Tagged: Председник

ОТАЏБИНО, НА РЕЗЕРВНИ ПОЛОЖАЈ!


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Призрен
Фотографија: prizren.in.rs

Иако је због своје песимистичке перцепције будуће улоге СНС-а на српској политичкој сцени, од стране значајног дела родољубиво орјентисаних аналитичара и новинарских пера предђурђевданске Србије, не мали део нашег Народа био жигосан као заговорник одржавања статус квоа, односно капитулантске националне политике режима Бориса Тадића, упркос веома темељном, разборитом и образложеном неповерењу у исту, остало је нејасано, или у најмању руку недоречено чиме је тај део нашег рода заслужио наметнути статус, ако је већ врло експлицитно заступао антирежимско становиште? Може се, елем, претпоставити да је овакво тумачење дела народног мнења непосредна последица зебње да се критична предизборна популарност Николићевог СНС-а не потроши улудо упркос програмској идентичности политичке платформе са режимском Бориса Тадића. Мало ко је тада желео разумети да предајом председничке палице Томиславу Николићу  антинационална политичка штафета наставља да трчи исту трку већ утабаном стазом европских ултиматума. Још мање се мислило о томе у којој мери претпостављена (с обзиром на идентичност политика са Борисом Тадићем, сасвим ИЗВЕСНА) поновљена разочарања новоизабраним председником  продубљују националну трагедију и проширују списак државних вођа за које се не може закључити да су радили у корист сопствене државе. А понајмање се калкулисало трошењем наде и кобном акумулацијом националне апатије чији коначни биланс представља актуелни губитак поверења у икакав политички субјект на националној сцени.

Назначени угао гледања на посебно драматичан начин добија на тежини уколико и потоње понашање председника државе није успело да релативизује предизборна (и рана постизборна) стајалишта Николићу наклоњених  политаналитичара у мери да их учини критички настројенијим и објективнијим у часу када је то најпотребније Отаџбини.

Али зашто о председнику Србије поново? Зар већ није доста о његовој моралнополитичкој платформи речено током протеклих пред и постизборних месеци? И зар се већ нису на робустан начин и до последњег разочарања обистиниле све сумње у председникову аутентичност, изречене од стране дела Народа још током Тадићеве епохе? Баш као и после ње? Заиста, зашто опет о председнику Николићу?

Не, наравно, због празнословног критицизма нити опседнутости председником, не више нити због свих ранијих заблуда у које је довео сопствени Народ (много) пре и током изборне кампање, не чак ни због наслућеног Ахтисаријевог рукописа у одвећ непостојећој платформи о Космету, не, већ стога што је управо председник Републике својом последњом, у низу контраверзних изјава, према којој ће „Србија испунити све услове које је ЕУ поставила и другим земљама кандидатима“ крунисао нарастајуће неповерење Народа ореолом барем једнако „сјајним“ као и његов претходник, Борис Тадић.

Овом изјавом он је раскринкао и последњу илузију о односу актуелне власти према ЕУ. И не само то, овом изјавом је још једном и на веома подмукао начин, јаловом еуфемистичком терминологијом потврђен континуитет са разарајућом антинационалном догмом дојучерашњег председника. Јер каква је суштинска разлика у изјавама „ЕУ нема алтернативу“ којом се поносио претходни први човек државе, Борис Тадић, и горе наведене Николићеве, која имплицира да ЕУ не поставља никакве посебне, специфичне услове Србији, различите од оних које су на свом путу прикључења Унији испуниле све остале земље чланице!?!. Наиме, пошто најпре изузмемо непобитно, односно занемаримо да председникова изјава не одговара истини с обзиром на сва досадашња злодела учињена Србији од стране ЕУ, и с обзиром на недавну испоставу седам нових бизарних, у историји ширења ЕУ никада раније прокламованих услова  од стране Андреаса Шокенхофа, високог представника владајуће немачке партије канцеларке Ангеле Меркел, а који се директно тичу атрибута суверенитета Србије, поставља се једино смислено питање, шта је онда посебан услов ако то није гореусловљено успостављање доборсуседских односа са делом сопствене територије? Може ли се из изјаве председника Србије ишта друго закључити до да признање Косметске независности и није никакав посебан услов и да је таква агенда већ испланирана сасвим у складу са Ахтисаријевим упозорењем да ниједна земља не може помислити да уђе у ЕУ ако има унутрашње или проблеме са суседима? Да ли је најзад оваква минимализација овако драматичног захтева/ултиматума који својом свеобухватношћу превазилази пуке територијалне реперкусије и морбидно задире у димензије историјске позиције Србије у европској повести и њено идентитетско биће – симболична најава нужности почетка повлачења Отаџбине на резервни положај? Оног повлачења које можда увелико већ траје, а ако и није још увек отпочело, зацело претпоставља голготу аналогну оној коју (симболично, опет) памте завејане Албанске гудуре под опанцима српских војника на путу ка средоземљу? Ако није, онда одговор (изјава) председника државе не може бити кукавичкији и нечаснији ни у тактичком ни у стратешком смислу. Ако јесте, онда капитулација не сме бити потписана. Управо онако како то није учињено ни када је Српска влада 24. новембра 1915. године напустила Призрен запутивши се преко Везировог моста према Скадру и Љешу. И Слободи.

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ

Advertisements

Шта нова власт не схвата, или неће да схвати


Шта нова власт не схвата, или неће да схвати

03. 10. 2012 8:50 | Александар Павић / Фонд стратешке културе

Aleksandar Pavic profil Шта нова власт не схвата, или неће да схвати

Александар Павић

У неким круговима у Србији тренутно владају недоумице о томе да ли је председник Томислав Николић најавио “нови курс” према ЕУ на изборној скупштини своје странке током протеклог викенда, када је изјавио да Србија “нема разлога да трчи за датумом и папиром”, тј. добијањем датума за почетак преговора о приступању Унији, поготово “после десет година трчања (које је) Србију довело до просјачког штапа”.(1)

Недоумице су основане јер, ако је то тако како председник каже, зашто је онда исти председник пожурио да подржи својеврсну легитимизацију парафираних “договора” које је, под бриселским туторством и притисцима, склопио претходни главни преговарач са Приштином, Борко Стефановић – најављујући пред глобалним аудиторијумом, тј. Генералном скупштином УН, да ће Србија “поштовати” оно што је тек парафирано, што није прошло ни филтер Народне скупштине, ни Уставног суда, што на крају није ни потписано? Штавише, зашто је онда исти председник у истом говору најавио “директне преговоре на највишем нивоу” са Приштином, када се зна да је управо то оно што Брисел жели да чује и што му треба? Или, зашто је, у разговору са новинаром Вол стрит журнала током заседања Генералне скупштине УН, рекао да “Србија нема другог избора осим чланства у ЕУ”? (2)

За оне који су опхрвани овим недоумицама, додатну конфузију уносе и изјаве новоизабраног председника Николићеве сада већ формално бивше Српске напредне странке, Александра Вучића, који је политику претходне власти “Европа нема алтернативу” надоградио у “Deutschland über alles” (пошто “читава Европа зависи од Немачке”), па нам тако, након што је, у истинском европском духу, једногласно изабран за новог председника СНС, поручује да су “наше могућности ограничене” у “датим оквирима” (3) – тј. оквирима безрезервног наставка безобалних ЕУ-интеграција.

Да не говоримо о томе да нам, паралелно са горе-наведеним, шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин, поручује да ће најављени преговори ипак бити “технички, а не политички и да би у њима требало да буде речи о електроенергетској ситуацији и телекомуникацијама”, (4) што се ни мало не уклапа у сценарио о разговорима на “највишем нивоу” о којима говори председник државе, јер би ти разговори нужно морали да буду политички, а не чисто технички. Мора се приметити – много контрадикторности на релативно малом простору.

Наравно, може бити да нико од нас није довољно напредан (са или без наводница) да докучи дубине ове политике, да рашчлани финесе овог “милошевског” приступа, где се привидно једном руком даје а другом узима “за општу ствар”. Али то није проблем посматрача, већ проблем власти. Јер, као последња у низу владајућих гарнитура које су се наређале у Србији у последњих 20-ак година, нова власт очигледно не схвата – или је једноставно није брига – да је на њој да докаже да се најцрње могуће слутње и најцрњи сценарији неће остварити, а не на бирачком телу или јавности, од којих се више не може очекивати, после свих катастрофа које су снашле Србију, да и даље “читају између редова”, вођени чврстом вером у “добронамерност” властодржаца. Не, та времена су одавно прошла, и свака власт која не схвата да ће на делу морати да покаже оно што истински смера – неће дуго трајати, па макар новоизабрани председник СНС и тврдио да ће његова странка бити “водећа снага у српском друштву” у наредних “шест до седам година”. (5)

Јер, засад се на делу не види ништа од те “чврстоће” коју је председник Србије најавио, већ само релативизација његових речи од стране његовог дојучерашњег заменика, Вучића (или Wolfling-а на језику главне европске нације), код којег је манир релативизовања већ пустио корен, и то не само када је реч о Косову и Метохији. Говорећи, на пример, о својој “беспоштедној” борби против корупције, Вучић је ипак најавио да “иако је познато ко је био умешан у случај ‘Агробанке’, они неће моћи да буду гоњени уколико не буде доказа против њих”. (6) А ти “они” су “истакнути бизнисмен и неколико људи из политике, који су били у банци и директна веза са Владом”.

Када се ту дода и чињеница да су кључни кадрови из претходне власти остали нетакнути, (7) онда је сасвим оправдано сумњати да ће, уз жртвовање неколико релативно ситних фигура, цео политичко-мафијашки апарат који Србију гуши више од било које прикривене или огољене окупације, суштински остати на месту. Опет, терет доказивања да то није тако остаје на власти. С тим што више неће моћи да рачуна на превише пасивно ишчекивање “промена”, “реформи” или сличног у социо-економском контексту у којем се Србија налази. Јер, како је лепо поручио један колумниста, “казна за убијање наде не може се избећи, чак ни у оваквој Србији. (8)

_________________________

Напомене:

(1) http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:399133-Tomislav-Nikolic-I-Srbija-ima-svoje-uslove

(2) http://online.wsj.com/article/SB10000872396390443916104578022841259661014.html

(3) http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/02/da-li-nemachka-gura-srbiiu-preko-rubikona.html

(4) http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vulin-srbija-spremna-za-razgovore-o-kosovu-i-metohiji.html

(5) http://www.blic.rs/Vesti/Politika/343365/Vucic-Napadi-na-SNS-bice-sve-zesci-ali-vladacemo-mozda-i-deceniju

(6) http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/vucic:-srbija-nije-hajducka-drzava_344895.html

(7) http://www.standard.rs/branko-pavlovic-najgore-smo-izbegli-za-dobro-tek-treba-da-se-borimo.html

(8) http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-ovo-ne-moze-izaci-na-dobro-ili-sta-je-novoj-vlasti-cojstvo-bez-junastva.html

******************************************************

Александар Павић

Александар Павић Дипломирао Политичке науке на Универзитету Калифорније у Берклију. Политички саветник Председника Републике Српске, август 1996 – јули 1997. Сарадник часописа „Печат“ и руског геополитичког сајта „Фонд стратешке културе“. Аутор књиге „Забрањена истина о Сребреници: приручник заснован искључиво на страним изворима“ (Легенда, Чачак), три издања.