Tagged: Мишљење

ЈУДА ЈЕ ПРОГОВОРИО: "Србин"- Тачијев "посланик" Милетић нас "учи" патриотизму!?


Петар Милетић: „Гласали смо (у илегалном парламенту) за нормализацију односа између Косова и Србије, као две независне и суверене државе…“

21 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

 

Новосадски дневник преноси изјаву такозваног „потпредседника“ илегалне „скупштине Косова“ Петра Милетић(иј)а (бившег србина) у којој он „оштро напада“ све странке и појединце из Србије који пружају подршку Србима на северу КиМ.

ЈУДА ЈЕ ПРОГОВОРИО…“

Милетић(и) у уводном делу сугерише да окупираним Србима на Косову и Метохији може да помогне само „јака“ Србија, која ће се „учланити“ у Европску Унију (али без Косова)!? Он је цинично додао, да све политичке опције у Србији које се данас боре за очување уставног и територијалног интегритета Србије, то раде искључиво зарад „политичког рејтинга“…

Можда би господин Милетић(и) могао да нам објасни који су то мотиви(или можда још боље, која је „цифра“) уласка њега и других „албанизованих јадника српског порекла“ у илегалне шиптарске институције, и стављања у службу убица њихових „дојучерашњих“ сународника?

 

Милетић(ију) се нарочито свидела чињеница да су се (његове речи): „премијери Србије и Косова, Ивица Дачић и Хашим Тачи сусрели у Бриселу („срдачно руковали“) и договорили да ће поново разговарати.“

 Милетић(и) је нагласио да су он и други (албанизовани) „срби“, чланови такозване „Српске либералне странке“ гласали у лажном „косовском парламенту“ за „“резолуцију којом се подржава процес нормализације односа Косова и Србије, као две независне и суверене „државе“… “ 

Овде је посебно интересантан мотив за гласање, који наглашава Милетић(и)- наиме он каже да су се он и група „бивших срба“ садашњих „лажних посланика“ илегалне терористичке „државе Косово“, одлучили за овакво гласање, јер су схватили да ни Приштина, ни Београд неће одустати од својих (његове речи): „статусних ставова“. 

Што у пракси значи, да су се ови „бивши срби“ таквим чином јавно одрекли своје (за њих очигледно) бивше отаџбине- Србије, отворено подржали шиптарски сецесионизам, и одлучили да се ставе службу дојучерашњих терориста и „трговаца српским органима“!?

 

 Читајући „између редова“ следећу његову реченицу: „Наш је став стога био да ПО СВАКУ ЦЕНУ идемо ка РЕЛАКСАЦИЈИ односа Београда и Приштине…“ – овде је јасно да су Милетић(и) и остали албанизовани „срби“ спремни да плате СВАКУ ЦЕНУ (једино нам Милетић(и) овде не каже која је то цена „у српским главама“), зарад опстанка илегалне терористичке „државе Косово“. 

 

У наставку интервјуа Новосадском Дневнику стидљиво је „препоручио“ (његове речи):  „…да Срби са Косова и Метохије буду „део преговарачког процеса, да ли директно, за столом, или КРОЗ НЕКУ САВЕТОДАВНУ УЛОГУ.“

И ова реченица одише подаништвом према сепаратистичким шиптарским „властима“, јер је очигледно да и у самој „идеји“ учешћа косовских Срба у „будућим преговорима“, Милетић(и) своје „бивше сународнике“ маргинализује, јер им спремно сугерише алтернативну „САВЕТОДАВНУ УЛОГУ“- другим речима нуди им да буду само „неми посматрачи“ процеса који ће им евентуално запечатити судбине, и осигурати њихов национални нестанак на привремено (непријатељски) запоседнутој територији Косова и Метохије!

Овај иступ Милетић(ија) је очигледно урађен (и синхронизован у складу са неким „тајним“ Нато-шиптарским плановима) по налогу његовог „мастера“ Тачија.

И ако све ово није довољно, у наставку интервјуа Милетић(и) отворено подржава деловање „сорошког“  Б92, „глорификијући“ анти-српски „Инсајдер“ и подржавајући безрезервно све наводе тог отворено издајничког медија.

