Tagged: Слободарски дух

ОД ГАВРИЛА ДО ПРИНЦИПА


Пише: СтанимирТрифуновић

Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

На слици: Гаврило Принцип; Фотографија: www.rtv.rs

На слици: Гаврило Принцип;
Фотографија: http://www.rtv.rs

Од када смо као држава, јасно је и када и како, заузели резервни геополитички положај – (злурадом и злокобном дефетизму у инат, не називам исти (положај) правим именом), преблизу свему ономе што историјски никада нисмо били и предалеко од свега онога што смо одувек били, покорно прихватајући сва туђа и арогантно се не обазирући на сва сопствена непочинства, и свакако, најдраматичније међу њима – радикално самоукидање дијахроничног националног идентитета и свођење истог на његов спорни и привремени синхронијски аспект, сасвим у складу са опортуним прагматизмом Јовановићеве (Чедомир, прим. аутора) наречене идеје о неопходности промене орјентације читавог друштва, само неуспелим еуфемизмом за већ чувену промену „културне матрице“, како је у то фино, у својим месијанским амбицијама умео да промовише ранији председник Тадић, у својим још чувенијим беседама са Басаром, па још системски становито одустајући да о томе и зборимо, како доликује прогнаном, превареном и окупираном – постали смо добровољним саучесником у најдалекосежнијем пројекту реинкарнираног евроатланског мутанта – морбидном историјском ревизионизму…

На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: www.novimagazin.rs

На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: http://www.novimagazin.rs

Без намере да потцртавам много пута објашњавану функцију овог гломазног антиисторијског и антицивилизацијског пројекта неоимператора, подсетићу читаоце да се амерички, британски, а, пре свега, немачки медији, утркују да избијање Првог светског рата прикажу у новом светлу, тобоже захваљујући новим историјским чињеницама. За почетак Првог светског рата, наиме, оптужују се Русија и Србија, док Немачки „Велт“ и амерички „Волстрит џорнал“ Младу Босну изједначавају са Ал Каидом, а Гаврила Принципа проглашавају терористом, претечом Бин Ладена. Поврх тога, или пре свега, бурну полемику у јавном простору и књижевним круговима изазвала је ничим изазвана (?), безпризорна изјава Вука Драшковића да су Србију скупо коштали Принципови хици у Сарајеву. На страну право на слободу мишљења и специфични статус који у друштву заузима (добија) особа која је ово изговорила. На страну и свест о преображају истог у времену насилног настојања преображаја читавог друштва. Овом реченицом нису уистину испаљени хици у историјску истину, сасвим је непобитна историјска чињеница о размерама српског пострадања током Првог светског рата, већ је овим тенденциозним чином стрељана најузвишенија жртва српског постојанства, а са њом и јединствени видовдански код српског слободарског духа и његово метафизичко значење како за српски Народ тако и за принцип Слободе уопште. Није то био пуцањ само на националну историју и колективно памћење, па чак не ни на саму истину. Био је то груби, подмукли покушај атентата на смисао праведног отпора иначе и читав бесконачни ланац ослободилачких покрета утиснут у карту повести савремене цивилизације као њен најблиставији водени жиг.  А знали смо и тада, као што знамо то и сада, да  ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, тј. свега онога што и јесте кост у грлу наших опонената. Но, слутимо ли након свега што нам се догодило и након окончања преузетог пројекта од старне неоимператора обрисе националне судбине и будућег статуса Србије? Јесмо ли свесни да ћемо по завршетку “евакуације” иницијатора (и губитника) светских ратова и починилаца ратних злочина и геноцида из мрачних епоха светске историје заузети место најозлоглашеније нације? Зар тако лако смећемо са ума да је терен савршено припремљен последњих 2о година?

На делу је, елем, поништавање свих кључних последица Првог светског рата и коначно урушавања версајског система. На делу је и нескривен напор неоимператора да нас потпуно и безрезервно приволи да драговољно саучествујемо у морбидној инверзији вредности и осионом прекрајању историје. На делу је, на жалост, и одсуство недвосмисленог званичног становишта наше државе. А, морало би га бити пред обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата и сред бруталне најезде ревизиониста. Отуд и толики слободан, брисани простор за бесловесну снисходљивост појединаца у „слободоумним“ интерпретацијама овог догађаја и његових последица којима се поспешује атмосфера оправданости негације истине и остварује утисак општег националног становишта. Али, ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе, говорио је Ниче. Другим речима, ништа није случајно, па ни актуелни политички, друштвени и вредносни амбијент. Није случајно ни то што су стопе Гаврила Принципа на мосту на Миљацки заливене, као што ни његова биста није грешком завршила у неком сарајевском магацину.

Морамо, дакле, проговорити. О Принципу. О нама. Добродошао је сваки глас, посебно онај који је снажно артикулисан јасном државном позицијом, макар одјекивао са резервног геополитичког положаја. Јер то није обичан глас случајног учесника. То је глас националног идентитета, и трагичног и величанственог, и повређиваног и понижаваног, али постојаног и непоткупљивог! То је глас којим не чувамо симболику Гаврила Принципа у националној историјској свести, већ спашавамо принцип на којем је стасао Гаврило. То је онај принцип који операционализује парадигму континуитета српског слободарског духа и националног поимања Слободе. Из Гаврила није „прозборио“ импулсивни карактер заведеног осамнаестогодишњег адолесцента, све и да је тако, све и да је мрежа међународних обавештајних служби заиста умешала своје прсте у стварању амбијента, инспирисању и организацији сарајевског атентата, како се понегде полемише, из Гаврила је „проговорио“ Милошев завет и оно грумење „слободне српске земље“ коју је, преневши је из Србије, положио на гроб Богдана Жерајића. У времену мноштва националних пораза и губитака, ово је зацело последњи принцип који бранимо. Ако га бранимо.

