Tagged: Слобода

ОТАЏБИНО, НА РЕЗЕРВНИ ПОЛОЖАЈ!


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Призрен
Фотографија: prizren.in.rs

Иако је због своје песимистичке перцепције будуће улоге СНС-а на српској политичкој сцени, од стране значајног дела родољубиво орјентисаних аналитичара и новинарских пера предђурђевданске Србије, не мали део нашег Народа био жигосан као заговорник одржавања статус квоа, односно капитулантске националне политике режима Бориса Тадића, упркос веома темељном, разборитом и образложеном неповерењу у исту, остало је нејасано, или у најмању руку недоречено чиме је тај део нашег рода заслужио наметнути статус, ако је већ врло експлицитно заступао антирежимско становиште? Може се, елем, претпоставити да је овакво тумачење дела народног мнења непосредна последица зебње да се критична предизборна популарност Николићевог СНС-а не потроши улудо упркос програмској идентичности политичке платформе са режимском Бориса Тадића. Мало ко је тада желео разумети да предајом председничке палице Томиславу Николићу  антинационална политичка штафета наставља да трчи исту трку већ утабаном стазом европских ултиматума. Још мање се мислило о томе у којој мери претпостављена (с обзиром на идентичност политика са Борисом Тадићем, сасвим ИЗВЕСНА) поновљена разочарања новоизабраним председником  продубљују националну трагедију и проширују списак државних вођа за које се не може закључити да су радили у корист сопствене државе. А понајмање се калкулисало трошењем наде и кобном акумулацијом националне апатије чији коначни биланс представља актуелни губитак поверења у икакав политички субјект на националној сцени.

Назначени угао гледања на посебно драматичан начин добија на тежини уколико и потоње понашање председника државе није успело да релативизује предизборна (и рана постизборна) стајалишта Николићу наклоњених  политаналитичара у мери да их учини критички настројенијим и објективнијим у часу када је то најпотребније Отаџбини.

Али зашто о председнику Србије поново? Зар већ није доста о његовој моралнополитичкој платформи речено током протеклих пред и постизборних месеци? И зар се већ нису на робустан начин и до последњег разочарања обистиниле све сумње у председникову аутентичност, изречене од стране дела Народа још током Тадићеве епохе? Баш као и после ње? Заиста, зашто опет о председнику Николићу?

Не, наравно, због празнословног критицизма нити опседнутости председником, не више нити због свих ранијих заблуда у које је довео сопствени Народ (много) пре и током изборне кампање, не чак ни због наслућеног Ахтисаријевог рукописа у одвећ непостојећој платформи о Космету, не, већ стога што је управо председник Републике својом последњом, у низу контраверзних изјава, према којој ће „Србија испунити све услове које је ЕУ поставила и другим земљама кандидатима“ крунисао нарастајуће неповерење Народа ореолом барем једнако „сјајним“ као и његов претходник, Борис Тадић.

Овом изјавом он је раскринкао и последњу илузију о односу актуелне власти према ЕУ. И не само то, овом изјавом је још једном и на веома подмукао начин, јаловом еуфемистичком терминологијом потврђен континуитет са разарајућом антинационалном догмом дојучерашњег председника. Јер каква је суштинска разлика у изјавама „ЕУ нема алтернативу“ којом се поносио претходни први човек државе, Борис Тадић, и горе наведене Николићеве, која имплицира да ЕУ не поставља никакве посебне, специфичне услове Србији, различите од оних које су на свом путу прикључења Унији испуниле све остале земље чланице!?!. Наиме, пошто најпре изузмемо непобитно, односно занемаримо да председникова изјава не одговара истини с обзиром на сва досадашња злодела учињена Србији од стране ЕУ, и с обзиром на недавну испоставу седам нових бизарних, у историји ширења ЕУ никада раније прокламованих услова  од стране Андреаса Шокенхофа, високог представника владајуће немачке партије канцеларке Ангеле Меркел, а који се директно тичу атрибута суверенитета Србије, поставља се једино смислено питање, шта је онда посебан услов ако то није гореусловљено успостављање доборсуседских односа са делом сопствене територије? Може ли се из изјаве председника Србије ишта друго закључити до да признање Косметске независности и није никакав посебан услов и да је таква агенда већ испланирана сасвим у складу са Ахтисаријевим упозорењем да ниједна земља не може помислити да уђе у ЕУ ако има унутрашње или проблеме са суседима? Да ли је најзад оваква минимализација овако драматичног захтева/ултиматума који својом свеобухватношћу превазилази пуке територијалне реперкусије и морбидно задире у димензије историјске позиције Србије у европској повести и њено идентитетско биће – симболична најава нужности почетка повлачења Отаџбине на резервни положај? Оног повлачења које можда увелико већ траје, а ако и није још увек отпочело, зацело претпоставља голготу аналогну оној коју (симболично, опет) памте завејане Албанске гудуре под опанцима српских војника на путу ка средоземљу? Ако није, онда одговор (изјава) председника државе не може бити кукавичкији и нечаснији ни у тактичком ни у стратешком смислу. Ако јесте, онда капитулација не сме бити потписана. Управо онако како то није учињено ни када је Српска влада 24. новембра 1915. године напустила Призрен запутивши се преко Везировог моста према Скадру и Љешу. И Слободи.