 

Милетић(и) такође индиректно тражи „амнестију“ за све Србе са КиМ који су примали дупле плате- од Српске државе и илегалне сецесионистичке „државе Косово“; Али се зато залаже да се Српском руководству на Северу КиМ де-факто „сломи кичма“, називајући њихово деловање „патриотским лоповлуком“.

Овде је очигледно да су се Милетић(и) и издајнички Б92 нашли на истом задатку- дискредитације водећих Срба са севера КиМ, разбијања њиховог јединства(са народом), што би све евенутално довело до новог етничког чишћења Срба са својих вековних огњишта, ако не и до новог погрома, и консекветно албанизације оних малобројних који би се нашли под „шиптарском чизмом“… 

 

По мени (писцу ових редова) није случајност што су се неки (отворено антисрпски медији) ових дана укључили у бесомучну кампању против „Српског Севера“ на КиМ.

Посматрајући све то у контексту последњих политичко-војних притисака на Србе на северу КиМ и саму Српску државу, који нам стижу из злонамерне Европе и Америке (само да овде наведемо недавно обелодањене немачке планове за војну интервенцију на Северу, довлачење свежих НАТО окупационих трупа, и сада већ отворено испостављање Србији услова „признања Косова“ за ЕУ чланство- да не спомињемо „симболичан“ долазак америчког државног секретара (женског „Атиле бича божјег“) Хилари Клинтон у Београд, и то на „Ноћ вештица“ (31 октобра) онда се „коцкице мозаика саме склапају“, и све то нам најављује неки нови покушај насилне „интеграције севера КиМ“  у илегалну шиптарску „државу“.

 

Мислим да би овакви „весници“, чак и у оваквој издајничкој форми двонационалних „албанско-српских“ мутаната, типа „шока“ Милетић(ија), требало да буду  отрежњујући сигнал за „мобилизацију свих Српских националних ресурса“ у одбрани нашег народа на КиМ, и очувању нашег Уставног поретка и територијалног интегритета! 

То важи, не само за нашу Браћу и Сестре на Северу КиМ (који већ месецима храбро бде на „барикадама слободе“)- већ пре свега за целу Српску патриотску јавност, и све Српске политичаре и државнике- РОДОЉУБЕ, уколико такви данас уопште и постоје у овој данашњој „евро-поунијаћеној“ Србији, бар на нашој легалној политичкој сцени…

————————————

 

Референца: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/348869/Petar-Miletic-Lako-je-srbovati-iz-daljine

Емир Кустурица: Буђење на рушевинама убијене земље


Емир Кустурица: Буђење на рушевинама убијене земље

УТОРАК, 16 ОКТОБАР 2012 10:49
  • Српске Новине

Емир Кустурица о новој књизи, новом филму, мисији Андрићграда, мултиетничности, мржњама и љубавима: Аутобиографију ће објавити „Новости“. У Мокрој Гори: Моника Белучи, Гароне, Балабанов

„’Клима нам је као она, што је Наполеона зауставила у походу на Москву’, очеве речи упућене мојој мајци у Сарајеву 1970. године, звучале су безазлено, као метеоролошка најава ледене зиме. Пишући нову књигу, пребирајући по магазину сећања, открио сам да су описивале далеко више: говорио је о суми друштвених околности које ће покренути крвави распад Југославије, али и о својој тајни – да је мајку варао.“

Овим речима Емир Кустурица објашњава да је рукопис за нову књигу при крају, објавиће је „Новости“, као што су објавиле и првенац „Смрт је непровјерена гласина“. На дневном реду је и мисија Андрићграда, сјај „Кустендорфа“ и један филм који се већ рађа…

Знамо тек толико да је нова књига аутобиографска, уједно је и „аутобиографија о другима“. Можете ли нам открити неки детаљ?

– Вратио сам се са мора, са девојком коју сам упознао током своје успешне „турнеје“. Отишли смо у њен стан, а унутра смо затекли – мог оца! Испоставило се да је ова моја девојка имала згодну сестру! Наполеон је свој пораз правдао пред народом тако што је највероватније измислио „генерала зиму“. Мој отац, свој лични пораз и чињеницу да је варао моју мајку, правдао је плачући у купатилу тог стана. То делимично објашњава и његову „временску прогнозу“ с почетка нашег разговора и још много тога. О написаном ће читаоци судити.

