Tagged: Русија

Глобални сукоб у духовној сфери је почео – То је борба из које Србија, следећи ПУТИНА, не сме да изостане!


Путинов Нови патриотизам

22. 09. 2012 22:48 | Борис Алексић / Фонд Стратешке Културе

Говорећи на саветовању у Краснодару посвећеном васпитању руске омладине Владимир Путин је представио основе националног програма чији је циљ јачање и напредак Русије. Међутим, речи руског председника имају много шири домашај. Оне јасно указују на почетак стварања нове идеологије засноване на узвишеном систему вредности, која ће представљати алтернативу погледу на свет који упорно намеће Запад. Нови патриотизам Владимира Путина не ставља у први план једну нацију и његова позорница неће бити само Русија – већ читав свет.

„Од тога како се васпитава омладина зависи да ли ће Русија моћи сама себе да заштити и да буде богатија, хоће ли моћи да буде савремена и перспективна, да се успешно развија, а да истовремено не изгубимо себе као нацију, да не изгубимо свој идентитет у тешким савременим условима“, изјавио је Путин на саветовању.

Он је јасно подвукао да говори о теми која се односи на оно што је најважније – вредности и морална начела на којима Русија гради своју будућност. Међутим управо тај систем вредности трпи жестоке нападе. „Како показује и наше лично историјско искуство, културни идентитет, духовне и моралне вредности, вредносни кодови – све је то сфера јаке конкуренције, а понекад и поље отвореног информативног окршаја и добро изрежираних пропагандних напада.

Нису ово ирационални страхови, ништа ја не измишљам, то је заиста тако“ – истакао је руски председник. Он је упозорио и на покушаје да се народима широм света наметне туђа воља и један – искључив систем размишљања како би на тај начин били потчињени. Руски председник је посебно указао на чињеницу како је разградња националне, историјске и моралне свести довела до катастрофалних последица по читаве државе, до њиховог слабљења и коначне пропасти – губитка суверенитета и братоубилачких ратова.

Имајући у виду да Запад своју доминацију заснива на максими „завади па владај“ Владимир Путин је истичући да у Русији живи скоро 200 различитих националних, етничких и верских група које говоре на 173 различита језика, позвао све грађане на јачање патриотске свести и јединство: „Ми морамо да градимо нашу будућност на чврстом темељу, а тај темељ је патриотизам. Колико год да разматрамо шта би могло бити темељ и чврста морална основа нашег друштва, свеједно ћемо опет доћи до патриотизма. То значи на поштовању наше историје и традиције, духовних вредности нашег народа, хиљадугодишње културе и јединственог искуства заједничког живота стотина етничких група у Русији“.

Путин је направио јасну разлику између изолационистичког и „новог патриотизма“. По њему патриотизам изграђен на изолацији доводи до супротног ефекта у односу на жељени. Он не ојачава систем вредности на којем се заснива друштво, већ га напротив, слаби и лишава отпорности на различите врсте деструктивних идеја.

Није ни мало случајно што руски председник већ дуже време указује на потребу ангажовања целог друштва у обнови Русије и јачања духовних, културних и националних вредности. Читава стратегија САД и ЕУ се заснива на поништавању тих вредности зарад успостављања њихове глобалне хегемоније.

На Западу се већ одавно води рат против традиционалних вредности. На удару је посебно Хришћанство а од недавно и ислам. Европска унија која је по некима синоним за Европу својевремено је одбила да уврсти Хришћанство као вредност у свој Устав.

Иако европска цивилизација почива на три носећа стуба: грчкој култури, римском праву и Хришћанству (Православљу) Брисел то не прихвата. Ова чињеница указује не само на различитост већ директан сукоб два појма – Европа и Европска унија. За Вашингтон и Брисел Хришћанство није вредност, већ је проблем. Вредност представља њихов „нови пролетаријат“ који се по концепту твораца новог светског поретка заснива на националним, етничким, верским и „сексуалним“ мањинама, зарад слабљења већинског народа, као и на маси без националне и верске свести, опијеној најразличитијим и најбесмисленијим индивидуалним правима и слободама.

У ствари на Западу су у пракси заживела учења неких марксиста, док се у Русији одвија супротан процес. Антонио Грамши оснивач Комунистичке партије Италије који је боравећи у СССР-у „схватио“ да бољшевизам не функционише вратио се на Запад и осмислио читаву стратегију коју ће САД и ЕУ почети да примењују скоро пет деценија после његове смрти.  Симболично Грамши је био уредник листа „Ordine nuovo“ (Нови поредак). Његова идеја је била деструктивна борба на духовном и културном плану.

