ПЕТИ ОКТОБАР… (2)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

МИТИНГ

Србија, четвртак, 5. октобар 2000. године

– Сутра да ми испричаш све како је било – чух једног Шапчанина како поручује свом познанику, пријатељу или другу, не знам шта му већ дође, испред аутобуса.

А на платоу испред Дома војске Југославије и Тржнице стоји десетак аутобуса. Не могу да видим да ли их има и у улици цара Душана и Мике Митровића. Аутобуси су пуни. Неки још стоје испред отворених врата. На улици, око аутобуса, много је народа. Сви чекају да се крену за Београд, на митинг.

Чујем да је отишло 35 аутобуса и неколико камиона плус приватна возила.

На једном од прилаза Београду

У 200 последњих година, да не идемо дубље у прошлост, никад се код нас владар није мењао нормалним путем. Ни у доба Кнежевине, ни у доба Краљевине, па ни у новије време, кад смо постали Република. Да би на власт дошао наредни владар морали смо претходног истерати, убити или сачекати да умре природним путем. И сваки пут народ је био на улици. И кад га истерујемо, и кад га убијамо, и кад га сахрањујемо. Претходни владар морао је да оде из земље или у земљу. Никако другачије. И то је наше проклетство, наша несрећа.

Можда ће неко рећи да су се владари после Титове смрти мењали мирним путем. Не то нису били појединачни владари. Тада је владало Председништво, колективно, питање је само колико. Но и оно је морало да буде смакнуто да би на сцену дошли нови владари и господари.

А ми смо добили владара и господара за кога су, пре него што се наметнуо, шапатом и кришом говорили: “Појавио се нови цар Душан Силни да заштити и окупи све Србе”.

Царство није створио, а шта је све очувао, то нас свакодневно убеђују, а ми никако да видимо, или не можемо да схватимо колики би били да није њега.

Не бих сада распредао причу о утицају страног фактора, има тога, али верујем да смо им и сами ишли на руку.

И док је наш владар и господар растао ми смо се срастали. Он поста монарх, а ми беда.

У сталном грчу да остане ту где јесте, по сваку цену, изроди се у тиранина. Умислио је да је Богом дан да вечно води овај народ “демократски” мењајући Устав. Тако да је све било легално, по тренутно важећем Уставу. И докле тако.

А ако ме неко пита, а не пита ме нико, за шта сам, ја сам за Републику, али ону праву, где ће до промене председника долазити најнормалније, на изборима. Први пут када се то догоди тај дан треба прогласити националним празником на вечно сећање будућим генерацијама на дан када смо почели да постајемо нормални.

СЛОБОДНА СРБИЈА

Србија, петак јутро, 6. октобар 2000. године

Видим да сте већ чули шта се догодило у Београду и Србији. Војска се уопште није мешала, а ни милиција се није нешто нарочито ангажовала, чак ни пред скупштином. Има двоје мртвих, и неколико теже рањених, лакше стотинак. Било је превртања камиона у канале и провалије на прилазима Београду. Скупштина је горела на пар места. Лупани су аутомобили. У једном граду запаљена је кућа председника општине.

Испред скупштине, и …

… мало касније, на неком другом месту

Телевизија је сасвим другачија од оне која је била до прексиноћ. Синоћ су многе телевизије на тренутак прекинуле емитовање програма, док је ПОЛИТИКА већ емитовала снимке са митинга. А на некима је био натпис ОЧЕКУЈЕМО УКЉУЧЕЊЕ СЛОБОДНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ. Ускоро су из импровизованих студија почела на екранима да се појављују стара ТВ лица која скоро да смо заборавили. Гостовали су представници ДОС-а. Појавио се и нови председник и народу испричао своју визију будуће Србије. Апеловали су и да се Београд не лупа и да се не краде. У току ноћи пред грађане су изишли многи уметници – певачи, глумци, … Био је и Чкаља.

Сви нам честитају СЛОБОДУ и ПОБЕДУ.

Нико не зна где је сада већ бивши председник и његова супруга. На телевизији њихове ћерке уместо програма врти се натпис КОШАВА. Нигде нема њихових странки. Као да су нестали, као да никада нису ни постојали.

Малопре објавише да је проваљено у просторије СПС-а у Београду. Објекат је демолиран и пропагандни материјал је избачен напоље.

Тако је то сада. И струју синоћ од 21 часа не искључују.

А почело је са сузавцем

Ослобођени смо опет, по ко зна који пут.

Нека то буде последње ослобођење. Доста нам је било.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

ПЕТИ ОКТОБАР… (1)

Аутор: Бранко Станић

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

ПРЕДСКАЗАЊЕ

Био је 21. септембар 2000. године, два дана уочи избора. Седели смо са гостима из Београда у ресторану наше фабрике и, шта би друго после обављеног пословног разговара, него причали о предстојећим изборима. Нисмо само причали. Узгред смо се занимали и јелом почев од предјела. Чорбу смо, чини ми се, прескочили. И баш је на реду било главно јело и свако се забављао својим парчетом меса у тањиру.

Брка, без бркова, наш гост, а тако га зову јер се презива Бркић, управо је покушавао да ножем одсече парче меса од оног већег комада. Било ми је мало теже да се навикнем да нашег госта ословљавам са Брко. Гледам човека, нигде бркова, а треба да кажем оно што не видим, па морам да улажем мали ментални напор да бих му се обратио баш са Брко.

За разлику од њега, наш Брка има брчине највеће у фабрици. Па је логично и лако да га зовемо Брка. Видиш човека, има бркове, па му је лако и реци Брко. А ретки су они који нашем Брки знају право име и презиме. Већина га зна само као Брку. Ако и знају често промаше како се тачно зове.

Нас други гост Дуле, нема ни бркова, нити га зову Брка па тих проблема нема.

