Tagged: Отаџбина
Колодар Срб: Пролеће – Весна
Саставио у име Рода Војислав Паунић
14.марта/дерикоже, почиње Бела недеља. Она се завршава 20.-ог Белим покладама и великим празником за све Словене – Масленицом (долазак пролећа).
- март/дерикожа – Словенски празник. Током векова било је доста полемике између научника културе и хришћанског свештенства, о пореклу многих модерних фестивала, који се сматрају примарно црквеним. „Свети оци“ све врсте питања, таквог плана, сматрају грешним и труде се пажљиво, да их избегну, и то не узалуд, јер је готово немогуће наћи одговоре на тако осетљива питања после толико векова.Наравно, древна религија Словена – ведизам, је постојала више од једног века, а чак и после крштења свеколиких словенских земаља, било је немогуће искоренити све Кумире, богослужења и разне прославе наших предака у трену. Словенски календар препун је таквих изненађења. Црква, наравно, одбацује чак и наговештаје да су копирали празнике, иако је, уобичајеним погледом на словенске празнике, одмах јасно, да су после векова и векова, ведски-народни празници наших предака уткани у наш модерни живот.Један од таквих контроверзних празника је и Масленица која се према словенском календару одржала 21. марта на дан доласка пролећа. Данас знамо мало, о томе како су га славили далеки преци, али ипак су неке традиције и обреди преживели до данас. Оригинална Масленица наших предака се донекле разликује од модерне црквене прославе Младенаца.
Шта је овај празник значио за наше претке, и које свето, свето значење је било скривено у њему? Вреди напоменути, да је равнодневница, у првом реду значила почетак пролећа, радости и новог живота за сва жива бића. Заиста, у пролеће долази до буђења не само природе, већ и свих животиња, птица и биљака, права природна обнова. Из тог разлога, бујне свечаности Масленице одржаване су на дан пролећне равнодневнице, а наши преци су је поштовали као један од најважнијих и најзабавнијих празника у години.
Како се славила Масленица код старих Словена?Словенска Масленица или, како се још назива, Беле Покладе, славила се недељу дана, тачније девет дана. Овде је вредно разјаснити – недеља се за наше претке састојала од девет дана. Иако многи истраживачи и културолози доводе у питање аутентичност таквих података, за старе Славене је почетак пролећа значио не само обнову природе, већ и почетак обавезног економског раста и рада. Нико не може дати доказе или оповргнути ову теорију, јер ово је игра „поквареног телефона“ дуга већ хиљадама година.
На пример, у Србији празник, Беле Покладе, нарочито на истоку Србије, постоји и дан данас. На дан пролећне равнодневице, према веровањима Срба, медвед се буди и напушта своју јазбину, и тада почиње славље и сигуран је долазак пролећа, јер Велес, који је у медведу, не може да погреши око прогнозе.
У сваком случају, за старе Словене, фестивал Масленица се одржавао последњег дана зиме и значио је почетак живота. Они су веровали да су прославу Весне одржали стари Словени и да на овај дан Чернобог враћа сву власт Сварогу, а Богиња смрти и правде Мара напушта свет Јави и враћа се свом свету, дајући готово сву снагу другим светлим Боговима, који су одговорни за богатство, берићет и плодност земљишта.Много је сукобљених извора који описују паљење сламене лутке Маре на обредном огњишту. По некима је то симбол почетка топлине и смањења снаге богиње Маре у свету Јави, по другима се сматра применом хришћанства – као да се идол уништава. Али ипак, стари Словени истичу се из свих култура невероватно поштујући однос према својим Боговима, увек покушавајући да им удовоље. Да ли су Словени палили страшило које је симболизовало Богињу и њену снагу? Ово је питање невероватно сложено, и о њему је било пуно расправе. Вреди напоменути, да према хроникама или неким древним споменицима, који су преживели до данас, није споменуто спаљивање лутке па је логично претпоставити, да је овај обред постао традиционалан много касније. Код Срба, износе се старе ствари и пале ватре од њих (на Беле покладе).
Како се заиста славила словенска Масленица? Наши преци су славили на посебан начин: разне забаве за младе, као што су борбе песницама/рвање, бацање камена са рамена а све у циљу показивања пуне снаге препорођеног света. Скакање преко обредног огњишта, смешни плесови, коло око Баваништа, па чак и пливање у отвореним водама. Обичај је био и да овог дана људи принесу требе Боговима.
Такође, у славу Богова, припремане су мекике и палачинке. Палачинке су биле обавезне на празничном столу. Симболика је играла значајну улогу у животу старих Словена, па су чак и палачинке и мекике, од киселог теста, имале своје скривено и свето значење.
ОД ГАВРИЛА ДО ПРИНЦИПА
Пише: СтанимирТрифуновић
Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/
На слици: Гаврило Принцип;
Фотографија: http://www.rtv.rs
Од када смо као држава, јасно је и када и како, заузели резервни геополитички положај – (злурадом и злокобном дефетизму у инат, не називам исти (положај) правим именом), преблизу свему ономе што историјски никада нисмо били и предалеко од свега онога што смо одувек били, покорно прихватајући сва туђа и арогантно се не обазирући на сва сопствена непочинства, и свакако, најдраматичније међу њима – радикално самоукидање дијахроничног националног идентитета и свођење истог на његов спорни и привремени синхронијски аспект, сасвим у складу са опортуним прагматизмом Јовановићеве (Чедомир, прим. аутора) наречене идеје о неопходности промене орјентације читавог друштва, само неуспелим еуфемизмом за већ чувену промену „културне матрице“, како је у то фино, у својим месијанским амбицијама умео да промовише ранији председник Тадић, у својим још чувенијим беседама са Басаром, па још системски становито одустајући да о томе и зборимо, како доликује прогнаном, превареном и окупираном – постали смо добровољним саучесником у најдалекосежнијем пројекту реинкарнираног евроатланског мутанта – морбидном историјском ревизионизму…
На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: http://www.novimagazin.rs
Без намере да потцртавам много пута објашњавану функцију овог гломазног антиисторијског и антицивилизацијског пројекта неоимператора, подсетићу читаоце да се амерички, британски, а, пре свега, немачки медији, утркују да избијање Првог светског рата прикажу у новом светлу, тобоже захваљујући новим историјским чињеницама. За почетак Првог светског рата, наиме, оптужују се Русија и Србија, док Немачки „Велт“ и амерички „Волстрит џорнал“ Младу Босну изједначавају са Ал Каидом, а Гаврила Принципа проглашавају терористом, претечом Бин Ладена. Поврх тога, или пре свега, бурну полемику у јавном простору и књижевним круговима изазвала је ничим изазвана (?), безпризорна изјава Вука Драшковића да су Србију скупо коштали Принципови хици у Сарајеву. На страну право на слободу мишљења и специфични статус који у друштву заузима (добија) особа која је ово изговорила. На страну и свест о преображају истог у времену насилног настојања преображаја читавог друштва. Овом реченицом нису уистину испаљени хици у историјску истину, сасвим је непобитна историјска чињеница о размерама српског пострадања током Првог светског рата, већ је овим тенденциозним чином стрељана најузвишенија жртва српског постојанства, а са њом и јединствени видовдански код српског слободарског духа и његово метафизичко значење како за српски Народ тако и за принцип Слободе уопште. Није то био пуцањ само на националну историју и колективно памћење, па чак не ни на саму истину. Био је то груби, подмукли покушај атентата на смисао праведног отпора иначе и читав бесконачни ланац ослободилачких покрета утиснут у карту повести савремене цивилизације као њен најблиставији водени жиг. А знали смо и тада, као што знамо то и сада, да ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, тј. свега онога што и јесте кост у грлу наших опонената. Но, слутимо ли након свега што нам се догодило и након окончања преузетог пројекта од старне неоимператора обрисе националне судбине и будућег статуса Србије? Јесмо ли свесни да ћемо по завршетку “евакуације” иницијатора (и губитника) светских ратова и починилаца ратних злочина и геноцида из мрачних епоха светске историје заузети место најозлоглашеније нације? Зар тако лако смећемо са ума да је терен савршено припремљен последњих 2о година?
На делу је, елем, поништавање свих кључних последица Првог светског рата и коначно урушавања версајског система. На делу је и нескривен напор неоимператора да нас потпуно и безрезервно приволи да драговољно саучествујемо у морбидној инверзији вредности и осионом прекрајању историје. На делу је, на жалост, и одсуство недвосмисленог званичног становишта наше државе. А, морало би га бити пред обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата и сред бруталне најезде ревизиониста. Отуд и толики слободан, брисани простор за бесловесну снисходљивост појединаца у „слободоумним“ интерпретацијама овог догађаја и његових последица којима се поспешује атмосфера оправданости негације истине и остварује утисак општег националног становишта. Али, ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе, говорио је Ниче. Другим речима, ништа није случајно, па ни актуелни политички, друштвени и вредносни амбијент. Није случајно ни то што су стопе Гаврила Принципа на мосту на Миљацки заливене, као што ни његова биста није грешком завршила у неком сарајевском магацину.
Морамо, дакле, проговорити. О Принципу. О нама. Добродошао је сваки глас, посебно онај који је снажно артикулисан јасном државном позицијом, макар одјекивао са резервног геополитичког положаја. Јер то није обичан глас случајног учесника. То је глас националног идентитета, и трагичног и величанственог, и повређиваног и понижаваног, али постојаног и непоткупљивог! То је глас којим не чувамо симболику Гаврила Принципа у националној историјској свести, већ спашавамо принцип на којем је стасао Гаврило. То је онај принцип који операционализује парадигму континуитета српског слободарског духа и националног поимања Слободе. Из Гаврила није „прозборио“ импулсивни карактер заведеног осамнаестогодишњег адолесцента, све и да је тако, све и да је мрежа међународних обавештајних служби заиста умешала своје прсте у стварању амбијента, инспирисању и организацији сарајевског атентата, како се понегде полемише, из Гаврила је „проговорио“ Милошев завет и оно грумење „слободне српске земље“ коју је, преневши је из Србије, положио на гроб Богдана Жерајића. У времену мноштва националних пораза и губитака, ово је зацело последњи принцип који бранимо. Ако га бранимо.
ПС. Остаје отворено питање каква би представа била на репертоару међународне и дела домаће политичке и јавне сцене да је којим случајем већ припремљену бомбу на Престолонаследника Аустро-Угарске монархије, надвојводу Фрања Фердинанда и његову супругу Софију бацио Мухамед Мехмедбашић, младобосанац којег су у Сарајеву 1943. године ликвидирале усташе?
Значење термина:
- ДИЈАХРОНИЧНИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од историјских одредница субјекта, ствараних и стицаних доминантно на континууму времена – од почетка до актуелног доба;
- СИНХРОНИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од ововремених, актуелних својстава субјекта;
На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info
Земљо моја
На слици: Пејсаж из Србије; Фотографија: jup3nep.deviantart.com
…А онда је студен прострујала кроз сутон. Изненада.
Мирис печеног кукуруза зачешљaо је однекуд жегом испуцалу земљу и нестајао ка облацима који су се набирали попут веђа војника. Са пресахле реке прхнуше чворци…
На слици: Шљива; Фотографија: http://www.rtv.rs
…Пробијао сам се кроз окитом полегле гране шљива напрежући се да у свелој трави наслутим опале плодове. Расути као покидана ниска модрих бисера скривали су се сумрачјем тла… „Ни веће суше ни бољег рода“, помислих…
…А потом ветар заплеса чардаш. Запишташе коњи из нигдина. И она тишина небесна.
Кап клизну низ мој врат. Па још једна низ надланицу. Под скупљеним прстима стегох род и…
„Киша, оче“, прошапутах.
…Са ударом грома преврнух котарицу, пљунух и опсовах а од силине крупних капи потрчах у крошњом импровизован заклон. Претвaрах се да нисам приметио шаку погажених шљива. И пре него сам стигао да се шћућурим отац ме привуче на груди…
„Сине мој, гази на врховима прстију и када сањаш. Свака стопа ЗЕМЉЕ је натопљена крвљу и свуда је гробље…“
…Дисали смо један другоме у лице згрчени под шљивом са које се сливала киша, хладна као зебња наших душа…
На слици: Надолазеће невреме; Фотографија: http://www.navodi.com
О СЛОБОДИ МОРАМО ПЕВАТИ
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/
На слици: Повлачење српске војске преко Албаније;
Фотографија: facebookreporter.org
Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политичке елите, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…
На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com
Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?
Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?
Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.
Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.
На слици: Сцена из филма “Андреј рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/
„МИР“ ТВОРЧЕВ И ШЕГРТОВ
На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com Наставите са читањем
„ДА“ ЗА „НЕ“, ИЛИ УКУС СЛОБОДЕ
На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com
Прегршт различитих интерпретација вечерашње одлуке Владе Србије да одбије бриселску понуду о решењу Косметског питања, од оних афирмативних али ретких до посве сумњичавих и многобројних, међу којима, поред незаобилазног еврофанатичног оркестра значајно место заузима читав конгломерат оних које иза ове одлуке наслућују само лицемерни маневарски потез привременог одлагања капитулације, драматично говори о сложености процеса рехабилитације добрано пољуљаног националног самопоуздања и дубини параноичне подвојености Народа од власти и обратно…
На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com
Наиме, не мали број реакција родољубиво орјентисаног света чија је централна значењска тенденција садржана у констатацији да је одавно још по среди оживотворени и неповратни процес чијој се очекиваној сутрашњој формализацији супротставио тренутни страх власти од евентуалне реакције свог Народа, парадоксално сведочи о страху истог тог дела Народа од обриса Слободе који се може наслутити иза очекиваног истрајавања власти на оваквој одлуци.
Није тренутак, елем, за сумњом опхрвану проблематизацију вечерашње одлуке Владе Србије. Тренутак је за разборити, хладнокрвни национални поклич подршке владином становишту којим се осим оснаживања преговарачке позиције Србије, родитељски остварује корективна улога Народа према власти коју је бирао (ако јесте бирао?) и иста (власт) приводи националној историјској парадигми у часу када је управо она (национална историјска парадигма) „претила“ да трајно постане њена грижа савести. Овај синтагматски напор Народа не сме изостати у часу када је држави и нацији више од свега потребан одлучни ехо јединственог става око јединог нам Космета, упркос недостатку моралне снаге актуелне власти да храбро обави своју историјску дужност и отворено ЗАТРАЖИ подршку Народа за своју вечерашњу одлуку. Јер друге одлуке не може бити. И зато што би неизоставно подршку добила. Ако већ власт то није учинила, учинимо то ми, сливајући своју солидарност њеној вечерашњој одлуци у слободарски историјски ток. Онај ток који је старији и од нас оводанашњих Срба и од привременог владајућег реда и који над нама бди од Светог Саве и Видовдана.
И на послетку, ко вечерас није осетио дамар достојанства и укус Слободе не сме сметнути са ума да ће верујући у своју завереничку визију можда и на жалост и дочекати њену емпиријску валидацију (јер свакако власт коначно бива истерана на чистац и наредних дана ће коначно бити потпуно јасна њена улога у актуелном геополитичком и осталом галиматијасу), али и бити на страни свега што компромитује напоре ка девазализацији Отаџбине и свих оних којима је до тога јако стало.
