Tagged: Коштуница

ЛАПОТ НАД СОПСТВЕНОМ ДРЖАВОМ


На слици: Сцена из филма "Сталкер", Андреја Тарковског;Фотографија: www.diary.ru

На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.diary.ru

Након бесловесног урушавања крхке али јасне државне политике оличене у националном становишту Војислава Коштунице, брутално спроведеног од стране претходне владајуће олигархије током њеног четворогодишњег харања Отаџбине, уместо очекиване и нужне рехабилитације српског становишта и започињања неопходног националног окупљања – уследило је ново „подвижничко“ удаљавање од националних интереса до предстојећег самоукидања државности на делу властите територије…

Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће међутим бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника, будимо уверени. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено  његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би творца могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом којом је себе опхрвао и најмучнијим антидржавним чином – издајом националних интереса.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: http://www.pouke.org

На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org

Али, наше власти морају знати да тим чином неће ставити тачку на И(здају). Прва издаја се, наиме,  не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!

Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без  ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.

Но, како и ми живимо одлуке наших предака, тако ће и наши потомци живети наше одлуке. Стога, ако је ишта важно данас, јесте да им оставимо наду ( и утеху ) да су неки од њихових предака, онда када је презирање сваког суверенитета и свог Народа вредело шаку сребрењака, часно чували жижак националне Слободе. И, можда је то, на жалост, или срећу, наша једина мисија данас.

Јер, неће проћи још много времена када ће измучени српски Народ осетити понос што је истрајавао у нечему у чему је у једном периоду био прилично усамљен а значило је много за међународно право и међународне односе, баш као што ће и не мали број нас, непоколебљиво истрајних у инсистирању на националној самобитности и присно привржених принципима које су погазили они којима смо (по)веровали – осетити понос што је истрајавао у нечему у чему смо у једном периоду били прилично усамљени а значило је СВЕ за нашу Отаџбину. То је била наша одлука када одлуке наше политичке класе нису следиле историјски код сопственог народа.

На слици: Сцена из филма: "Сталкер", Андреја Тарковског;Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

На слици: Сцена из филма: “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

 

Advertisements

ЈЕДАН СЕНТИМЕНТАЛНИ АРГУМЕНТ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Завршавајући један од претходних текстова поражавајућим утиском о одсуству сваког смисла актуелне државне политике према Космету, односно горком, резигнирајућом, упитно-песимистичком синтагмом „…Икада после“, покушао сам, прећутно, да оставим мрву наде да ток потоњих дешавања поводом Косметског питања неће попримити актуелни епилог те да неће бити разлога ни за злу слут која се из ње неумољиво развејава. Зла слут, пак, која се прецизним искуственим алгоритмом дизајнирана и доследним ћутањем Уставног суда намеће као очекивани последњи чин творчевог плана у посткапитулантској Србији – претпопставља перфидно саучешће целокупног Народа у пакленом пројекту отимања Космета.

Како то објективно није могуће посредством референдума на којем би се Народ изјаснио о свом ставу спрам даљих европских интеграција, дајући предност Европској Унији у односу на Космет, творчев обједињујући „пети елемент“ подразумева творење двотрећинске парламентарне већине која ће иницирати промену Устава, са недвосмисленом и једнином амбицијом-брисања преамбуле којом је Космет додатно, формално-правно, армиран у територијални интегритет Србије. Али хајде да укратко проблематизујемо могућност референдумског изјашњавања Народа. Поставимо без околишања право питање: Има ли после активирања договора о Интегрисаном управљању прелазима (српска интерпретација превода који дословно гласи: Интегрисано управљање границом, од енглеске синтагме Integrated Border Management) уопште смисла спроводити било какав референдум који би третирао дихотомију ЕУ или Космет? Аутор ових редова верује да такав, илити, било какав референдум више нема никаквог смисла јер не може остварити формално-правну сврху коју је могао произвести још само годину раније, односно вратити потенцијални државно-правни капацитет Србије на време пре постизања тзв. брислеских договора. Наиме, чак и подвижнички родољубиво орјентисан одговор Народа на имагинарном референдуму којим би се већински одрекао даљих евроинтеграција не би анулирао снагу и дејство активираних договора из Брисела. Исти би (бриселски договори), укључујући и последњи о интегрисаном управљању границама свакако остали на снази захваљујући (не)схватљиво педантној преданости актуелене власти антинационалном рефлексу режима Бориса Тадића. Осим што би задуго (вероватно, трајно) „избегла“  маћехински загрљај ЕУ, Србија, на жалост, НЕгативним референдумским исходом не би у свој загрљај вратила јужну покрајину јер је наш Космет потписивањем и применом Боркових бриселских договора већ у тој мери одржављен од нас самих да ни стопроцентно негативан одговор на замишљеном референдуму не обезбеђује правни механизам којим би се неутралисала већ постигнута функционална самосталност тзв. „независног Косова“. Како би то заиста био и неповратан процес, творац  је предвидео механизам којим владајућу класу која ће предузети последњи чин издаје ослобађа сваке одговорности (за чим иста жуди) а српски Народ оптерећује трајном конституционалном национално-историјском мутацијом (чега исти готово и није свестан). Следи, дакле, промена Устава Србије, којом ће преко тривијалних захтева за променом броја народних посланика и томе слично, бити испословано и брисање преамбуле којом је потцртана косметска неотуђивост од Србије. За такав подухват је иницијално неопходна двотрећинска већина у парламенту коју творац непогрешиво пројектује кроз коначну сарадњу свих (а мало их није) који су до сада разграђивали Отаџбину. Претходно доведен до крајњег руба егзистенције, већ добрано условно предодређен и  „индоктриниран“ узалудношћу сваког изборног напора, Народ ће посегнути за јединим преосталим рационалним потезом-референдумским „ДА“ за промену Устава којим канда окончава више(деценијску)годишњу агонију и креће у светлу будућност обећаног света без свог Космета, без своје прошлости, без своје самобитности и места у историји Европе. Биће то коначни тријумф творчевог пројекта којим ће власт(и) бити аболирана(е) одговорности а национ подмукло инструментализован за саучесника у издаји Отаџбине. Сав племенити ентузијазам и узнесена вера у државобранитељске димезије Митровданског Устава донешеног за Коштуничиног ваката 2006. године остаће тек пуко сећање на дане последњег окупљања око националних вредности и последње дане државе која је још колико држала до себе и свог Народа. Од тада надаље, Космет(ски завет) ће (п)остати само болна индивидуална реминисценција последњих прогнаника и посвећеника видовданском националном коду и као такав тек сентиментални аргумент у заваравању бола и стварности.

И на крају, али не и најмање важно, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ПОСЛЕСВЕГА ИЛИ ПРИНЦИП ШТА ТО БЕШЕ

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО