Tagged: Русија

Горан Полетан: РУСИЈИ


РУСИЈИ

Горан Полетан

Русијо, ти си још једина нада!
Очи свих праведних упрте су у те.
И ми, заражени трулежи Запада,
једва се држимо још за твоје скуте.

Топи се морал из старије’ дана,
нестаје мудрости, негдашње, из глава,
дјеца нам бивају индоктринисана,
несвјесни, јадни, шта им се дешава.

Они осјећају да нешто не ваља,
ал’ не знају ко је за то кривац прави.
Што више науче, мудрост им је даља:
испиру им мозак на школској настави.

Њима мозак пуне свиме и свачиме
само да би били од суштине даље
и затупљују их, у учења име…
Интелектуалце праве, од дјеце, богаље.

Кога упитати, ко да их научи,
шта је прави живот, шта је мудрост права…?
Не знајућ’ одговор, учитељ се мучи,
питања о томе вјешто избјегава.

Ово мало наде, што на селу има,
ова луча свјетла која срца грије…
што сељаци чуваше, наши, вјековима
једва да се јавно и поменут’ смије.

Русијо, искро, посљедња у тами,
којој су упрте руке милиона
и очи из таме, које свјетлост мами,
паднеш ли још и ти, паст’ ће и сва она

традиција што се чува стољећима,
по којој су истина и Бог изнад свега,
а праведан макар неку наду има
да ће једном сунце огријат’ и њега.

Русијо, ако стварно си Русија,
храбрих Запорошких и Донских Козака,
нек из тебе стара слава сад засија,
спаси свијет од Западних окова и мрака.

___________
http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/knjizevnost/poletan_starevatre.html#rsji

Симић: Хилари ће поручити – не окрећите се превише Москви


НОВИ САД -Главна порука америчке државне секретарке Хилари Клинтон државном врху Србије током предстојеће посете Београду биће да Србија остане на европском путу и да се не окреће превише Москви, оценио је у интервјуу Дневнику професор Факултета политичких наука у Београду Предраг Симић.

Он не искључује да овај долазак Клинтон буде и увод у посредовање Вашингтона у односима Београда и Берлина.

И до сада смо видели да су САД помагале Србији да реши неке препреке у односима с ЕУ, памтимо – с Холандијом па чак и Немачком, али очекивати чуда не би било препоручљиво у овом тренутку, мада Вашингтон може бити одређени модератор у свему томе, рекао је Симић.

Београд ће вероватно, додао је, тражити и да САД утичу на то да се европска перспектива Србије чини извеснија.

С Косовом или без њега, сматра Симић, не можемо у наредних бар десет година рачунати на чланство у ЕУ, без обзира на то добили датума за почетак преговора данас или за годину дана, то уопште напросто није на дневном реду.

Он је оценио да је посета Хилари Клинон необична јер се дешава у предвечерје америчких председничких избора и може имати унутрашњополитички значај, што не верује када је у питању Србија, и може значити да Запад покушава да задржи своје позиције код нових власти, које су на изборима победиле практично с паролама евроскептицизма и приближавања Русији.

Тако да ми се чини да је све што догађа у овом тренутку израз ослабљених позиција Запада, генерално у међународним односима, а и на овом простору, оценио је Симић коментаришући предстојеће посете Србији америчке државне секретарке, као и шефа британске дипломатије Вилијама Хејга.

СРБски ФБРепортер честита рођендан Председнику Путину!


Руски председник слави 60. рођендан

Животни пут Владимира Путина

Ђорђе Милошевић
субота, 06. октобар 2012. НСПМ

Седмог октобра председник Русије Владимир Владимирович Путин обележава јубилеј: тог датума пуни 60 година живота. То ће бити девети пут да свој рођендан дочекује као председник Русије и четрнаести пут откако је ушао у ,,велику политику’’, поставши председник федералне владе (1999. године).

По традицији, Путин свој рођендан дочекује скромно, у кругу породице, али тај датум није био, нити је данас незапажен у руској јавности и политичким круговима. Поводом овог животног јубилеја, руски политиколози изнели су његов политички портрет: дали су оцену његове државничке и политичке активности на домаћој и међународној сцени, сврставши га међу најзначајније и најутицајније – у веома позитивном контексту – личности савременог света.

Политиколози сматрају да се улога Путина на међународној сцени повећава сваке године, пропорционално јачању позиције Русије на међународној сцени, која од 2000. године нараста у економској и геополитичкој области. При томе, експерти запажају да се у низу западних земаља и даље осећа уздржан однос према Путину, поред осталог и због његове политике немешања у унутрашње послове.Такве политике Русија се придржава у односу на остали свет, али исто тако категорично тражи да се и други не мешају у њене унутрашње послове. Примера за такву политику има безброј и она наилази на подршку и симпатије у најширој међународној јавности. Сем, разуме се, у оним земљама и оним круговима који би не само да завирују у туђе двориште него и да у њему праве ред по сопственом нахођењу и у складу са сопственим интересима. А таквих, нажалост, није баш мало.Експерти, чије мишљење бележе московски медији, сматрају да је после брзе глобализације, кључни задатак лидера било стварање регионалне групе подршке из пријатељски наклоњених земаља за спровођење своје политике. По њиховом мишљењу, Русија управо иде тим путем, о чему сведочи стварање Евроазијског савеза који се у извесном смислу може назвати стратешким одговором на геополитичке тенденције које се уочавају у свету.

Политиколози сматрају да је Путин један од најискуснијих шефова држава у свету чије се мишљење о кључним питањима сматра веома значајним. Путин спроводи независну спољну политику јачајући свој ауторитет истовремено са јачањем позиција Русије и напретком њене привреде.Познати руски политиког, иначе руководилац фонда ,,Политика’’, Вјачеслав Никонов, сматра да од мишљења Путина, као јединог од најискуснијих политичара у свету, зависи веома много у решавању савремених светских проблема. Овај експерт оцењује да мишљење руског председника у групи БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) има највећу тежину и да је кључно. А та група прераста у политичког, економског па, ако хоћете, и војно-стратешког џина. Сличног је мишљења и руководилац фонда ,,Стратегија’’ Михаил Ремизов. Он сматра да одређену тежину утицаја руског председника има земља којој је он на челу. Међутим, лични ,,капацитет’’ Путина је довољно висок на међународној арени независно од тога како се ко према њему односи.

Политиколог Владимир Слатинов указује на улогу Путина у економском опоравку Русије, као и на стварање вишеполарног света. У свету су се појавили нови центри моћи и нови ,,играчи’’. Владимир Путин се веома зналачки снашао у таквим процесима и то је постало катализатор пораста његове улоге, сматра Слатинов.Руски политиколози, готово без изузетка, сматрају да се западни свет, а поготово они кругови који би желели да свету диктирају своју вољу и услове, не односе према Путину благонаклоно. Тако се односе и према Русији у целини. Неки западни политичари то и јавно говоре. У Москви се подсећа да је потпредседник САД Џо Бајден уочи председничких избора у Русији изјавио да би поновни долазак Путина у Кремљ био ,,штетан по Русију’’. Пренебрегавајући гостопримство земље, он је такву оцену изнео студентима Московског универзитета. Никонов каже да је Бајден очигледно имао у виду пре свега интересе сопствене земље. ,,Раније господин Бајден није испољавао неку велику забринутост према Русији’’, каже саркастично Никонов.Хтео то неко да призна или не, Русија, а посебно њен лидер, јесу трн у оку неким западним политичким круговима, па и лидерима.

