Tagged: Родољубље

ЛАПОТ НАД СОПСТВЕНОМ ДРЖАВОМ


На слици: Сцена из филма "Сталкер", Андреја Тарковског;Фотографија: www.diary.ru

На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.diary.ru

Након бесловесног урушавања крхке али јасне државне политике оличене у националном становишту Војислава Коштунице, брутално спроведеног од стране претходне владајуће олигархије током њеног четворогодишњег харања Отаџбине, уместо очекиване и нужне рехабилитације српског становишта и започињања неопходног националног окупљања – уследило је ново „подвижничко“ удаљавање од националних интереса до предстојећег самоукидања државности на делу властите територије…

Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће међутим бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника, будимо уверени. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено  његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би творца могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом којом је себе опхрвао и најмучнијим антидржавним чином – издајом националних интереса.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: http://www.pouke.org

На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org

Али, наше власти морају знати да тим чином неће ставити тачку на И(здају). Прва издаја се, наиме,  не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!

Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без  ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.

Но, како и ми живимо одлуке наших предака, тако ће и наши потомци живети наше одлуке. Стога, ако је ишта важно данас, јесте да им оставимо наду ( и утеху ) да су неки од њихових предака, онда када је презирање сваког суверенитета и свог Народа вредело шаку сребрењака, часно чували жижак националне Слободе. И, можда је то, на жалост, или срећу, наша једина мисија данас.

Јер, неће проћи још много времена када ће измучени српски Народ осетити понос што је истрајавао у нечему у чему је у једном периоду био прилично усамљен а значило је много за међународно право и међународне односе, баш као што ће и не мали број нас, непоколебљиво истрајних у инсистирању на националној самобитности и присно привржених принципима које су погазили они којима смо (по)веровали – осетити понос што је истрајавао у нечему у чему смо у једном периоду били прилично усамљени а значило је СВЕ за нашу Отаџбину. То је била наша одлука када одлуке наше политичке класе нису следиле историјски код сопственог народа.

На слици: Сцена из филма: "Сталкер", Андреја Тарковског;Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

На слици: Сцена из филма: “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

 

Advertisements

ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ


Фотографија: Србин.инфо

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

У оној мери у којој је Устав положио испит времена, у истој мери Уставни суд не сме да оклева да учини исто. У тренутку бесконачно маленом за историју времена, али толико важном за историју Србије да превазилази границе времена, Уставном суду, сасвим нетипично спрам историјског повода и међународних околности у којима се земља налази, препуштена је на разрешење хамлетовска дилема опстанка територијалне целовитости Србије. Мање је важно, у овом историјском тренутку, што коначна одлука Уставног суда аутоматски имплицира и правне репрекусије које се односе на оне који су се о Устав огрешили, ако јесу, колико је значајно уставобранитељски поступајући одбранити земљу од започетог растакања њеног територијалног интегритета. А потом, све по реду, ако буде било основа.

Елем, Уставном суду Србије, вероватно као ретко којем националном уставном суду у свету, припала је мучна и незахвална, али племенита дужност у руке, да исходом своје нормативно – контролне надлежности отвори правни простор за моралну рехабилитацију државне политике и опоравак националног самопоштовања са једне стрене, или пак верификује и „одобри“ средство за окончање процеса еутаназије сопствене државе, са друге стране. Уставни суд, јасно је, не може бити компензација за потпуно одсуство парадокса родољубља, врхунског начела одговорне оданости сопственом Отачаству, односно јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…) и зато се од њега не може очекивати одговор који представља свеобухватно решење, какво је могло бити издејствовано да је политичка класа на власти током протеклих пет година била повинована моралном императиву, тј. парадоксу родољубља, ако већ није била у дослуху са сопственим Народом. Највише што се може очекивати јесте хируршка правна прецизност у погледупредлога Демократске странке Србије о оцени уставности уредби Владе о бриселским споразумима, посебно стога што је реч о питању од највећег државног значаја у новијој историји Србије.

Специфичну тежину овом неодложном питању даје не само ванвремена актуелност косметске истине у нашем Народу, већ и његова присност са општом националном историјом насталој на њој (косметској истини) и његово (неодлног питања) проистицање из најдубљих, темељних  основа националног идентитета. Постали смо, дакле, и на жалост, потоњих дана, болно свесни чињенице да последња линија одбране јужне српске покрајине неће бити видовдански код којим је Космет оплеменио своје потомке, па можда ни дуго најављивани консезус о Косметском питању, већ један формално-правни акт, Устав, односно, једна национална институција, Уставни суд Србије.

Оваквим расплетом догађаја на безпризорно неморалној политичкој сцени Србије (част доследно аутономним изузецима), Уставни суд, и нехотећи, постаје најзначајнији чинилац даље судбине Србије а његове одлуке неће одредити само будућност наше државе и нашег Народа, већ, не треба то занемарити, и дизајн даљих непочинстава креатора свуда где је његова чизма ступила, и где још није. То је управо она круцијална околност, следећа после основне, коју би Уставни суд стално требао да има на уму док се буде бавио оценом уставности Боркових бриселских договора, ако не због епилога свог професионалног ангажмана овим поводом, а оно због властите, стручне и институционалне аутономије коју не сме да доведе у питање, без обзира на карактер своје одлуке. Када већ о својој политичкој (и моралној) аутономији нису бринули они који су га (Уставни суд) својим деловањем довели у положај да управо он мора пресећи Гордијев чвор. Ако мора.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Драган Симовић – Писмо Србским Родољубима


Освешћен Дух јесте највећа моћ
у свим световима!

