Пише: Станимир Трифуновић

Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

На слици: Повлачење српске војске преко Албаније;
Фотографија: facebookreporter.org

Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политичке елите, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?

Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?

Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.

Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.

На слици: Сцена из филма “Андреј рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com

Прегршт различитих интерпретација вечерашње одлуке Владе Србије да одбије бриселску понуду о решењу Косметског питања, од оних афирмативних али ретких до посве сумњичавих и многобројних, међу којима, поред незаобилазног еврофанатичног оркестра значајно место заузима читав конгломерат оних које иза ове одлуке наслућују само лицемерни маневарски потез привременог одлагања капитулације, драматично говори о сложености процеса рехабилитације добрано пољуљаног националног самопоуздања и дубини параноичне подвојености  Народа од власти и обратно…

На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com

Наиме, не мали број реакција родољубиво орјентисаног света чија је централна  значењска тенденција садржана у констатацији да је одавно још по среди оживотворени  и неповратни процес чијој се очекиваној сутрашњој формализацији супротставио тренутни страх власти од евентуалне реакције свог Народа, парадоксално сведочи о страху истог тог дела Народа од обриса Слободе који се може наслутити иза очекиваног истрајавања власти на оваквој одлуци.

Није тренутак, елем, за сумњом опхрвану проблематизацију вечерашње одлуке Владе Србије. Тренутак је за разборити, хладнокрвни национални поклич подршке владином становишту којим се осим оснаживања преговарачке позиције Србије, родитељски остварује корективна улога Народа према власти коју је бирао (ако јесте бирао?) и иста (власт) приводи националној историјској парадигми у часу када је управо она (национална историјска парадигма) „претила“ да трајно постане њена грижа савести. Овај синтагматски напор Народа не сме изостати у часу када је држави и нацији више од свега потребан одлучни ехо јединственог става око јединог нам Космета, упркос  недостатку моралне снаге актуелне власти да храбро обави своју историјску дужност и отворено ЗАТРАЖИ подршку Народа за своју вечерашњу одлуку. Јер друге одлуке не може бити. И зато што би неизоставно подршку добила. Ако већ власт то није учинила, учинимо то ми, сливајући своју солидарност њеној вечерашњој одлуци у слободарски историјски ток. Онај ток који је старији и од нас оводанашњих Срба и од привременог владајућег реда и који над нама бди од Светог Саве и   Видовдана.

И на послетку, ко вечерас није осетио дамар достојанства и укус Слободе не сме сметнути са ума да ће верујући у своју завереничку визију можда и на жалост и дочекати њену емпиријску валидацију (јер свакако власт коначно бива истерана на чистац и наредних дана ће коначно бити потпуно јасна њена улога у актуелном геополитичком и осталом галиматијасу), али и бити на страни свега што компромитује напоре ка девазализацији Отаџбине и свих оних којима је до тога јако стало.

На слици: Видовдан;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Пише: Станимир Трифуновић; Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

На слици: Сцена из филма: “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

У којој мери је потмуло и громко ћутање Народа субверзивна претња бахатој антинациналној политици државног врха тешко је наслутити у околностима тоталне медијске и вредносне окупације националног и индивидуалног разума…

Тек, сведен на суморни али снажни егзистенцијални рефлекс, још добрано поткрепљен робустним медијским илузијама, Народ је, не својом вољом,  вешто измакнут из процеса критичког посредовања између општих националних интереса са једне стране и власти која исте, наводно, артикулише, са друге стране. Овим пројектом, дизајнер разграђивања српског идентитета успешно је остварио барем два циља: Најпре, огромна историјска и слободарска енергија српског Народа, превасходно је апсорбована базичним индивидуалним потребама и као таква подвојена од крупних националних питања, какво је КОСМЕТСКО питање данас. А потом, власти су „добиле“ празан, брисани простор за спровођење неразумних наума којима на пут неће стати Народ којег се исти животно тичу.

На жалост, описаном евакуацијом власти од сопственог Народа, Космет је постао симболом мноштва појединачних туга које вазални режим својом антидржавном политиком  не претендује да обједини у непоколебљиви национални ехо родољубља, већ их хладнокрвно препушта драматичним и болним личним епилозима, упорно одустајући од видовданске етике на којој је саздана вредносна и духовна генетика Народа и још упорније се удаљавајући од Народа самог.

На слици: сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

Овај злослутни искорак власти из историјске вертикале свог Народа и свега што представља парадигму његовог идентитета не упућује само на степен деформације политичке призме кроз коју класа на власти посматра прилике у земљи (сасвим сигурно посве другачије од Народа који јој је поклонио поверење), већ сведочи и о потпуном одсуству обриса њене примарне историјске улоге: творења непоходних и нужних услова за овоепохално окупљања нације око најдревније националне истине, актуелне данас исто колико и у време њеног настајања. Овај синтагматски напор компоновања целокупног Народа око узвишених идеала Слободе и правде, који није морао (нити смео) прерасти у ратнохушкачки поклич нити једног тренутка, а свакако је био преко потребан за постојану одбрану националних интереса, изостао је у оној мери у којој је власт природно израсла из Народа.