А зашто га демонизују, зашто га описују као диктатора, самовољника, човека који наводно гуши права и слободе грађана, спутава јачање демократије? Па зато што све што ради – ради у интересу сопствене земље и народа, јачања њене економије, социјалне сигурности грађана, јачања стабилности друштва, јачања безбедности земље, очувања њене целовитости, независности, одбрамбене способности, очувања светског мира и равноправне међународне сарадње. Цитираћу само једну у низу изјава током свих ових година: партнери да, вазали не. Тиме је упутио јасну поруку западним, али и другим државама и њиховим лидерима на којим основама његова земља може и жели да сарађује. Наравно, то се не свиђа оним круговима и снагама које желе да у међународним односима наметну стил понашања у складу са сопственим интересима и циљевима.Неки експерти у Москви су мишљења да има и искакања из оваквог клишеа. Политиколог Јевгениј Минченко каже да се у Европи оцењује да је руска привреда снажна, да у земљи није у великом степену изражена економска криза и да не постоји велика незапосленост. Ми, међутим, знамо које проблеме имамо. Помало чудно изгледа: али и поред тенденције да се Русија осликава у негативном светлу, њен имиџ се везује за појам релативно стабилне европске земље.

Сувише далеко би ме одвело набрајање свих достигнућа и успеха последњих дванаестак година откако се Владимир Владимирович налази у самом врху државне власти. Уместо цифара, табела и процената, навешћу констатацију која све то заједно садржи. Русија је изашла из ћорсокака у коме се налазила деведесетих година. Далеко се удаљила од ивице понора и опасности грађанског рата. Путин каже да ће у догледно време Русија бити земља у којој ће се комфорно живети и да ће њени поданици моћи њоме да се поносе.Све то не значи да у Русији цветају руже. То знају и то јавно говоре Владимир Путин и други руководиоци. Веома оштар демографски проблем, затим сепаратистичке тенденције на Северном Кавказу и другде, повезани са тероризмом, националним и верским сучељавањима, корупција, алкохолизам, наркоманија, друштвена раслојавања и друге тешкоће задају главобоље руководиоцима земље. Глобална економска криза захватила је и Русију иако можда у блажој форми него неке друге земље.

У Русији више неће бити ни револуције ни контрареволуције, поручује Путин суграђанима, али и међународној јавности. Он каже да је распад Совјетског Савеза био највећа геополитичка катастрофа 20. века, али да од обнављања те државе више не може бити речи. Позната је његова крилатица: ко не жали због разбијања Совјетског Савеза, тај нема душу, а ко мисли да се та држава може обновити, нема памети.Иако је 7. октобар животни јубилеј руског председника, није ми намера да износим његову биографију. Сматрам да се о његовом животу доста зна у српској јавности. Навешћу само пар констатација, цитирајући самог Путина из књиге ,,От первого лица’’ (што би се могло превести: ,,Из прве руке’’). Он у интервјуу за ту књигу каже: Завршио школу, пошао на универзитет; завршио универзитет, отишао у КГБ; после КГБ опет на универзитет; са универзитета ка Собчаку (градоначелник Лењинграда); од Собчака у Москву у државну упаву; затим администрација председника; одатле у ФСБ (Федерална служба безбедности); затим сам назначен за премијера. Следе функција председника државе у два мандата, па премијера, па од марта ове године поново председник државе.

Путин у једном интервјуу каже да се није отимао за председничку фотељу. ,,Судбина ме је одвела тамо где се налазим већ више година’’, каже Путин.Амерички часопис ,,Форбс’’ већ неколико година сврстава Путина међу најутицајније личности света, а прошле године налазио се на другом месту, одмах иза америчког председника Обаме. Могло је и обратно: Путин па Обама, каже ми руски колега.Рекао бих да биографија Владимира Путина није биографија обичног руског човека. Она је пуна чињеница које говоре о једној посебној личности, његовој способности, упорности, знању, интелигенцији. Биографија говори о једној вансеријској личности која је знала шта хоће и постигла много, веома много. И за себе и за земљу на чијем се челу налази.Путин се још увек аматерски бави спортом; својевремено је био мајстор у џудоу, а и данас се понекад попне на струњачу. Летео је надзвучним авионом, пловио подморницом, возио тркачки аутомобил на путевима руског Далеког истока, спуштао се на дно Бајкалског језера.

Ипак, најуспешнији је, како ми каже један руски колега, када у рукама чврсто држи управљач брода који се зове – Руска Федерација.

(НСПМ)
_____________
http://www.nspm.rs/savremeni-svet/zivotni-jubilej-predsednika-putina.html

+++

Србија и Русија славе Путинов рођендан

Владимир Путин пуни 60. година. Од хипер-активног детета, преко мајора у КГБ, до председника и премијера Русије, Путин је сада један од политичких лидера света.

Ово је девети рођендан који Путин дочекује у Кремљу, а 14. од тренутка када је први пут дошао на власт, као председник владе 1999.

Путинов портпарол Јевгениј Пјешков је саопштио да је председник отпутовао у родни Санкт Петербург, како би рођендан прославио у кругу породице и пријатеља.

Руском председнику је међу првима рођендан честитао председник Белорусије Александар Лукашенко. Руски премијер Дмитриј Медведев честитао је телефоном Путину рођендан, а поклонио му је књигу Александра Беноа о Царском селу, издату 1910.

Путинове присталице су на свој начин обележиле његов рођендан, који се, како је јавила агенција Франс прес, помиње у свим вестима државне телевизије.

На московској изложби насловљеној “Човек најсрдачније душе”, која се отвара данас, очекује се да ће, између осталог, бити изложени црни лабрадори – пси исте расе као и Путинова љубимица Кони.

Опозициони активисти су у међувремену на појединим Интернет блоговима исмевали Путина, наводећи да се његов имиџ младог и енергичног лидера више не поклапа са његовим годинама.

У Санкт Петербургу, родном месту Путина, приведено је двоје активиста “Друге Русије”, који су организовали протестну акцију поводом рођендана председника Путина.

Како јављају руски медији, опозиционари су стали поред улаза у метро у центру града с плакатом “Путине, ми све памтимо” и, скандирајући пароле “Русија без Путина”, “Русија ће бити слободна”, запалили димну бомбу.

Путинов пут до Кремља

У лењинградском породилишту “В. Снегирева“ у улици Мајаковског број 5, пре шест деценија, у уторак 7. октобра 1952, Марија Иванова Путин родила је сина Владимира. Марији је било 41 година. Отац Владимир Спиридонович прославио је радостан догађај са пријатељима из фабрике „Јегорова“ где је радио у обезбеђењу. Руски историчари су у Путиновим рођендану нашли симболику, јер се истог дана одржавао последњи конгрес КПСС под руководством Стаљина.