Писмо Србским Родољубима

Драган Симовић


Срби, имајте достојанства онолико колико су га
Индуси имали када су протерали Енглезе из Индије!
Духовни вођа, којега је народ прозвао Махатма
(Маха Атма), а што у преводу на србски значи Велика
Душа, ходајући од покрајине до покрајине, од града до
града, од села до села, диљем и широм Индије, где год
је стигао поручивао је народу: Престаните да радите за
Енглезе, не купујте робу од Енглеза, не разговарајте са
Енглезима, не излазите из села, не излазите из домова,
не примећујте Енглезе, будите непослушни, будите
своји!
И стала је, изненада, једнога дана, свеколика, бескрајна
и многољудна, Индија.
Заиста, све је стало!
Престале су да раде школе и установе, предузећа
и творнице, никога није било на улицама, никога у
градовима, никога у селима.
Као да се цела Индија, у једноме дану, у једноме трену,
преселила у неки тајинствени упоредни свет.
Недуго после тога, Енглези су (освајачи и
поробљивачи!) били принуђени да напусте Индију.

Индија је, својим Аријевским Духом, победила
варварски дух Енглеза!
Кажем Аријевским Духом, зато што у Индији живи
сто милиона Аријеваца, који су у сродству са свим
Аријевцима, диљем и широм света расејаним, од
Индије, преко Персије и Русије, па све до Србије.
Срби, угледајте се на своју браћу по светлосном
запису!
Не гледајте србомрзаче телевизије, не читајте
србомрзачке новине, не оглашавајте своје производе у
србомрзачким медијима, не купујте робу од Западњака,
не штедите свој новац у банкама Западњака,
не разговарајте са Западњацима, не примећујте
Западњаке!
Срби, будите сложни у непослушности Западњацима,
будите самосвојни и самобитни, будите своји на
својему!
Исписујте графите, свуда и на сваком месту, штампајте
летке и делите их од врата до врата, од угла до угла, од
сандучета до сандучета!
Будите ви сами себи једина меродавна власт, изнад
сваке привидне и лажне власти туђина и освајача!
И, ако будете били сложни, победићете, за кратко, све
западне и прозападне душмане.
И, не заборавите!
Србија је ваша, и само ваша, отаџбина и родина!

Преминуо Вељко Раденовић, коме је посвећена песма "Ђенерале"! ВЕЧНА ТИ СЛАВА, СРБИНЕ!


Срамно: Генерал Вељко Раденовић, херој одбране КиМ, сахрањен без државних почасти

Није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.

Генерал Вељко Раденовић преминуо је јуче у Крушевцу у 57. години живота.
Био вођа ПЈП-а (Посебне Јединице Полиције) у Призрену све до повлачења српских снага 1999 године. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998 године,када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце.

Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да као дијабетичар није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Овај човек је знао да у један џеп стави инсулин а у други чоколаду и каже својим момцима: ,,За мном браћо!“

СРЦЕ ХЕРОЈА ЗАУВЕК ЖИВИ – ВЕЧНА ТИ СЛАВА СРБИНЕ!

+++

Ђенерале, ђенерале

Ти велико име носиш
од јунака Хајдук Вељка
Он је тук’о чете турске,
а ти банде арнаутске
Он је тук’о чете турске,
а ти банде арнаутске

Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава

На команду за мном браћо
Твоји момци дика српска
Разбијају упоришта
враћају нас на огњишта
Разбијају упоришта
враћају нас на огњишта

Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава

Одавно су Арнаути
злом враћали нашем добру
С’ тобом нам се Сунце буди
на Космету родној груди
С’ тобом нам се Сунце буди
на Космету родној груди

Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава!

___________________
Извор: Српски Народни Покрет 1389 – Srpski Narodni Pokret 1389

Наше елите нису ни издајници, оне су шљам!


 ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ У „ПЕЧАТУ“: КАЖИ МИ ШТА МИСЛИШ О КОСОВУ И ЗНАЋУ СВЕ О ТЕБИ

петак, 28 септембар 2012 14:04
Печат, Наташа ЈОВАНОВИЋ

Жељко Цвијановић

Погрешно је уверење да су медији у Србији огледало власти, они су код нас огледало елита, а оне се нису промениле.

Да ли бисте нешто, и зашто, мењали у својим текстовима и ставовима из последњих шест месеци?

— Не бих, ако мислите на то што сам уочи избора подржао опозицију, а сада их, кад су на власти, критикујем. Важно је разјаснити једно. Тачно је да је необично да један новинар уочи избора отворено подржи неку странку, а ја сам подржао чак три: и напредњаке, и Двери, а за ДСС сам чак снимио и један мали спот. Објаснићу то позоришним изразом – прелазак преко рампе – када глумац изађе из свог логичног простора позорнице и сиђе са својом улогом у публику, где његова рола тада функционише на сасвим други начин. Прешао сам преко рампе зато што сам налазио да је Тадићева власт прешла све линије демократске пристојности и да је, поред свега осталог, угрожена и моја професија. Сетите се само колико су тада медији – као бајаги неопредељени, непристрасни и објективни – бесомучно подржавали једну катастрофалну власт и колико су класична средства борбе за професију била обесмишљена.

Да ли су се ваше наде оствариле?

— Моја једина нада била је да се власт замени. И још увек нисам задовољан јер још није замењена. Нисам ја, међутим, толико млад да сам очекивао да ће се преко ноћи догодити промене. И сам сам уочи избора напредњачку владу видео као увод у промене, а не промене саме. На томе сам и сада, када, као што је и ред, критикујем напредњачку власт. Ономе ко је мислио да је Тома Николић требало да се стави на чело трећег српског устанка и да са три хлеба нахрани Србију, нажалост, не могу помоћи. Као што не могу помоћи ни онима који не виде да су макар неке друштвене стеге Тадићевим одласком попустиле.

Да ли се са променом власти изменило и стање у гласилима? Ако је дошло до промене, у чему се огледа?

— Пре свега, погрешно је уверење да су медији у Србији огледало власти, и то најбоље потврђује данашња ситуација. Они су код нас огледало елита. Наравно да се друштвене елите, међу њима и медијске, нису промениле, али су, зарад свог опстанка, тактику прилагодиле новим условима. Пазите, када говорим о друштвеним елитама, говорим о најпокваренијем делу српског друштва, утолико што не постоји ниједан народни интерес који те елите деле и поштују. Наше елите нису ни издајници, оне су шљам. За њих су и омрзнуте политичке елите комплетна невинашца, макар утолико што се политичке с времена на време, уочи избора, непосредно обраћају народу. Такве елите су најпре од напредњака бесомучно браниле Тадића, икону тог поретка која је конвергирала са њиховим интересима, садржаним у једначини да, што је народу горе, то је елитама боље.

Добро, да изменимо питање: да ли су медијске елите промениле своје деловање?

— Јесу.

У чему се састоји та промена?

— Сада не бране власт, већ поредак, заклоњене иза подршке странаца, још једне групе којој било какав политички и друштвени дисконтинуитет у Србији не одговара. Сада критикују нову власт, симулирајући критичко новинарство, и помало уздижу појединце из ње фактички им вешто копајући гроб. Не заборавите, утицај медијских елита на народ јесте велики, али он није ништа мањи ни на политичку класу, па и на власт.

Када кажете да копају гроб новој власти, на шта мислите?

— Погледајте само то задавање идеолошких координата новој власти, које исцртавају медији и странци, које се најбоље видело у кампањи фалсификованог тумачења текста Драгана Коларевића. Погледајте како у медијима свака одбрана Косова постаје националистички чин, и како се свака сарадња са Русијом описује као популизам. Погледајте, на крају, њихову веома покварену игру са Александром Вучићем. Описијући га као Елиота Неса, бескомпромисног борца против криминала, они данас подижу и Вучићев и рејтинг напредњака. Али подижу у небеса и очекивања грађана, која ни Вучић ни било ко други не могу да прате. Ако на томе остане, плашим се да ће се та очекивања за пар месеци срушити на његова леђа, утолико пре што неки озбиљни политички криминалци у овом друштву уживају такву заштиту да им Вучић неће моћи ништа, упркос најбољој вољи.

Помињете Вучићеву најбољу вољу. Узимајући њега као отелотворење нових власти, да ли стварно верујете да он поседује такву вољу? Или сте можда почели да сумњате и у намере?

— Као доктринаран антрополошки песимиста, наравно, не верујем у људску природу, па ни у Вучићеву, да ради добро. Али верујем у прилике које врхуне на тај начин да му налажу да мора да учини нешто заиста добро за Србију, иначе ће учинити велико зло себи јер се латио таквог посла да ће без тог заиста доброг већ за неколико месеци бити најомраженији човек у Србији. Једнако верујем у његову интелигенцију, а држим да би у свом евентуалном савезу са Ђиласом, о коме се много прича у последње време, он сам био највећи губитник, и то не било какав већ катастрофалан. Сумње које отварају ту причу полазе од чињенице да Вучић у својој антикриминалној кампањи не дира нити верујем да ће дирати ни Ђиласа ни било кога из његовог круга жутих. Са друге стране, ако би то урадио, до неба би рикнуле западне амбасаде и све би то имало врло неизвестан крај. И моја сумња и моје разумевање за Вучића полазе из једне исте чињенице – он је данас тај прозападни фактор у влади. То, наравно, није превише симпатично, али морамо да знамо да без тог прозападног фактора ова влада не би могла да постоји. Зато је његова позиција у влади најтежа, он је тај који ће се налазити први на удару свих могућих притисака. Зато избегавам да о политици владе судим према изјавама, једнако оним које ми се допадају и које ми се не допадају. Уосталом, шта могу да значе изјаве политичара у једној полуокупираној земљи. Зато верујем да ћемо много више о стварној политици владе знати оног тренутка када председник Николић изађе са својом косовском платформом. Јер Косово је, и кад ћутимо о њему, центар сваке српске политике. Кажи ми шта мислиш о Косову, и одмах ћу знати шта је твоја спољња политика, шта економска, унутрашња – речју, све.

Када кажете да неки озбиљни политички криминалци уживају заштиту, на какву и чију заштиту мислите?

— Мислим на заштиту коју им пружају странци. Немам ја проблем с тим да верујем како овако мала земља може да прође без тог утицаја, али у одбрани једног накарадног поретка, који и политичка и економска логика неумитно руше, тај утицај, који брани `статус кво`, постао је сопствена карикатура, где спада и заштита кооперативних кругова политичког криминала.

Могу ли напредњаци да избегну медијску замку коју сте малочас описали?

— Само ако одоле том певу медијских сирена, која их данас маме и ако у медије унесу суштинске структурне промене. Медији су данас најгори део српског друштва, мотор његове криминализације, брисања свих вредности и највећа брана која дели Србију од демократије. Са једне стране, постоји императив да се они мењају, али, са друге, то ће бити најбоље брањен простор странаца и српских елита, већ више од деценију јединих сталних савезника на српској друштвеној сцени и једина два фактора који у српским медијима никад нису били оспорени и о чијем се енормном утицају не говори.

Какви су онда изгледи власти да изврши промене у медијима?

