Tagged: Србија
ОД ГАВРИЛА ДО ПРИНЦИПА
Пише: СтанимирТрифуновић
Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/
На слици: Гаврило Принцип;
Фотографија: http://www.rtv.rs
Од када смо као држава, јасно је и када и како, заузели резервни геополитички положај – (злурадом и злокобном дефетизму у инат, не називам исти (положај) правим именом), преблизу свему ономе што историјски никада нисмо били и предалеко од свега онога што смо одувек били, покорно прихватајући сва туђа и арогантно се не обазирући на сва сопствена непочинства, и свакако, најдраматичније међу њима – радикално самоукидање дијахроничног националног идентитета и свођење истог на његов спорни и привремени синхронијски аспект, сасвим у складу са опортуним прагматизмом Јовановићеве (Чедомир, прим. аутора) наречене идеје о неопходности промене орјентације читавог друштва, само неуспелим еуфемизмом за већ чувену промену „културне матрице“, како је у то фино, у својим месијанским амбицијама умео да промовише ранији председник Тадић, у својим још чувенијим беседама са Басаром, па још системски становито одустајући да о томе и зборимо, како доликује прогнаном, превареном и окупираном – постали смо добровољним саучесником у најдалекосежнијем пројекту реинкарнираног евроатланског мутанта – морбидном историјском ревизионизму…
На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: http://www.novimagazin.rs
Без намере да потцртавам много пута објашњавану функцију овог гломазног антиисторијског и антицивилизацијског пројекта неоимператора, подсетићу читаоце да се амерички, британски, а, пре свега, немачки медији, утркују да избијање Првог светског рата прикажу у новом светлу, тобоже захваљујући новим историјским чињеницама. За почетак Првог светског рата, наиме, оптужују се Русија и Србија, док Немачки „Велт“ и амерички „Волстрит џорнал“ Младу Босну изједначавају са Ал Каидом, а Гаврила Принципа проглашавају терористом, претечом Бин Ладена. Поврх тога, или пре свега, бурну полемику у јавном простору и књижевним круговима изазвала је ничим изазвана (?), безпризорна изјава Вука Драшковића да су Србију скупо коштали Принципови хици у Сарајеву. На страну право на слободу мишљења и специфични статус који у друштву заузима (добија) особа која је ово изговорила. На страну и свест о преображају истог у времену насилног настојања преображаја читавог друштва. Овом реченицом нису уистину испаљени хици у историјску истину, сасвим је непобитна историјска чињеница о размерама српског пострадања током Првог светског рата, већ је овим тенденциозним чином стрељана најузвишенија жртва српског постојанства, а са њом и јединствени видовдански код српског слободарског духа и његово метафизичко значење како за српски Народ тако и за принцип Слободе уопште. Није то био пуцањ само на националну историју и колективно памћење, па чак не ни на саму истину. Био је то груби, подмукли покушај атентата на смисао праведног отпора иначе и читав бесконачни ланац ослободилачких покрета утиснут у карту повести савремене цивилизације као њен најблиставији водени жиг. А знали смо и тада, као што знамо то и сада, да ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, тј. свега онога што и јесте кост у грлу наших опонената. Но, слутимо ли након свега што нам се догодило и након окончања преузетог пројекта од старне неоимператора обрисе националне судбине и будућег статуса Србије? Јесмо ли свесни да ћемо по завршетку “евакуације” иницијатора (и губитника) светских ратова и починилаца ратних злочина и геноцида из мрачних епоха светске историје заузети место најозлоглашеније нације? Зар тако лако смећемо са ума да је терен савршено припремљен последњих 2о година?
На делу је, елем, поништавање свих кључних последица Првог светског рата и коначно урушавања версајског система. На делу је и нескривен напор неоимператора да нас потпуно и безрезервно приволи да драговољно саучествујемо у морбидној инверзији вредности и осионом прекрајању историје. На делу је, на жалост, и одсуство недвосмисленог званичног становишта наше државе. А, морало би га бити пред обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата и сред бруталне најезде ревизиониста. Отуд и толики слободан, брисани простор за бесловесну снисходљивост појединаца у „слободоумним“ интерпретацијама овог догађаја и његових последица којима се поспешује атмосфера оправданости негације истине и остварује утисак општег националног становишта. Али, ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе, говорио је Ниче. Другим речима, ништа није случајно, па ни актуелни политички, друштвени и вредносни амбијент. Није случајно ни то што су стопе Гаврила Принципа на мосту на Миљацки заливене, као што ни његова биста није грешком завршила у неком сарајевском магацину.