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ

Advertisements

ОКУПЉАЊЕ ПРОТИВ ОКУПАЦИЈЕ


Део текста изворно објављеног септембра 2011. године на патриотској блогосфери

 

…Окупљање српског Народа неће допасти међународном фактору, као што му се допало и које је подржао 2000. године, те да ће све предузети да исто пропадне или буде компромитовано, као и да ће окупљање српског Народа бити артикулисано политичким гласом веома малог броја политичких странака, покрета и појединаца, супротстављених врзином колу национално инфериорних и споља организованих и оснажених реалиста и одрода…”
Фотографија: srbin.info

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

РЕЧ-ДВЕ О ДЕ ГОЛУ. Када је Шарл де Гол, подсекретар државне одбране и рата и координатор за односе са уједињеним Краљевством у влади Пола Рејноа, 17 јула 1940. године, одбијајући да прихвати капитулацију отаџбине, напустио Париз и стигавши у Лондон основао Владу Слободне Француске у егзилу, мало ко је веровао да ће то бити клица политичке ренесансе послератне француске државе и стратешки увод у накнадно афирмисање јаке и независне спољне политике  и доследно чврстог става на међународној сцени, чија кулминација припада периоду препознатом као „политика величине“ (фр. Politique de grandeur).

Већ следећег дана по пристизању у Британију, де Гол се обратио француској јавности путем ББЦ радија изговоривши том приликом надалеко чувену реченицу: “Ватра француског отпора не сме се угасити”. Да би до тог циља стигао, де Гол је, ризикујући да изгуби подршку савезника, основао и предводио покрет Слободна Француска, отворено супротстављен Америчкој администрацији која је доследно одржавала контакте са више него компромисно орјентисаним и Немачкој наклоњеном Вишијевским режимом маршала Филипа Петена.

Након ослобађања Париза 1944.г. савезници су признали легитимет привремене владе Француске Републике на челу са де Голом да би само годину ипо дана касније де Гол лично, због непомирљивих сукоба политичких странака и уставних хендикепа тзв. Четврте Републике, вратио мандат Народу.

У амбијенту левичарске подршке режиму, драматично  свестан могућих дезинтегративних политичких процеса у држави, у априлу 1947. године, де Гол започиње велику, свеобухватну, постидеолошку реформу политичке сцене окупљајући око себе више од политичке класе и организација, творећи општенационални фронт, тзв. Покрет окупљања француског Народа.

Приликом оснивања овог покрета, крупни капитал је био према овом покрету подозрив, пошто је сматрао деголисте неодговорним и радикалним, што не би био случај да је покрет био класична грађанска десница (читај: либерална десница) која је готово по правилу на страни крупног капитала. Иако након почетног ентузијазма пасивизиран, а посебно после повлачења из политичког живота и самог де Гола 1953. године, Покрет окупљања француског Народа функционише до 1956. године када и сам, формално, престаје са радом.