Биографија председника Русије могла би да послужи као сценарио за филм о дечаку из радничке породице који је маштао да постане обавештајац, а догурао је до шефа свих обавештајаца и целе државе.

Породица Путин је живела у „комуналној квартири“, заједничком стану на петом спрату у Басковој уличици број 12. Биле су то старе зграде направљене у деветнаестом веку. У истом стану су живеле још две породице. Кухињу и тоалет су користили заједнички. Собу у „комуналки“ Путинов отац је добио 1944. Грејали су се на дрва. Купатило нису имали, па су једном недељно ишли у „Некрасовску сауну“.

Путин је у Петербургу проживео 44 године, завршио десетољетку, факултет и почео да ради.

У првих пет разреда основне школе Путин није блистао. Његови вршњаци тврде да га чак нису примали у пионире. Био је немиран или како се сада каже „хипер-активно дете“. Све је кренуло набоље кад му је разредни старешина у петом разреду постала Вера Гуревич, наставник немачког.

У тринаестој години дечак је отишао у клуб „Труд“ да тренира џудо. Кад се тренер Анатолиј Рахлин пребацио у спортски клуб „Трубостритељ“, при Лењинградском металуршком заводу, и Владимир је кренуо за њим. Ту је Путин 1975. постао мајстор спорта. Тамо се спријатељио са браћом Аркадијем и Борисом Ротенберг, који су данас познати бизнисмени чије фирме сарађују са „Гаспромом“. Тренирао је у истом клубу и Анатолиј Турчак, данас председник предузетника Санкт Петербурга и парламентарац Василиј Шестаков.

Као већина дечака тог времена Владимир је волео да иде у оближњи биоскоп „Зрак“. Тамо је Путин гледао и домаћи трилер „Штит и мач“ о совјетским обавештајцима у фашистичкој Немачкој. Песму за филм „Од чега почиње домовина“, коју је написао Вењамин Баснер, Путин никад није заборавио.

Као ученик деветог разреда „одлучио“ је да постане официр КГБ. И отац Владимир Спиридонович је за време рата служио у јединицама НКВД, претечи КГБ. Деда Спиридон Иванович радио је као кувар у партијским санаторијима, као проверен човек. Владимир Путин, као ђак, крене на разговор.

“Неки чика ми је рекао да КГБ то разматра тек после армије и кад завршим факултет. Питао сам га који је то факултет”, причао је Путин.

На лењинградском Правном факултету конкурисало је тада 40 кандидата за једно место. На пријемном је Путин добио све петице, једино из литерарног састава – четворку.

Већина студената са права, генерација 1970-75, не сећа се Владимира Путина. Углавном се дружио са онима који су тренирали борилачке спортове. Забављао са Људмилом Хмарином, сестром свог колеге Виктора. Људмила је завршила медицину и ради као лекар. Пријатељевао је и са бас-гитаристом студентског ансамбла Александром Бастрикином који је сада шеф Истражног комитета Русије.

По завршетку факултета Путин се и запослио у Великој кући на Литејном проспекту 2, тачније у КГБ за Лењинград и Лењинградску област. Радио је од 1975-84. Почео је као поручник, а у Источну Немачку је отишао у чину мајора.

У то време у лењинградском КГБ-у радили су Виктор Черкесов и Виктор Иванов који су догурали до чина генерала, а затим су један за другим руководили руским Комитетом за борбу против наркотика. Иванов се и сада налази на тој функцији, а Черкесов члан парламента у опозиционој Комунистичкој партији.

У истој „фирми“ у Лењинграду радили су генерали Николај Патрушев, председник Савета безбедности Русије, Александар Бортников шеф Федералне службе безбедности и Георгиј Полтавченко губернатор Санкт Петербурга.

Иако се дуго забављао са једном Људмилом, судбина је хтела да се ожени са другом. У зиму 1981. стјуардеса калињинградског одељења „Аерофлота“ Људмила Шкребњова летела је за Лењинград. Колега из КГБ предложио је Владимиру да проведу вече са стјуардесама. Путин је већ био набавио карте за наступ познатог московског комичара Аркадија Рајкина у Театру Ленсовета на Владимирском проспекту. Касније је Људмила причала да је Волођа био скромно обучен. Забављали су се три и по године, а венчали 28. јула 1983. Годину дана касније, Путин је отишао на школовање у Москву где су га припремали за одлазак у Источну Немачку. У Дрездену је био од 1985. до 1990.

Из наставка Путинове биографије се лепо види како је КГБ распоређивао људе и како је он бринуо за своје колеге, пресељавајући их у Москву.

Путин је преузео земљу од Бориса Јељцина кад је била у потпуном расулу. Брзо је подигао морал и самопоштовање грађана, који су се осећали тако понижено у време Јељцинове „гладне демократије“.

Почетком деведесете године мајор и секретар партијске организације дрезеденске групе официра КГБ Владимир Путин вратио се у СССР. Постао је помоћник ректора Лењинградског државног универзитета задужен за међународну сарадњу. За годину дана рада на универзитету упознао је подоста људи који су касније направили политичку и бизнис каријеру. Ту је и Игор Сечин, који му је постао један од највернијих сарадника и догурао до потпредседника владе.

У јулу 1991, на позив Анатолија Собчака, Путин постаје председник Комитета за спољноекономске везе градске скупштине. У свој одел узима Виктора Зубкова, специјалисту за пољопривреду, који је догурао до председника руске владе, поменутог Игора Сечина, филолога, Владимира Чурова, физичара, а сада председника Централне изборне комисије, Дмитрија Медведева правника, сви знају докле је догурао, и Алексеја Милера, економисту, садашњег првог човека „Гаспрома“.

У марту 1994. Собчак именује Путина за свог првог заменика, па је он постао шеф и економистима Алексеју Кудрину, бившем потпредседнику владе и министру финансија, Герману Грефу, председнику „Збербанке“, Дмитрију Козаку, потпредседнику владе, и Виталију Мутку, садашњем министру спорта. Путин се уопознаје и са бројним бизнисменима међу којима је и Генадиј Тимченко, највећи трговац руском нафтом.

Кад је Собчак у августу 1996. изгубио изборе Путин се пребацио у Москву. За улазак у Кремљ помоћи ће му Алексеј Кудрин, који се већ био преселио у Москву.

Тако Путин ради са својим људима. Од шест деценија живота, председник је 13 година на врху пирамиде власти – два мандата као председник и један као премијер. У току је трећи мандат.

Стабилизовао је ситуацију у Чеченији и натерао олигархе да плаћају држави порез. Кад је дисциплиновао Бориса Березовског и Владимира Гусинског сви су схватила да са новим председником нема шале. Једино то није разумео милијардер Михаил Ходорковски, па сад седи, истина у комфорном, затвору у Сибиру.

Храброг Путина је пратила и срећа, јер је рапидно расла цена нафте и гаса па је држава могла да подиже стандард грађанима.

После осам година боравка у Кремљу, чак и неки страни државници су га наговарали да промени устав и остане и трећи мандат.

Одбио је и тако избио „јаке аргументе“ Западу који је већ кренуо да га представи као диктатора. Био је премијер и у тандему са Дмитријем Медведевом водио земљу. Сасвим је разумео оно што је говорио велики руски писац Александар Солжењицин да на Западу највише хвале оне политичаре у Кремљу који су разорили земљу. Препустио је ту славу Горбачову и Јељцину.