На слици: Видовдан;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org
ЛАПОТ НАД СОПСТВЕНОМ ДРЖАВОМ
На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.diary.ru
Након бесловесног урушавања крхке али јасне државне политике оличене у националном становишту Војислава Коштунице, брутално спроведеног од стране претходне владајуће олигархије током њеног четворогодишњег харања Отаџбине, уместо очекиване и нужне рехабилитације српског становишта и започињања неопходног националног окупљања – уследило је ново „подвижничко“ удаљавање од националних интереса до предстојећег самоукидања државности на делу властите територије…
Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће међутим бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника, будимо уверени. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би творца могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом којом је себе опхрвао и најмучнијим антидржавним чином – издајом националних интереса.
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org
Али, наше власти морају знати да тим чином неће ставити тачку на И(здају). Прва издаја се, наиме, не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!
Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.
Но, како и ми живимо одлуке наших предака, тако ће и наши потомци живети наше одлуке. Стога, ако је ишта важно данас, јесте да им оставимо наду ( и утеху ) да су неки од њихових предака, онда када је презирање сваког суверенитета и свог Народа вредело шаку сребрењака, часно чували жижак националне Слободе. И, можда је то, на жалост, или срећу, наша једина мисија данас.
Јер, неће проћи још много времена када ће измучени српски Народ осетити понос што је истрајавао у нечему у чему је у једном периоду био прилично усамљен а значило је много за међународно право и међународне односе, баш као што ће и не мали број нас, непоколебљиво истрајних у инсистирању на националној самобитности и присно привржених принципима које су погазили они којима смо (по)веровали – осетити понос што је истрајавао у нечему у чему смо у једном периоду били прилично усамљени а значило је СВЕ за нашу Отаџбину. То је била наша одлука када одлуке наше политичке класе нису следиле историјски код сопственог народа.
На слици: Сцена из филма: “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com
Тајна националног окупљања
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
…Текст изворно објављен 02.априла 2012. године на патриотској блогосфери под насловом „Тајна ђурђевданских избора“
- Храм Светог Саве
Фотографија: Плетеније словес
Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи окупиће нас, јалове и неме, слобода а(нти)националних идеја. Лебдеће худо око нас и кроз нас а ми ћемо у најсрамнијој тражити утеху за наше данашње лицемерје, неодлучност и кукавичлук.
Ако дозволимо слободу а(нти)националних идеја окупираћемо сами идеју о Слободи трагичније неголи било који окупатор Отаџбине у њеној историји са свирепом страшћу која ће надвисити и ону којом смо самобитност опседали током комунистичке епохе.
- Застава Србије
Фотографија: http://www.infomreza.com
Aко се не окупимо око идеје о националној Слободи, лишићемо пркоса свест о вредносној, економској и територијалној окупацији Отаџбине.
Лишимо ли пркоса свест о окупацији Отаџбине, признаћемо и сами да национална свест није камен темељац наслеђене националне свести српског Народа и да су у праву они који настоје да нас суоче са тзв. историјском нужношћу чији је крајњи циљ прихватање измишљене и наметнуте реалности.
- Шар-планина
фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org
Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи изгубићемо на дуго код за дешифровање појма Слободе који смо сами утиснули у светску историју и са поносом га чували од кнежеве вечере до потоњих дана.
Ако дозволимо тај губитак нећемо имати нову историјску прилику да избегнемо потомачки и предачки презир што смо пристали да следимо бешчасни пут од вере до вечере којим иду они међу нама који оправдавају Јудино јеванђеље.
- Космет, света српска земља, Фотографија:srbin.info
Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи, окупиће нас свирепа слобода разгоропађене, шестовековне клетве пред чијом ћемо злокобном силом узалудно цвилети и грчити се за милосрђе.