Притиснут, међутим, теретом Алжирског процеса ондашњи француски председник, деголиста по опредељењу, Жак Масу, посредством генерала Раула Салана, заповедника француске војске у Алжиру, провоцира околности де Головог политичког реактивирања, што овај прихвата 1958. године, крчећи, на трагу Покрета окупљања француског Народа, пут изборној победи, уставним реформама и већ поменутој епохи „политике величине“ (шездесете године 20. века).

РЕЧ-ДВЕ О НАМАТешка времена изискују политичка окупљања људи, група, организација, покрета, институција и иних који се, иначе, у много чему не слажу. Неслагање, свакако, није несвојствено политичкој конкуренцији идеја и штавише, добродошло је, али само онда када нису угрожени витални национални и државни интереси. Ако дозволимо виши степен толеранције на неслагање и допустимо да и витални национални и државни интереси буду модулирани разликама политичких интерпретација виталних интереса, остаје отворено питање на који начин дефинишемо и како доживљавамо појам (не)слободе, односно, када престаје неслагање око разумевања чињенице да се земља налази у стању идеолошке, економске, вредносне и територијелне окупације и које су могућности отпора и освајања слободе?

Жудно напуштајући почетком 2000. године, шездесетогодишњи глиб марксистичког модела и муњевито потањајући у амбис либералног коцепта током последњих 11 година, српски Народ је направио трагични егзистенцијални салто мортале са епилогом најмање једнако погубним као и оним који је био последица марксистичке парадигме. Сада је време да у Србији заслужено буде рехабилитован једини амбијентални и историјско-културолошки оправдани политички и животни образац, заснован на просвећеном традиционализму као брани од свих екстремизама а посебно (ултра)марксистичких са једне стране и (анархо)либералних са друге стране. Свестан је тога не само политички естаблишмент, понајпре национално орјентисани део парламентарне опозиције и ванпарламентарног корпуса, већ и сам Народ. И вероватно је то подручје око којег неће бити нарочитог размимоилажења национално самосвесног политичког блока и Народа са којим ће морати да твори фронт. Свако неслагање на овом пољу, нажалост, представљало би даље озбиљно угрожавање националног и културног идентитета у духу недавно прокламованих амбиција највиших представника државе и режима.

Теже, али не и питање без одговора, јесте, како и у коме препознати деголистички дух међу актерима на српској политичкој сцени? Наравно, неко ће упитати, зашто баш Шарл де Гол и деголизам, зашто не, на пример, Вили Брант, или Михаел Горбачов? Или било ко други? Један од одговора је садржан управо у делу де Голове биографије наведеном на почетку овог текста. Основна одредница читаве политичке каријере француског војсковође и председника државе, а не само предоченог биографског фрагмента јесте јасно и доследно заступање француских националних интереса упркос међународним приликама и геополитичкој снази актера а све на начин који није доводио у питање нити једну националну слободу а најмање територијалну. У периоду када је Бела кућа предност у комуникацији давала намесничком Петеновом режиму, де Гол је клицао о ватри националног отпора који не сме бити угашен да би потом са места привременог председника владе, разочаран страначким конфронтацијама вратио мандат Народу и започео ванидеолошки преображај француског политичког амбијента, иницирајући чувено окупљање француског Народа чији је далеки, али коначни епилог био не само избор за председника Пете Републике већ свеопшти просперитет Француске са доминантним политичким утицајем у Европи и свету и последичних „тридесет изврсних година“ [1], окончаних почетком деведестих 20. века.

КО ће у актуелним српским приликама робустно одређеним недвосмисленом подршком америчке администрације (али и не само ње, због чега ће тај глас бити историјски драматичнији и узвишенији) први проговорити о ватри националног отпора и Слободи, ко ће потом започети предидеолошко и постидеолошко историјско окупљање српског Народа око идеје о Слободи, не следећи, већ творећи народни сан, има ли међу савременим српским политичарима оних који својом политичком и људском биографијом надахњују Народ слободарским духом и посвећеношћу државним и националним интересима попут де Гола, питања су на које ће одговор дати дани пред нама. Тај одговор мора рачунати са чињеницом да се окупљање српског Народа неће допасти међународном фактору, као што му се допало и које је подржао 2000. године, те да ће све предузети да исто пропадне или буде компромитовано, као и да ће окупљање српског Народа бити артикулисано политичким гласом веома малог броја политичких странака, покрета и појединацасупротстављених врзином колу национално инфериорних и споља организованих и оснажених реалиста и одрода, за разлику од прагматичног, али идеолошки разуђеног конгломерата странака које су 2000. године биле супротстављене усамљеном и напуштеном Слободану Милошевићу.

Будимо уверени, ово ће бити тежак задатак а успех ће бити прави национални подвиг.Зато је и неопходно започети окупљање српског Народа одмах, баш онако како је то учинио и у чему је истрајавао де Гол некада, или како то чини Владимир Путин данас.

Повезани текстови: ПОСЛЕДЊИ ПОЗИВ ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО

Повезани текстови: СЛОБОДА – НАЦИОНАЛНИ ЦИЉ

Повезани текстови: ЛОГИКА САМОУБИСТВА ИЛИ НАРОД ТРЕБА ДА ЗНА

Повезани текстови: ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ

Повезани текстови: ОД СРБИЈЕ ДО ЕУ И – НАТРАГ

ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ


Фотографија: Србин.инфо

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

У оној мери у којој је Устав положио испит времена, у истој мери Уставни суд не сме да оклева да учини исто. У тренутку бесконачно маленом за историју времена, али толико важном за историју Србије да превазилази границе времена, Уставном суду, сасвим нетипично спрам историјског повода и међународних околности у којима се земља налази, препуштена је на разрешење хамлетовска дилема опстанка територијалне целовитости Србије. Мање је важно, у овом историјском тренутку, што коначна одлука Уставног суда аутоматски имплицира и правне репрекусије које се односе на оне који су се о Устав огрешили, ако јесу, колико је значајно уставобранитељски поступајући одбранити земљу од започетог растакања њеног територијалног интегритета. А потом, све по реду, ако буде било основа.

Елем, Уставном суду Србије, вероватно као ретко којем националном уставном суду у свету, припала је мучна и незахвална, али племенита дужност у руке, да исходом своје нормативно – контролне надлежности отвори правни простор за моралну рехабилитацију државне политике и опоравак националног самопоштовања са једне стрене, или пак верификује и „одобри“ средство за окончање процеса еутаназије сопствене државе, са друге стране. Уставни суд, јасно је, не може бити компензација за потпуно одсуство парадокса родољубља, врхунског начела одговорне оданости сопственом Отачаству, односно јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…) и зато се од њега не може очекивати одговор који представља свеобухватно решење, какво је могло бити издејствовано да је политичка класа на власти током протеклих пет година била повинована моралном императиву, тј. парадоксу родољубља, ако већ није била у дослуху са сопственим Народом. Највише што се може очекивати јесте хируршка правна прецизност у погледупредлога Демократске странке Србије о оцени уставности уредби Владе о бриселским споразумима, посебно стога што је реч о питању од највећег државног значаја у новијој историји Србије.

Специфичну тежину овом неодложном питању даје не само ванвремена актуелност косметске истине у нашем Народу, већ и његова присност са општом националном историјом насталој на њој (косметској истини) и његово (неодлног питања) проистицање из најдубљих, темељних  основа националног идентитета. Постали смо, дакле, и на жалост, потоњих дана, болно свесни чињенице да последња линија одбране јужне српске покрајине неће бити видовдански код којим је Космет оплеменио своје потомке, па можда ни дуго најављивани консезус о Косметском питању, већ један формално-правни акт, Устав, односно, једна национална институција, Уставни суд Србије.

Оваквим расплетом догађаја на безпризорно неморалној политичкој сцени Србије (част доследно аутономним изузецима), Уставни суд, и нехотећи, постаје најзначајнији чинилац даље судбине Србије а његове одлуке неће одредити само будућност наше државе и нашег Народа, већ, не треба то занемарити, и дизајн даљих непочинстава креатора свуда где је његова чизма ступила, и где још није. То је управо она круцијална околност, следећа после основне, коју би Уставни суд стално требао да има на уму док се буде бавио оценом уставности Боркових бриселских договора, ако не због епилога свог професионалног ангажмана овим поводом, а оно због властите, стручне и институционалне аутономије коју не сме да доведе у питање, без обзира на карактер своје одлуке. Када већ о својој политичкој (и моралној) аутономији нису бринули они који су га (Уставни суд) својим деловањем довели у положај да управо он мора пресећи Гордијев чвор. Ако мора.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Од предкапитулантске Србије до посткапитулантске епохе…


ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

6 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами. Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон 20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, зготовљеном, сва је прилика, много пре

Пећка патријаршија је била аутокефална црква, са седиштем у Пећи,која је постојала од 1346. до 1463. године, а затим поново од 1557. до 1776. године. садашња Српска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију.
Фотографија: Плетеније словес
тренутка када ће угледати светло дана и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Ако буде? Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи (који је неизоставно морао у се апсорбовати и становиште референтних, неполитичких институција, попут САНУ, УКС, струковних удружења, независних интелектуалаца и осталих непарламентарних покрета и организација…, јер шта је консензус о Коемсту као изворишту духовног идентитета нације ако игнорише становиште целокупног Народа, до мајоризовано становиште моћне мањине на власти?), остаће, на жалост, изнуђени, помирљиви (квази)консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасном, али искреном међународном заједницом. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, преко неодустајног „Србије која неће скренути са европског пута“, до негирања могућности да икада буде „председник у Приштини“, суморни пејсаж (анти)српског становишта

Пећка патријаршија. Свети Сава је организовао прву самосталну српску цркву. То је била Жичка, а касније Пећка архиепископија. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед. Он је уздиже на ранг патријаршије, а српски архиепископ Јоаникије II је проглашен за првог пећког патријарха.
Фотографија: Плетеније словес
није јасан и очигледан само ономе ко то не жели да види. Једноставно речено, сва наша ранија приношенија вазализацији земље, учињена од стране бившег председника, Бориса Тадића и бриселског подвижника Борислава Стефановића, биће крунисана и последњим приношенијем чију смо злослутну увертиру имали прилике да видимо ономад у Бриселу, оним симболичним приношенијем џелату које ће нас увести у посткапитулантску епоху. У тој епохи, будимо сигурни, неће бити места за Космет у српском јавном простору. У најдубљој тишини, иза кулиса јавности, Косметом ће се бавити ситнији државни чиновници док ће домаћи полемички етар бити празан, или, у најбољу руку стриктно и ригорозно контролисан. За то време, које ћемо почети да меримо оног кобног јутра када видовдански код за дешифровање појма Слободе сами истргнемо из националне и светске историје и заметнемо га у безлично мноштво глобализације, повремени, спорадични уздаси појединаца или Народа биће доследно игнорисани и/или проглашавани анахороним и ирационалним вапајима превазиђених и ретроградних. А када будемо слушали, ако будемо слушали, о отмицама и хапшењима, злостављању и шиканирању нашег мученог рода на

Шар-планина
Национални парк Шар-планина се налази на Косову и Метохији, Србија.
Поред природних лепота Шарпланина представља и богато културно-историјско наслеђе са 34 средњовековне цркве и манастира, попут манастира Св. Петра Коришког из 13. века и манастира Св. Архангела из 15. века надомак Призрена, а туристима је на располагању и ски-центар на Брезовици. Фотографија: С. Јосимовић
Космету, вандализацији и скрнављену верских светиња и културне баштине, већ подоста помешаних доживљаја недавно “скинутог” вишегодишњег баласта са сопствених плећа и нестишљиве нелагоде поводом бранковићевизације националног и личног морала, биће то на готово волшебан начин и можда тајним каналима, преко малобројних независних гласила или усамљених појединаца. Ако их буде. У информативним емисијама домаћег медијског простора о томе нећемо слушати ни у рубрици „вести из региона“. Хоће ли нас наш Космет чекати да му се једног новог јутра коначно вратимо, не треба да се питамо? Право питање јесте, хоће ли још бити икога ко жели да се врати? Или још прецизније, хоће ли то бити правно могуће? Икада, после…

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА; ПРЕДСЕДНИЧЕ

Повезани текстови: О ИСКРЕНОСТИ НЕМАЧКЕ ПРЕМА СРБИЈИ

Share this:

ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ


Пише: Станимир Трифуновић

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами.   Наставите са читањем