( Танјуг, Вењерње Новости )

http://srbin.info/2012/10/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B5-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0/

Драган Симовић – Велико се зло са Запада ваља!


Велико се зло са Запада ваља!

Драган Симовић

Није довољно само да знамо, већ ми то морамо и да
освестимо, да је велико зло са Запада, већ вековима,
против нас усмерено!
Кад кажем против нас, онда подједнако мислим и на
Србе, као и на Русе, будући да су Срби и Руси (како
по души и срцу, тако и по духу и уму), уистини, један
народ!
Запад је од шеснаестог века, у свим државним и
верским установама, на свим својим дворовима с краја
на крај Европе, водио подмукли, тајни и прљави рат
противу Срба и Руса.
Запад је све време, лукаво и скривено, ковао завере
против Русије, а упоредо, наравно, и против Србије.
Запад никада није одвајао Србе од Руса, и све што је
смерао против србског народа, то се, истовремено,
односило и на руски народ.
Оно што је Србима чињено јавно, то исто се спремало и
Русима, само тајно!
Ја сам дошао до познања, да једино несловесни,
неосвешћени и отпали Срби, не могу да виде Србе и
Русе као један народ!
Не могу да виде (јер су замађијани, и у опсени!) да, кад
год је западна стрела одапета на Русију, да се за њом
одмах одапиње и друга стрела на Србију!
Некада бива и обрнуто – најпре на Србију,

а потом на Русију, али суштина злих намера остаје
иста!
У овом времену свих времена, минулих и будућих,
нама је веома важна духовна саборност.
Духовна саборност Срба и Руса!
Уз саборност, важна је и свесност, освешћеност!
Зато што су Свест и Свесност божанска начела.
Човек има осећања и осећаје, душу и срце, ум и разум,
али Свест нема.
Свест је од Бога и у Бога!
Само преко Поља Свести и Свесности, човек бива
повезан са Богом, утемељен у Богу, усаображен са
Богом.
Ми морамо да будемо свесни, да смо заистински у
рату.
Да је рат против нас давно отпочео, иако нас још
нико није обавестио, нити, пак, има намеру да нас ико
обавештава, што и јесте животна поетика Западњака!
Они све тако раде скривено, подмукло и тајно, испод
жита!
Чувајте се Западњака и кад вам скуте целивају!
Али, за разлику од минулих векова, када је то велико
зло са Запада још донекле и имало обзира, овога су
пута наумили да нас посве затру.
И буквално, ма како вам то звучало, западно зло има
намеру да овога пута затре све нас до последњег!
Не би поштедели ни једног јединог Србина или Руса!
Пријатељи, драги и врли, све ово вам рекох у
песничком надахнућу.
Ја нисам политички аналитичар, већ Песник који срцем
размишља, а срце је вазда мудрије од главе!

Уосталом, и најновија открића и сазнања; не само
духовних научника, већ и научника позитивиста;
сведоче да се средиште илити центар стваралачког
мишљења и размишљања не налази на мозгу или у
мозгу, него на једној тачци украј срчаног залиска,
што само потврђује древна СаЗнања наших Великих
Предака!

Први канал руске телевизије – Обојене револуције су мртве! Амин!


четвртак, 04 октобар 2012 10:07

ВОДЕЋИ КОМЕНТАТОР ПРВОГ КАНАЛА РУСКЕ ДРЖАВНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ МИХАИЛ ЛЕОНТЈЕВ У АУТОРСКОЈ ЕМИСИЈИ ОДНАКО О ГРУЗИЈИ

Ипак, здраво!

„Грузијски сан” се остварује. Грузија се с муком ослободила побеснелог Мишике. Избори на којима је учествовало 16 партија, претворили су се, у суштини, у плебисцит.

То јест, „Грузијски сан” – није глас за милијардера Иванишвилија. То је глас за Грузију без Сакашвилија.

Сва егзит-пол истраживања сведоче да је опозиција убедљиво победила. Њен лидер Бидзина Иванишвили изјавио је да рачуна на две трићине гласова у парламенту. Победу опозиције принуђен је био да призна и сам Сакашвили.

Кроз зубе, кисела лица, што не захтева објашњење: Сакашвилија су жртвовали. И то ментори. Није тајна да је садашња америчка администрација, Обамина, мање одушевљена Мишиком од претходне Бушове. Они су га мазили, називали „златним момком”… Али су дозволили да победи опозиција, а Сакашвилију нису дозволили да је угуши.

А раније су дозвољавали!

Бидзина Иванишвили

Председник Централне изборне комисије Грузије Зураб Харатипвили изјавио је да су била кашњења без преседана у бројању гласова: „Сервер ЦИК био је предмет напада. Врши се невиђен притисак, међутим, чинимо све да решимо тај проблем”.

И треба! „И вирус је уништио доказе видеорегистратора”…  Знамо, чекало се. То је корективна замисао: сачекати док Запад не каже да су избори били поштени и легитимни, а затим објављујемо резултате. Прво пресуда, па тек онда суђење.

Инсерт из филма: „12 столица”:

„Помоћи ће нам из иностранства. Запад је са нама”.

Али, овде није било тако. Запад се охладио. И хладно је саопштио да док не добије резултате никаквих саопштења неће бити. Преживи, ако можеш.

Инсерт из филма: „12 столица”:

„Ујутро новац – поподне столице”.

Уочи избора Сакашвили се обратио позивом да се заштите тековине обојених револуција од руске претње: „Ови избори су преломни моменат за Русију. Уколико преживимо, биће то добар пример другим земљама. После тога више нико никада неће приступити Евроазијској Унији”.

Михаил Сакашвили

А ако он не преживи, онда ће то бити лош пример. И сви ће се учланити.

Мишику нико није вукао за језик. Он је то констатовао.

Пораз обојених револуција, све до једне: Србија – Николић, Украјина – Јанукович, Грузија – Иванишвили, чак и Киргизија.

Нису ово баш неке светске громаде, али су ипак, сви до једног, противници „обојених” револуционара.

То јест, та етапа је завршена. Обојена револуција је мртва. Амин.

Ипак, до виђења!”

Линк репортаже: http://www.1tv.ru/news/leontiev/216750
Превео и приредио: Горан Шимпрага

Раздел: Новости

Аналитическая программа „Однако“ с Михаилом Леонтьевым

02.10.2012

Однако, здравствуйте!
„Грузинская мечта“ сбывается. Грузия мучительно избавляется от бесноватого Мишико. Выборы, в которых участвовало 16… Подробнее »

_______
http://www.rusija.rs/component/content/article/90-vesti/3648-obojene-revolucije-su-mrtve-amin.html

Ана Филимонова – "Дошло је време да западни политичари добију по прстима…"


Да ли Немачка гура Србију преко “Рубикона”?