Ако се окупимо око слободе клетве која је шесто година у тишини веровала да ће заувек припасти епској повести, можемо без трунке немира и сами закорачити у заборав, не само као покољење, већ и као нација.
- Фотографија: Плетеније словес
Не окупимо ли се око идеје о националној Слободи, окупићемо се око свега што нисмо, свим оним што смо одувек били.
Окупимо ли се око сопствене националне негације, кренућемо на дуг, предуг пут без повратка. И незнано дуго ћемо веровати да је то заиста и управо онај пут који није имао алтернативу.
- Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org
На слици Ужас у очима посетилаца „Зоне“. Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског из 1979. године.
Инспирација за текст: Слобода
САУЧЕСНИК
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
Тешко је одупрети се а још мање лако прихватити злослутни утисак у којој мери је туробни, оваплоћујући осећај исцрпљености – какав је једино могуће доживети после дуготрајног и кошмарног супротстављања невидљивој немани – похарао наш Народ. Народ наш измучени коме је егзактна европска историја својевремено утврдила епски пиједестал, над којим огавно данас ламентира тоталитарни полит-медијски строј, немилосрдније обезвређујући националну самобитност од изопачене и бруталне евроатланске осионости наших дана.
Овај болни пејсаж српског пострадања који се неумољиво уочава са резервног положаја на који се морала повући узнемирена савест национа који није пристао на капитулацију Отаџбине, утолико је трагичнији, што је кобна последица неумитности које се нису морале догодити, а понајвише што смо њима сами понижавајуће срљали. И као што је неразумно срљање власти у чељусти Шварцвалда представљено реалистичном политиком, тако је све гласније тиховање Народа протумачено као подказивање њених (домаћих власти) непочинстава национналној историјској савести. Уверавајући упорно и арогантно у сопствену непогрешивост, онако како то једино чини параноични или уцењени систем, власт је заправо индицирала јасну свест о мутантности властите националне стратегије и последичној отуђености од веродостојних националних интереса и Народа коме припада. Ако припада?
Поступним подвајањем од бића свог Народа и изворишта националне самосвести, власт није само државну политику учинила антинационалном већ је у свом згрченом Народу све безпризорније препознавала непријатеља глобал-властитим циљевима. У једном часу, не тако давном, овај необјављени, али нужни обрачун, попримио је сасвим накарадну форму. Уместо громогласног, ослобађајућег одговора надлежних инстанци, ћутање администрације је постало моделом стрпљиве солидарности са политиком власти. И више од тога, национални Уставни суд привремено и до даљег обуставља своје нормативно-контролне радње у погледу оцене уставности бриселских договора управо у часу када је његова хируршка правна прецизност најпотребнија и тиме учвршћује опсаду националне Слободе. И док власт кличе „Гледамо да за наш народ добијемо највише што можемо, а да изгубимо најмање што морамо“, настојећи да нас увери у оправданост властите далековидости (читај: прагматичности) у постојећим геополитичким околностима, са једне стране, и кратковиду недораслост остатка Народа да разуме исте, са друге стране, неумољиво се твори амбијент опште запитаности: Ко је у чему саучесник?
Ако се свако указивање на кобне последице континуитета антинационалних одлука власти – почев од оне којом се пристаје на спровођење бриселских договора које је Уставни суд ставио у фиоку, до усвојеног текста Резолуције о Космету – у интерпретативном систему режима декодира као деструктивно неразумевање геополитичке реалности, и свака афирмација другачијег погледа на стратегију супротстављања процесу отимања Космета тумачи као покушај проласка главом кроз зид, не признаје ли се више од чега истинитост аргументације о апсолутној потчињености земље туђим аспирацијама и присност исте те аргументације са слободарском традицијом Народа. Има ли уопште другог аргумента док је Србије? И најзад, зашто је ова позиција највећег дела национа непријатељски интерпретирана од стране власти?
