Tagged: Окупација

ОД ГАВРИЛА ДО ПРИНЦИПА


Пише: СтанимирТрифуновић

Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

На слици: Гаврило Принцип; Фотографија: www.rtv.rs

На слици: Гаврило Принцип;
Фотографија: http://www.rtv.rs

Од када смо као држава, јасно је и када и како, заузели резервни геополитички положај – (злурадом и злокобном дефетизму у инат, не називам исти (положај) правим именом), преблизу свему ономе што историјски никада нисмо били и предалеко од свега онога што смо одувек били, покорно прихватајући сва туђа и арогантно се не обазирући на сва сопствена непочинства, и свакако, најдраматичније међу њима – радикално самоукидање дијахроничног националног идентитета и свођење истог на његов спорни и привремени синхронијски аспект, сасвим у складу са опортуним прагматизмом Јовановићеве (Чедомир, прим. аутора) наречене идеје о неопходности промене орјентације читавог друштва, само неуспелим еуфемизмом за већ чувену промену „културне матрице“, како је у то фино, у својим месијанским амбицијама умео да промовише ранији председник Тадић, у својим још чувенијим беседама са Басаром, па још системски становито одустајући да о томе и зборимо, како доликује прогнаном, превареном и окупираном – постали смо добровољним саучесником у најдалекосежнијем пројекту реинкарнираног евроатланског мутанта – морбидном историјском ревизионизму…

На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: www.novimagazin.rs

На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: http://www.novimagazin.rs

Без намере да потцртавам много пута објашњавану функцију овог гломазног антиисторијског и антицивилизацијског пројекта неоимператора, подсетићу читаоце да се амерички, британски, а, пре свега, немачки медији, утркују да избијање Првог светског рата прикажу у новом светлу, тобоже захваљујући новим историјским чињеницама. За почетак Првог светског рата, наиме, оптужују се Русија и Србија, док Немачки „Велт“ и амерички „Волстрит џорнал“ Младу Босну изједначавају са Ал Каидом, а Гаврила Принципа проглашавају терористом, претечом Бин Ладена. Поврх тога, или пре свега, бурну полемику у јавном простору и књижевним круговима изазвала је ничим изазвана (?), безпризорна изјава Вука Драшковића да су Србију скупо коштали Принципови хици у Сарајеву. На страну право на слободу мишљења и специфични статус који у друштву заузима (добија) особа која је ово изговорила. На страну и свест о преображају истог у времену насилног настојања преображаја читавог друштва. Овом реченицом нису уистину испаљени хици у историјску истину, сасвим је непобитна историјска чињеница о размерама српског пострадања током Првог светског рата, већ је овим тенденциозним чином стрељана најузвишенија жртва српског постојанства, а са њом и јединствени видовдански код српског слободарског духа и његово метафизичко значење како за српски Народ тако и за принцип Слободе уопште. Није то био пуцањ само на националну историју и колективно памћење, па чак не ни на саму истину. Био је то груби, подмукли покушај атентата на смисао праведног отпора иначе и читав бесконачни ланац ослободилачких покрета утиснут у карту повести савремене цивилизације као њен најблиставији водени жиг.  А знали смо и тада, као што знамо то и сада, да  ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, тј. свега онога што и јесте кост у грлу наших опонената. Но, слутимо ли након свега што нам се догодило и након окончања преузетог пројекта од старне неоимператора обрисе националне судбине и будућег статуса Србије? Јесмо ли свесни да ћемо по завршетку “евакуације” иницијатора (и губитника) светских ратова и починилаца ратних злочина и геноцида из мрачних епоха светске историје заузети место најозлоглашеније нације? Зар тако лако смећемо са ума да је терен савршено припремљен последњих 2о година?

На делу је, елем, поништавање свих кључних последица Првог светског рата и коначно урушавања версајског система. На делу је и нескривен напор неоимператора да нас потпуно и безрезервно приволи да драговољно саучествујемо у морбидној инверзији вредности и осионом прекрајању историје. На делу је, на жалост, и одсуство недвосмисленог званичног становишта наше државе. А, морало би га бити пред обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата и сред бруталне најезде ревизиониста. Отуд и толики слободан, брисани простор за бесловесну снисходљивост појединаца у „слободоумним“ интерпретацијама овог догађаја и његових последица којима се поспешује атмосфера оправданости негације истине и остварује утисак општег националног становишта. Али, ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе, говорио је Ниче. Другим речима, ништа није случајно, па ни актуелни политички, друштвени и вредносни амбијент. Није случајно ни то што су стопе Гаврила Принципа на мосту на Миљацки заливене, као што ни његова биста није грешком завршила у неком сарајевском магацину.

Морамо, дакле, проговорити. О Принципу. О нама. Добродошао је сваки глас, посебно онај који је снажно артикулисан јасном државном позицијом, макар одјекивао са резервног геополитичког положаја. Јер то није обичан глас случајног учесника. То је глас националног идентитета, и трагичног и величанственог, и повређиваног и понижаваног, али постојаног и непоткупљивог! То је глас којим не чувамо симболику Гаврила Принципа у националној историјској свести, већ спашавамо принцип на којем је стасао Гаврило. То је онај принцип који операционализује парадигму континуитета српског слободарског духа и националног поимања Слободе. Из Гаврила није „прозборио“ импулсивни карактер заведеног осамнаестогодишњег адолесцента, све и да је тако, све и да је мрежа међународних обавештајних служби заиста умешала своје прсте у стварању амбијента, инспирисању и организацији сарајевског атентата, како се понегде полемише, из Гаврила је „проговорио“ Милошев завет и оно грумење „слободне српске земље“ коју је, преневши је из Србије, положио на гроб Богдана Жерајића. У времену мноштва националних пораза и губитака, ово је зацело последњи принцип који бранимо. Ако га бранимо.

ПС. Остаје отворено питање каква би представа била на репертоару међународне и дела домаће политичке и јавне сцене да је којим случајем већ припремљену бомбу на Престолонаследника Аустро-Угарске монархије, надвојводу Фрања Фердинанда и његову супругу Софију бацио Мухамед Мехмедбашић, младобосанац којег су у Сарајеву 1943. године ликвидирале усташе?

Значење термина:

  1. ДИЈАХРОНИЧНИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од историјских одредница субјекта, ствараних и стицаних доминантно на континууму времена – од почетка до актуелног доба;
  2. СИНХРОНИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од ововремених, актуелних својстава субјекта;

На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info

На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info

Јово Даничић: Препуцавање власти и цркве


3980903563847dacic

Пре неки дан Слободан Антонић објавио је чланак у коме запажа да кампања око Косова, то јест да се прихвати „бриселски папир“ иде у пакету са организованом хајком на СПЦ. Текст је описао оно што свако разуман уочава – временско поклапање притисака на Србију да прихвати сецесију Косова и кампању против СПЦ која би могла бити окосница отпора томе. Но професор избегава да каже да ли је грех који се приписује епископу СПЦ реалан или је буквално све медијски спин.

Наставите са читањем

„МИР“ ТВОРЧЕВ И ШЕГРТОВ


На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com Наставите са читањем

ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ ИЛИ, НАРОД НИЈЕ САУЧЕСНИК


Пише: Станимир Трифуновић; Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.tvorac-grada.com

На слици: Сцена из филма: “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

У којој мери је потмуло и громко ћутање Народа субверзивна претња бахатој антинациналној политици државног врха тешко је наслутити у околностима тоталне медијске и вредносне окупације националног и индивидуалног разума…

Тек, сведен на суморни али снажни егзистенцијални рефлекс, још добрано поткрепљен робустним медијским илузијама, Народ је, не својом вољом,  вешто измакнут из процеса критичког посредовања између општих националних интереса са једне стране и власти која исте, наводно, артикулише, са друге стране. Овим пројектом, дизајнер разграђивања српског идентитета успешно је остварио барем два циља: Најпре, огромна историјска и слободарска енергија српског Народа, превасходно је апсорбована базичним индивидуалним потребама и као таква подвојена од крупних националних питања, какво је КОСМЕТСКО питање данас. А потом, власти су „добиле“ празан, брисани простор за спровођење неразумних наума којима на пут неће стати Народ којег се исти животно тичу.

На жалост, описаном евакуацијом власти од сопственог Народа, Космет је постао симболом мноштва појединачних туга које вазални режим својом антидржавном политиком  не претендује да обједини у непоколебљиви национални ехо родољубља, већ их хладнокрвно препушта драматичним и болним личним епилозима, упорно одустајући од видовданске етике на којој је саздана вредносна и духовна генетика Народа и још упорније се удаљавајући од Народа самог.

На слици: сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

Овај злослутни искорак власти из историјске вертикале свог Народа и свега што представља парадигму његовог идентитета не упућује само на степен деформације политичке призме кроз коју класа на власти посматра прилике у земљи (сасвим сигурно посве другачије од Народа који јој је поклонио поверење), већ сведочи и о потпуном одсуству обриса њене примарне историјске улоге: творења непоходних и нужних услова за овоепохално окупљања нације око најдревније националне истине, актуелне данас исто колико и у време њеног настајања. Овај синтагматски напор компоновања целокупног Народа око узвишених идеала Слободе и правде, који није морао (нити смео) прерасти у ратнохушкачки поклич нити једног тренутка, а свакако је био преко потребан за постојану одбрану националних интереса, изостао је у оној мери у којој је власт природно израсла из Народа.

То је неизоставно најснажнији, а вероватно и једини разлог, зашто је до потоњих дана изостао процес окупљања српског Народа. Тим пре, што је држава на удару (безмало) остатка света, дакле, спољашњег непријатељ који по правилу рефлексно мобилише националну солидарност, за разлику од унутрашњих политичких, међустраначких разлика које генеришу делимична и привременија окупљања, готово по правилу, као последицу парцијалних интереса и/или идеолошких пристрасности својих присталица.

Елем, историјска парадигма, онај ванвремени идентитетски генотип нације као врста рефлексног одговора на угрожавајуће спољње стимулусе, никада до дана потоњих није био хендикепиранији за зрелу оданост своје политичке елите основној властитој мисији: саборизацији нације у времену актуелном. Уместо тога, арогантним отуђењем од националних интереса, власт је одустајући од дослуха са својим Народом, јединственим чуваром универзалног кода за дешифровање појма Слободе, дигла руке и од историјске парадигме и оставила Народ на геополитичкој ледини онда када му је била најпотребнија. Недоралса за хоризонтално повезивање Народа око сопственог интереса, попут ткива око костију, власт је безпризорно оголила вертикални смисао национа, остављајући га изложеном свим атавизмима савремене цивилизације, а посебно оном њеном делу који је ка њему усмерио старе историјске анимозитете и непресахле ресантимане.

Отуд, громко ћутање Народа, није никаква потврда сагласности са политиком власти, илити, недај боже, саучесничког одобравања њених антинационалних и антидржавних непочинстава, како се од стране бескрупулозног медијског апарат жели представити. Не! Ова тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој парадигми. Не ћути, Народ, дакле. Народ се у тишини евакуише од сопствене власти и – ослушкује. Ко ће први проговорити о окупљању. Али веродостојно и родољубиво.  Јер само такав глас представља вапај за Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.

На слици: Сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: Сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

САУЧЕСНИК


СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋПише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Тешко је одупрети се а још мање лако прихватити злослутни утисак у којој мери је туробни, оваплоћујући осећај исцрпљености – какав је једино могуће доживети после дуготрајног и кошмарног супротстављања невидљивој немани – похарао наш Народ. Народ наш измучени коме је егзактна европска историја својевремено утврдила епски пиједестал, над којим огавно данас ламентира тоталитарни полит-медијски строј, немилосрдније обезвређујући националну самобитност од изопачене и бруталне евроатланске  осионости наших дана.

Овај болни пејсаж српског пострадања који се неумољиво уочава са резервног положаја на који се морала повући узнемирена савест национа који није пристао на капитулацију Отаџбине, утолико је трагичнији, што је кобна последица неумитности које се нису морале догодити, а понајвише што смо њима сами понижавајуће срљали. И као што је неразумно срљање власти у чељусти Шварцвалда представљено реалистичном политиком, тако је све гласније тиховање Народа протумачено као подказивање њених (домаћих власти) непочинстава национналној историјској савести. Уверавајући упорно и арогантно  у сопствену непогрешивост, онако како то једино чини  параноични или уцењени систем, власт је заправо индицирала јасну свест о мутантности властите националне стратегије и последичној отуђености од веродостојних националних интереса и Народа коме припада. Ако припада?

Поступним подвајањем од бића свог Народа и изворишта националне самосвести, власт није само државну политику учинила антинационалном већ је у свом згрченом Народу све безпризорније препознавала непријатеља  глобал-властитим циљевима. У једном часу, не тако давном, овај необјављени, али нужни обрачун, попримио је сасвим накарадну форму. Уместо громогласног, ослобађајућег одговора надлежних инстанци, ћутање администрације  је постало моделом стрпљиве солидарности са политиком власти. И више од тога, национални Уставни суд привремено и до даљег обуставља своје нормативно-контролне радње у погледу оцене уставности бриселских договора управо у часу када је његова хируршка правна прецизност најпотребнија и тиме учвршћује опсаду националне Слободе. И док власт кличе „Гледамо да за наш народ добијемо највише што можемо, а да изгубимо најмање што морамо“,  настојећи да нас увери у оправданост властите далековидости (читај: прагматичности)  у постојећим геополитичким околностима, са једне стране, и кратковиду недораслост остатка Народа да разуме исте, са друге стране, неумољиво се твори амбијент опште запитаности: Ко је у чему саучесник?

Ако се свако указивање на кобне последице континуитета антинационалних одлука власти – почев од оне којом се пристаје на спровођење бриселских договора које је Уставни суд ставио у фиоку, до усвојеног текста Резолуције о Космету – у интерпретативном систему режима декодира као деструктивно неразумевање геополитичке реалности, и свака афирмација другачијег погледа на стратегију супротстављања процесу отимања Космета тумачи као покушај проласка главом кроз зид, не признаје ли се више од чега истинитост аргументације о апсолутној потчињености земље туђим аспирацијама и присност исте те аргументације са слободарском традицијом Народа. Има ли уопште другог аргумента док је Србије? И најзад, зашто је ова позиција највећег дела национа непријатељски интерпретирана од стране власти?

Да ли је могуће да саучесници у спровођењу антинационалних планова оптужују сопствени Народ за саучесништво у одбрани националних интереса и Отаџбине, само зато што се видовдански кодирани Народ, не слаже са прокламованом, предузетом и реализованом политиком решавања Косметског питања?

И заправо, врхунац тријумфа експерименталног пројекта апсолутне инверзије вредности и коначног успеха нихилистичког поимања родољубља којем нас у континуитету подвргавају вазалне политичке номенклатуре на власти, непресушно говорећи језиком дела НВО сектора и манипулишући страхом и несигурношћу, представља управо бриљантна замена теза и имплицитно, неизговорено натурање термина САУЧЕШЋЕ, ексклузивно резервисаног за удруживање у негативним активностима,  погуреном али неусахлом Народу у временима када овај часно инсистира на националном интересу.

Отуда, неће проћи много времена када ће нам бити „добронамерно“ предочено да ни власти ни национални Уставни суд у ствари не чине ништа погрешно и да нису саучесници у наметању антинационалних интереса, већ напротив, да је Народ, кроз призму „девијантног“ поимања (парадокса) родољубља посматрајући положај земље, постао саучесником у одбрани Отаџбине, и да би, како ствари стоје, због тога могао бити позван на одговорност.

 

На Савиндан 2013.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА

 

 

 

"Непристојна понуда" (замка): Рамуш Тахири – Српске институције на северу Косова легитимне (!?)


Српске институције на северу Косова легитимне

Петак, 5.10.2012.
Бета

ЧАГЛАВИЦА, 5. октобра 2012. (Бета) – Саветник председнице Косова Рамуш Тахири оценио је у петак да на северу Косова нема приштинских институција па су тамошње институције ипак легитимне јер их је изабрало локално становништво.


„Ми обично говоримо да је на северу Косова безакоње, да владају банде, паралелне структуре, медјутим то није све тако, јер ми тамо немамо друге легитимне структуре. Ми говоримо да су они паралелни, али немамо косовске институције и то су једине и праве без обзира што ми сматрамо да нису по Уставу Косова“, рекао је Тахири за КиМ радио из Чаглавице.

Према његовим речима, без тих структура на северу Косова била би анархија те приштинске власти морају разговарати са тим људима који имају легитимитет јер су изабрани на изборима од својих грађана.

Тахири је додао да су се ти разговори због предрасуда обе стране дуго одлагали и да је сада неопходно да са представницима Срба на северу Косова што пре почне разговор.

Саветник председнице Косова је изразио очекивање да ће следеће године на северу Косова бити организовани општински избори по Уставу и законима Косова. „То је наша жеља и настојимо у разговорима са градјанима тих општина и у разговорима са људима из медјународне заједнице да то издејствујемо“, рекао је он.

Тахири је навео да председница Косова Атифете Јахјага још није одлучила да ли ће она предводити приштински тим у разговорима са Србијом, јер то зависи од тога шта ће посредници Европске уније тражити и на ком нивоу ће се водити преговори.

Наше елите нису ни издајници, оне су шљам!


 ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ У „ПЕЧАТУ“: КАЖИ МИ ШТА МИСЛИШ О КОСОВУ И ЗНАЋУ СВЕ О ТЕБИ

петак, 28 септембар 2012 14:04
Печат, Наташа ЈОВАНОВИЋ

Жељко Цвијановић

Погрешно је уверење да су медији у Србији огледало власти, они су код нас огледало елита, а оне се нису промениле.

Да ли бисте нешто, и зашто, мењали у својим текстовима и ставовима из последњих шест месеци?

— Не бих, ако мислите на то што сам уочи избора подржао опозицију, а сада их, кад су на власти, критикујем. Важно је разјаснити једно. Тачно је да је необично да један новинар уочи избора отворено подржи неку странку, а ја сам подржао чак три: и напредњаке, и Двери, а за ДСС сам чак снимио и један мали спот. Објаснићу то позоришним изразом – прелазак преко рампе – када глумац изађе из свог логичног простора позорнице и сиђе са својом улогом у публику, где његова рола тада функционише на сасвим други начин. Прешао сам преко рампе зато што сам налазио да је Тадићева власт прешла све линије демократске пристојности и да је, поред свега осталог, угрожена и моја професија. Сетите се само колико су тада медији – као бајаги неопредељени, непристрасни и објективни – бесомучно подржавали једну катастрофалну власт и колико су класична средства борбе за професију била обесмишљена.

Да ли су се ваше наде оствариле?

— Моја једина нада била је да се власт замени. И још увек нисам задовољан јер још није замењена. Нисам ја, међутим, толико млад да сам очекивао да ће се преко ноћи догодити промене. И сам сам уочи избора напредњачку владу видео као увод у промене, а не промене саме. На томе сам и сада, када, као што је и ред, критикујем напредњачку власт. Ономе ко је мислио да је Тома Николић требало да се стави на чело трећег српског устанка и да са три хлеба нахрани Србију, нажалост, не могу помоћи. Као што не могу помоћи ни онима који не виде да су макар неке друштвене стеге Тадићевим одласком попустиле.

Да ли се са променом власти изменило и стање у гласилима? Ако је дошло до промене, у чему се огледа?

— Пре свега, погрешно је уверење да су медији у Србији огледало власти, и то најбоље потврђује данашња ситуација. Они су код нас огледало елита. Наравно да се друштвене елите, међу њима и медијске, нису промениле, али су, зарад свог опстанка, тактику прилагодиле новим условима. Пазите, када говорим о друштвеним елитама, говорим о најпокваренијем делу српског друштва, утолико што не постоји ниједан народни интерес који те елите деле и поштују. Наше елите нису ни издајници, оне су шљам. За њих су и омрзнуте политичке елите комплетна невинашца, макар утолико што се политичке с времена на време, уочи избора, непосредно обраћају народу. Такве елите су најпре од напредњака бесомучно браниле Тадића, икону тог поретка која је конвергирала са њиховим интересима, садржаним у једначини да, што је народу горе, то је елитама боље.

Добро, да изменимо питање: да ли су медијске елите промениле своје деловање?

— Јесу.

У чему се састоји та промена?

— Сада не бране власт, већ поредак, заклоњене иза подршке странаца, још једне групе којој било какав политички и друштвени дисконтинуитет у Србији не одговара. Сада критикују нову власт, симулирајући критичко новинарство, и помало уздижу појединце из ње фактички им вешто копајући гроб. Не заборавите, утицај медијских елита на народ јесте велики, али он није ништа мањи ни на политичку класу, па и на власт.

Када кажете да копају гроб новој власти, на шта мислите?

— Погледајте само то задавање идеолошких координата новој власти, које исцртавају медији и странци, које се најбоље видело у кампањи фалсификованог тумачења текста Драгана Коларевића. Погледајте како у медијима свака одбрана Косова постаје националистички чин, и како се свака сарадња са Русијом описује као популизам. Погледајте, на крају, њихову веома покварену игру са Александром Вучићем. Описијући га као Елиота Неса, бескомпромисног борца против криминала, они данас подижу и Вучићев и рејтинг напредњака. Али подижу у небеса и очекивања грађана, која ни Вучић ни било ко други не могу да прате. Ако на томе остане, плашим се да ће се та очекивања за пар месеци срушити на његова леђа, утолико пре што неки озбиљни политички криминалци у овом друштву уживају такву заштиту да им Вучић неће моћи ништа, упркос најбољој вољи.

Помињете Вучићеву најбољу вољу. Узимајући њега као отелотворење нових власти, да ли стварно верујете да он поседује такву вољу? Или сте можда почели да сумњате и у намере?

— Као доктринаран антрополошки песимиста, наравно, не верујем у људску природу, па ни у Вучићеву, да ради добро. Али верујем у прилике које врхуне на тај начин да му налажу да мора да учини нешто заиста добро за Србију, иначе ће учинити велико зло себи јер се латио таквог посла да ће без тог заиста доброг већ за неколико месеци бити најомраженији човек у Србији. Једнако верујем у његову интелигенцију, а држим да би у свом евентуалном савезу са Ђиласом, о коме се много прича у последње време, он сам био највећи губитник, и то не било какав већ катастрофалан. Сумње које отварају ту причу полазе од чињенице да Вучић у својој антикриминалној кампањи не дира нити верујем да ће дирати ни Ђиласа ни било кога из његовог круга жутих. Са друге стране, ако би то урадио, до неба би рикнуле западне амбасаде и све би то имало врло неизвестан крај. И моја сумња и моје разумевање за Вучића полазе из једне исте чињенице – он је данас тај прозападни фактор у влади. То, наравно, није превише симпатично, али морамо да знамо да без тог прозападног фактора ова влада не би могла да постоји. Зато је његова позиција у влади најтежа, он је тај који ће се налазити први на удару свих могућих притисака. Зато избегавам да о политици владе судим према изјавама, једнако оним које ми се допадају и које ми се не допадају. Уосталом, шта могу да значе изјаве политичара у једној полуокупираној земљи. Зато верујем да ћемо много више о стварној политици владе знати оног тренутка када председник Николић изађе са својом косовском платформом. Јер Косово је, и кад ћутимо о њему, центар сваке српске политике. Кажи ми шта мислиш о Косову, и одмах ћу знати шта је твоја спољња политика, шта економска, унутрашња – речју, све.

Када кажете да неки озбиљни политички криминалци уживају заштиту, на какву и чију заштиту мислите?

— Мислим на заштиту коју им пружају странци. Немам ја проблем с тим да верујем како овако мала земља може да прође без тог утицаја, али у одбрани једног накарадног поретка, који и политичка и економска логика неумитно руше, тај утицај, који брани `статус кво`, постао је сопствена карикатура, где спада и заштита кооперативних кругова политичког криминала.

Могу ли напредњаци да избегну медијску замку коју сте малочас описали?

— Само ако одоле том певу медијских сирена, која их данас маме и ако у медије унесу суштинске структурне промене. Медији су данас најгори део српског друштва, мотор његове криминализације, брисања свих вредности и највећа брана која дели Србију од демократије. Са једне стране, постоји императив да се они мењају, али, са друге, то ће бити најбоље брањен простор странаца и српских елита, већ више од деценију јединих сталних савезника на српској друштвеној сцени и једина два фактора који у српским медијима никад нису били оспорени и о чијем се енормном утицају не говори.

Какви су онда изгледи власти да изврши промене у медијима?

— Постоји две срећне околности. Једна је што се у промени медија подударају јавни интерес и себични, рекао бих чак животни, интерес власти. То ће рећи да утицајни странци људе из власти могу натерати на свашта, али овде их лепо наводе да се убију. Ако је та врста утицаја могућа, онда xаба причамо о било чему. Друга срећна околност је та што овај систем троши сопствену супстанцу, не само код нас, и што ће промене неминовно уследити, и друштвене, па и медијске. Истина, промене су за сада изостале, али време још није сасвим истекло.

Да се вратимо мало и на „случај Коларевић“. Чиме је тај текст или ваш портал, на којем је био објављен, изазвао онолики бес дојучерашње власти и њој наклоњених јавних личности?

— Нису они били бесни, већ су видели да је на место државног секретара у Министарству културе дошао човек човек који, с правом, тврди да је српска култура окупирана. Пошто српске елите једино у животу умеју да раде кампање – јер се у Гармишу и Сегедину нису учили наводњавање и производња ђеврека – одмах су се, заједно са својим заштитницима, дали на исцртавање идеолошких граница у којима може да се креће нова власт, и то демонстрирали на Петковићевом министарству, које су проценили као најрезистентније на идеологију српских елита, па самим тим и најпроблематичније. Наравно, ко прочита Коларевићев текст одмах види да он није правио никакве спискове нити се залагао за стварање црних листа уметника, већ за улазак у јавни простор оних који не деле вредности „окупацијских“ уметника, и то о сопственом трошку. Могао сам да разумем да власт не може да брани Коларевића, али не и да не може да отвори јавни простор за оне који су на то били спремни. Зато мислим да власт није разумела важност те полемике и да је изгубила, што се најбоље види сада по дефанзивној позицији и Петковића и Коларевића.

Да ли и ви делите став да су српска култура и уметност окупирани?

— Просудите сами: у години у којој Србија обележава стогодишњицу Кумановске битке и повратка на Косово, што је један од врхова наше целокупне историје, српски кандидати за Оскара били су филм о геј-паради, о геноцидним Србима као џелатима Јевреја на Старом Сајмишту и Србима ратним злочинцима из 90-тих. Зар треба још нешто да кажем?

Шта подразумевате под новинарским слободама у данашњим српским, али и у међународним друштвено-политичким околностима?

— Да не теоретишем, нема тих слобода ни код нас ни у свету. Али, у овој земљи нема ни хлеба, па значи ли то да грађани треба да се помире с тим? Без слободе медији немају смисла, они су тада обични лифлети. Слобода отуда остаје највећи императив целе ове генерације савременика широм света. Не видим да данас они, посебно људи из медија, брину о томе, али једном ће разумети да су приморани да црнче за бедан новац управо зато што немају слободу. Коју су, истина, сами најпре продали.

Колико је за ту слободу битно питање власништва над гласилима?

— Да ли су западне амбасаде власници иједних новина у Србији? Нису, а њихове намере и рад никад нико у медијима није довео у питање. Са друге стране, када оне неког оспоравају, томе слика изађе у медијима у непријатном контексту. Питање власништва је, дакле, важно, али се оно данас мистификује јер се покушавају сакрити други већи проблеми медија. Ту је, наравно, и интерес српских елита, које данас не живе у својим делима, у својим проналасцима и научним радовима, већ искључиво у медијима из којих врше свој паразитски притисак на политичку класу. Речју, може Ђилас да поседује све медије у Србији, али он свој интерес мора да усклађује са интересом странаца и елита ако хоће да тим медијима влада. Отуда је питање власништва ипак другостепено.

Да ли сте присталица повлачења државе из медија?

— Јесам, али тек пошто се из медија повуку сви други важни и погубни утицаји о којима сам говорио. Није зато случајно да екипа из НУНС-а, потпомогнута ОЕБС-ом – они увек морају да буду потпомогнути да би имали неки став – тако упорно притиска владу да се држава повуче из медија. А притом не могу да ми кажу једну једину медијску приватизацију која је дала добар резултат. Држава се склања из медија као једина адреса која, макар теоријски, може да уведе неки ред у њих, наравно, ако препозна у себи интерес државе и друштва и ако се сети да не би било добро да следећој генерацији Срба расту сисе из очију. И баш зато сви ти љубитељи медија какви су данас тако упорно захтевају да се држава повуче. Још једна кварна игра.

Често се говори и о утицају тајкуна на медије. Како ту стоје ствари?

— Тај утицај свакако постоји, али је трећестепен. Наравно, Мишковић је човек заинтересован за своје паре и он ће некога ко му их у медијима угрожава вероватно да оплете. Али неће смети да оплете странце ако му га они угрозе. И, још важније, Мишковића интересују Срби који купују оно што он продаје, њега не занима да мења српски идентитет, што се за странце и елите не би могло рећи.

Можете ли да у медијима упоредите деведесете и данашње стање?

— Не могу, неупоредиво је, исто као што је неупоредиво то да је Србија у јеку најтежих санкција производила више него данас, овако реформисана. Чак ни аргумент евроатлантиста да данас макар не убијају новинаре бледи пред чињеницом да је онда било новинара који су имали толики утицај да је неко решио да их убије. Колико год тај критеријум за мерење утицаја био морбидан и грозан. А кога данас да убијете?! Небојшу Спаића? Ма, ’ајте, молим вас.

Да ли сте због својих текстова и често оштрих ставова имали икаквих проблема, на личном или професионалном плану?

— Нисам ја учио школе да будем Бранкица Станковић. Неком ко је сам изабрао свој пут непристојно је да се жали. Довољно је рећи само да сам још увек на црним листама и да људи који се оглашавају на „Новом Стандарду“, осим производа који рекламирају, морају да имају и довољно храбрости.

Да ли сте се о некога огрешили у каријери, а нарочито у последњих пар година?

— Било је грешака. За последње две године и не толико.

Да ли се о вас неко огрешио, нарочито у последњих пар година?

— Држим да је свако ту радио свој посао.

Каква су ваша искуства са финансијерима и власницима у српском новинарству?

— Наравно да сам неке новине покретао уз подршку богатих људи који су имали свој интерес за то. Можда би било боље да сам то радио са Колом српских сестара, али не бива. Међутим, ради се о томе да су све моје новине редовно личиле на мене, а не на њих. Некима то није пријало, па смо се разилазили, другима није пријала моја слобода, па су се плашили. Сањам дан када ће и сиротиња и богати људи ове схватити колико је и за њихове стомаке и за њихове профите важна елементарно слободна Србија. У оваквој Србији, неслободној и сломљеној, не могу да замислим сиромаха како се пробудио у руху краљевића, али обратно сам ових година и лично видео.

Од ствари које вама лично замерају, шта вас највише нервира, а шта највише забавља?

— Све што ме не убије, забавља ме. А изгледа да сам још прилично живахан. Знате, све наше борбе, плашим се, нису борбе за победе које ћемо доживети. И, када имате о себи свест као о оном мраву из приче који је кренуо на ћабу, који зна да тамо никад неће стићи јер је просто мрав, али зна и то да ће бити мрав који је умро на путу за ћабу – тада сте мирни и самим тим готово нерањиви. Нека ми замерају, то су моје награде јер оне у виду признања у оваквој Србији одбијам да примам.

Која бисте три проблема у данашњем српском новинарству издвојили као највеће/најважније/најтеже, и како бисте их решавали?

— Човек који пати од три болести обично се носи с њима. Опасна је једна болест од које се умире и из које произлазе све друге. Болест професије је једноставна и зове се – потпуни слом. И структурни, и морални, и финансијски и какав год хоћете. Лек је јасан: или ће држава препознати свој интерес и интерес друштва и умешати се, или ће наши медији оставити антрополошке трагове на новим нараштајима.

Како мислите да би држава могла да се носи са њима?

— Данас ниједан медиј у Србији, чак ни они најкомерцијалнији, не може да опстане без помоћи државе. Е сад, то је функционисало и до сада, с тим што нам отворене и неотворене афере свих тих Дулића, Ђиласа и Шапера говоре да су медији државним новцем били корумпирани за њихове личне или партијске интересе. Замислите сада државу која преко буџета, преко свог Телекома, преко делимично свог НИС-а итд. успостави јасне критеријуме за помоћ медјима.

И да ти критеријуми буду следећи: политички можете да се позиционирате као хоћете, али хоћу четири стране праве културе или на телевизијама четри сата дневно; не дам паре за гологузе певачице и риалити идиоте који гутају пламен на телевизијама; не дам паре за бесмислене црне хронике у којима се до танчина описује како је син силовао мајку; хоћу да субвенционишем озбиљну политичку анализу… Мислите ли да Србија не би читала или гледала такве медије? Они који хоће да се држава сасвим повуче из медија – а то су, нажалост, добрим делом и новинари – они желе баш овакве медије. Али проблем је што они не могу постати ни овакви, биће још гори.