— Постоји две срећне околности. Једна је што се у промени медија подударају јавни интерес и себични, рекао бих чак животни, интерес власти. То ће рећи да утицајни странци људе из власти могу натерати на свашта, али овде их лепо наводе да се убију. Ако је та врста утицаја могућа, онда xаба причамо о било чему. Друга срећна околност је та што овај систем троши сопствену супстанцу, не само код нас, и што ће промене неминовно уследити, и друштвене, па и медијске. Истина, промене су за сада изостале, али време још није сасвим истекло.

Да се вратимо мало и на „случај Коларевић“. Чиме је тај текст или ваш портал, на којем је био објављен, изазвао онолики бес дојучерашње власти и њој наклоњених јавних личности?

— Нису они били бесни, већ су видели да је на место државног секретара у Министарству културе дошао човек човек који, с правом, тврди да је српска култура окупирана. Пошто српске елите једино у животу умеју да раде кампање – јер се у Гармишу и Сегедину нису учили наводњавање и производња ђеврека – одмах су се, заједно са својим заштитницима, дали на исцртавање идеолошких граница у којима може да се креће нова власт, и то демонстрирали на Петковићевом министарству, које су проценили као најрезистентније на идеологију српских елита, па самим тим и најпроблематичније. Наравно, ко прочита Коларевићев текст одмах види да он није правио никакве спискове нити се залагао за стварање црних листа уметника, већ за улазак у јавни простор оних који не деле вредности „окупацијских“ уметника, и то о сопственом трошку. Могао сам да разумем да власт не може да брани Коларевића, али не и да не може да отвори јавни простор за оне који су на то били спремни. Зато мислим да власт није разумела важност те полемике и да је изгубила, што се најбоље види сада по дефанзивној позицији и Петковића и Коларевића.

Да ли и ви делите став да су српска култура и уметност окупирани?

— Просудите сами: у години у којој Србија обележава стогодишњицу Кумановске битке и повратка на Косово, што је један од врхова наше целокупне историје, српски кандидати за Оскара били су филм о геј-паради, о геноцидним Србима као џелатима Јевреја на Старом Сајмишту и Србима ратним злочинцима из 90-тих. Зар треба још нешто да кажем?

Шта подразумевате под новинарским слободама у данашњим српским, али и у међународним друштвено-политичким околностима?

— Да не теоретишем, нема тих слобода ни код нас ни у свету. Али, у овој земљи нема ни хлеба, па значи ли то да грађани треба да се помире с тим? Без слободе медији немају смисла, они су тада обични лифлети. Слобода отуда остаје највећи императив целе ове генерације савременика широм света. Не видим да данас они, посебно људи из медија, брину о томе, али једном ће разумети да су приморани да црнче за бедан новац управо зато што немају слободу. Коју су, истина, сами најпре продали.

Колико је за ту слободу битно питање власништва над гласилима?

— Да ли су западне амбасаде власници иједних новина у Србији? Нису, а њихове намере и рад никад нико у медијима није довео у питање. Са друге стране, када оне неког оспоравају, томе слика изађе у медијима у непријатном контексту. Питање власништва је, дакле, важно, али се оно данас мистификује јер се покушавају сакрити други већи проблеми медија. Ту је, наравно, и интерес српских елита, које данас не живе у својим делима, у својим проналасцима и научним радовима, већ искључиво у медијима из којих врше свој паразитски притисак на политичку класу. Речју, може Ђилас да поседује све медије у Србији, али он свој интерес мора да усклађује са интересом странаца и елита ако хоће да тим медијима влада. Отуда је питање власништва ипак другостепено.

Да ли сте присталица повлачења државе из медија?

— Јесам, али тек пошто се из медија повуку сви други важни и погубни утицаји о којима сам говорио. Није зато случајно да екипа из НУНС-а, потпомогнута ОЕБС-ом – они увек морају да буду потпомогнути да би имали неки став – тако упорно притиска владу да се држава повуче из медија. А притом не могу да ми кажу једну једину медијску приватизацију која је дала добар резултат. Држава се склања из медија као једина адреса која, макар теоријски, може да уведе неки ред у њих, наравно, ако препозна у себи интерес државе и друштва и ако се сети да не би било добро да следећој генерацији Срба расту сисе из очију. И баш зато сви ти љубитељи медија какви су данас тако упорно захтевају да се држава повуче. Још једна кварна игра.

Често се говори и о утицају тајкуна на медије. Како ту стоје ствари?

— Тај утицај свакако постоји, али је трећестепен. Наравно, Мишковић је човек заинтересован за своје паре и он ће некога ко му их у медијима угрожава вероватно да оплете. Али неће смети да оплете странце ако му га они угрозе. И, још важније, Мишковића интересују Срби који купују оно што он продаје, њега не занима да мења српски идентитет, што се за странце и елите не би могло рећи.

Можете ли да у медијима упоредите деведесете и данашње стање?

— Не могу, неупоредиво је, исто као што је неупоредиво то да је Србија у јеку најтежих санкција производила више него данас, овако реформисана. Чак ни аргумент евроатлантиста да данас макар не убијају новинаре бледи пред чињеницом да је онда било новинара који су имали толики утицај да је неко решио да их убије. Колико год тај критеријум за мерење утицаја био морбидан и грозан. А кога данас да убијете?! Небојшу Спаића? Ма, ’ајте, молим вас.

Да ли сте због својих текстова и често оштрих ставова имали икаквих проблема, на личном или професионалном плану?

— Нисам ја учио школе да будем Бранкица Станковић. Неком ко је сам изабрао свој пут непристојно је да се жали. Довољно је рећи само да сам још увек на црним листама и да људи који се оглашавају на „Новом Стандарду“, осим производа који рекламирају, морају да имају и довољно храбрости.

Да ли сте се о некога огрешили у каријери, а нарочито у последњих пар година?

— Било је грешака. За последње две године и не толико.

Да ли се о вас неко огрешио, нарочито у последњих пар година?

— Држим да је свако ту радио свој посао.

Каква су ваша искуства са финансијерима и власницима у српском новинарству?

— Наравно да сам неке новине покретао уз подршку богатих људи који су имали свој интерес за то. Можда би било боље да сам то радио са Колом српских сестара, али не бива. Међутим, ради се о томе да су све моје новине редовно личиле на мене, а не на њих. Некима то није пријало, па смо се разилазили, другима није пријала моја слобода, па су се плашили. Сањам дан када ће и сиротиња и богати људи ове схватити колико је и за њихове стомаке и за њихове профите важна елементарно слободна Србија. У оваквој Србији, неслободној и сломљеној, не могу да замислим сиромаха како се пробудио у руху краљевића, али обратно сам ових година и лично видео.

Од ствари које вама лично замерају, шта вас највише нервира, а шта највише забавља?

— Све што ме не убије, забавља ме. А изгледа да сам још прилично живахан. Знате, све наше борбе, плашим се, нису борбе за победе које ћемо доживети. И, када имате о себи свест као о оном мраву из приче који је кренуо на ћабу, који зна да тамо никад неће стићи јер је просто мрав, али зна и то да ће бити мрав који је умро на путу за ћабу – тада сте мирни и самим тим готово нерањиви. Нека ми замерају, то су моје награде јер оне у виду признања у оваквој Србији одбијам да примам.

Која бисте три проблема у данашњем српском новинарству издвојили као највеће/најважније/најтеже, и како бисте их решавали?

— Човек који пати од три болести обично се носи с њима. Опасна је једна болест од које се умире и из које произлазе све друге. Болест професије је једноставна и зове се – потпуни слом. И структурни, и морални, и финансијски и какав год хоћете. Лек је јасан: или ће држава препознати свој интерес и интерес друштва и умешати се, или ће наши медији оставити антрополошке трагове на новим нараштајима.

Како мислите да би држава могла да се носи са њима?

— Данас ниједан медиј у Србији, чак ни они најкомерцијалнији, не може да опстане без помоћи државе. Е сад, то је функционисало и до сада, с тим што нам отворене и неотворене афере свих тих Дулића, Ђиласа и Шапера говоре да су медији државним новцем били корумпирани за њихове личне или партијске интересе. Замислите сада државу која преко буџета, преко свог Телекома, преко делимично свог НИС-а итд. успостави јасне критеријуме за помоћ медјима.

И да ти критеријуми буду следећи: политички можете да се позиционирате као хоћете, али хоћу четири стране праве културе или на телевизијама четри сата дневно; не дам паре за гологузе певачице и риалити идиоте који гутају пламен на телевизијама; не дам паре за бесмислене црне хронике у којима се до танчина описује како је син силовао мајку; хоћу да субвенционишем озбиљну политичку анализу… Мислите ли да Србија не би читала или гледала такве медије? Они који хоће да се држава сасвим повуче из медија – а то су, нажалост, добрим делом и новинари – они желе баш овакве медије. Али проблем је што они не могу постати ни овакви, биће још гори.

Да ли бисте, по истом или сличном мерилу, могли да издвојите три највећа негативца, тј. три највећа кривца за стање у медијима? Ово могу да буду и појединци, а могу и организације.

— На врху те пирамиде – већ сам их поменуо – су странци. Испод су друштвене елите и свет који сам именовао у претходном одговору, а на дну пирамиде криваца су сами новинари, који у историји српских медија никада нису били беднији и никада задовољнији постојећим стањем. Новинари су данас – осим неколицине њих, не више од петнаест – савршено срећни и њима никакве промене не требају. Чиме је смрт ове професије заправо озваничена.

Да ли сте члан неког новинарског удружења, домаћег или међународног?

— Шта бих ја радио тамо?!

Имате ли неки савет за новог министра културе и информисања?

— И ми који га поштујемо и они који га мрзе добро знамо и његово разумевање културе, које су и медији део, и његово место у њој. Можда би било добро да зна да може да разочара само једне. Наравно, треба рећи и то да значај питања културе и медија данас надмашује и снаге и могућности једног министра, макар то био и поштовани господин Петковић. То је једно од пет најважнијих стратешких питања, а по ургенцији се можда чак и много више котира. Јер, не бринем ја за то хоћемо ли ми једном вратити Косово, али веома бринем за то хоћемо ли изгубити основе идентитета. То, кад се једном изгуби, не враћа се.

Да ли сте задовољни Законом о информисању? Ако нисте, шта бисте мењали?

— Закони произлазе из стратешке поставке коју усаглашавају власт и друштво. Ако та поставка не постоји, као што је код нас случај, тада су закони ирелевантни. Дакле, пред нама је питање хоћемо ли да имамо медије или смеће, закони ту нису на реду.

Какву суботу предвиђате за предстојећи 6. октобар? Да ли ће бити крвава, попут недеље, 10. октобра 2010. године?

— Не верујем, јер онај набој од пре две године не постоји. Јер, то није био набој хомофобичара, већ кристалмно јасан полиитчки набој. Морам да признам да ми се, с друге стране, веома не допада када у кампањи против геј-параде читам текстове о хомосексуалцима као умоболницима или генетском отпаду. Нисам чак ни против геј-параде као манифестације, али јесам, и то веома, против геј-параде као политичке манифестације, а она је код нас управо то.