Ни ја немам неких проблема. Носим браду, а бркови и нису неки, па ме сви зову онако како се и зовем – Бранко…
Но да се вратимо у тањире. Претерао сам с брковима.
И Брка без бркова запе у свом тањиру да пресече оно парче меса које је малопре почео да сече. Било је нешто жилавије па га ножем мало јаче притисну. Нож пролете кроз месо, тањир само реско звекну и пуче на пола. А Брка је баш био заустио да нам нешто важно каже у вези државе.
Застадосмо сви, помало изненађени. Како то да се догоди, па тањир је баш био чврст.

Да ово није неко предсказање, или знамење, најава нечег што ће тек доћи. Пукао је тачно на пола, једним ненамерним ударцем ножа.

Да ли је ово најављено већ 21. септембра?

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ?

Боцвана, понедељак, 25. септембар 2000. године

Ево понедељак је, 9 је сати увече и још нисмо сигурни да ли се можемо радовати да се коначно нешто ново почело дешавати. Различите информације допиру до нас. Ипак чини нам се да се крај нашем “доживотном” коначно примакао.

ЗАБРИНУТИ

Боцвана, четвртак, 28. септембар 2000. године

Већ дуго се не јављате па се сад бринемо шта је узрок томе. Ми са нестрпљењем очекујемо толико жељене промене у нашој земљи. По нашем мишљењу тешко је да горе може бити него ово до сад.

САДА ЈЕ ОВАКО

Србија, субота, 30. септембар 2000. године

Овде су избори протекли као и увек што су протицали, у напетој атмосфери. А ови избори ће у историји остати упамћени као Дуго бројање. Сада је почело обострано надмудривање и не знамо како ће се ово завршити. Коштуница је добио убедљиво, што је признала и сама власт. Званична комисија је прогласила други изборни круг, а ДОС је пре званичног објављивања резултата најавио да не излази у други круг. Тренутно су по градовима митинзи опозиције и бар судећи по Шапцу одавно није било толиког окупљања. Митинзи су сваковечерњи. Окупљања почињу кад падне мрак и трају подуже у ноћ. За сада је релативно мирно. Најављени су штрајкови грађанске непослушности и блокада свих институција. На митингу су синоћ говорили да ће пекаре радити и не знам шта још. А јуче су средњошколци штрајковали.

У Шапцу је добила опозиција, убедљиво. У неким изборним јединицама са 2:1.

 

Предизборни летак

ДАН ПРЕД МИТИНГ

Србија, среда, 4. октобар 2000. године

Седите ту где сте и нигде не журите.

Прошле године нас је НАТО бомбардовао да нам буде боље, сада ми сами себе малтретирамо да нам буде боље и још у томе уживамо. Кад ми блокирамо пут, он је заиста блокиран. Кад ми затворимо радњу, она је стварно затворена, а кад ми искључимо струју, онда је потпуно искључена, док је, наравно, поново не укључимо, ту нема зајебанције. Морам признати да ми све то боље радимо од Американаца.

А кад нема хлеба дај бар кифлу или погачицу да прогутам. Завирих у, накратко отворен пекарац, кад тамо нема ни переца, тепсије сијају празне, само два-три колача. Ма нећу да једем ни колаче па макар црк’о, иако два дана нисам у продавницама вид’о хлеба. Одо’ ја у нашу мензу, фабричку. Тамо ћу се најести. Живела менза.

А испред тржнице пуни сандуци јабука. Има нешто и грожђа. Купује народ. Видим да је и касапница отворена. Излазе неке жене. Далеко ми је да вирнем шта има унутра, а да вам право кажем нешто ме и мрзи да се кроз масу гурам с бициклом.

Тако је то само у току преподнева. Ускоро ће све бити затворено, па ко је купио, купио је, а ко није нека гледа ста ће.

Ја у замрзивачу имам три-четири пакетића ћуретине и зечетине, и три кесице трешања. Оставио ја летос трешње за зиму да кева прави питу. Волим питу трешњару, па још кад је сочна. Имам и пар тегли пекмеза. Имам и две-три гуње за компот, ал немам хлеба. Слаг’о сам вас. Имам још једно парче, ал’ буђаво.

Још један предизборни летак

А кад падне мрак идемо на трг да чујемо шта има ново и какве су вести.

Кад смо већ код вести није ми баш најјасније ко у ствари искључује струју. Какав ли ту интерес има СПС? Па ко ће им гледати дневник ако искључе струју. Или ДОС? Како онда да гледамо вести преко Дрине о нама?

А рударе, Колубарце, посећује и Коштуница и Павковић. Не знам шта је ко тамо прич’о, ал’ после тих посета почела је да понестаје струја. И сад су као рудари криви што нема струје.

Сутра је дан одлуке. У Београду ће бити централни митинг ДОС-а, а нешто чујем да и СПС сутра треба да има свој митинг.

Прошле године нам се догодио NATO against YU, а да нам се ове не догоди Serbs against Serbs, предлажем:

Нека сутра неутрална комисија преброји грађане на оба митинга па где их има више нека њихов кандидат буде председник СРЈ у наредне четири године.

Поштено, зар не?

Слободно изражена народна воља на тргу, као некада у старој Атини. А ко није дош’о, његов проблем, мора се повиновати одлуци већине.

Ваљда овако не би било потурања туђих гласача за своје. Мада и овде сумњам. Мор’о би неко нешто да зајебе, јер такви смо ми Срби.

ПЕТИ ОКТОБАР – Најава новог ФБР фељтона аутора Бранка Станића…

Од сутра нови фељтон нашег аутора Бранка Станића – ПЕТИ ОКТОБАР…

Реч аутора

ПЕТИ ОКТОБАР…

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…