Да ли бисте, по истом или сличном мерилу, могли да издвојите три највећа негативца, тј. три највећа кривца за стање у медијима? Ово могу да буду и појединци, а могу и организације.

— На врху те пирамиде – већ сам их поменуо – су странци. Испод су друштвене елите и свет који сам именовао у претходном одговору, а на дну пирамиде криваца су сами новинари, који у историји српских медија никада нису били беднији и никада задовољнији постојећим стањем. Новинари су данас – осим неколицине њих, не више од петнаест – савршено срећни и њима никакве промене не требају. Чиме је смрт ове професије заправо озваничена.

Да ли сте члан неког новинарског удружења, домаћег или међународног?

— Шта бих ја радио тамо?!

Имате ли неки савет за новог министра културе и информисања?

— И ми који га поштујемо и они који га мрзе добро знамо и његово разумевање културе, које су и медији део, и његово место у њој. Можда би било добро да зна да може да разочара само једне. Наравно, треба рећи и то да значај питања културе и медија данас надмашује и снаге и могућности једног министра, макар то био и поштовани господин Петковић. То је једно од пет најважнијих стратешких питања, а по ургенцији се можда чак и много више котира. Јер, не бринем ја за то хоћемо ли ми једном вратити Косово, али веома бринем за то хоћемо ли изгубити основе идентитета. То, кад се једном изгуби, не враћа се.

Да ли сте задовољни Законом о информисању? Ако нисте, шта бисте мењали?

— Закони произлазе из стратешке поставке коју усаглашавају власт и друштво. Ако та поставка не постоји, као што је код нас случај, тада су закони ирелевантни. Дакле, пред нама је питање хоћемо ли да имамо медије или смеће, закони ту нису на реду.

Какву суботу предвиђате за предстојећи 6. октобар? Да ли ће бити крвава, попут недеље, 10. октобра 2010. године?

— Не верујем, јер онај набој од пре две године не постоји. Јер, то није био набој хомофобичара, већ кристалмно јасан полиитчки набој. Морам да признам да ми се, с друге стране, веома не допада када у кампањи против геј-параде читам текстове о хомосексуалцима као умоболницима или генетском отпаду. Нисам чак ни против геј-параде као манифестације, али јесам, и то веома, против геј-параде као политичке манифестације, а она је код нас управо то.

_______________
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-u-pecatu-kazi-mi-sta-mislis-o-kosovu-i-znacu-sve-o-tebi.html#disqus_thread

Ана Радмиловић: Неколико речи пре „Инсајдера“ (Не треба нам Косово, тамо су сви лопови!)


Неколико речи пре „Инсајдера“

Ана Радмиловић

недеља, 23. септембар 2012 10:41
Балкан магазин

 Не треба нам Косово, тамо су сви лопови

Пре почетка серијала који ће имати бесмислен задатак даље криминализације Косова (с акцентом на Север) хтела бих да укажем на општа места и бар три  материјалне грешке, или – грубо речено – неистине, које сам чула гледајући најаву тог серијала. Који је, да поновим, бесмислен. Нажалост.

Прво, помпезни снимци камиона (уз пропратну музику и узбуђени глас чудне новинарке) најављују један политички трилер који би требало да шокира јавност. Помињаће се милиони и милијарде разних валута и да се наслутити чија ћемо имена чути. Пљачкаши века биће, у овој игри, најмање битни људи. Измене које је серијал претпео услед чињенице да на власт нису дошле демократе, минорне су али нису за игнорисање. Тајминг је идеалан. Никога не занима Косово, овај полудели народ бави се расколом у ДС и серијал ће послужити само једној сврси. Она стаје у једну реченицу: Не треба нам Косово, тамо су сви лопови.

У кратком прилогу три грешке или неистине су следеће: Новинарка (узбуђено) изговара како су се појединци с Косова богатили на откупу албанске имовине на Косову, а што је био државни план, никад тако формулисан, пошто ствар има призвук етничког чишћења. На откупу албанске имовине богатили су се појединци с Косова, то богаћење је било кусур овог великог посла – а тај посао водила је држава. У преводу, новац се из Београда враћао у Београд. Не знам да ли ће узбуђена новинарка поменути имена шефова овог бизниса. Онај кусур који је завршавао на рачунима посредника с Косова (а то су и Албанци и Срби) је бакшиш. Није мали, али је бакшиш.

Друга грешка или неистина је да су се опет неки појединци, расељена лица с Косова, током целе једне деценије богатили примајући дупле плате у фирмама које фактички не постоје. Можда то важи за неколико директора. Професори и доктори јесу примали дупле плате – а износ тих дуплих плата био је и остао мањи од нормалне плате на истом радном месту у Београду. Професори и доктори, такође, нису могли у одсуству да држе предавања или примају пацијенте у болницама. Даље, износ плата радника суда (не рачунајући неколико судија) у Митровици мањи је од износа плате чистачице у некој од бољих агенција у Београду. И ти људи били су у обавези да седе на Косову. И не само да седе на Косову, него и да демонстрирају кад некоме у Београду падне на памет да би то било згодно.

Трећа неистина или грешка је прича о шверцу. Прво, уколико Србија не признаје Косово као независну државу, реч шверц је погрешна. То се каже овако: неке фирме из Београда, Новог Сада, Ниша итд, ослобађале су се пореза тако што су правиле фиктивне уговоре с фирмама (углавном својим експозитурама, то јест правиле су уговоре саме са собом) за робу која није ни стизала на Косово. Продавана је (ослобођена пореза) у Србији. Рецимо грађевинске фирме. Рецимо, баш она фирма чију је никад довршену халу спортова сликала екипа емисије Инсајдер  – где је, врло узбуђена, новинарка скандализовала гледаоца податком да хала није завршена.  Бојим се да неће поменути да је добитник тендера за ту халу једна врло озбиљна фирма која је учествовала у изградњи Газеле у Београду. Фирма, истина, има много назива. Али јој је потребно само неколико озбиљних сарадника. Они су на власти.

Затим, Звонко Веселиновић – помало заборављено заштитно лице барикада које је, ако се сећате, поставио Борко Стефановић са Гораном Богдановићем. Ко је Звонко Веселиновићђ Човек који је као клинац био бранитељ моста и који је након рата ушао у посао са државом. И Србијом и независним Косовом. Да ли је он могао на своју иницијативу да ушета у нечији кабинет и предложи да мало ради са горивомђ Није. Неко га је изабрао, доделио му је ту улогу и тај неко неће бити поменут у овом серијалу. Нити у било ком другом.

Када је дојучерашња опозиција на сав глас бранила Веселиновића и када се садашњи председник сликао с њим, поносан, Звонко је био патриота који је помагао онима с барикада.  Не знам да ли ће се огласити да објасни како појма није имао о каквом је криминалцу реч, или ће прећутати, или ће остати при томе да је Звонко један патриота који је имао мале проблеме са законом. Оно што знам је да свакако неће рећи, ни он који као председник није дужан ни надлежан да етикетира криминалце а ни узбуђена новинарка, јесте – за кога је Звонко радио и ко је тај који није на Косову а ко је преко Звонка довлачио милионе у Београд, и ко је тај што је тако опасан да се његово име не помиње. Неће рећи. Нећу ни ја, јер ја немам полицијску заштиту, а и да имам не би ми била од помоћи када бих то написала.

Суштина ове приче је следеће: континуитет. Ми ћемо слушати глупости (нек опросте инсајдеровци)  о криминалу на Косову, гадиће нам се Косово, нећемо сазнати ништа осим да ни ова, као ни претходна влада, нема идеју шта да ради по том питању – па је стога најбоље натоварити сву кривицу на тај отети део државе и пустити га, као натовареног жртвеног јарца, низ воду. Нећемо сазнати ништа о томе ко је у Београду  имао интерес да се не сазна за трговину органима (која се помиње од 1999) до пре неку годину, ко и даље има интерес да Србија не учествује активно у тој истрази, зашто је та прича багателисана до гађења, да многи људи више и не верују нити их занима шта се заиста дешавало и ко је све учествовао. Нећемо сазнати ко је све у Београду знао у данима пре 17. марта 2004. шта се спрема и звао чланове својих странака да напусте Косово тих дана. Нити зашто је српски координациони центар са КФОР-ом расељавао људе који нису хтели да напуштају села на југу Косова.

Даље, нећемо сазнати ко је направио Српску либералну странку која ће касније послужити за легализацију независности Косова. после чега ће, заједно с криминалцима из косовске владе, волшебно нестати с политичке сцене. Остаћемо у уверењу да су то све радили Наташа Кандић, Пуповац и слични. Нећемо слушати о везама странке која је и сада на власти у Приштини и другом местима на Косову и тих људи који – не само што подижу руку и гласају за престанак надгледане независности чиме директно признају независност Косова – него заплашују Србе који живе у општинама којима они владају. Хапсе их. Подмећу нелегалне супастанце у кола својим опонентима, убијају их, пале им куће и фирме,  шиканирају свакога ко се усуди да зуцне и пуцају кад се веселе где стигну и у кога  стигну.

И наравно, нећемо сазнати ништа о томе како Српска православна црква на Косову лагано постаје некаква косовска православна црква и како то већ неко време није црква којој Срби верују. Није у маниру емисије, није то тај стил, и ми нећемо имати појма да за Србе на Косову црква има сасвим друго значење него што га има на било ком другом месту у Србији. Црква је и кућа, и склониште, и Бог, и држава. И то није талибанско устројство где неки фанатици одлазе у манастир па онда узимају аутомате и пуцају. То је као испостава државе али и нечег вишег, на једној територији где један народ не само да иде у асимилацију него га ускоро неће ни бити.

 Укратко, осим тога да треба да баталимо Косово јер је велика криза и само нам још фале ти лопови који се тамо богате, нећемо сазнати ништа. И нико нам неће рећи да се не богате Срби с Косова, тј да је то богатсво смешно наспрам оног које су мало озбиљнији лопови узели на рачун Косова, а седе у Србији. И, наравно, нећемо имати прилике да сазнамо да је и то озбиљно богатсво озбиљних лопова смешно наспрам оног које смо, одустајући од Косова, изгубили.

ДРАГАН НИЧИЋ ЦИНОБЕРСКИ: "Немамо право да ћутимо… И нико нема права да нас ућуткује!"


РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ

,,Недело прећуткивањем потпуно бива”

Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,

Аутор:  Драган Ничић Циноберски

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

,,До истине се не може стићи пузећи”!

Почетком 21. века на тлу Европе, захваљујући ,,Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце, која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас: ,,је ли то нешто лепо или можда свето…?” Остављамо земљама, које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања ,,хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана и одговоре на то питање.

Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе, зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.

НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА

Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.

Зашто је ово холоцид а не холокауст? Зато што су косовски Срби не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању: да се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара јер на Косову данас другог народа нема, наиме по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине.

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана.

На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.

СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ

Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17. марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.

Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине. Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова. Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.

НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО

Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове. Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

Злочини 17. марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.

Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.

А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.

Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.

Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

,,Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.

Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру: ,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
Иако мали, они ће вам рећи ,,До истине се не може стићи пузећи”!

Драган Ничић Циноберски