Tagged: Немачка

Ана Филимонова – "Дошло је време да западни политичари добију по прстима…"


Да ли Немачка гура Србију преко “Рубикона”?

Ана ФИЛИМОНОВА | 02.10.2012 | 00:02
 Фонд Стратешке Културе

Изгледа да западни фактор (чију ударну снагу последњих месеци представља Немачка), не жели Србији да омогући ни тренутак предаха. Тако је «Wall Street Journal» од 30. септембра текуће године публиковао материјал у коме се каже да су српске власти послале позитивну поруку (наступи Томислава Николића и Ивице Дачића на Генералној Скупштини УН) поводом предстојећих преговора Београда и Приштине, на високом нивоу, а под покровитељством Брисела. Подвлачи се следеће: Београд се заложио за поуздан мир на Косову и наставак преговора, уз понављање тезе да Србија не признаје независност Косова; Србија ће, наводно, због наставка преговора бити награђена добијањем датума за почетак преговора са ЕУ.

Први потпредседник владе и министар одбране Александар Вучић, између осталог, тим поводом, указује на следеће:

· Србији су заиста постављени тешки услови за добијање датума за почетка преговора о приступању ЕУ.

· Могућност да се поправи положај земље налази се само у оквирима наведених услова.

Међутим, очигледно је да је на сцени некакво миксовање услова. Са једне стране “ми имамо децембарске услове у којима нема (ни помена) укидања паралелних институција, нити других ствари”. Рекло би се да се на ово може ставити тачка. Премда и децембарски услови такође морају постати део и парламентарне и јавне расправе. Међутим, Немачка је угледала дивну могућност да за себе откине “још једно парче српског колача”. И мало загризавши, наставља са експанзионистичким притиском. После завршетка председничких избора у Србији, Александар Вучић је у својству специјалног изасланика Томислава Николића у Немачкој водио преговоре са најзначајнијим званичницима ове земље. Очигледно је тада немачка страна прешла у завршну фазу припреме терена за истицање прекомерних захтева. Александар Вучић је приметио да је уложио све своје снаге за добијање најбољих могућих услова за земљу. То јест, током његове посете водили су се преговори о немачким условима Србији, који као што видимо, нису били разрађени до краја и сада је на ред дошла и њихова дорада. Ипак, о преговорима који су вођени са Немачком, о њиховом садржају и без преувеличавања – о њиховом судбоносном значају за земљу – јавност која се налазила у постизборној еуфорији, није уопште била обавештена. Касније, као што је познато, уследио је одиозни немачки ултиматум у седам тачака.

И тако, нова фаза међународног положаја Србије карактерише се одредницама: “Ми можемо побољшати положај Србије у датим оквирима, но, наше могућности су ограничене… Ситуација са радом у задатим оквирима може се поправити, али то неће бити ни идеално ни добро за грађане Србије… Ми морамо рећи људима са каквим мукама и проблемима се срећемо… Мишљење Немачке се не сме потцењивати и онај који мисли другачије, није искрен према свом народу…Због чега ми морамо слушати канцелара Ангелу Меркел? Због тога што читава Европа зависи од Немачке, а владајућа коалиција Хришћанског демократског савеза и Хришћанског социјалног савеза – најјача је партија у Европи!”1

Србија поново упада у жељезна гвожђа немачке политике. А притом Немачка је енергетски опонент Русији. Тако је пре неколико дана, по речима посланика Бундестага из владајуће коалиције, Карла Георга Вељмана, Берлину неопходно да убеди Москву у неперспективност пројекта “Јужни ток”. Европа, јел, сумња у сврсисходност пројекта “Јужни ток”. У немачком парламенту алтернативни гасовод који обилази Украјину називају блефом и инструментом политичког притиска.2 Немачки концерн RWE (са којим су српска електроенергетска компанија и А. Вучић у име владе Србије потписали Меморандум о узајамном разумевању и сарадњи у области електроенергетике) води преговоре са НАК “Нафтагас Украјине” о продаји руског гаса из Европе у Украјину у реверсном режиму. Узгред, RWE успешно послује и на Косову. Још у јуну 2000. године, уговор за термоелектрану “Косово Б” добио је конзорцијум на челу са RWE, обновивши тамошњу опрему која је била у лошем стању, а данас концерн неставља сарадњу са Косовским електроенергетским системом (КЕК).

Немачка у односу на Балкан делује у складу са континуитетом своје геополитичке трасе. Због тога будуће невоље и патње које очекују српски народ а које помиње А. Вучић, нису сасвим неосноване: немачка геополитика која се спроводи “жељезом и крвљу” никада није имала обзира према словенским народима. Председник Пруске, Ото Едуард Леополд фон Бизмарк, човек челичне воље и великог дипломатског талента, чија се манијакална фокусираност и подмуклост налазила на граници цинизма, говорећи у Ландтагу3, рекао је следеће: “Не решавају се тешки проблеми времена говорима и одлуком већине, већ … жељезом и крвљу”.4 О хришћанским народима Отоманске империје Бизмарк је писао са, за њега, карактеристичним цинизмом: “Рат за тако недостојна бића не може оправдати жртве цивилизоване Европе”. Немачки канцелар је сматрао да се балкански народи налазе изван оквира европске цивилизације.5 Да ли се немачка геостратегија променила од тих времена? Са распадом биполарног система, Немачка је остварила спољнополитички продор: признала је суверенитет Словеније и Хрватске, почела да формира немачку економску зону у југоисточној Европи. Ипак, у протеклом периоду Немачка није успела да постигне запаженије резултате у својој спољној политици. Покушаји самосталног деловања наишли су на жестоко противљење не само Велике Британије и САД него и других европских држава, међу њима и Француске. Тада Немачка бира активну регионалну политику као нови метод успостављања своје спољнополитичке самосталности. После Дејтонског споразума (1995) немачке банке су почеле појачано да убризгавају дојч-марку на Балкан како би под своју контролу ставиле монетарни систем бивших југословенских република. Међутим, одмах је дошло до мимоилажења, прикривеног једва видљивом сагласношћу, Немачке са једне и САД/В. Британије са друге стране. Циљ Вашингтона је био да стимулише навођење “северноатлантског моста” преко кога би САД могле спроводити своју глобалистичку политику у Европи.6 Немачка тада није имала могућност супротстављања па је на нивоу Балканског региона одлучила да се угради у англо-саксонску политику. И тек након инсистирања САД и Велике Британије на независности Косова, Немачка је увидела за себе прилику за отварање дуго очекиваних перспектива, како у политичким тако и у економским односима. Она је на себе преузела улогу “Европског промотера” пројекта “Република Косово”. И ту треба истаћи две доминантне карактеристике: прва је – Бундестаг наступа са најнепомирљивијим ставовима, а друга – први пут Немачка је престала да се плаши историјских паралела.

У савременој етапи развоја глобалистичких процеса, може се констатовати да је приоритетни циљ глобализације ликвидација оних режима који се противе и ликвидација сваког унутрашњег супротстављања. Изворна претпоставка понашања Савезне Републике Немачке према Србији, била је немачко обезбеђивање своје доминације помоћу одузимања другој страни њених национално-државних циљева, политичке воље, самосталне спољне и унутрашње политике. Својеврсна иронија настале ситуације огледа се и у томе да се они који се декларишу као напредне снаге (владајућа Српска Напредна Странка чији је званични лидер управо ових дана постао А. Вучић) користе за слабљење земље.

Као што нам показује историја, тријумфалан почетак може имати неславан крај. У садашњој фази, Немачка тежи да стекне стратешку контролу над Србијом и даље је “притежући”. Али постоје озбиљне сумње у то, да ће у тренутној ситуацији вишеструке сарадње са Русијом која има много шире перспективе, српски народ који пројављује хероизам, витештво и неустрашивост у одбрани севера Косова, толерисати даљу узурпацију својих права. Озбиљна анализа са позиција геополитичког реализма показује да противтежа неопходна за препород Србије јесте принципијелно нова етапа стратешке сарадње са Русијом. Само она може извући Србију из статуса системски заостале државе (у коју су Србе путем војне агресије угурале западне земље), са погубним и понижавајућим карактеристикама протектората високог степена зависности. Или простије речено, дошло је време да западни политичари добију по прстима…

______________________

(1) http://www.mondo.rs/s261388/Info/Srbija/Vol_Strit-_Razgovori_se_nastavljaju.html

(2) http://glavnoe.ua/news/n110309

(3) Парламент у тадашњој Немачкој и Аустрији (прим. прев)

(4) Чубинский В.В. Бисмарк. СПб., 1997, с. 154.

(5) http://www.archipelag.ru/geopolitics/piryadok/balkany/collection/315/

(6) http://www.voy.com/36093/32.html

Тагови: Немачка Русија Србиjа Александар Вучићhttp://srb.fondsk.ru/news/2012/10/02/da-li-nemachka-gura-srbiiu-preko-rubikona.html

Документи немачке владе доказују америчке планове за уништење Србије… (у прилогу оригинална преписка)


НОВАКОВИЋ: АНАЛИЗА ПИСМА ВИЛИЈА ВИМЕРА КАНЦЕЛАРУ ШРЕДЕРУ, 2 МАЈА 2000…

25 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

 

 

Немачки посланик Вили Вимер је крајем априла 2000 посетио „НАТО“ конференцију у главном граду Словачке, Братислави… У организацији конференције су учествовали амерички „СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТ“ и амерички Институт за спољну политику америчке Републиканске партије…

На тој конференцији су разматране „евроатлантска стратегија“ и проширење НАТО на Балкану. Конференцију су посетили највиши званичници из НАТО земаља (премијери, министри одбране, спољних послова..), као и припадници елитних „глобалистичких кругова“- Билдерберг групе, Карнеџи института, Америчког „Форин Каунсела“ итд.

Било је такође уочљиво присуство водећег албанског интелектуалца и сепаратисте из Приштине, „косовског медијског магната“, и (у то време) члана Билдерберг (1.) групе – Ветона Суроиа!?

По завршетку ове конференције, 2. маја 2000, Потпредседник Европског парламента и посланик Бундестага Вили Вимер је упутио отворено писмо немачком канцелару Герхарду Шредеру, у коме је упозорио на „криминалне“ намере учесника горњег скупа према СР Југославији и Српској нацији – односно о плановима НАТО лидера да „дефакто“ онеспособе и „раскомадају“ Србију као независну и целовиту државу на Балкану… Он је своје закључке образложио у следећих 11 тачака:

Главне теме, које су прерасле у „смернице деловања“ ових твораца Новог Европског Поретка су биле:

1. Као главни приоритет учесници конференције су поставили признање српске аутономне провинције Косова и Метохије као нове независне албанске државе „Косово“, уз нагласак да се то изведе у што краћем могућем року. Овде је акценат такође стављен да нова „држава Косово“ мора да се нађе у НАТО окружењу – што би требало да аутоматски прејудицира подређени статус државе Србије као будуће НАТО чланице!?

Евроатлантисти су знали, да пошто ту прљаву работу раде противно свим међународним правним и моралним нормама, једини начин на који би то можда могли да изведу је био – да ставе Србију и већински остатак „добронамерног света“ пред политикку свршеног чина. Наравно то је и урађено и са сазнањем да је у Србији у периоду после свргавања (западнообавештајно-петоколонашког пуча) председника Милошевића (7) – на власт доведена прозападна поданичка „политичка елита“, без чије сарадње није било могуће прогласти илегалну шиптарску државу у оквиру још увек међународно признате државе Србије!

2. Противно свим легалним нормама и међународним конвенцијама, учесници ове евроатлантске конферениције су прогласили тадашњу Савезну Републику Југославију илегалном државом – свесно кршећи Хелсиншки акт (4) о неповредивости државних граница.

3. Евроатлантисти су даље сами признали током конференције  да им је највећа препрека у остваривању те прљаве намере (анексије Косова изван државе Србије) била – постојећи правни поредак у Европи, који није дозвољавао да се таква одлука правно легализује – те су донели одлуку да (у сред Европе) у случају Србије и њене АП КиМ примене амерички легални (читај каубојски) систем који садржи довољно „правних рупа“ за тако нешто… 

Ово о чему овде говоримо су тешке повреде међународног права, и европских конвенција. Због таквих повреда су у прошлости избијали светски ратови (примедба аутора).

4. Оно што је највише поражавајуће и што доказује криминални и разбојнички карактер НАТО организације,  јесте јавно изречен став на тој конференцији (према посланику Вимеру) да је НАТО рат против Савезне Републике Југославије вођен 1999. не због „хуманитарних побуда“ како је то лажно представљено међународној јавности, уз фабрикацију Рачка (8) и других (наводно изазваних од стране Срба) „тешких инцидената“, већ да би се исправила „грешка“ генерала Ајзенхауера (5) који је „пропустио“ да у завршници Другог светског рата, 1945. трајно војно окупира Југославију, и тако спречи совјетско присуство на Балкану.

Аутор ових редова је у својим истраживањима дошао до више кредибилних информација које потврђују такве тврдње…

У књизи Александра Војиновића „Злочин је бежао на запад“(1) (1987) је документована сарадња Западне савезничке команде у Барију са Павелићем, коме је нуђено да се у завршници рата окрене против Немаца, и потом добровољно са усташама повуче са власти у НДХ уз општу амнестију за њега и све његове усташке кољаче –  да власт у Хрватској препусти Хрватској сељачкој страници и домомбранима и тако обезбеди континуитет НДХ и поделу Југославије по принципу Источне и Западне Немачке.

Тај план су у тој фази активно подржавали и Енглези. За контакте између Павелића и Савезничке команде био је задужен чувени хрватски сликар Иван Мештровић, који је у ту сврху више пута летео усташким авионом са Виса у Бари. Ти преговори су пропали, јер је Павелић одбио да се окрене против својих немачких господара.

Паралелно са том акцијом британска тајна служба је (према западно – обавештајним изворима) успела да заврбује Тита (што објашњава присуство Черчиловог сина Рандолфа у завршници рата, у Титовом штабу), који се потом окренуо против Стаљина, тако да је на тај начин ефективно спречено совјетско војно присуство у Југославији.

Али свакако најупечатљивији документ који отклања сваку дилему зашто је НАТО ушао у рат против целе Српске нације на Балкану, не само Српске државе – јесте „Америчка председничка директива НСДД133 (5,9) –  коју је потписао Роналд Реган 1984. након самита са Маргарет Тачер – у присуству Збигњева Брежежинског, саветника за војну безбедност америчког председника (ноторног „русомрзца“) –  и највећег ратног злочинца свих времена (архитекте свих америчких ратова и илегалних државних удара у другој половини 20. века) тада америчкг државног секретара Хенри Кисинџера.

Они су тада усвојили концепт „успостављања трајног америчког војног присуства“ у Југославији и „десрбизације Балкана“…

Наравно сви ти планови су касније још једном потврђени на тајним састанцима америчког председника Клинтона и немачког канцелара Геншера 1997-98, када су усвојили план „Корени“ (12)  који је имао за сврху обавештајно-војну припрему „демонтаже“ СР Југославије, са акцентом изазивања етничких подела, грађанског рата и активном подршком Западним сепаратиста, посебно шиптарима на Косову (другим речима, дата је подршка свима који су показали спремност и мржњу да се боре против Срба). Сви смо имали прилике да видимо „уживо“ практичну апликацију тог плана. План „Корени“ је јавно обелоданила Социјал-демократска партија Немачке у Бундестагу 7 априла 1999. (12) а пренела ЗДФ телевизија (10,12).