Морамо, дакле, проговорити. О Принципу. О нама. Добродошао је сваки глас, посебно онај који је снажно артикулисан јасном државном позицијом, макар одјекивао са резервног геополитичког положаја. Јер то није обичан глас случајног учесника. То је глас националног идентитета, и трагичног и величанственог, и повређиваног и понижаваног, али постојаног и непоткупљивог! То је глас којим не чувамо симболику Гаврила Принципа у националној историјској свести, већ спашавамо принцип на којем је стасао Гаврило. То је онај принцип који операционализује парадигму континуитета српског слободарског духа и националног поимања Слободе. Из Гаврила није „прозборио“ импулсивни карактер заведеног осамнаестогодишњег адолесцента, све и да је тако, све и да је мрежа међународних обавештајних служби заиста умешала своје прсте у стварању амбијента, инспирисању и организацији сарајевског атентата, како се понегде полемише, из Гаврила је „проговорио“ Милошев завет и оно грумење „слободне српске земље“ коју је, преневши је из Србије, положио на гроб Богдана Жерајића. У времену мноштва националних пораза и губитака, ово је зацело последњи принцип који бранимо. Ако га бранимо.
ПС. Остаје отворено питање каква би представа била на репертоару међународне и дела домаће политичке и јавне сцене да је којим случајем већ припремљену бомбу на Престолонаследника Аустро-Угарске монархије, надвојводу Фрања Фердинанда и његову супругу Софију бацио Мухамед Мехмедбашић, младобосанац којег су у Сарајеву 1943. године ликвидирале усташе?
Значење термина:
- ДИЈАХРОНИЧНИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од историјских одредница субјекта, ствараних и стицаних доминантно на континууму времена – од почетка до актуелног доба;
- СИНХРОНИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од ововремених, актуелних својстава субјекта;
На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info
Миша Матић: Ђиласа „ни о бандеру“
У претходним данима дневни лист Политика, свакодневно врши притисак на јавност да се придружи једном необично захтеву одређене групе грађана, која покушава да „некој великој улици или булевару на Новом Београду“1 надене име предратним речником речено: пропалог студента, или како га данас представиља Википедија: црногорски и југословенски комуниста, учесник народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент и писац из Црне Горе, док у пресуди Суда части за резервене офирице и резервне војне службенике од 15. јула 1957. стоји: „Ђилас Милован, рез. Генерал-пуковник, Црногорац, држављанин ФНРЈ, ожењен, отац двоје деце, без занимања, свршио велику матуру, са сталним местом боравка у Београду, Палмотићева бр. 8.2“ Чиме човек без занимања, црногорски комуниста и шта још већ, завређује да понесе име било какве улице, булевара, сокака, па чак ћошка или бандере у престоници Србије?
Земљо моја
На слици: Пејсаж из Србије; Фотографија: jup3nep.deviantart.com
…А онда је студен прострујала кроз сутон. Изненада.
Мирис печеног кукуруза зачешљaо је однекуд жегом испуцалу земљу и нестајао ка облацима који су се набирали попут веђа војника. Са пресахле реке прхнуше чворци…
На слици: Шљива; Фотографија: http://www.rtv.rs
…Пробијао сам се кроз окитом полегле гране шљива напрежући се да у свелој трави наслутим опале плодове. Расути као покидана ниска модрих бисера скривали су се сумрачјем тла… „Ни веће суше ни бољег рода“, помислих…
…А потом ветар заплеса чардаш. Запишташе коњи из нигдина. И она тишина небесна.
Кап клизну низ мој врат. Па још једна низ надланицу. Под скупљеним прстима стегох род и…
„Киша, оче“, прошапутах.
…Са ударом грома преврнух котарицу, пљунух и опсовах а од силине крупних капи потрчах у крошњом импровизован заклон. Претвaрах се да нисам приметио шаку погажених шљива. И пре него сам стигао да се шћућурим отац ме привуче на груди…
„Сине мој, гази на врховима прстију и када сањаш. Свака стопа ЗЕМЉЕ је натопљена крвљу и свуда је гробље…“
…Дисали смо један другоме у лице згрчени под шљивом са које се сливала киша, хладна као зебња наших душа…
На слици: Надолазеће невреме; Фотографија: http://www.navodi.com
О СЛОБОДИ МОРАМО ПЕВАТИ
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/
На слици: Повлачење српске војске преко Албаније;
Фотографија: facebookreporter.org
Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политичке елите, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…
На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com
Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?
Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?
Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.
Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.
На слици: Сцена из филма “Андреј рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/
Драгомир Анђелковић: (Гео)политички аспект приватизације Телекома
Какве би могле да буду последице несмотрене приватизације Телекома Србије по српске националне интересе?