То је неизоставно најснажнији, а вероватно и једини разлог, зашто је до потоњих дана изостао процес окупљања српског Народа. Тим пре, што је држава на удару (безмало) остатка света, дакле, спољашњег непријатељ који по правилу рефлексно мобилише националну солидарност, за разлику од унутрашњих политичких, међустраначких разлика које генеришу делимична и привременија окупљања, готово по правилу, као последицу парцијалних интереса и/или идеолошких пристрасности својих присталица.

Елем, историјска парадигма, онај ванвремени идентитетски генотип нације као врста рефлексног одговора на угрожавајуће спољње стимулусе, никада до дана потоњих није био хендикепиранији за зрелу оданост своје политичке елите основној властитој мисији: саборизацији нације у времену актуелном. Уместо тога, арогантним отуђењем од националних интереса, власт је одустајући од дослуха са својим Народом, јединственим чуваром универзалног кода за дешифровање појма Слободе, дигла руке и од историјске парадигме и оставила Народ на геополитичкој ледини онда када му је била најпотребнија. Недоралса за хоризонтално повезивање Народа око сопственог интереса, попут ткива око костију, власт је безпризорно оголила вертикални смисао национа, остављајући га изложеном свим атавизмима савремене цивилизације, а посебно оном њеном делу који је ка њему усмерио старе историјске анимозитете и непресахле ресантимане.

Отуд, громко ћутање Народа, није никаква потврда сагласности са политиком власти, илити, недај боже, саучесничког одобравања њених антинационалних и антидржавних непочинстава, како се од стране бескрупулозног медијског апарат жели представити. Не! Ова тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој парадигми. Не ћути, Народ, дакле. Народ се у тишини евакуише од сопствене власти и – ослушкује. Ко ће први проговорити о окупљању. Али веродостојно и родољубиво.  Јер само такав глас представља вапај за Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.

На слици: Сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.diary.ru

Након бесловесног урушавања крхке али јасне државне политике оличене у националном становишту Војислава Коштунице, брутално спроведеног од стране претходне владајуће олигархије током њеног четворогодишњег харања Отаџбине, уместо очекиване и нужне рехабилитације српског становишта и започињања неопходног националног окупљања – уследило је ново „подвижничко“ удаљавање од националних интереса до предстојећег самоукидања државности на делу властите територије…

Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће међутим бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника, будимо уверени. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено  његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би творца могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом којом је себе опхрвао и најмучнијим антидржавним чином – издајом националних интереса.

На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org

Али, наше власти морају знати да тим чином неће ставити тачку на И(здају). Прва издаја се, наиме,  не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!

Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без  ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.

Но, како и ми живимо одлуке наших предака, тако ће и наши потомци живети наше одлуке. Стога, ако је ишта важно данас, јесте да им оставимо наду ( и утеху ) да су неки од њихових предака, онда када је презирање сваког суверенитета и свог Народа вредело шаку сребрењака, часно чували жижак националне Слободе. И, можда је то, на жалост, или срећу, наша једина мисија данас.

Јер, неће проћи још много времена када ће измучени српски Народ осетити понос што је истрајавао у нечему у чему је у једном периоду био прилично усамљен а значило је много за међународно право и међународне односе, баш као што ће и не мали број нас, непоколебљиво истрајних у инсистирању на националној самобитности и присно привржених принципима које су погазили они којима смо (по)веровали – осетити понос што је истрајавао у нечему у чему смо у једном периоду били прилично усамљени а значило је СВЕ за нашу Отаџбину. То је била наша одлука када одлуке наше политичке класе нису следиле историјски код сопственог народа.

На слици: Сцена из филма: “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

…Текст изворно објављен 02.априла 2012. године на патриотској блогосфери под насловом „Тајна ђурђевданских избора“

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи окупиће нас,  јалове и неме, слобода а(нти)националних идеја. Лебдеће худо око нас и кроз нас а ми ћемо у најсрамнијој тражити утеху за наше данашње лицемерје, неодлучност и кукавичлук.

   Ако дозволимо слободу а(нти)националних идеја окупираћемо сами идеју о Слободи трагичније неголи било који окупатор Отаџбине у њеној историји са свирепом страшћу која ће надвисити и ону којом смо самобитност опседали током комунистичке епохе.

  Aко се не окупимо око идеје о националној Слободи, лишићемо пркоса свест о вредносној, економској и територијалној окупацији Отаџбине.

   Лишимо ли пркоса свест о окупацији Отаџбине, признаћемо и сами да национална свест није камен темељац наслеђене националне свести српског Народа и да су у праву они који настоје да нас суоче са тзв. историјском нужношћу чији је крајњи циљ прихватање измишљене и наметнуте реалности.

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи изгубићемо на дуго код за дешифровање појма Слободе који смо сами утиснули у светску историју и са поносом га чували од кнежеве вечере до потоњих дана.

     Ако дозволимо тај губитак нећемо имати нову историјску прилику да избегнемо потомачки и предачки презир  што смо пристали да следимо бешчасни пут од вере до вечере којим иду они међу нама који оправдавају Јудино јеванђеље.

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи, окупиће нас свирепа слобода разгоропађене, шестовековне клетве пред чијом ћемо злокобном силом узалудно цвилети и грчити се за милосрђе.

     Ако се окупимо око слободе клетве која је шесто година у тишини веровала да ће заувек припасти епској повести, можемо без трунке немира и сами закорачити у заборав, не само као покољење, већ и као нација.

  Не окупимо ли се око идеје о националној Слободи, окупићемо се око свега што нисмо, свим оним што смо одувек били.

     Окупимо ли се око сопствене националне негације, кренућемо на дуг, предуг пут без повратка. И незнано дуго ћемо веровати да је то заиста и управо онај пут који није имао алтернативу.

На слици Ужас у очима посетилаца „Зоне“. Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског из 1979. године.

Инспирација за текст: Слобода

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

“Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била  окупрана”

Српска националан историја чува универзални кључ за дешифровање појма Слободе, о томе не треба расправљати. Свидело се то некоме или не. Изливајући га сосптвеним страдањем у косметској ковачници опште повести она је извршила до сада најдалекосежнији филогенетски искорак цивилизације на путу сусретања са  истином. Са оним нечим од чега управо безглаво бежи онај што се жели творцем представити јер у њој препознаје сву антицивилизацијску настраност властитих изопачености. И због чега још настоји да исти тај кључ прогласи одговорним за отварање пандорине кутије савремене европске епохе…

Елем, својим жртвеним видовданским уздизањем до потпуног одрицања од овоземаљског постојанства, сасвим супротно творчевом поимању смисла живота, смрти и Слободе, српски Народ је као колективитет постао богоносац управо на начин на који је Достојевски уочавао мисију појединца у трајној борби против искушења зла. Пут до Слободе је, дакле, обележен патњом, посртањем у греху, одрицањем од једног зарад другог живота, коначним изласком на оне пропланке где човек, односно Народ, као богоносац, ослобођен у Христу, постаје достојан свога овоземаљског постојања. Без мучеништва нема ослобођења и без одрицања и смрти нема васкрсења.

Та конституционална национлна вредност нашег Народа је понајпре у општем сазнању да Слобода, која је увек најскупља, не може бити условна, делимична, оскрнављена, половична – већ једино целовита и недељива, управо зато што је већ плаћена давнашњом одлуком да се ослобођење постигне мучеништвом и жртвом. И када се страдање за Слободу чини излишним, и када се о њему говори подругљивим тоном као што је то данас уврежено, боље је и то поднети него се огрешити о врхунско начело.

И зато, системска кампања на гашењу импулса о немирењу и пркосу  окупацији и измени смисла појма Слободе којој смо подвргнути и споља и изнутра,  служи само једном циљу – скројити историју савремене Србије тако да оправда творчев пројекат глобалног владања светом у 21. веку. Стратегија се своди на то да се демонизацијом националне самосвести и нагона за националним самоодржањем, целокупна Србија, и поред свакодневних, стварних, противправних, хашких бахиналија, приведе неком виртуелном историјском процесу уз коначно и трајно преузимање непостојећих и измишљених историјских одговорности.

За те сврхе, далеко је одмакао пројекат разједињавања и десаборизације национа. Оно чега морамо бити и остати свесни јесте, међутим, искуствена спознаја да се  слућено окупљање српског Народа неће допасти међународном фактору, те да ће све предузети да исто пропадне или буде компромитовано, као и да ће окупљање српског Народа бити артикулисано политичким гласом веома малог броја политичких странака, покрета и појединаца, супротстављених врзином колу национално дегенерисаних и споља организованих и подржаних реалиста и одрода. Будимо уверени, ово ће бити тежак задатак а успех ће бити прави национални подвиг.

Важно је зато, независно од тога хоће ли и када започети ново окупљање српског народа, у злехудом времену насилне и саучесничке ахтисаризације косметског дела наше Отаџбине очувати, проширити и ојачати све формално-правне коридоре према националном Уставу којима се оснажује косметска неотуђивост и интегрисаност у српско државно ткиво.

Но, и пре Устава и после Устава; и без Устава, још је важније имати свест о месту Космета у нашој колективној и појединачној историји. Устав у том случају представља само правни контекст у којем је смештен наш лични и национални морални императив.

Јер Отаџбина је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја деце у школским двориштима; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је Олуја која не престаје, хладна ноћ на барикадама… Отаџбина – све је!

…МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Инспирација за текст: „Хтели су да убију Џона (Ленона)“. Јоко Оно, интервју поводом годишњице смрти Џона Ленона.

Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ

Повезани текстови: КОРИДОР КА УСТАВУ

Повезани текстови: ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