ЧИТАОЦИ ТРАЖЕ “ГЛАСИНУ“

Свих 115.000 примерака вашег првенца „Смрт је непровјерена гласина“ продато је. Пред Сајам књига штампа се нових 10.000 примерака. Како је књига „прошла“ у иностранству?

– До сада је књига изашла у 30 земаља, у Енглеској, Немачкој, Француској, Шведској, Грчкој… Као млад писац у позним годинама, могу једино рећи да сам задовољан.

Пишете да је почетак кризе државе означио улазак и у кризу морала.

– Постојала је једна девојка чији је отац био међу првим „приватницима“ у „ранковићевском периоду“. Доживео је фијаско, банкротирао је, а његова супруга и ћерка узимају кредит, тајно снимају порно филм и оца извлаче из дугова. Чинило се дуго да је све у реду. Онда је отац тај филм случајно видео у једном хотелу. После тога се убио. Следе и прича о туристи у олимпијском Сарајеву, који је град напустио у модрицама, а за све је крив сплет необичних околности…

Да ли се, као и у свом књижевном првенцу, појављујете као приповедач у првом лицу? Како жанровски одредити нову књигу?

– Као и „Смрт је непровјерена гласина“, нова књига је моје породично благо. Временом су ликови мог оца и моје мајке постали јаснији. Исто се током пребирања по сећањима догодило са ликовима свих људи који су нас окруживали: оживели су рођаци, пријатељи, актери тадашњих друштвених збивања. Породица је митолошка позорница књиге. Сећања, уз референце из литературе и живота, почела су да рађају нове слике којих није било у тренутку када су се конкретне ствари дешавале. Ја, млад писац у позним годинама, рад на књизи проживљавам као преиспитивање моје зрелости и способности да артикулишем искуства. Приповедач унутар корица није увек Емир Кустурица, он се повремено зове и Алекса Кален.

Ваш рукопис је већим делом временски позициониран у седамдесете, у доба које најчешће памтимо по благостању. То је такође време усвајања новог Устава Југославије и првих корака у озваничењу мржње међу „браћом“. Зашто седамдесете?

– Људи јесу живели у релативном благостању. Тито је производио огромне вишкове тргујући оружјем где је стигао, а друштвени живот се одвијао под паском јаке обавештајне службе која је бринула да етнички различите групе живе у миру. Када је иста та служба пустила људе да се слободно мрзе, могао се наслутити распад државе. А Југославија није била политичка измишљотина. Она је била наш усуд, прва и последња озбиљна европска мултиетничка држава. Седамдесетих је почео живот на два колосека, било је продубљивање љубави и мржње. То је време на хронолошкој средини између светских ратова и ових најновијих, грађанских, којима је убијена Југославија. Рад на том материјалу за књигу, за мене представља велико буђење на рушевинама убијене државе.

Кроз писање, глумачке улоге у филмовима или градњу Андрићграда, из имагинације у стварност преносите много тога што би други најрадије избегли. Многима није било право када сте главно шеталиште новог града назвали Улица Младе Босне. Зашто?

– Историјске чињенице попут оне да је Иво Андрић припадао „Младој Босни“ су директан разлог. Нећемо да глумимо мултиетничност, а такав је случај у данашњем етнички чистом Сарајеву са 97,5 одсто муслимана и нешто Кинеза. У „Младој Босни“ су били Срби, муслимани и Хрвати, противници аустроугарске окупације. Слободарске идеје ове организације боља су основа за исказивање мултиетничности. Они који се данас одричу „Младе Босне“, кидају од себе део световне, секуларне историје, која би им могла бити драгоцена. Точак историје нам намеће „укидање“ Гаврила Принципа, а прихватање оваквог стања значило би коначно пристајање на аустро-угарски пројекат тзв. Велике Албаније, на још веће удаљавање Србије и Црне Горе, коју је иста монархија пројектовала без Бара и Улциња. Кажу да ће неки на Видовдан 2014. године обележавати 100. годишњицу убиства Франца Фердинанда у Сарајеву и да ће жалити окупатора. Славиће рат који су изгубили!? Први светски рат водила је Србија, учешће муслиманског живља је истражено и зна се да је „мршаво“. Требало је да Србија изгуби тај рат, али је победила, због тога је добила Југославију и најзначајнији положај у њој.