Ана ФИЛИМОНОВА | 02.10.2012 | 00:02
 Фонд Стратешке Културе

Изгледа да западни фактор (чију ударну снагу последњих месеци представља Немачка), не жели Србији да омогући ни тренутак предаха. Тако је «Wall Street Journal» од 30. септембра текуће године публиковао материјал у коме се каже да су српске власти послале позитивну поруку (наступи Томислава Николића и Ивице Дачића на Генералној Скупштини УН) поводом предстојећих преговора Београда и Приштине, на високом нивоу, а под покровитељством Брисела. Подвлачи се следеће: Београд се заложио за поуздан мир на Косову и наставак преговора, уз понављање тезе да Србија не признаје независност Косова; Србија ће, наводно, због наставка преговора бити награђена добијањем датума за почетак преговора са ЕУ.

Први потпредседник владе и министар одбране Александар Вучић, између осталог, тим поводом, указује на следеће:

· Србији су заиста постављени тешки услови за добијање датума за почетка преговора о приступању ЕУ.

· Могућност да се поправи положај земље налази се само у оквирима наведених услова.

Међутим, очигледно је да је на сцени некакво миксовање услова. Са једне стране “ми имамо децембарске услове у којима нема (ни помена) укидања паралелних институција, нити других ствари”. Рекло би се да се на ово може ставити тачка. Премда и децембарски услови такође морају постати део и парламентарне и јавне расправе. Међутим, Немачка је угледала дивну могућност да за себе откине “још једно парче српског колача”. И мало загризавши, наставља са експанзионистичким притиском. После завршетка председничких избора у Србији, Александар Вучић је у својству специјалног изасланика Томислава Николића у Немачкој водио преговоре са најзначајнијим званичницима ове земље. Очигледно је тада немачка страна прешла у завршну фазу припреме терена за истицање прекомерних захтева. Александар Вучић је приметио да је уложио све своје снаге за добијање најбољих могућих услова за земљу. То јест, током његове посете водили су се преговори о немачким условима Србији, који као што видимо, нису били разрађени до краја и сада је на ред дошла и њихова дорада. Ипак, о преговорима који су вођени са Немачком, о њиховом садржају и без преувеличавања – о њиховом судбоносном значају за земљу – јавност која се налазила у постизборној еуфорији, није уопште била обавештена. Касније, као што је познато, уследио је одиозни немачки ултиматум у седам тачака.

И тако, нова фаза међународног положаја Србије карактерише се одредницама: “Ми можемо побољшати положај Србије у датим оквирима, но, наше могућности су ограничене… Ситуација са радом у задатим оквирима може се поправити, али то неће бити ни идеално ни добро за грађане Србије… Ми морамо рећи људима са каквим мукама и проблемима се срећемо… Мишљење Немачке се не сме потцењивати и онај који мисли другачије, није искрен према свом народу…Због чега ми морамо слушати канцелара Ангелу Меркел? Због тога што читава Европа зависи од Немачке, а владајућа коалиција Хришћанског демократског савеза и Хришћанског социјалног савеза – најјача је партија у Европи!”1

Србија поново упада у жељезна гвожђа немачке политике. А притом Немачка је енергетски опонент Русији. Тако је пре неколико дана, по речима посланика Бундестага из владајуће коалиције, Карла Георга Вељмана, Берлину неопходно да убеди Москву у неперспективност пројекта “Јужни ток”. Европа, јел, сумња у сврсисходност пројекта “Јужни ток”. У немачком парламенту алтернативни гасовод који обилази Украјину називају блефом и инструментом политичког притиска.2 Немачки концерн RWE (са којим су српска електроенергетска компанија и А. Вучић у име владе Србије потписали Меморандум о узајамном разумевању и сарадњи у области електроенергетике) води преговоре са НАК “Нафтагас Украјине” о продаји руског гаса из Европе у Украјину у реверсном режиму. Узгред, RWE успешно послује и на Косову. Још у јуну 2000. године, уговор за термоелектрану “Косово Б” добио је конзорцијум на челу са RWE, обновивши тамошњу опрему која је била у лошем стању, а данас концерн неставља сарадњу са Косовским електроенергетским системом (КЕК).

Немачка у односу на Балкан делује у складу са континуитетом своје геополитичке трасе. Због тога будуће невоље и патње које очекују српски народ а које помиње А. Вучић, нису сасвим неосноване: немачка геополитика која се спроводи “жељезом и крвљу” никада није имала обзира према словенским народима. Председник Пруске, Ото Едуард Леополд фон Бизмарк, човек челичне воље и великог дипломатског талента, чија се манијакална фокусираност и подмуклост налазила на граници цинизма, говорећи у Ландтагу3, рекао је следеће: “Не решавају се тешки проблеми времена говорима и одлуком већине, већ … жељезом и крвљу”.4 О хришћанским народима Отоманске империје Бизмарк је писао са, за њега, карактеристичним цинизмом: “Рат за тако недостојна бића не може оправдати жртве цивилизоване Европе”. Немачки канцелар је сматрао да се балкански народи налазе изван оквира европске цивилизације.5 Да ли се немачка геостратегија променила од тих времена? Са распадом биполарног система, Немачка је остварила спољнополитички продор: признала је суверенитет Словеније и Хрватске, почела да формира немачку економску зону у југоисточној Европи. Ипак, у протеклом периоду Немачка није успела да постигне запаженије резултате у својој спољној политици. Покушаји самосталног деловања наишли су на жестоко противљење не само Велике Британије и САД него и других европских држава, међу њима и Француске. Тада Немачка бира активну регионалну политику као нови метод успостављања своје спољнополитичке самосталности. После Дејтонског споразума (1995) немачке банке су почеле појачано да убризгавају дојч-марку на Балкан како би под своју контролу ставиле монетарни систем бивших југословенских република. Међутим, одмах је дошло до мимоилажења, прикривеног једва видљивом сагласношћу, Немачке са једне и САД/В. Британије са друге стране. Циљ Вашингтона је био да стимулише навођење “северноатлантског моста” преко кога би САД могле спроводити своју глобалистичку политику у Европи.6 Немачка тада није имала могућност супротстављања па је на нивоу Балканског региона одлучила да се угради у англо-саксонску политику. И тек након инсистирања САД и Велике Британије на независности Косова, Немачка је увидела за себе прилику за отварање дуго очекиваних перспектива, како у политичким тако и у економским односима. Она је на себе преузела улогу “Европског промотера” пројекта “Република Косово”. И ту треба истаћи две доминантне карактеристике: прва је – Бундестаг наступа са најнепомирљивијим ставовима, а друга – први пут Немачка је престала да се плаши историјских паралела.

У савременој етапи развоја глобалистичких процеса, може се констатовати да је приоритетни циљ глобализације ликвидација оних режима који се противе и ликвидација сваког унутрашњег супротстављања. Изворна претпоставка понашања Савезне Републике Немачке према Србији, била је немачко обезбеђивање своје доминације помоћу одузимања другој страни њених национално-државних циљева, политичке воље, самосталне спољне и унутрашње политике. Својеврсна иронија настале ситуације огледа се и у томе да се они који се декларишу као напредне снаге (владајућа Српска Напредна Странка чији је званични лидер управо ових дана постао А. Вучић) користе за слабљење земље.