„МИР“ ТВОРЧЕВ И ШЕГРТОВ
На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com Наставите читање
„ДА“ ЗА „НЕ“, ИЛИ УКУС СЛОБОДЕ
На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com
Прегршт различитих интерпретација вечерашње одлуке Владе Србије да одбије бриселску понуду о решењу Косметског питања, од оних афирмативних али ретких до посве сумњичавих и многобројних, међу којима, поред незаобилазног еврофанатичног оркестра значајно место заузима читав конгломерат оних које иза ове одлуке наслућују само лицемерни маневарски потез привременог одлагања капитулације, драматично говори о сложености процеса рехабилитације добрано пољуљаног националног самопоуздања и дубини параноичне подвојености Народа од власти и обратно…
На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com
Наиме, не мали број реакција родољубиво орјентисаног света чија је централна значењска тенденција садржана у констатацији да је одавно још по среди оживотворени и неповратни процес чијој се очекиваној сутрашњој формализацији супротставио тренутни страх власти од евентуалне реакције свог Народа, парадоксално сведочи о страху истог тог дела Народа од обриса Слободе који се може наслутити иза очекиваног истрајавања власти на оваквој одлуци.
Није тренутак, елем, за сумњом опхрвану проблематизацију вечерашње одлуке Владе Србије. Тренутак је за разборити, хладнокрвни национални поклич подршке владином становишту којим се осим оснаживања преговарачке позиције Србије, родитељски остварује корективна улога Народа према власти коју је бирао (ако јесте бирао?) и иста (власт) приводи националној историјској парадигми у часу када је управо она (национална историјска парадигма) „претила“ да трајно постане њена грижа савести. Овај синтагматски напор Народа не сме изостати у часу када је држави и нацији више од свега потребан одлучни ехо јединственог става око јединог нам Космета, упркос недостатку моралне снаге актуелне власти да храбро обави своју историјску дужност и отворено ЗАТРАЖИ подршку Народа за своју вечерашњу одлуку. Јер друге одлуке не може бити. И зато што би неизоставно подршку добила. Ако већ власт то није учинила, учинимо то ми, сливајући своју солидарност њеној вечерашњој одлуци у слободарски историјски ток. Онај ток који је старији и од нас оводанашњих Срба и од привременог владајућег реда и који над нама бди од Светог Саве и Видовдана.
И на послетку, ко вечерас није осетио дамар достојанства и укус Слободе не сме сметнути са ума да ће верујући у своју завереничку визију можда и на жалост и дочекати њену емпиријску валидацију (јер свакако власт коначно бива истерана на чистац и наредних дана ће коначно бити потпуно јасна њена улога у актуелном геополитичком и осталом галиматијасу), али и бити на страни свега што компромитује напоре ка девазализацији Отаџбине и свих оних којима је до тога јако стало.
На слици: Видовдан;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org
Очев непребол
На слици:Шар-планина;
фотографија: http://www.haoss.org
Расплела си косу бешумна лепотице. И прозборити нећеш. А, ко ће очешљати боре које ноћ просу обронцима стаса?
Коме да кажем…
На слици: Шар-планина;
Фотографија: http://www.haoss.org
Ископали су ти очи МОЈИМ прстима. Срце су ти ишчупали ОВИМ шакама. Немаш више нити гласа. СВОЈИМ сам твој утихнуо. Земљо моја…
Остала је од тебе само моја чежња за тобом. Оно корака што те не прокорачах, оно стаза што не докорачах… И очев непребол који од сопствене деце прикривам.
На слици: Шар-планина;
фотографија: http://www.pouke.org
ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ ИЛИ, НАРОД НИЈЕ САУЧЕСНИК
Пише: Станимир Трифуновић; Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/
На слици: Сцена из филма: “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com
У којој мери је потмуло и громко ћутање Народа субверзивна претња бахатој антинациналној политици државног врха тешко је наслутити у околностима тоталне медијске и вредносне окупације националног и индивидуалног разума…
Тек, сведен на суморни али снажни егзистенцијални рефлекс, још добрано поткрепљен робустним медијским илузијама, Народ је, не својом вољом, вешто измакнут из процеса критичког посредовања између општих националних интереса са једне стране и власти која исте, наводно, артикулише, са друге стране. Овим пројектом, дизајнер разграђивања српског идентитета успешно је остварио барем два циља: Најпре, огромна историјска и слободарска енергија српског Народа, превасходно је апсорбована базичним индивидуалним потребама и као таква подвојена од крупних националних питања, какво је КОСМЕТСКО питање данас. А потом, власти су „добиле“ празан, брисани простор за спровођење неразумних наума којима на пут неће стати Народ којег се исти животно тичу.
На жалост, описаном евакуацијом власти од сопственог Народа, Космет је постао симболом мноштва појединачних туга које вазални режим својом антидржавном политиком не претендује да обједини у непоколебљиви национални ехо родољубља, већ их хладнокрвно препушта драматичним и болним личним епилозима, упорно одустајући од видовданске етике на којој је саздана вредносна и духовна генетика Народа и још упорније се удаљавајући од Народа самог.