ШТА ЈЕ ЧОВЕК У РАТУ?

Припремате нови филм. Један сегмент под насловом „Православље“ приказан је у Андрићграду. О чему говоре преостале две приче?

– Друга прича говори о војнику у Авганистану. Он свакодневно носи млеко од касарне до куће, појећи успут змије. Током прославе мира, он се у последњој шетњи налази у обручу змија, али ће оне поштедети храниоца. Код куће затиче стравичан призор, људи нису били милосрдни као змије. Трећа прича је о човеку и жени који се од зликоваца крију у бунару, о стаду оваца које их води кроз минско поље… Укратко, покушавам да одговорим на питање: шта је човек у рату?

Андрићев институт, најважнија научна институција Андрићграда, започиње своје активности. Како сте дефинисали његову улогу?

– Андрићев институт, на чијем је челу историчар др Чедомир Антић, бавиће се управо идентитетом народа чија ће војска у славу победе у најкрвавијем од свих ратова, проћи кроз Тријумфалну капију 2014. године, заједно са победницима. Први светски рат није почео преко ноћи, припреман је најмање осам година. Тешко би било пронаћи немачког или аустријског барона или конзула, који није свим силама радио на припреми највеће трагедије која је задесила човечанство. У данашњем времену, када други прекрајају историју у складу са дневнополитичким потребама, или због потребе да што више прикрију своје учешће у фашистичком истребљењу милиона људи током Другог светског рата, ми желимо да створимо богату архиву и библиотеку о овом преломним периодима. То је први посао института. Идуће године имаћемо и велики симпозијум посвећен „Младој Босни“. Уз Академију лепих уметности, биће Андрићград и универзитетски град, али и филмски и позоришни центар целе регије, на граници Републике Српске и Србије.

Изградња Андрићграда биће завршена на Видовдан 2014. године. Тада ће почети и позоришни живот Вишеграда. Шта планирате?

– Већ се зна да ће крај посла бити обележен премијером опере „На Дрини ћуприја“. Новина је да ће одмах затим Александар Берчек на сцену поставити адаптацију романа „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића. Позориште ће „живети“ од маја до септембра, а зими ће бити на располагању студентима. Не заборавимо и књижевну награду вредну 100.000 евра коју ћемо додељивати сваке године. Пуно је посла испред нас. Треба криву Дрину исправљати.

АНДРИЋГРАД И “НОВОСТИ“

Изградња Андрићграда је мукотрпан посао, а оживљавање његових садржаја још тежи. Постоји ли сумња у исход?

– Увек ће бити оних који сметају, који би да заборавимо Андрића и његово дело. На срећу, има оних који су препознали значај јединог града у историји човечанства, посвећеног једном писцу и његовом делу. То су учиниле и „Новости“. Од самог почетка сте уз Андрићград као медијски покровитељ. Због тога сам им захвалан. Многи којима је култура посао, „заборавили“ су да је ово година великог Андрићевог јубилеја, ви сте их на то свакодневно подсећали.

Фестивал „Кустендорф“ биће одржан од 16. до 22. јануара 2013. Шта да очекујемо од шестог издања престижне филмске смотре?

– Као почасни гост, Моника Белучи долази у Мокру Гору. Биће ту и најзначајнији аутори данашњице: редитељ филмског чуда „Гомора“ Италијан Матео Гароне, руски редитељ Алексеј Балабанов, Елиа Сулејмани представиће се филмом у ком глумим и ја. Биће још изненађења, а видећемо и рестаурирану верзију филма „Време је стало“, великог мађарског редитеља Петера Готара.

Српска је регионална сила

Како гледате на тренд јачања националних странака на политичкој сцени БиХ?

– Посматрајући Републику Српску данас, јасно је да се она уздигла високо изнад просека БиХ. У остатку ове државе владају националне и националистичке странке, муслимански СДА и католички ХДЗ. Једино у РС имамо социјалдемократску опцију на власти. Верујем да се национални конзервативизам доминантан у БиХ неће пренети на РС. Република Српска је регионална сила на овим просторима.

Никола Јанковић (Новости); Фото: Драган Карадаревић

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/35-kultura/16747-kusturica