Као што нам показује историја, тријумфалан почетак може имати неславан крај. У садашњој фази, Немачка тежи да стекне стратешку контролу над Србијом и даље је “притежући”. Али постоје озбиљне сумње у то, да ће у тренутној ситуацији вишеструке сарадње са Русијом која има много шире перспективе, српски народ који пројављује хероизам, витештво и неустрашивост у одбрани севера Косова, толерисати даљу узурпацију својих права. Озбиљна анализа са позиција геополитичког реализма показује да противтежа неопходна за препород Србије јесте принципијелно нова етапа стратешке сарадње са Русијом. Само она може извући Србију из статуса системски заостале државе (у коју су Србе путем војне агресије угурале западне земље), са погубним и понижавајућим карактеристикама протектората високог степена зависности. Или простије речено, дошло је време да западни политичари добију по прстима…

______________________

(1) http://www.mondo.rs/s261388/Info/Srbija/Vol_Strit-_Razgovori_se_nastavljaju.html

(2) http://glavnoe.ua/news/n110309

(3) Парламент у тадашњој Немачкој и Аустрији (прим. прев)

(4) Чубинский В.В. Бисмарк. СПб., 1997, с. 154.

(5) http://www.archipelag.ru/geopolitics/piryadok/balkany/collection/315/

(6) http://www.voy.com/36093/32.html

Тагови: Немачка Русија Србиjа Александар Вучићhttp://srb.fondsk.ru/news/2012/10/02/da-li-nemachka-gura-srbiiu-preko-rubikona.html

ФБР страница – руска музика… (са преводом)


ФБР СТРАНИЦА: РУСКА МУЗИКА


ФБР:
У секцији МУЛТИМЕДИЈА нашег блога, налази се страница „Руска музика“. Циљ ове странице је да упознамо културу братског Руског народа која се веома добро осликава кроз текст и мелодију. Из тог разлога постављаћемо редовно поред видео клипова и текст на руском као и приближан превод песама (не препев) на српски језик.

На предлог нашег сарадника, др инг Божидара Милосављевића, поклањамо вам тренутке уживања уз Алексеја Архиповског  – виртуоза на балалајки – ШТА МОГУ ДВЕ РУКЕ И ТРИ ЖИЦЕ… УЖИВАЈТЕ!

___________________________

_________________

___________________________

________________

(Захваљујемо се Тањи и Драгану на преводу)

________________

________________

________________

______________________________________________

Песма коју је написао официр Руске Беле армије, Сергеи Сергејевич Бехтејев (Сергей Сергеевич Бехтеев – 20 (7) апреля 1879—4 мая 1954) мајци Русији.

______________________________________________

_____________________________________________________________

———————————————————————————————————–

———————————————————————————————————–

——————————————————————————————————————

——————————————————————————————————————

Руска православна црква подржала стварање конфедерације Русије, Украјине и Белорусије


Руска православна црква подржала стварање конфедерације Русије, Украјине и Белорусије

Вести | 27.09.2012 | 14:31
 Фонд Стратешке Културе

Руска црква подржала прикупљање потписа за одржавање референдума у Русији, Украјини и Белорусији за „уједињење“, с тим да конфедерацији „могу да приступе и друге државе“.

У познатом московском храму Светог Николаја на три брда служен је молебан с молитвом Богу да „дарује успех у уједињавању браће Словена“, преноси Верска информативна агенција.

Овим је означен почетак, подржан од Московске патријаршије, прикупљања потписа за одржавање „свенародног референдума“ у Русији, Украјини и Белорусији за „уједињење“, с тим да овој конфедерацији „могу да приступе и друге државе“.

У име Патријаршије ову акцију са својим потписом подржао је један од најближих сарадника патријарха Кирила, шеф патријаршијског Одељења за односе цркве и друштва, протојереј Всеволод Чаплин.

Захтев за референдум отворен је за потписивање „заинтересованим грађанима“, такође организацијама и друштвеним удружењима. Раздељење три народа било је „против њихове воље“ и штетило је развитку и благостању.

У Москви се подсећа да су руске државне и црквене власти, не једном, протеклих година нагласиле да жале због распада Совјетског Савеза.

Патријарх Кирил је пре мање од годину дана изјавио да је распад заједничке државе „катастрофа“. Председник Путин, такође, сматра да је распад СССР „највећа геополитичка катастрофа века“.

http://www.nspm.rs/hronika/ruska-pravoslvana-crkva-podrzala-stvaranje-konfederacije-rusije-ukrajine-i-belorusije.html

Петар Искендеров – Чудеса Београдског безбедносног форума (или… Београдски форум – чудо невиђено!)


Чудеса Београдског безбедносног форума

25. септембар 2012.
Петар Искендеров, за Руску реч
У Београду је одржан изузетно занимљив скуп: представници организација везаних за НАТО, страни теоретичари косовске независности, албанска гласила са Косова и највиши представници српске власти окупили су се да дискутују о – безбедности на Балкану!
Чудеса Београдског безбедносног форума
Илустрација: Дан Потоцки.

Тродневни Београдски безбедносни форум 2012 изазвао је многе недоумице, поготово у контексту напора које ново руководство Србије на челу са председником Томиславом Николићем улаже у изградњи односа стратешког партнерства са Русијом. На Форуму није било предвиђено учешће Русије, али су зато у Београд пристигли представници многобројних организација, фондова и институција које су тесно везане за НАТО и друге евроатлантске структуре, и које Русију третирају као свог геополитичког опонента.

Звучи невероватно, али питања безбедности на Балкану разматрају представници Канаде, Северне Ирске, један стручњак за „односе Русије и Кавказа“ из Вашингтона, па чак и неколико норвешких експерата, само нема никога из Русије. И не само да нема дипломата или експерата, него нису позвани чак ни новинари. Али зато је позван главни уредник листа „Коха диторе“, водећег косовског гласила на албанском језику.

Овако је формулисана тема Форума: „Security Community building: bridging the theoretical-policy divide“ („Безбедносна изградња заједнице: премошћавање јаза између теорије и политике“). Као што се види из програма овог скупа, његови учесници су се окупили у Хајату да би размотрили „изазове демократије и безбедности“. Под тим изазовима се подразумевају опасности по економску и енергетску безбедност, кибернетски криминал и други слични проблеми.

Ко је дискутовао о проблемима који су толико актуелни за Србију и целу Европу? Међу учесницима форума има доста познатих лица. На пример, Соња Лихт, некадашњи руководилац српске филијале Сорошевог фонда, а данас председник Савета за спољну политику при министарству спољних послова Србије. Она води и српску НВО са претенциозним називом „Београдски фонд за политичку изузетност“. Декларисани циљ овог фонда је обука младих српских политичара у духу евроинтеграције ради њиховог активнијег учешћа у реализацији идеје ступања Србије у Европску унију.

Вреди се подсетити како је на прошлогодишњем Београдском безбедносном форуму тадашњи руски амбасадор у Србији Александар Конузин одржао упечатљив говор. Он је најпре скренуо пажњу на напоре свих учесника да сведу расправу на тврдњу да је НАТО главни гарант безбедности Србије, Балкана и целе Европе, а да је Русија главна опасност по регион. Затим је Конузин подсетио да је управо Северноатлантска алијанса својим деловањем фактички отргла Косово од Србије. Соња Лихт је тада оценила говор дипломате из земље која је пријатељски настројена према Србији као покушај „да се нанесе штета форуму“. Званичном представнику историјског савезника Србије сличну изјаву тада је упутила и друга учесница овогодишњег форума: Соња Стојановић, директорка Београдског центра за безбедносну политику. Позив који је Александар Конузин упутио Србима да не заборављају Косово и косовске Србе она је окарактерисала као „скандал и увреду“.