Овде такође треба описати и специјалну тајну операцију „Линк“ америчког Стејт Департмента, коју  је лично потписао Бил Клинтон 1998. и која је ауторизовала сарадњу америчких тајних и војних служби са Ал Каидом и екстремистичким муслиманским владама, у циљу регрутовања, обуке и довођења муџахединских терориста у Босну и на Косово ради чишћења Српског етничког простора и трајног успостављања НАТО присуства на тим просторима… Тај план је обелоданио „Њујорк Тајмс“ 4. маја 1999. (11)

Две главне улазне тачке на Балкан за ове исламске терористе (који су се против Српских снага „борили“ раме уз раме са ЦИА и САС оперативцима) биле су Јадранске луке Плоче и Драч. Ови сви наводи су доступни јавности у архиви Републиканског комитета Америчког конгреса. Ове „операције“ западних служби су потврђене и од стране других угледних западних медија попут америчке ПБС Тв станице, и „Jane’s Defense Weekly“ (12) – „reported 20 April 1999.“….

5. Према Вимеру, на конгресу је јавно изречено „признање“ да су НАТО чланице свесно ушле у илегални  рат против Савезне републике Југославије, ради примене (и тестирања) новог „НАТО стратегијског концепта“ из априла 1999. (читај спречавања распада НАТО алијансе), након што су „оманули“ да за ову криминалну и илегалну акцију обезбеде УН и ОЕБС мандат!?

6. Вимер у овом писму Шредеру, даље наглашава да је очигледно да НАТО илегални рат против суверене Југославије, када је НАТО први пут војно интервенисао ван граница алијансе, није био, као што његови творци наглашавају, изузетак због специјалних „околности“, већ да је очигледно имао сврху пробног балона – преседана на који ће се НАТО касније позивати по потреби.

Наравно није требало дуго да потврду тога добијемо у илегалном НАТО рату против Ирака, Либије, и сада још увек „неформалног и необјављеног“ у Сирији. Југославија 1999 је у много чему била пробни полигон за војну апликацију Новог глобалистичког (евроатлантског) поретка.

7. На овој конференцији су такође задате смернице за проширење НАТО према истоку, нарочито за успостављање присуства у руском „дворишту“- у области између Балтичког мора и Анадолије. Другим речима успостављања евроатлантске верзије „Римског царства“ (речи Вимера)…

8. Евроатлантисти су нагласили да у ту сврху треба Пољску „опколити“ са севера и југа са „демократским“ државама (читај НАТО чланицама) – док ће Румунији и Бугарској припасти „улога“ да обезбеде „земаљски коридор“ између НАТО чланица на северу и Турске, јужне НАТО чланице.

Овде је кључни закључак конференције који разоткрива сву дволичност и нечасне намере ЕУ и САД према нашој нацији – ДА СРБИЈА МОРА ДА БУДЕ ТРАЈНО ЕЛИМИСАНА ИЗ „ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА“.

Вимер сугерише да је тај закључак донешен да би се у Србији, након њене политичке, економске и војне дезинтеграције, неометано обезбедили трајно америчко (НАТО) војно присуство.

У прилог овој тврдњи иде анализа угледног „Глобал Рисерч“ аналитачара Махди Дариуса… „Балкански фронт: Западни преврат у Југославији и Молдавији“ (6)

 Он овде детаљно објашњава зато је за НАТО кључно да „раскомада“ Србију до краја.

По њему Србија је већ у својеврсном ваздушном карантину, чији национални ваздушни простор (међународни ваздушни коридор) ефективно контролишу околне НАТО чланице практично (оне)могућавајући неометани међунардони ваздушни саобраћај према Србији.

Западно-обавештајним „намештањем“ референдума о отцепљењу од СР Југославије у Црној Гори, успели су да разбију заједницу „две братске нације и једног истог српског народа“, и тиме одсеку Србију од мора и наравно слободоног међународног морског коридора…

По Дариусу, сада је Србији остао последњи легални међународни коридор којим она може да се неометано повеже са другим државама,  пре свега Русијом, а то је „Дунавски коридор“ (слободни међународни пловни пут). По њему то је главни разлог зашто се последњих година „фанатично“ ради на „косовизацији“ Војводине и њеном консеквентном отцепљењу од Србије. Јер би се онда – изласком независне (евроатлантске) Војводине (или њеним припајањем Хрватској или Мађарској-највероватније комадањем и саме Војводине) трајно успоставила НАТО контрола над Дунавским пловним путем, односно последњим слободним међународним путем који је под заштитом међународних конвенција – тиме би се  Србија трајно одсекла од „спољног света“,  и тако ефективно ставила у неку врсту „међународног гета“.