На слици: сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de
Овај злослутни искорак власти из историјске вертикале свог Народа и свега што представља парадигму његовог идентитета не упућује само на степен деформације политичке призме кроз коју класа на власти посматра прилике у земљи (сасвим сигурно посве другачије од Народа који јој је поклонио поверење), већ сведочи и о потпуном одсуству обриса њене примарне историјске улоге: творења непоходних и нужних услова за овоепохално окупљања нације око најдревније националне истине, актуелне данас исто колико и у време њеног настајања. Овај синтагматски напор компоновања целокупног Народа око узвишених идеала Слободе и правде, који није морао (нити смео) прерасти у ратнохушкачки поклич нити једног тренутка, а свакако је био преко потребан за постојану одбрану националних интереса, изостао је у оној мери у којој је власт природно израсла из Народа.
То је неизоставно најснажнији, а вероватно и једини разлог, зашто је до потоњих дана изостао процес окупљања српског Народа. Тим пре, што је држава на удару (безмало) остатка света, дакле, спољашњег непријатељ који по правилу рефлексно мобилише националну солидарност, за разлику од унутрашњих политичких, међустраначких разлика које генеришу делимична и привременија окупљања, готово по правилу, као последицу парцијалних интереса и/или идеолошких пристрасности својих присталица.
Елем, историјска парадигма, онај ванвремени идентитетски генотип нације као врста рефлексног одговора на угрожавајуће спољње стимулусе, никада до дана потоњих није био хендикепиранији за зрелу оданост своје политичке елите основној властитој мисији: саборизацији нације у времену актуелном. Уместо тога, арогантним отуђењем од националних интереса, власт је одустајући од дослуха са својим Народом, јединственим чуваром универзалног кода за дешифровање појма Слободе, дигла руке и од историјске парадигме и оставила Народ на геополитичкој ледини онда када му је била најпотребнија. Недоралса за хоризонтално повезивање Народа око сопственог интереса, попут ткива око костију, власт је безпризорно оголила вертикални смисао национа, остављајући га изложеном свим атавизмима савремене цивилизације, а посебно оном њеном делу који је ка њему усмерио старе историјске анимозитете и непресахле ресантимане.
Отуд, громко ћутање Народа, није никаква потврда сагласности са политиком власти, илити, недај боже, саучесничког одобравања њених антинационалних и антидржавних непочинстава, како се од стране бескрупулозног медијског апарат жели представити. Не! Ова тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој парадигми. Не ћути, Народ, дакле. Народ се у тишини евакуише од сопствене власти и – ослушкује. Ко ће први проговорити о окупљању. Али веродостојно и родољубиво. Јер само такав глас представља вапај за Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.
На слици: Сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de
ЛАПОТ НАД СОПСТВЕНОМ ДРЖАВОМ
На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.diary.ru
Након бесловесног урушавања крхке али јасне државне политике оличене у националном становишту Војислава Коштунице, брутално спроведеног од стране претходне владајуће олигархије током њеног четворогодишњег харања Отаџбине, уместо очекиване и нужне рехабилитације српског становишта и започињања неопходног националног окупљања – уследило је ново „подвижничко“ удаљавање од националних интереса до предстојећег самоукидања државности на делу властите територије…
Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће међутим бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника, будимо уверени. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би творца могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом којом је себе опхрвао и најмучнијим антидржавним чином – издајом националних интереса.
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org
Али, наше власти морају знати да тим чином неће ставити тачку на И(здају). Прва издаја се, наиме, не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!
Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.
Но, како и ми живимо одлуке наших предака, тако ће и наши потомци живети наше одлуке. Стога, ако је ишта важно данас, јесте да им оставимо наду ( и утеху ) да су неки од њихових предака, онда када је презирање сваког суверенитета и свог Народа вредело шаку сребрењака, часно чували жижак националне Слободе. И, можда је то, на жалост, или срећу, наша једина мисија данас.
Јер, неће проћи још много времена када ће измучени српски Народ осетити понос што је истрајавао у нечему у чему је у једном периоду био прилично усамљен а значило је много за међународно право и међународне односе, баш као што ће и не мали број нас, непоколебљиво истрајних у инсистирању на националној самобитности и присно привржених принципима које су погазили они којима смо (по)веровали – осетити понос што је истрајавао у нечему у чему смо у једном периоду били прилично усамљени а значило је СВЕ за нашу Отаџбину. То је била наша одлука када одлуке наше политичке класе нису следиле историјски код сопственог народа.
На слици: Сцена из филма: “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com
СРБСКИ ЖУРНАЛ 