Ту је био и Немац Штефан Лене, који представља европско одељење Карнегијеве фондације. Управо та НВО је још средином 1990-их била идејни и организациони инспиратор косовског сепаратизма. У извештају „Незавршени мир“ из 1996. први пут је на нивоу међународне експертне заједнице била јасно формулисана идеја да се на Косову спроведе референдум о независности који би био средство за дефинисање коначног статуса покрајине.

Звучи невероватно, али питања безбедности на Балкану разматрају представници Канаде, Северне Ирске, један стручњак за Русију из Вашингтона, па чак и неколико норвешких експерата, само нема никога из Русије. И не само да нема дипломата или експерата, него нису позвани чак ни новинари. Али зато је, примера ради, позван Агрон Бајрами, главни уредник дневног листа „Коха диторе“, водећег косовског гласила на албанском језику. Бајрами се у својим многобројним чланцима и наступима током протекле деценије активно залагао за идеју самопроглашене независности Косова, што су иницијатори овог форума по свему судећи окарактерисали као важан допринос јачању регионалне стабилности и безбедности.

Занимљивостима ту није крај. Очигледно је да ништа од тога није сметало премијеру Србије и министру унутрашњих послова Ивици Дачићу и првом потпредседнику владе и министру одбране Александру Вучићу, који су одржали поздравне говоре на почетку скупа. Занимљиво је и да је један од главних организатора овог форума, на коме су учествовали углавном представници земаља-чланица НАТО-а – Министарство одбране Србије.

Већина прочитаних реферата била је састављена на основу става да су „евроатлантске структуре једина гаранција мира и стабилности на Западном Балкану“. Стога није сасвим јасно како се све што смо поменули слаже са курсом изградње односа стратешког партнерства са Русијом, који је најавио нови српски председник Томислав Николић.

Уосталом, и најновија социолошка истраживања у Србији сведоче о томе да у земљи преовладавају мало друкчији ставови од оних који су доминирали у Хајату. На пример, чак су и западне медијске куће (између осталих и немачка DPA) морале признати да је у августу број противника ступања Србије у Европску унију први пут био већи од броја присталица таквог корака. Разлог ове промене никако није само финансијска криза на просторима ЕУ, него и тежња Брисела да прихватање српске кандидатуре чврсто повеже са признањем самопроглашене независности Косова од стране Београда.

На срећу, српски народ ипак има историјско сећање и оно не дозвољава да се Северноатлантска алијанса, која је 1999. бомбардовала српске градове, сматра гарантом мира и стабилности на Балкану. Као што је својевремено сасвим исправно подсетио Србе руски амбасадор Александар Конузин, „једнострано проглашавање независности покрајине (Косова – П.И.) део је евроатлантског плана поделе Србије“.

Односи Србије са Русијом и Европском унијом тренутно „мирују“ у стању „динамичке равнотеже“. Превага једне или друге тенденције директно ће зависити од ситуације у Европској унији и НАТО-у, и од њихове политике према Србији. Ни Дачић ни Вучић по свом положају не могу и неће правити избор између прозападног и проруског курса. Такав избор је у стању да направи искључиво председник Николић.

Аутор је историчар и виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.
________________
http://ruskarec.ru/articles/2012/09/25/cudesa_beogradskog_bezbednosnog_foruma_17065.html

Ана Филимонова: Српско-руска чврста основа на седам ултиматума?


понедељак – 24. септембар 2012 (Руска реч)

Ана Филимонова: Српско-руска чврста основа на седам ултиматума?

Споразуми које су недавно постигли Путин и Николић могу омогућити Србији сигурнију позицију у геополитичком координатном систему.

Недавни преговори председника Русије Владимира Путина и његовог српског колеге Томислава Николића имали су крајње конкретан карактер.

Првенствено се дискутовало о заједничкој делатности у области економије и енергетике. Постигнути договори ће омогућити да се у великој мери продуби економска сарадња између Русије и Србије. Такође ће бити створени услови за руске инвестиције у српску економију у области енергетике, инфраструктуре, банкарства и пољопривреде.

У сфери енергетике ће радови на великом пројекту изградње Јужног тока почети у децембру 2012. У оквиру инфраструктурних пројеката постоји основни уговор о финансирању реконструкције пруга Београд-Бар и Београд-Панчево. У банкарском сектору ће на јесен 2012. у Србији почети са радом Збербанка, највећа руска банка која ће бити финансијски мост између Србије, Русије, Белорусије, Украјине и Казахстана.

Збербанка је купила пословнице аустријске Фолксбанке ван Аустрије, које ће сада променити назив у Збербанка. То је почетна позиција за рад руског финансијског сектора у Источној Европи. У области пољопривреде за Србију се отвара огромно тржиште.

Треба истаћи да управо руско тржиште поседује кључне предности за српске компаније: оно нема тако строге правилнике и ограничења као тржиште Европске уније. За прошлу годину је између наших земаља остварен робни промет у вредности од преко две милијарде долара, али он има огроман потенцијал за раст.

Зашто је Србији потребна сарадња са Русијом? Претходна власт је оставила земљу у финансијској пустоши и довела је буквално на ивицу преживљавања. Спољни дуг износи преко 24 милијарде евра, што је више од невероватних 79 одсто бруто домаћег производа (ову бројку нећете често срести у српским медијима!), а унутрашњи дуг је већи од 15 милијарди евра и износи 55 одсто БДП.

Оваквим темпом пада економије Србија би до 2014. могла да се нађе иза Албаније. Ниво незапослености премашује опасних 25,5 одсто, а ниво инфлације у августу износио је 7,9 одсто, што представља више од „планираних“ четири одсто (плус-минус 1,5 одсто).

У таквим околностима посета Томислава Николића је економски мотивисана. Економију Србије треба буквално „одмаћи од амбиса“. Србији је хитно потребно најмање три милијарде евра да се не сурва у амбис тоталног банкротства.

Руске компаније НИС (51 одсто власништва припада Гаспрому) и Лукоил су међу првима приступили решавању социјалних проблема у земљи, али то није довољно. У овом тренутку Русија планира да издвоји за Србију кредит од милијарду долара за „крпљење рупа“ у српском буџету, који је претходна власт буквално разорила.

ТАДИЋЕВО САБОТИРАЊЕ РУСИЈЕ

 

Такође треба истаћи да је претходна власт Бориса Тадића у великој мери саботирала реализацију постигнутих и склапање нових споразума са Русијом. Три године су безуспешно вођени преговори о предлогу да Русија постане стратешки инвеститор српског металуршког комбината Железара Смедерево.Претходни власник железаре америчка компанија Ју-Ес Стил (У.С. Стеел) довела је комбинат до тоталне пропасти. Подједнако су били безуспешни и преговори везани за Агробанку, за кредит од 800 милиона долара и реконструкцију српских пруга.