ПС. Остаје отворено питање каква би представа била на репертоару међународне и дела домаће политичке и јавне сцене да је којим случајем већ припремљену бомбу на Престолонаследника Аустро-Угарске монархије, надвојводу Фрања Фердинанда и његову супругу Софију бацио Мухамед Мехмедбашић, младобосанац којег су у Сарајеву 1943. године ликвидирале усташе?

Значење термина:

  1. ДИЈАХРОНИЧНИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од историјских одредница субјекта, ствараних и стицаних доминантно на континууму времена – од почетка до актуелног доба;
  2. СИНХРОНИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од ововремених, актуелних својстава субјекта;

На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info

На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info

Advertisements

ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ ИЛИ, НАРОД НИЈЕ САУЧЕСНИК


Пише: Станимир Трифуновић; Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.tvorac-grada.com

На слици: Сцена из филма: “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

У којој мери је потмуло и громко ћутање Народа субверзивна претња бахатој антинациналној политици државног врха тешко је наслутити у околностима тоталне медијске и вредносне окупације националног и индивидуалног разума…

Тек, сведен на суморни али снажни егзистенцијални рефлекс, још добрано поткрепљен робустним медијским илузијама, Народ је, не својом вољом,  вешто измакнут из процеса критичког посредовања између општих националних интереса са једне стране и власти која исте, наводно, артикулише, са друге стране. Овим пројектом, дизајнер разграђивања српског идентитета успешно је остварио барем два циља: Најпре, огромна историјска и слободарска енергија српског Народа, превасходно је апсорбована базичним индивидуалним потребама и као таква подвојена од крупних националних питања, какво је КОСМЕТСКО питање данас. А потом, власти су „добиле“ празан, брисани простор за спровођење неразумних наума којима на пут неће стати Народ којег се исти животно тичу.

На жалост, описаном евакуацијом власти од сопственог Народа, Космет је постао симболом мноштва појединачних туга које вазални режим својом антидржавном политиком  не претендује да обједини у непоколебљиви национални ехо родољубља, већ их хладнокрвно препушта драматичним и болним личним епилозима, упорно одустајући од видовданске етике на којој је саздана вредносна и духовна генетика Народа и још упорније се удаљавајући од Народа самог.

На слици: сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

Овај злослутни искорак власти из историјске вертикале свог Народа и свега што представља парадигму његовог идентитета не упућује само на степен деформације политичке призме кроз коју класа на власти посматра прилике у земљи (сасвим сигурно посве другачије од Народа који јој је поклонио поверење), већ сведочи и о потпуном одсуству обриса њене примарне историјске улоге: творења непоходних и нужних услова за овоепохално окупљања нације око најдревније националне истине, актуелне данас исто колико и у време њеног настајања. Овај синтагматски напор компоновања целокупног Народа око узвишених идеала Слободе и правде, који није морао (нити смео) прерасти у ратнохушкачки поклич нити једног тренутка, а свакако је био преко потребан за постојану одбрану националних интереса, изостао је у оној мери у којој је власт природно израсла из Народа.

То је неизоставно најснажнији, а вероватно и једини разлог, зашто је до потоњих дана изостао процес окупљања српског Народа. Тим пре, што је држава на удару (безмало) остатка света, дакле, спољашњег непријатељ који по правилу рефлексно мобилише националну солидарност, за разлику од унутрашњих политичких, међустраначких разлика које генеришу делимична и привременија окупљања, готово по правилу, као последицу парцијалних интереса и/или идеолошких пристрасности својих присталица.

Елем, историјска парадигма, онај ванвремени идентитетски генотип нације као врста рефлексног одговора на угрожавајуће спољње стимулусе, никада до дана потоњих није био хендикепиранији за зрелу оданост своје политичке елите основној властитој мисији: саборизацији нације у времену актуелном. Уместо тога, арогантним отуђењем од националних интереса, власт је одустајући од дослуха са својим Народом, јединственим чуваром универзалног кода за дешифровање појма Слободе, дигла руке и од историјске парадигме и оставила Народ на геополитичкој ледини онда када му је била најпотребнија. Недоралса за хоризонтално повезивање Народа око сопственог интереса, попут ткива око костију, власт је безпризорно оголила вертикални смисао национа, остављајући га изложеном свим атавизмима савремене цивилизације, а посебно оном њеном делу који је ка њему усмерио старе историјске анимозитете и непресахле ресантимане.

Отуд, громко ћутање Народа, није никаква потврда сагласности са политиком власти, илити, недај боже, саучесничког одобравања њених антинационалних и антидржавних непочинстава, како се од стране бескрупулозног медијског апарат жели представити. Не! Ова тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој парадигми. Не ћути, Народ, дакле. Народ се у тишини евакуише од сопствене власти и – ослушкује. Ко ће први проговорити о окупљању. Али веродостојно и родољубиво.  Јер само такав глас представља вапај за Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.

На слици: Сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: Сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de