Уместо да револуционари прво освоје власт и наметну своје вредности одозго, на Западу они прво морају да промене културу, а онда ћеим власт сама пасти у крило. Међутим за промену културе је неопходан „дуг марш кроз институције“ – уметност, филм, позориште, школе,факултете, семинарије, новине, часописе, радио итд. Једну по једну, треба их освајати и преобразити. Грамши је инсистирао да његове колеге марксисти образују популарне фронтове са западњачким интелектуалцима који су делили њихов презир према Хришћанству, и који су обликовали умове младих.  Управо је ово модел на којем почива идеологија савременог Запада. Данас, у том делу света скрнављење фресака и икона са ликом Исуса Христа представља добру забаву и модерну уметност. Такође, холивудска кинематографија и уопште поп култура је већ годинама препуна антихришћанских порука. Читајући Грамшија знамо и због чега.

Међутим, Вашингтон и Брисел кроз различите субверзивне акције нападају и друге традиционалне религије. Филм снимљен у САД „Невиност муслимана“ је изазвао протесте широм муслиманског света. То им није било довољно па су медији провоцирајући муслимане, у Француској почели да објављују и карикатуре Мухамеда. На крају се испоставило да је творац спорног филма који вређа ислам радио за Владу Сједињених држава. [8]

Као што смо видели Запад у покушају да осигура своју планетарну доминацију води отворени рат у духовној и културној сфери. Њихово оружје је првенствено уперено у Хришћанство, али и у ислам. С друге стране Путинов нови патриотизам осликава стратегију Русије која тежи одбрани традиционалних вредности и Православља али и других традиционалних религија укључујући и ислам. Глобални сукоб у духовној и културној сфери је већ почео, само што овај пут има ко да се супротстави Западу, који је до сада несметано наметао своје идеје целом свету. Руски председник је први светски лидер који је формулисао концепт који се на глобалном нивоу супротставља деструктивној западној идеологији.

То је борба из које Србија следећи Путина не сме да изостане.
________________
Напомене:

1 http://eng.kremlin.ru/news/4405

2http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2004&mm=06&dd=19&nav_category=11&nav_id=143863

3 Грамши се представио Господу 1937. године.

4 Види: Патрик Бјукенен, Франкфуртска школа.

5 http://rt.com/art-and-culture/news/ecce-homo-restoration-fresco-638/

6 http://rt.com/news/prophet-film-protest-timeline-636/

7 http://rt.com/news/france-cartoon-magazine-freedom-490/

8 http://rt.com/usa/news/innocence-muslims-informant-nakoula-349/

Ризнице “Свете Русије” – “Света Тројица” Андреја Рубљова


Ризнице “Свете Русије” – “Света Тројица” Андреја Рубљова

Ранко ГОЈКОВИЋ | 15.09.2012 | Фонд Стратешке Културе

У суморној свакоднецвници и српске и уопште светске стварности, ФСК ће с времена на време, осим бриљантне аналитике наше геополитичке стварности, српском читаоцу презентовати, можда у Србији мање познате бисере из неисцрпне ризнице руског Православља, бисере “Свете Русије”. То путовање по необичним ризницама започињемо са “Светом Тројицом” Андреја Рубљова, нечим што свакако није баш непознато српском читаоцу, али пошто се ради о нечему што можда најбоље репрезентује сам појам “Свете Русије” – не можемо је заобићи и наше путовање по “Светој Русији” започињемо причом о Андреју Рубљову и “Светој Тројици”…

Многи људи у Србији мисле да појам Света Русија долази због мноштва светитеља просијавших по земљи руској. Свакако да руски светитељи представљају неодвојиви део Свете Русије и свакако да су дали свој печат Светој Русији, али није то једини разлог што је баш Русија названа Светом Русијом. И Грчка је дала свету много светитеља али је не зову Света Грчка.

Сами Руси кажу да израз Света Русија не значи да у Русији живе све сами светитељи, то су људи као и други, са својим врлинама и манама, али у дубини душе руског човека горела је јарка љубав према православним светињама. Руски народ је од својих хришћанских почетака ценио своје светиње, оне су једноставно биле у срцу руског човека и у многим старим путописима постоје бројна сведочења и Руса и странаца о том побожном настројењу духа руског човека и његовом поштовању према светињама.

На жалост, после Октобарске револуције богоборачка власт је успела да из срца многих Руса избаци тај трепет руске душе према светињама Господњим, многе су порушене и поругане, али Бог не бива поруган. Руски народ се враћа источницима своје славе, масовно поклоњење Руса Појасу Пресвете Богородице са краја прошле године, сведочи нам да се то побожно настројење духа према светињама Господњим, враћа у душе руских људи.

