Tagged: Резервни положај

О СЛОБОДИ МОРАМО ПЕВАТИ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

 

На слици: Повлачење српске војске преко Албаније; Фотографија: facebookreporter.org

На слици: Повлачење српске војске преко Албаније;
Фотографија: facebookreporter.org

Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политичке елите, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?

Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?

Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.

Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.

На слици: Сцена из филма "Андреј рубљов", Андреја Тарковског из 1966. године; Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

На слици: Сцена из филма “Андреј рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

ОТАЏБИНО, НА РЕЗЕРВНИ ПОЛОЖАЈ!


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Призрен
Фотографија: prizren.in.rs

Иако је због своје песимистичке перцепције будуће улоге СНС-а на српској политичкој сцени, од стране значајног дела родољубиво орјентисаних аналитичара и новинарских пера предђурђевданске Србије, не мали део нашег Народа био жигосан као заговорник одржавања статус квоа, односно капитулантске националне политике режима Бориса Тадића, упркос веома темељном, разборитом и образложеном неповерењу у исту, остало је нејасано, или у најмању руку недоречено чиме је тај део нашег рода заслужио наметнути статус, ако је већ врло експлицитно заступао антирежимско становиште? Може се, елем, претпоставити да је овакво тумачење дела народног мнења непосредна последица зебње да се критична предизборна популарност Николићевог СНС-а не потроши улудо упркос програмској идентичности политичке платформе са режимском Бориса Тадића. Мало ко је тада желео разумети да предајом председничке палице Томиславу Николићу  антинационална политичка штафета наставља да трчи исту трку већ утабаном стазом европских ултиматума. Још мање се мислило о томе у којој мери претпостављена (с обзиром на идентичност политика са Борисом Тадићем, сасвим ИЗВЕСНА) поновљена разочарања новоизабраним председником  продубљују националну трагедију и проширују списак државних вођа за које се не може закључити да су радили у корист сопствене државе. А понајмање се калкулисало трошењем наде и кобном акумулацијом националне апатије чији коначни биланс представља актуелни губитак поверења у икакав политички субјект на националној сцени.

Назначени угао гледања на посебно драматичан начин добија на тежини уколико и потоње понашање председника државе није успело да релативизује предизборна (и рана постизборна) стајалишта Николићу наклоњених  политаналитичара у мери да их учини критички настројенијим и објективнијим у часу када је то најпотребније Отаџбини.

Али зашто о председнику Србије поново? Зар већ није доста о његовој моралнополитичкој платформи речено током протеклих пред и постизборних месеци? И зар се већ нису на робустан начин и до последњег разочарања обистиниле све сумње у председникову аутентичност, изречене од стране дела Народа још током Тадићеве епохе? Баш као и после ње? Заиста, зашто опет о председнику Николићу?

Не, наравно, због празнословног критицизма нити опседнутости председником, не више нити због свих ранијих заблуда у које је довео сопствени Народ (много) пре и током изборне кампање, не чак ни због наслућеног Ахтисаријевог рукописа у одвећ непостојећој платформи о Космету, не, већ стога што је управо председник Републике својом последњом, у низу контраверзних изјава, према којој ће „Србија испунити све услове које је ЕУ поставила и другим земљама кандидатима“ крунисао нарастајуће неповерење Народа ореолом барем једнако „сјајним“ као и његов претходник, Борис Тадић.

Овом изјавом он је раскринкао и последњу илузију о односу актуелне власти према ЕУ. И не само то, овом изјавом је још једном и на веома подмукао начин, јаловом еуфемистичком терминологијом потврђен континуитет са разарајућом антинационалном догмом дојучерашњег председника. Јер каква је суштинска разлика у изјавама „ЕУ нема алтернативу“ којом се поносио претходни први човек државе, Борис Тадић, и горе наведене Николићеве, која имплицира да ЕУ не поставља никакве посебне, специфичне услове Србији, различите од оних које су на свом путу прикључења Унији испуниле све остале земље чланице!?!. Наиме, пошто најпре изузмемо непобитно, односно занемаримо да председникова изјава не одговара истини с обзиром на сва досадашња злодела учињена Србији од стране ЕУ, и с обзиром на недавну испоставу седам нових бизарних, у историји ширења ЕУ никада раније прокламованих услова  од стране Андреаса Шокенхофа, високог представника владајуће немачке партије канцеларке Ангеле Меркел, а који се директно тичу атрибута суверенитета Србије, поставља се једино смислено питање, шта је онда посебан услов ако то није гореусловљено успостављање доборсуседских односа са делом сопствене територије? Може ли се из изјаве председника Србије ишта друго закључити до да признање Косметске независности и није никакав посебан услов и да је таква агенда већ испланирана сасвим у складу са Ахтисаријевим упозорењем да ниједна земља не може помислити да уђе у ЕУ ако има унутрашње или проблеме са суседима? Да ли је најзад оваква минимализација овако драматичног захтева/ултиматума који својом свеобухватношћу превазилази пуке територијалне реперкусије и морбидно задире у димензије историјске позиције Србије у европској повести и њено идентитетско биће – симболична најава нужности почетка повлачења Отаџбине на резервни положај? Оног повлачења које можда увелико већ траје, а ако и није још увек отпочело, зацело претпоставља голготу аналогну оној коју (симболично, опет) памте завејане Албанске гудуре под опанцима српских војника на путу ка средоземљу? Ако није, онда одговор (изјава) председника државе не може бити кукавичкији и нечаснији ни у тактичком ни у стратешком смислу. Ако јесте, онда капитулација не сме бити потписана. Управо онако како то није учињено ни када је Српска влада 24. новембра 1915. године напустила Призрен запутивши се преко Везировог моста према Скадру и Љешу. И Слободи.

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