празник, Видовдан, они који су тукли нашу младост на Газиместану.

zahtev 11 Писмо једног родитеља

5. Бори се против крста, силе и знамења нас православних хришћана. На све се начине „пере“ и говори да крст у Рудару треба уклонити

zahtev 12 Писмо једног родитеља

То су моји главни разлози. Оно што се тиче и Вас јесу његови вероучитељи:

1. Реч је, већином, о нешколованом кадру. Закон каже да наставник верске наставе у прва 4 разреда мора имати бар вишу школску спрему,6.ссс,а они раде са 4. и 5. ссс,

2. Они нису имали методику наставе, нити знају да раде са децом.Поготово у овом узрасту,

3. Већина тих лица је у радном односу при СПЦ,што значи да код Вас морају примати максимално 30 % личног доходка а не 100 %,

4. Они мојој деци објашњавају на колико је који ауто „гравиран“, читају новине на часу,а и сами су признали да (у којим школама има могућности) пуштају деци цртане филмове,као и индијске и турске серије…Често су за време часова по ходницима или не долазе због водице и сахрана…

5. Неки су на платним списковима тзв. Владе Косова, против чега се Канцеларија за Косово и Метохију најсрчаније бори.

Ја знам да је то њихова „награда“ (Јудиних 30 сребрњака) што подржавају антисрпског владику, али ја не желим бити део „њиховог кола“.

Због набројаног и много више ненабројаног,тражим од Вас, да ако већ нећете по закону извршити изјашњавање родитеља, пребаците моју децу на грађанско васпитање. Реч је о деци:

  1. Ххх Ххххххххх
  2. Ххххх Ххххххххх

На Косову и Метохији:

На Св. Пророка Мојсија, 17.09.2012. год.

Подносилац захтева:

Хххх Хххић

СРБИ НА ОКУП – нови билборди на северу Косова и Метохије


За пример свим Србима!

21.09.2012. ФБР
Извор: Срби на окуп

На северу Косова и Метохије, у Лепосавићу, постављени су билборди свесрпске светосавске патриотске организације СРБИ НА ОКУП која позива Србе на окупљање, јединство, слогу и саборност који су нам потребнији више него икад!

ДА СЕ СРБИ СЛОЖЕ, ОБОЖЕ И УМНОЖЕ! АМИН, БОЖЕ ДАЈ!