_______________
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-u-pecatu-kazi-mi-sta-mislis-o-kosovu-i-znacu-sve-o-tebi.html#disqus_thread

РАТКО ДМИТРОВИЋ: СРБИЈА СЕ ПРИПРЕМА ЗА СОПСТВЕНУ САХРАНУ


27. септембар 2012, 10:43
Извор: Правда

РАТКО ДМИТРОВИЋ: СРБИЈА СЕ ПРИПРЕМА ЗА СОПСТВЕНУ САХРАНУ

Свуда по Европи родољубље је нешто о чему се не расправља, то је саставни део васпитања деце, само је у Србији љубав према сопственом народу срамота

Србија је на ивици провалије, клати се, витла рукама, исколачене очи упире у бездан и само чудо може барем мало да је одмакне од црне рупе у којој ће нестати. Време нестанка, за педесет или 150 година у историјском смислу, потпуно је неважно а Срба као народа остаће само у траговима. Претерујем? Волео бих да је тако, али није. Откуд оволики песимизам? Од онога што сви видимо.

Србија је једина држава у Европи која не зна где су јој границе; не зна да ли некуда иде или се однекуда враћа; Једино је Србији забрањено да ћути док је туку; једино се од Србије тражи да аплаудира кад је убијају.

Није забележено у савременој Европи да једна држава, у мирнодопском времену, буде територијално раскомадана и да се од те државе, као највиши степен понижења и самопоништења тражи да то комадање прихвати, потпише и још пољуби руку џелату.

Србијом су до пре неки дан владали потомци Брозових генерала, следбеници дрезденске школе КПЈ која још од 1928. године учи своје полазнике да на простору од Вардара до Триглава треба да постоје независне државе Хрватска, Словенија и велика албанска држава (тако пише у програмском документу Комунистичке партије Југославије из 1928. године) а да никако не сме да постоји српска држава. Тај пројекат, скупа са оним усташким, а све усклађено са интересима великих сила на Балкану, разорио је Југославију.

Тек ћемо видети да ли је нови београдски режим само настављач ове политике или ће Николић, Дачић и Вучић коначно повући српске линије које се не прелазе, формулисати нешто што се зове национални програм. У противном, нестаће у сивилу јада и беде савремене српске политике.

У Србији сваке године умре 35.000 људи више него што их се роди. Нестане један Вршац и то никога не забрињава.

Од око 4.600 села у Србији, њих близу две хиљаде потпуно је напуштено. За само 50 последњих година осам милиона Срба преселило се из села у градове Србије. За такав процес у свету потребно је од 120 до 150 година.

Једино су у Србији годинама закатанчене, пресвучене паучином и покривене прашином, националне институције; Библиотека и неколико највећих музеја. Једино у Србији државна телевизија не пушта на екране приче о страдањима, погромима, избеглиштвима, ранијим и садашњим мукама већинског народа. Уместо да буде сервис српске Србије РТС је сервис „европске Србије“. Преведено у праксу, уз спознају шта је Европа све урадила Србији и шта отворено тражи од Србије, то значи да је РТС сервис за уништавање Србије.

Србија је решила све мањинске проблеме, од националних до хомосексуалних, али није решила свој, српски, проблем.

Свагде је, осим у Србији, узвишено неговати традицију, сећање на историјске догађаје, велике националне умове, научнике, писце, војсковође, уметнике. У Србији је то срамота, доказ ретроградних процеса, одустајање од европских интеграција.

Свуда по Европи родољубље је нешто о чему се не расправља, то је саставни део васпитања деце, само је у Србији љубав према сопственом народу срамота.

Нађете ли се у центру Београда, у Кнез Михаиловој улици, ни по чему нећете знати да сте у Србији; сви натписи су на латиници, називи фирми су на енглеском језику, као и рекламни панои, плакати.

Времена одавно нема, изгубљено је и поштовање и самопоштовање, Србија гледа припреме сопствене сахране и, заиста, само чудо, само неколико мушки храбрих потеза, а зна се ко треба да их повуче, може Србију да отргне из језиво хладног загрљаја црних руку оне провалије.

 

 

 

Глобални сукоб у духовној сфери је почео – То је борба из које Србија, следећи ПУТИНА, не сме да изостане!


Путинов Нови патриотизам

22. 09. 2012 22:48 | Борис Алексић / Фонд Стратешке Културе

Говорећи на саветовању у Краснодару посвећеном васпитању руске омладине Владимир Путин је представио основе националног програма чији је циљ јачање и напредак Русије. Међутим, речи руског председника имају много шири домашај. Оне јасно указују на почетак стварања нове идеологије засноване на узвишеном систему вредности, која ће представљати алтернативу погледу на свет који упорно намеће Запад. Нови патриотизам Владимира Путина не ставља у први план једну нацију и његова позорница неће бити само Русија – већ читав свет.

„Од тога како се васпитава омладина зависи да ли ће Русија моћи сама себе да заштити и да буде богатија, хоће ли моћи да буде савремена и перспективна, да се успешно развија, а да истовремено не изгубимо себе као нацију, да не изгубимо свој идентитет у тешким савременим условима“, изјавио је Путин на саветовању.

Он је јасно подвукао да говори о теми која се односи на оно што је најважније – вредности и морална начела на којима Русија гради своју будућност. Међутим управо тај систем вредности трпи жестоке нападе. „Како показује и наше лично историјско искуство, културни идентитет, духовне и моралне вредности, вредносни кодови – све је то сфера јаке конкуренције, а понекад и поље отвореног информативног окршаја и добро изрежираних пропагандних напада.

Нису ово ирационални страхови, ништа ја не измишљам, то је заиста тако“ – истакао је руски председник. Он је упозорио и на покушаје да се народима широм света наметне туђа воља и један – искључив систем размишљања како би на тај начин били потчињени. Руски председник је посебно указао на чињеницу како је разградња националне, историјске и моралне свести довела до катастрофалних последица по читаве државе, до њиховог слабљења и коначне пропасти – губитка суверенитета и братоубилачких ратова.

Имајући у виду да Запад своју доминацију заснива на максими „завади па владај“ Владимир Путин је истичући да у Русији живи скоро 200 различитих националних, етничких и верских група које говоре на 173 различита језика, позвао све грађане на јачање патриотске свести и јединство: „Ми морамо да градимо нашу будућност на чврстом темељу, а тај темељ је патриотизам. Колико год да разматрамо шта би могло бити темељ и чврста морална основа нашег друштва, свеједно ћемо опет доћи до патриотизма. То значи на поштовању наше историје и традиције, духовних вредности нашег народа, хиљадугодишње културе и јединственог искуства заједничког живота стотина етничких група у Русији“.

Путин је направио јасну разлику између изолационистичког и „новог патриотизма“. По њему патриотизам изграђен на изолацији доводи до супротног ефекта у односу на жељени. Он не ојачава систем вредности на којем се заснива друштво, већ га напротив, слаби и лишава отпорности на различите врсте деструктивних идеја.

Није ни мало случајно што руски председник већ дуже време указује на потребу ангажовања целог друштва у обнови Русије и јачања духовних, културних и националних вредности. Читава стратегија САД и ЕУ се заснива на поништавању тих вредности зарад успостављања њихове глобалне хегемоније.

На Западу се већ одавно води рат против традиционалних вредности. На удару је посебно Хришћанство а од недавно и ислам. Европска унија која је по некима синоним за Европу својевремено је одбила да уврсти Хришћанство као вредност у свој Устав.

Иако европска цивилизација почива на три носећа стуба: грчкој култури, римском праву и Хришћанству (Православљу) Брисел то не прихвата. Ова чињеница указује не само на различитост већ директан сукоб два појма – Европа и Европска унија. За Вашингтон и Брисел Хришћанство није вредност, већ је проблем. Вредност представља њихов „нови пролетаријат“ који се по концепту твораца новог светског поретка заснива на националним, етничким, верским и „сексуалним“ мањинама, зарад слабљења већинског народа, као и на маси без националне и верске свести, опијеној најразличитијим и најбесмисленијим индивидуалним правима и слободама.

У ствари на Западу су у пракси заживела учења неких марксиста, док се у Русији одвија супротан процес. Антонио Грамши оснивач Комунистичке партије Италије који је боравећи у СССР-у „схватио“ да бољшевизам не функционише вратио се на Запад и осмислио читаву стратегију коју ће САД и ЕУ почети да примењују скоро пет деценија после његове смрти.  Симболично Грамши је био уредник листа „Ordine nuovo“ (Нови поредак). Његова идеја је била деструктивна борба на духовном и културном плану.

Уместо да револуционари прво освоје власт и наметну своје вредности одозго, на Западу они прво морају да промене културу, а онда ћеим власт сама пасти у крило. Међутим за промену културе је неопходан „дуг марш кроз институције“ – уметност, филм, позориште, школе,факултете, семинарије, новине, часописе, радио итд. Једну по једну, треба их освајати и преобразити. Грамши је инсистирао да његове колеге марксисти образују популарне фронтове са западњачким интелектуалцима који су делили њихов презир према Хришћанству, и који су обликовали умове младих.  Управо је ово модел на којем почива идеологија савременог Запада. Данас, у том делу света скрнављење фресака и икона са ликом Исуса Христа представља добру забаву и модерну уметност. Такође, холивудска кинематографија и уопште поп култура је већ годинама препуна антихришћанских порука. Читајући Грамшија знамо и због чега.

Међутим, Вашингтон и Брисел кроз различите субверзивне акције нападају и друге традиционалне религије. Филм снимљен у САД „Невиност муслимана“ је изазвао протесте широм муслиманског света. То им није било довољно па су медији провоцирајући муслимане, у Француској почели да објављују и карикатуре Мухамеда. На крају се испоставило да је творац спорног филма који вређа ислам радио за Владу Сједињених држава. [8]

Као што смо видели Запад у покушају да осигура своју планетарну доминацију води отворени рат у духовној и културној сфери. Њихово оружје је првенствено уперено у Хришћанство, али и у ислам. С друге стране Путинов нови патриотизам осликава стратегију Русије која тежи одбрани традиционалних вредности и Православља али и других традиционалних религија укључујући и ислам. Глобални сукоб у духовној и културној сфери је већ почео, само што овај пут има ко да се супротстави Западу, који је до сада несметано наметао своје идеје целом свету. Руски председник је први светски лидер који је формулисао концепт који се на глобалном нивоу супротставља деструктивној западној идеологији.

То је борба из које Србија следећи Путина не сме да изостане.
________________
Напомене:

1 http://eng.kremlin.ru/news/4405

2http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2004&mm=06&dd=19&nav_category=11&nav_id=143863

3 Грамши се представио Господу 1937. године.

4 Види: Патрик Бјукенен, Франкфуртска школа.

5 http://rt.com/art-and-culture/news/ecce-homo-restoration-fresco-638/

6 http://rt.com/news/prophet-film-protest-timeline-636/

7 http://rt.com/news/france-cartoon-magazine-freedom-490/

8 http://rt.com/usa/news/innocence-muslims-informant-nakoula-349/

Реч има чудесну моћ!


