Tagged: Приштина

КОРИДОР КА УСТАВУ


Пише Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Иако ће бити и оних који ће у платформом промовисаној идеји о аутономији Срба на Космету препознати парадоксалну банализацију института аутономије – оправдано постављајући питање смисла аутономије у сопственој земљи – није неразумно признати да је у њој (идеји о аутономији) латентно присутна разоружавајућа свест о мирнодопским дометима српске политике поводом косметског проблема у контексту постојећег односа снага на међународној војно-политичкој сцени.

Ово становиште, наравно, има смисла под условом апсолутне неприкосновености актуелног уставног положаја Космета и додатног оснаживања идеје о аутономији Срба врло специфичним законским аранжманом којим се филигрански прецизира карактер и обим предложене аутономије, чиме си у одређеној мери релативизује снага теренске реалности којој нас западне силе желе приволети, а повезаност са Србијом подиже на виши ниво и чини правно вишеслојнијом. У овако дизајнираном акционом плану, који након активирања фамозних бриселских договора Београда и Приштине на (не)одређено време берлинизује територијалну целовитост Србије и функционалну независност Космета доводи тик до саме столице у У.Н., није тешко препознати стару понуду српске стране, познатију по синтагми: „Више од аутономије, мање од независности“. У тада још добрано нејасној слутњи шта би ова синтагма заиста могла подразумевати у својој вишезначности, албанска страна је лагодно, интерпретативно, могла афирмисати амбиције за надилажење тада постојећег статуса Космета који је де факто већ превазилазио најшире демократско-правне распоне аутономије, док је српска страна, у набољем случају, могла да се нада субфедералним атрибутима „самосталности“ своје јужне покрајине. Упркос накнадној замени првобитне синтагме „више од аутономије, мање од независности“ новом, и за наше преговарачко становиште конкретнијом и државничкијом синтагмом „широка аутономија са међународним гаранцијама“, по неуспеху бечких преговора приштинска страна је своје тумачење самоиницијативно реализовала једностраним проглашењем независности чиме је прекорачила максимиум политичке понуде Београда, док је Београд и коначно био суочен са свом суровошћу реалполитике међународног фактора коју исти спроводи према Србији хладнокрвним признавањем сепаратистичких тежњи косметских Албанаца. Након прихватања мисије ЕУЛЕКС, накнадног потписивања полицијског споразума са истом, као и потоњег активирања свих бриселских договора, укључујући и најболнији о интергисаном управљању границама, последња брана губитку Космета, де јуре, био је и остао Устав Србије.

У доминирајућој међународној клими континуираног озлоглашавања Србије брутално потпомогнутој намесничким, унутрашњим фактором који се поводом иницијалне верзије Платформе експресно огласио својом радикалном несагласношћу са истом, није бесмислено поставити питање: Да ли је изложена верзија Платформе тренутни капацитет наше државе у постојећим међународним приликама? И није ли упркос декларативном настојању да се са техничког пређе на ниво статусних разговора, ово једини начин да се реализује идеја о замрзавању конфликта на тачки која де факто стању неће ставити де јуре печат.

Ово није оправдање за одустајање од видовданске етике у временима када је свака етика доведена у питање, а глобалистички процес понижава сваку узвишену цивилизацијску и националну вредност до потпуног нихилизма, не; још је мање амнестирање од одговорности претходне и актуелне власти за спровођење огољене антинационалне политике и вазализације државе до негирања сваке националне самодисциплине, како је то умео рећи Слободан Јовановић. Ово је само напор да се искуствено прогнозира даљи ток процеса разграђивања Отаџбине чије окончање се не може спречити никаквим превентивним деловањем, већ изнуђеним секундарним и терцијарним правним интервенцијама. Последње што се објективно може предузети после практичних консеквенци непочинстава из корпуса саучесничког, (пред)бриселског доприноса наше стране остваривању функционалне независности Космета – јесте јачање и прецизирање правних веза Космета са националним уставом и формално-правно утврђивање статуса нашег Народа у назначеном контексту. После свега што смо протеклих година лично чинили у одржављењу Космета маневарски простор наших могућности сведен је на обезбеђивање коридора ка националном Уставу, оној мети творца која је следећа на нишану, будимо сигурни. И то је све. У овом тренутку.

Није, дакле, ово ни подршка Николићу, како се може схватити тенденциозном, паушалном оценом; о председниковој политичкој недоследности и моралној збрци писао сам у неколико наврата, већ (надам се) рационално опажање тренутних домета српске стране унакажене континуираном и свеукупном снисходљивошћу владајућих, политичких естаблишмената, а надасве, супротстављање доказаним антинационалистима и промотерима ахтисаризације Космета (имена су сувишна), чији се контрапунтирани глас зачуо непосредно по обзнањивању платформе, која својим садржајем, пак, никада није била ближе званичном признању капитулације. Није ово суђење по томе коме се Платформа о Космету допада, већ по томе коме се не допада. А то је за почетак довољно. Макар исту промовисао човек који је већ пуцао у леђа свом Народу у рани сутон ђурђевданских избора.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ПОСЛЕ СВЕГА ИЛИ ПРИНЦИП ШТА ТО БЕШЕ

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