Да ли је могуће да саучесници у спровођењу антинационалних планова оптужују сопствени Народ за саучесништво у одбрани националних интереса и Отаџбине, само зато што се видовдански кодирани Народ, не слаже са прокламованом, предузетом и реализованом политиком решавања Косметског питања?
И заправо, врхунац тријумфа експерименталног пројекта апсолутне инверзије вредности и коначног успеха нихилистичког поимања родољубља којем нас у континуитету подвргавају вазалне политичке номенклатуре на власти, непресушно говорећи језиком дела НВО сектора и манипулишући страхом и несигурношћу, представља управо бриљантна замена теза и имплицитно, неизговорено натурање термина САУЧЕШЋЕ, ексклузивно резервисаног за удруживање у негативним активностима, погуреном али неусахлом Народу у временима када овај часно инсистира на националном интересу.
Отуда, неће проћи много времена када ће нам бити „добронамерно“ предочено да ни власти ни национални Уставни суд у ствари не чине ништа погрешно и да нису саучесници у наметању антинационалних интереса, већ напротив, да је Народ, кроз призму „девијантног“ поимања (парадокса) родољубља посматрајући положај земље, постао саучесником у одбрани Отаџбине, и да би, како ствари стоје, због тога могао бити позван на одговорност.
На Савиндан 2013.
Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА
Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ
Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА
Ахтисаризација Космета или Речник капитулације
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами. Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон 20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, односно, данас, скупштинском процедуром изгласаном, тзв. Резолуцијом о Космету, зготовљеном, сва је прилика, много пре њеног промовисања, односно, тренутка када ће угледати светло дана, и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву директну најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Или Резолуцијом?
Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи поводом садржаја Резолуције о Космету, остаће, показало је то данашње заседање националног парламента, на жалост, изнуђени, помирљиви консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасним, али искреним западним силама. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, до интегрисаног управљања границама, суморни пејсаж (анти)српског становишта уистину је сам себи укинуо сваки национални и државнички хоризонт потањајући још дубље у живи песак неутаживе евроунијске мочваре.
Стога, уместо преко потребног проширења правног коридора између актелног Косметског статуса и националног Устава који је Резолуциојом морао бити обезбеђен, није никакво изненађење, још мање ново разочарање, што смо се током потоњих сати скупштинског заседања о вери наслушали од невере и готово поверовали у арогантни вредносни и историјски нихилизам човека који се недавно окуражио да пређе рубикон, осионо изговоривши све оно што онај претходни није смео, понизно најављујући још да ће предузети преостале кораке на које се није усудио и од чега је устукнуо или није стигао да учини први.
Сувишно је, међутим, наглашавати да ко оде и педаљ даље од претходног неће истог само превазићи по непочинствима, већ ће га амнестирати највећег дела историјске одговорности која му припада након што је прихватањем мисије ЕУЛЕКС започео саучеснички процес одржављења наше јужне покрајине до овотренутног степена потпуне функционалне независности. И не само то, биће одговоран и за данас озвучени речник капитулације којим је образлаган и брањен (?) злослутни предлог Резолуције о Космету у српском парламенту, необјашњиво и опасно сличан Ахтисаријевом рукопису. А шта је то, до, коначно помирење са реалношћу и стављање де јуре печата на де факто стање.
Зато баш, обавеза је сваког од нас да не престане да говори истину и када нам говоре благоглагољиви да говорити данас значи говорити узалуд, нити да престане да ћути када нам премудри прећутно изнуђују самоскрнављујуће речи. Јер ово није више битка са туђином, ово је поклич ка нама, и за нас унутра. Поклич против заборава. А да се то не би заиста и догодило, у злехудом времену насилне и саучесничке ахтисаризације косметског дела наше Отаџбине, најпре морамо бити свесни да смо се данас растали од сопствене историје. Можда ће ова околност бити довољан мотив да се коначно и окупимо као национ и замолимо за опроштај. И сопствену повест. И Космет. И Народ наш на њему којем данас окренусмо леђа.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 