* * *

О животу Андреја Рубљова нема превише података, неки агиографи се не слажу у неким детаљима житија, али за нас је најважније оно што можемо прочитати у светоотачким списима. А тамо пише да је можда Андреј Рубљов у Свето-Тројичко-Сергијевску лавру дошао још за живота “сверуског игумана” преподобног Сергија Радоњешког и да је можда чак био и учесник чувене Куликовске битке (1380. године). Али оно што је сигурно, свој процват и славу великог фрескописца и иконописца Рубљов доживљава у време игумановања Лавром омиљеног ученика преподобног Сергија – светог Никона Радоњешког. Никон је задужбинар предивне беле цркве у којој се налазе мошти преподобног Сергија Радоњешког и у којој се данас поново налази чувена “Света Тројица”. У тој цркви је главни фрескописац био управо Рубљов. Сигурно је и то да је “Света Тројица” настала у првој четвртини XV века.

Ово што ћу ниже написати јесте субјективно мишљење и надам се да ми нећете замерити што га износим у оваквом тексту, али на то просто тера непоновљива хармонија нежних боја, плаве, зелене, златно жуте…, непоновљива хармонија ангелских одежди, њихових покрета, уопште, непоновљива лепота, складност и хармонија сваког осликаног милиметра на овом ремек-делу.

За мене је бесмислено поредити било коју уметничку творевину у целокупном светском сликарству, са овим остварењем. У овом ремек-делу је све речено, целокупан Домострој спасења људског приказан је у једној икони великог руског генија. Сиже за слику је био старозаветни догађај када Господ у виду три Анђела посећује старозаветног Аврама. Од старозаветних детаља ту нема ни Аврама, ни Саре, нити телца и богате трпезе. Ту су само Мавријски дуб са столом испод њега, за којим седи Света Тројица, када их је Аврам замолио да их угости и минимум трпезе, тачније чаша са главом жртвеног телца. Она се налази у центру иконе, на њу у разговору указује рука Господа Исуса Христа, који се налази у централном делу иконе композицијски издвојен у правилном облику чаше, симболизујући смену крвне “жртве паљенице” Својом бескрвном жртвом у Светом Путиру. Дух Свети на десној страни иконе такође на овом “предвечном сабору” указује на Чашу, што значи да су Христово страдање и Његова жртва били централно место разговора а Света Чаша из које се причешћујемо Крвљу и Телом Христовим, представља централно место људског спасења. Благи наклон главе двојице ангела (Господа Исуса Христа и Господа Духа Светога) ка Првом лицу Свете Тројице, указују на поштовање Бога Сина и Бога Светог Духа према Богу Оцу. Уздржано и замишљено лице Бога Оца сведочи о узвишеном карактеру њиховог разговора. Ту је приказана још једна јасна симболика која потврђује светоотачко тумачење идентитета сва три лица Свете Тројице. Тако се изнад “Бога Оца, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог”, налазе грађевине које симболизују Његово стваралаштво. Изнад Господа Исуса Христа налази се Мавријски дуб, као симбол вечно зеленог дрвета живота, као симбол да ће сви они који у Њега верују и пију из Његове Чаше, имати живот вечни. Изнад Господа Духа Светог налазе се планине, које нам сведоче о узвишености духа и о великој узвишености свакога који тежи задобијању благодати Духа Светога. На тој икони су као на тацни приказане неслућене могућности руске православне душе, које су се после пројавиле у свим областима људског духа – од музике и сликарства, до архитектуре и књижевности. Када сам недавно у једном српском манастиру говорио о својим утисцима о “Светој Тројици” Андреја Рубљова, један благочестиви игуман српски ми је тада рекао, да он мисли да Рубљов уопште није свесно ставио Господа Исуса Христа у правилан облик чаше, или Светог Путира, него да је просто, рука тако вођена Духом Светим.

“Света Тројица” Рубљова имала је огромну улогу као истински симбол јединства православних Руса у коначном ослобађању од Татаро-Монголског ропства. Сам поглед на “Свету Тројицу” одгонио је сваки страх пред мрским непријатељем и доприносио јединству руских људи. Та јединствена снага овог бисера руске духовности, ни толико векова после свог настанка није ништа изгубила од свог позива на јединство, не само Руса, него и свих православних хришћана. Тешко је речима исказати осећања која православну душу обузму када стане пред “Свету Тројицу”.

Пре извесног времена сам за један локални часопис у Србији говорио о Светој Тројици Рубљова и том приликом сам рекао да пред том иконом (која је величине собних врата), православни човек стане и тешко му је одвојити очи од ње. И полагано клекне, а сузе умиљења се саме појављују у његовим очима, и он практично осећа физичко присуство благодати Божије. Ту се осети та духовна веза, осети се да смо ми православни једно у Христу Господу нашем и осетимо Андреја Рубљова као свог најближег и најмилијег сродника.

Света Русија је још духовно жива, Православље у Русији није умрло, Православље је вера Васкрсења и надам се у Бога, да ће вера Руског народа васкрснути и да ће поново Русија моћи да се зове Светом Русијом.

Молитвама преподобног Андреја Рубљова – нека тако буде!