Реч има чудесну моћ!

Драган Симовић

Само песници знаду какву моћ има Реч!
Изговорена, а поготову записана, у Песми записана,
Реч, има такву моћ да и тешко болесног, умирућег
човека, са самртничког одра подиже!
У свим древним предањима, у свим кажама и скажама,
у свим бајкама и митовима, говори се о божанском
дејству Речи.
Ово казујем стога, што има оних неверујућих и
неосвешћених, који су присутни и на овој мрежи,
а који, у својим несувислим коментарима, на неку
дивну Песму, на неки освешћујући чланак прослове,
из незнања, наравно, како је бесмислено то што ми
пишемо, већ би требало да узмемо пушку у руке, и да
се пушком боримо за Србство и Србију!
Истина, Срби су вазда били кадри да се мачем и
пушком боре; редак је народ на земаљскоме шару, који
се по томе може са Србима поредити!
Сви моји Преци, Горштаци, Херцеговци, велики
ратници, скончавали су свој земаљски живот, најчешће,
око четрдесете године!
Двадесет нараштаја, у моме Родослову, није никада
видело својега деду!
Сви су на ногама умирали, усправно, на бојноме пољу!
Али, зачкољица је у томе, што су Срби вазда губили
после војне!

Пре и после војне, Срби бејаху чисти губитници!
Зашто? Питамо се!
Зато што су поверовали, из не знам какве и чије
наивности, да после боја ваља бацити мачеве и копља у
трње, и да ће све тиме бити само од себе решено.
Нису схватали да се рат води на свим пољима, на свим
ступњевима божанског бивствовања!
И тај рат се води без престанка!
И буквално, рат без санка и престанка!
Нису разумевали и схватали поруку наших Великих
Предака, да Реч сече страшније од мача!
У овоме потоњем рату, Србе је највише посекла реч!
У овом случају, реч пишем малим словом, зато што то
није Божанска Реч!
Реч изговорена, и записана, преко јавних гласила.
Преко демонских медија!
Најпрљавија, најмрачнија сатанизација Срба ишла је
преко речи!
Ниједан народ, у повесници човечанства, није тако
сатанизован, као што су Срби у ових последњих
двадесет година!
И то је грозан злочин противу Срба!
Долази време, и већ је дошло, кад ће сви ти злочинци
стајати лицем у Лице спрам Живога Бога!
И сви ће они, са својим потомцима, отплаћивати свој
кармички дуг!
Такав је Закон Пра Васељене.
На Истоку тај Закон зову Карма.
А ми га зовемо Законом Сетве и Жетве.
Зашто ово пишем, и зашто уопште пишем?

Пишем зато што још од детета осећам божанско
дејство Речи!
Исцељујуће и животодајно дејство Речи!
Из таштине не пишем!
Можда је у младости и бивало таштине, али је одавно
нема!
Пишем и стога, што желим својим ближњима, својему
Роду и Племену, да припомогнем преко Речи.
Што преко Речи, и путем Речи, и кроз Реч, предајем
оно што сам од Створитеља, од Духа Стварања, од
Великих Предака, давно још примио!
Желим да Реч, коју изговорим или напишем, има
исцељујуће дејство за Душу мојега Рода!
За сваку Живу Душу!
Морам, сада и овде, да вам исприповедам нешто што
сам дуго чувао само за себе. Али је, канда, дошао
тренутак, да се све то обелодани.
У једноме сну, у сну јасновиђењу, сабрали су сви моји
Преци, Ратници Истине и Светлости, а сви су они
јуначки гинули на бојноме пољу кроз многе векове, и
сви су ми, скоро углас један рекли, отприлике, ово: Ми
смо се борили сабљом, копљем и пушком, а ти настави
пером песничким да се бориш за Свето Србство, за
Бога Правде и Бога Истине!
Ми смо сви били јуначни и неустрашиви, али бејасмо
неуки и неписмени; нека твоја писменост
просветли све нас!
Ти буди писмен за све нас неписмене!
Ти буди наш дуго сневани сан!
После тога сна, ја сам знао да сам на Правоме Путу!

После тога сна, ја сам био уверен да сам се помирио
са Прецима, да су ме Преци, горштаци и ратници,
примили за својега.
Пре тога сна, ја сам се дуго питао, да ли сам достојан
својих Предака, горштака и ратника; да ли бих и ја
смео и умео да се борим онако неустрашиво како су
се они борили; а после тога сна, све ми бејаше јасно и
чисто. Бејаше онако као је требало да буде.
После тога сна, знао сам (моје Биће је знало!), да сам
Један Од Њих!
И, на концу, још нешто да освестимо.
Будите уверени, да је СРБски ФБРепортер велик задатак
обавио!
Да је Реч објављена овде, долепршала до многих
Србских Срца.
И да је многе Србе и Србкиње покренула према
Светлости, према Богу Живоме,
према Истини!
Ја, и верујем и знам, да је тако!

Помозимо Србији! Она заиста нема никог осим НАС! (прича о Крајпуташу у Јасенову)


Помозимо Србији! Она заиста нема никог осим НАС!

(прича о Крајпуташу у Јасенову)

ФБР 21.09.2012.

До нас је стигла дивна прича о труду једног Родољуба – Миомира Филиповића из Београда, на обнављању заборављеног и поломљеног споменика Крајпуташа у селу Јасенову.
Објављујемо је на СРБском ФБРепортеру као прави пример промовисања правих вредности и личног пожртвовања на чувању србске традиције.