Ма колико некима таква процена звучала невероватно – ми сви данас можемо да видимо да скоро сви „догађаји на терену“ иду управо у том смеру!!!

9. Као још један приоритет (невезан директно за Србију) донешена је одлука да НАТО мора да успостави контролу над Санкт Петерсбургом ради тоталне (војне) контроле приступа Балтичком мору.

10. Евроатлантисти су на овој по много чему срамној конференцији донели одлуку да је „у реду“ да се крше сви принципи и правила међународног права, ради омогућавања отцепљења (читај цепања независних држава) етничких територија од држава матица, водећи се искључиво такозваним „принципом само-опредљења“ (наравно не у случају властитих, већ туђих држава). 

11. Као највећу иронију изречену на конференцији ових „евроатлантских фашиста“, јесте закључак на крају овог скупа, у коме су се учесници сложили да су током илегалног рата против СР Југославије 1999. свесно прекршили скоро све принципе међународног права и хуманитарних конвенција!?

 Вероватно да су такве закључке комотно донели са позиције силе, по принципу „Сила Бога не моли“, али су вероватно превидели и онај други принцип (изреку) „да батина има два краја“… Који од та два принципа ће превагнути, вероватно ћемо сви бити сведоци у блиској будућности…

 —————————————–

У закључку свог писма канцелару Шредеру, Вимер је нагласио да ће ова конференција остати упамћена по веома озбиљним последицама које ће произвести њене одлуке – али и по веома „некомпетентним учесницима“ (његове речи)…

Он је такође упозорио Шредера (и јавност) да је очигледно да су Американци ради задовољавања властитих интереса, више него спремни да крше све међународне и легалне норме – нагласивши да је управо такво понашање великих сила и довело до два претходна светска рата.

Вимер је то описао следећим речима: „Сила је сада изнад закона… И ако се на њеном путу нађе било које међународно право, биће једноставно елиминисано! Када се нешто слично десило са „Лигом Народа“, дошло је до Другог светског рата. Начин на који се данас од стране неких (НАТО) испред свих осталих стављају једино лични интереси, може једино да се опише као ТОТАЛИТАРИЗАМ!“

 

Ово писмо немачком канцелару Шредеру поптисао је:

Вили Вимер, Посланик немачког Бундестага
и Потпредседник Европског парламента (скупштине ОЕБС-а)

М. Новаковић

РЕФЕРЕНЦЕ:

  1. „Злочин је бежао на запад“, Александар Војиновић, Издање „Центра за информације и публицитет“, Загреб, 1987
  2. http://www.bilderberg.org/g/Bilderberg.html
  3. http://www.medienanalyse-international.de/wimmer.html
  4. http://en.wikipedia.org/wiki/Helsinki_Accords
  5. http://facebookreporter.org/%D0%BB%D0%B5%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8/%D1%85%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/
  6. http://www.globalresearch.ca/balkanski-front-zapadni-prevrat-u-jugoslaviji-i-moldaviji/
  7. https://srpskizurnal.wordpress.com/2011/04/04/%D0%BF%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D1%85%D0%B5%D0%B2%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC/
  8. http://facebookreporter.org/2012/06/05/%d1%85%d0%b5%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%bd%d1%82%d0%b0-%d1%84%d0%b8%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d0%bb%d0%b5%d0%ba%d0%b0%d1%80%d0%ba%d0%b0-%d0%b2%d0%be%d0%ba%d0%b5%d1%80-%d0%bc%d0%b5/
  9. http://www.fas.org/irp/offdocs/nsdd/nsdd-133.htm
  10. http://globalresearch.ca/articles/BEH502A.html
  11. https://srpskizurnal.wordpress.com/2012/02/06/%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%BD%D0%BE-%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%83-%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B8/
  12. http://www.globalsecurity.org/intell/ops/kosovo.htm

_________________________

Прилог: оригинална преписка између Вилија Вимера и Герхарда Шредера