Tagged: поезија

Очев непребол


На слици:Шар-планина;фотографија: www.haoss.org

На слици:Шар-планина;
фотографија: http://www.haoss.org

Расплела си косу бешумна лепотице.  И прозборити нећеш.  А, ко ће очешљати боре које ноћ просу обронцима стаса?

Коме да кажем…

На слици: Шар-планина; Фотографија: www.haoss.org

На слици: Шар-планина;
Фотографија: http://www.haoss.org

Ископали су ти очи МОЈИМ прстима. Срце су ти ишчупали ОВИМ шакама. Немаш више нити гласа. СВОЈИМ сам твој утихнуо. Земљо моја…

Остала је од тебе само моја чежња за тобом. Оно корака што те не прокорачах, оно стаза што не докорачах… И очев непребол који од сопствене деце прикривам.

На слици: Шар-планина;фотографија: http://www.pouke.org

На слици: Шар-планина;
фотографија: http://www.pouke.org

Advertisements

Замирисаће опет липе


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

…Из необјављене рукописне поезије, или један оглед са родољубивом поезијом

Налетели ветрови зли

Са силних мора и далеких гора

А јечам не престаје да зри

И крај њега поља божура

 

Разњихали ветрови гране

Облаке тешке са запада свели…

Жалобно цвиле родне пољане

И са њих јагањци бели

 

Над  Отаџбином милом

Злобне тишине слегле

И под густим сивилом

Траве завичајне полегле

 

И дуго већ ноћима липе

Опоро миришу

И хладне кише сипе

И стазе завичајне бришу

 

Понеси ме реко

До родних поља далеко

Узнеси ме соколе

На планинске врхове голе

 

Позови ме, нема

Земљо родна, уснуле груди

Отаџбина само дрема

Час је да се буди

Драган Симовић – Време је!


Време је!

Драган Симовић

Време је, да снове преводимо у стварност;
да живимо и да будемо оно
што смо сневали;
оно што на јави сневамо;
да између снова и јаве
ставимо знак једнакости!

Време је, за подвиге и за дела
достојна и нашег имена и нашега порекла;
да се по делима својим препознајемо;
и да из чињења наших происходи
како сазнање тако и истина о нама!

Време је, да се присетимо свих оних знања
с којима смо и дошли на овај свет;
знања која смо од Створитеља примили
на самоме Почетку, који и није био Почетак,
већ само један од у бескрајном низу почетака
што се никада ни догодили нису!

Време је, да свако од нас каже самоме себи,
да жели један свет по Божјој мери;
да човек буде усаображен са Богом
и са свеколиком творевином
што из Бога происходи;

да човек чува и поштује себе
као Сушаство Божје, и да не чини ништа
од оног што нарушава поредак ствари;
да човек човека посматра и види онако
како Велики Створитељ
посматра и види творевину своју;
да човек човеку буде Бог
по Љубави, Доброти и Лепоти!

Драган Симовић – Народ и његова сенка (Вечити рат између Бића и НеБића)


Народ и његова сенка

Вечити рат између Бића и НеБића

Драган Симовић

Како год свака Личност има и своју тамну страну,
тако исто и сваки Народ има своју Сенку.
Ово ћемо најбоље разумети и схватити у песничким
сликама, зато ћу песнички и да беседим.
Народ је Биће, а његова Сенка је НеБиће.
Не само у овоме свету, већ у свим световима који су
Створитељева творевина, води се вечити рат између
Бића и НеБића.
Биће је Светлост и Живот, Љубав и Доброта, а НеБиће
је Тама и Смрт, Мржња и Злост.
Сенка једног Народа сразмерна је његовом Бићу.
Што је веће Биће, веће је и НеБиће; што је више
Светлости, више је и Таме.

Срби су Народ великог Бића, стога имају и велико
НеБиће!
По сразмери Бића и НеБића, могли бисмо рећи да су
Србима најближи Руси и Немци.
Дакле, у Срба, Руса и Немаца постоји истовремено и
велико Биће и велико НеБиће.
Зато ти народи и воде вечите ратове између себе.
Њихово Биће не би ратовало, али их зато НеБиће вазда
увлачи у ратове.

Тај вечити рат између Срба и Руса, на једној, и Немаца,
на другој страни, свагда су користили Енглези.
Занимљиво је сазнање, да се успон Енглеза управо
и дешавао на вековним ратовима између Словена и
Германа.
Енглези су од ПраИскони заклети противници
Аријеваца: Срба, Руса и Пруса; а Пруси и јесу
германизовани Словени Аријевци.
На другој страни, постоје народи малог Бића и малог
НеБића.
Такви су народи створили упристојене државе,
упристојена друштва, и такви народи делују, али само
привидно, уравнотежено и нормално.
Али, шта је то нормално, шта је то нормалност?
Нормалност је осредњост.
Медиокритетство је нормалност.
Између нормалног и медиокритета, најчешће стоји знак
једнакости.
Тако је, отприлике, и Гете беседио у разговорима са
Екерманом.
Шта Песник жели да каже овим писанијем?
У последње време, пуно се беседи и пише о србској
културној елити које, уистини, и нема!
Наравно, и сам сам писао о томе, али са погрешног
становишта.
Писао сам са позитивистиког илити материјалистичког
становишта, занемаривши, при томе, духовно
становиште.
Заиста, ништа се више у овоме времену не може
разумети и схватити са позитивистичког становишта!

Позитивистичко виђење и појимање света припада већ
минулим вековима.
То су осамнаести и деветнаести, па донекле и
двадесети век, а већ од средине прошлога века, ствари
се могу појмити само у светлу нових духовних наука.
Дакле, причамо о културној елити.
Одмах да речемо, да културна елита, овде и сада, није
Биће; културна је елита НеБиће илити Сенка.
Нигде се то тако јасно не види, као у Срба данас.
Србска културна елита (а то се, по свему, односи и на
руску културну елиту, само што су у питању нијансе!)
није исто што и Србски Народ.
Напротив, србска елита је сушта супротност и
опречност Србскоме Бићу и Битију.
Србска елита је НеБиће.
А НеБиће је свагда и вазда противу Бића!
Очекивати да србска елита буде на страни Србства, то
је равно очекивању да Тама ратује за Светлост, илити
Мржња за Љубав.
И да ваљано заокружимо беседу.
На једној страни имамо Србство, Биће Народа, а на
другој страни, а то и јесте НеБиће Србства, имамо
културну и сваку другу елиту, што ћемо одсада
сазерцавати као Сенку Србскога Народа.
Што се мене тиче (а да не завучи надобудно!), после
овог писанија, завршио сам сваку причу о србској
културној елити.

Рајица Марковић – ЗАХТЕВ САМОЗВАНИМ ОЦИМА НАЦИЈЕ


ЗАХТЕВ САМОЗВАНИМ ОЦИМА НАЦИЈЕ

Рајица Марковић

Захтев самозваним оцима нације да откључају капије логора
Иза којих недесилица досадом прождире дан за даном
Њима који задахом времена прогнаше дах неба и гора
И приграбише кључеве пакла над истином закључаном.

Откључајте животу врата ви на ходочашћу бесмрћа пали
Ви обајани величином што лакомо прогутасте кључ знања
Ви архитекти и зидари жутих кућа у којима се касапе мали
Не дајте себичности да чили тишином трулог пања.

Ви који знате све тајне и сва знања окивања Бога
Ви белосветски револуционарни синови упорства и греха
Прокурва ли се за новце ваша идеална љубав петорога
Кад после ћоравих кутија и промашених идеја новци су вам утеха.

Драган Симовић – Дух самопознања илити културни патриотизам


Дух самопознања
илити културни патриотизам

Драган Симовић

Дух самопознања илити културни патриотизам јесте
најпримеренији, најсавршенији вид отпора тихом,
потуљеном, подмуклом и лукавом поробљавању
појединаца и народа.
Срби су (а морам да будем искрен!) најчешће склони да
ниподаштавају, да потцењују културу (заиста ми није
јасно од кога су то примили, ко их је томе учио?!), али
је култура (не заборавите то!), у крајњем случају, сврха
свих ратова, свих поробљавања, кроз векове и светове!
Један је народ поробљен тек онда, кад прихвати
културу, језик и писмо, замисли и промисли,
размишљање и појимање, освајача и поробљивача.
Дешавало се, у прошлости, да један духом јак народ,
буде поражен на војничком пољу, али да својом
културом, својим стваралачким духом, победи, и спрам
себе и за себе, преобрати својега освајача.
Победа на војничком пољу јесте само предигра за
ону праву победу, која се одвија, на дуге стазе, на
културном и духовном пољу.
Срби већ имају то искуство, само је важно да се тога
присете, и да освесте.
Срби су побеђивали у ратовима, на војничком и
ратничком пољу, али су потом све то губили на
културном пољу.

Срби су у Првом светском рату били војнички
победници, али су потом у миру постали чисти
губитници!
Срби су културно и духовно, за кратко, били
поробљени управо од оних, које су претходно поразили
на војничком пољу!
Ово потоње поробљавање Србства и Србије одвија
се, као што већ рекох, веома прикривено, потуљено,
лукаво, подмукло а са једном једином сврхом – да Срби
не наслуте, и не примете, да се поробљавање над њима
дешава, и да су скоро сасма поробљењи!
Да је србски дух већ поробљен, схватићете то кад
прошетате Србијом.
По свим србским градовима, у свим кафићима по
Србији, чују се песме освајача, чује се језик освајача,
види се писмо освајача, виде се лажне вредности
освајача!
Странац који би се овде неким чудом затекао, ни по
чему (али, и буквално, ни по чему!) не би могао да
поверује да се у Србији обрео!
То се зове дух самопорицања.
Дух самопорицања појединаца и народа.
Наспрам духа порицања постоји дух самопознања!
Патриотизам се, у овоме времену, најбоље испољава и
препознаје на културном и духовном пољу.
Веома је важно да ово препознамо и освестимо!
Морамо културом својом, морамо духовношћу својом,
да се боримо против слаткоречивог а веома лукавог
поробљивача Србства!

Ако културни патриотизам потценимо, ако ово не
схватимо озбиљно и оговорно, онда ћемо се сами
исписати из Књиге Живота!