Договори који су постигнути у сусрету Путина и Николића посебно су перспективни ако се има у виду јединствена ситуација у Србији. Наиме, огромна већина њених грађана гаји симпатије према Русији. „Руско-српски односи развијају се у атмосфери великог поверења и крећу се узлазном путањом.
Планирамо да подигнемо наше односе на ниво стратешког партнерства“, рекао је Путин. „Разговарали смо о томе како да интензивирамо сарадњу да бисмо достигли ниво који заслужују наши добри братски односи“, додао је он.

Лидери Русије и Србије покренули су и најважнију „болну тачку“ Србије – питање Косова. Ставови по том питању су усаглашени: шеф руске државе прецизирао је да решење треба тражити на темељу Резолуције 1244, где УН треба да има водећу улогу.

Николић је потврдио намеру српске владе да дејствује у оквиру Савета безбедности УН. То је легитимна, регулисана међународно-правна позиција, која је координисана уочи планираних преговора између Београда и Приштине.

У светлу свега реченог прилично је зачуђујућа истовремена посета Александра Вучића Немачкој и проглашење Немачке за стратешког партнера Србије „без кога земља не може да опстане“. Резултат посете је, поред осталог, и договор са једном од најкрупнијих немачких компанија РWЕ о оснивању заједничког српско-немачког електроенергетског предузећа, и то без објаве тендера (за који би биле веома заинтересоване и Русија и Кина).

Познатих седам тачака којима је Немачка ултимативно условила почетак преговора о чланству Србије у ЕУ крше Устав Србије, подривају њен суверенитет и територијални интегритет, заобилазе међународно право и могу бити непремостива препрека за учвршћивање унутрашњих и међународних позиција Србије.

Сетимо се познатог принципа руског министра спољних послова кнеза А.М. Горчакова: „Наша спољна политика није имала других циљева, осим бављења унутрашњим пословима, и отклањала је све што би могло да их поквари“. Подсетимо се, такође, да је Немачка учествовала у војној агресији НАТО на СРЈ (без одлуке Савета безбедности УН), што је такође допринело поткопавању система међународног права.

Николићеве изјаве у Москви и Вучићеве у Берлину звуче контрадикторно. Нећемо нагађати које су изјаве искрене, а које декларативне. Истаћи ћемо оно најважније. Решавање косовског питања могуће је искључиво на темељу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Уз јаку подршку Русије и Кине обезбеђује се чврста међународна позиција Србије у складу са међународним правом и Уставом земље.

Дакле, само у овом случају потврђује се намера нове српске власти да иде у правцу обнављања, очувања и учвршћивања српског суверенитета, територијалног интегритета и независности земље у најширем смислу. Изузетно чврст темељ за постизање тих циљева представљају завршни договори Вучића и Рогозина у сфери одбрамбено-индустријског комплекса и Николића и Путина у сфери економије.

Са друге стране, улазак у Европску унију је проглашен за приоритетни правац спољне политике Србије. Ако се узму у обзир све тешкоће системског карактера, које доводе Европску унију пред колапс, чланство у ЕУ заиста може да донесе Србији, поред постојећих, гомилу нових проблема. Очигледан пример су земље Источне Европе (термин се користи у геополитичком смислу). Који показатељи њиховог развоја у овом периоду показују да је ступање у Европску унију излаз из економских тешкоћа? Навешћемо конкретне бројке:

 Rast spoljnog duga (u milijardama dolara)

Pre stupanja u EU (2003) Nakon stupanja u EU (2011)
Mađarska 42 146
Poljska 86 306
Češka 28 101
Slovenija 11 61
Slovačka 14 72
Rumunija 18 136
Bugarska 12 39

Porast nezaposlenosti

Do momenta stupanja u EU Nakon stupanja u EU (2011)
Mađarska (2004) 5,9% 10,9%
Slovenija (2004) 6,4% 10,8%
Litvanija (2004) 8% 15,6%
Letonija (2004) 8,9% 13%
Estonija (2004) 9,6% 12,1%
Rumunija (2007) 4,5% 7%

Porast siromaštva (život ispod granice siromaštva)

Do momenta stupanja u EU Nakon stupanja u EU
Rumunija 14,1% (2003) 21,1% (2011)
Mađarska 8,6% (1993) 13,9% (2010)
Bugarska 14,1% (2003) 21,8% (2008)
Estonija 5% (2003) 17,5% (2010)

Дакле, објективни подаци доказују да је приметан јак пораст негативних економских тенденција по свим кључним показатељима. Обзиром на кризу која је захватила и земље „првог ешалона“ Европске уније, све и да Србија добије дуго очекивано чланство, тиме може још више саму себе да „укопа“.

НЕМАЧКА И МОЋ НАТО

 

Осим тога, не забора-вимо ни војни аспект. НАТО предста-вља стуб безбедносне политике Европске уније. Још приликом сусрета мини-стара НАТО-а у Берлину (јун 1996) био је пости-гнут договор на основу кога ће се формирање система европске безбе-дности и одбране одви-јати у оквиру структура НАТО, што је омогућило европским државама да спроводе и сопствене аутономне војне опера-ције тамо где алијанса не жели да ангажује своје снаге директно. Овај договор је коначно допуњен 2003. и добио је назив „Берлин плус“. Операција на Косову и Метохији (1999) била је почетак формирања европског система без-бедности и одбране. За време бомбардовања СРЈ ступио је на снагу Амстердамски уговор о „акцијама хуманитарног карактера, очувању мира и управљању кризама“.

Суштина давања Европској унији широког степена овлашћења (осим у области политичких, економских и војних мера) је стварање „цивилних центара моћи за управљање кризама и њихово стављање на располагање НАТО-у“. Договор „Берлин плус“ доживео је свој даљи развој Лисабонским уговором и Новом стратешком концепцијом НАТО-а (Лисабон, новембар 2010). Сада примена „меке“ силе у комбинацији са „тврдом“ допушта НАТО комбиновање цивилне и војне активности обеју организација, што омогућава покретање ширих трансатлантских акција.

Таква политика Немачке и ЕУ логично и доследно се манифестује и у немачком ултиматуму од седам тачака, који се потпуно уклапа у представе европских владајућих кругова о геополитичкој будућности региона. Испуњавање тог ултиматума може да уништи српску државу, јер ће изазвати убрзану деградацију система власти и самог друштва.

Ултиматум показује да Србија нема никаквих основа за политичке комбинације са Берлином: јасно је да у постојећим условима Србија не може да се супротстави победницима. Али треба бушити мреже западних притисака, уцена и претњи. Излаз из овог дипломатског ћорсокака, у који су западни фактори гурали Србију још од распада Југославије, састоји се у формулисању геостратешке концепције Србије, засноване на њеним реалним државним интересима, као и на стварању механизама помоћу којих та концепција може бити реализована.

Све у свему, споразуми између Путина и Николића су темељ стратешког партнерства, које омогућава да Србија стекне чврст енергетски и финансијски ослонац и самим тим сигурнију позицију у геополитичком координатном систему и решавању националних задатака.

Ауторка је историчар и научни сарадник Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука.