Tagged: Станимир Трифуновић

ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ


Фотографија: Србин.инфо

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

У оној мери у којој је Устав положио испит времена, у истој мери Уставни суд не сме да оклева да учини исто. У тренутку бесконачно маленом за историју времена, али толико важном за историју Србије да превазилази границе времена, Уставном суду, сасвим нетипично спрам историјског повода и међународних околности у којима се земља налази, препуштена је на разрешење хамлетовска дилема опстанка територијалне целовитости Србије. Мање је важно, у овом историјском тренутку, што коначна одлука Уставног суда аутоматски имплицира и правне репрекусије које се односе на оне који су се о Устав огрешили, ако јесу, колико је значајно уставобранитељски поступајући одбранити земљу од започетог растакања њеног територијалног интегритета. А потом, све по реду, ако буде било основа.

Елем, Уставном суду Србије, вероватно као ретко којем националном уставном суду у свету, припала је мучна и незахвална, али племенита дужност у руке, да исходом своје нормативно – контролне надлежности отвори правни простор за моралну рехабилитацију државне политике и опоравак националног самопоштовања са једне стрене, или пак верификује и „одобри“ средство за окончање процеса еутаназије сопствене државе, са друге стране. Уставни суд, јасно је, не може бити компензација за потпуно одсуство парадокса родољубља, врхунског начела одговорне оданости сопственом Отачаству, односно јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…) и зато се од њега не може очекивати одговор који представља свеобухватно решење, какво је могло бити издејствовано да је политичка класа на власти током протеклих пет година била повинована моралном императиву, тј. парадоксу родољубља, ако већ није била у дослуху са сопственим Народом. Највише што се може очекивати јесте хируршка правна прецизност у погледупредлога Демократске странке Србије о оцени уставности уредби Владе о бриселским споразумима, посебно стога што је реч о питању од највећег државног значаја у новијој историји Србије.

Специфичну тежину овом неодложном питању даје не само ванвремена актуелност косметске истине у нашем Народу, већ и његова присност са општом националном историјом насталој на њој (косметској истини) и његово (неодлног питања) проистицање из најдубљих, темељних  основа националног идентитета. Постали смо, дакле, и на жалост, потоњих дана, болно свесни чињенице да последња линија одбране јужне српске покрајине неће бити видовдански код којим је Космет оплеменио своје потомке, па можда ни дуго најављивани консезус о Косметском питању, већ један формално-правни акт, Устав, односно, једна национална институција, Уставни суд Србије.

Оваквим расплетом догађаја на безпризорно неморалној политичкој сцени Србије (част доследно аутономним изузецима), Уставни суд, и нехотећи, постаје најзначајнији чинилац даље судбине Србије а његове одлуке неће одредити само будућност наше државе и нашег Народа, већ, не треба то занемарити, и дизајн даљих непочинстава креатора свуда где је његова чизма ступила, и где још није. То је управо она круцијална околност, следећа после основне, коју би Уставни суд стално требао да има на уму док се буде бавио оценом уставности Боркових бриселских договора, ако не због епилога свог професионалног ангажмана овим поводом, а оно због властите, стручне и институционалне аутономије коју не сме да доведе у питање, без обзира на карактер своје одлуке. Када већ о својој политичкој (и моралној) аутономији нису бринули они који су га (Уставни суд) својим деловањем довели у положај да управо он мора пресећи Гордијев чвор. Ако мора.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Advertisements

Од предкапитулантске Србије до посткапитулантске епохе…


ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

6 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами. Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон 20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, зготовљеном, сва је прилика, много пре

Пећка патријаршија је била аутокефална црква, са седиштем у Пећи,која је постојала од 1346. до 1463. године, а затим поново од 1557. до 1776. године. садашња Српска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију.
Фотографија: Плетеније словес
тренутка када ће угледати светло дана и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Ако буде? Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи (који је неизоставно морао у се апсорбовати и становиште референтних, неполитичких институција, попут САНУ, УКС, струковних удружења, независних интелектуалаца и осталих непарламентарних покрета и организација…, јер шта је консензус о Коемсту као изворишту духовног идентитета нације ако игнорише становиште целокупног Народа, до мајоризовано становиште моћне мањине на власти?), остаће, на жалост, изнуђени, помирљиви (квази)консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасном, али искреном међународном заједницом. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, преко неодустајног „Србије која неће скренути са европског пута“, до негирања могућности да икада буде „председник у Приштини“, суморни пејсаж (анти)српског становишта

Пећка патријаршија. Свети Сава је организовао прву самосталну српску цркву. То је била Жичка, а касније Пећка архиепископија. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед. Он је уздиже на ранг патријаршије, а српски архиепископ Јоаникије II је проглашен за првог пећког патријарха.
Фотографија: Плетеније словес
није јасан и очигледан само ономе ко то не жели да види. Једноставно речено, сва наша ранија приношенија вазализацији земље, учињена од стране бившег председника, Бориса Тадића и бриселског подвижника Борислава Стефановића, биће крунисана и последњим приношенијем чију смо злослутну увертиру имали прилике да видимо ономад у Бриселу, оним симболичним приношенијем џелату које ће нас увести у посткапитулантску епоху. У тој епохи, будимо сигурни, неће бити места за Космет у српском јавном простору. У најдубљој тишини, иза кулиса јавности, Косметом ће се бавити ситнији државни чиновници док ће домаћи полемички етар бити празан, или, у најбољу руку стриктно и ригорозно контролисан. За то време, које ћемо почети да меримо оног кобног јутра када видовдански код за дешифровање појма Слободе сами истргнемо из националне и светске историје и заметнемо га у безлично мноштво глобализације, повремени, спорадични уздаси појединаца или Народа биће доследно игнорисани и/или проглашавани анахороним и ирационалним вапајима превазиђених и ретроградних. А када будемо слушали, ако будемо слушали, о отмицама и хапшењима, злостављању и шиканирању нашег мученог рода на

Шар-планина
Национални парк Шар-планина се налази на Косову и Метохији, Србија.
Поред природних лепота Шарпланина представља и богато културно-историјско наслеђе са 34 средњовековне цркве и манастира, попут манастира Св. Петра Коришког из 13. века и манастира Св. Архангела из 15. века надомак Призрена, а туристима је на располагању и ски-центар на Брезовици. Фотографија: С. Јосимовић
Космету, вандализацији и скрнављену верских светиња и културне баштине, већ подоста помешаних доживљаја недавно “скинутог” вишегодишњег баласта са сопствених плећа и нестишљиве нелагоде поводом бранковићевизације националног и личног морала, биће то на готово волшебан начин и можда тајним каналима, преко малобројних независних гласила или усамљених појединаца. Ако их буде. У информативним емисијама домаћег медијског простора о томе нећемо слушати ни у рубрици „вести из региона“. Хоће ли нас наш Космет чекати да му се једног новог јутра коначно вратимо, не треба да се питамо? Право питање јесте, хоће ли још бити икога ко жели да се врати? Или још прецизније, хоће ли то бити правно могуће? Икада, после…

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА; ПРЕДСЕДНИЧЕ

Повезани текстови: О ИСКРЕНОСТИ НЕМАЧКЕ ПРЕМА СРБИЈИ

Share this:

ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ


Пише: Станимир Трифуновић

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами.   Наставите са читањем

ОБРАЋАЊЕ ПОЗИТИВНЕ ПАЖЊЕ НА ДЕТЕТОВО ПОНАШАЊЕ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Као и сви људи, и  ваше дете жели да буде цењено због посла који обавља у кући исто колико и због доброг понашања које показује према осталим члановима породице и друштва. Међутим, као и многима од нас, може му се десити да укућани, првенствено родитељи, такво понашање подразумевају и узимају дете „здраво-за-готово“, односно да нико не поклања нарочиту пажњу нити нарочито истиче све добро којим он доприноси својој породици или његове посебне квалитете као личности. Мада свака одрасла особа (родитељи пре осталих) може мислити да дете тешко да ради нешто што би заслуживало посебно истицање, када би мало боље загледали све оно што дете свакодневно чини, вероватно би открили да то није сасвим тачно. Сврха овог текста јесте да нам помогне да развијемо и/или унапредимо вештине обраћања пажње на пожељна понашања наше деце, односно, да научимо да боље уочавамо добре ствари које она чине.

 

Учити да обраћамо пажњу на добра понашања других уопште није лака ствар. Многи од нас не знају како да надгледају друге, да управљају или сарађују са другима како би повећали њихову жељу да раде више и боље, следећи одређена правила. Дакако, већина зна како да разговара са другима, али само „разговарање“ не значи и побољшање односа са њима. Врло је битно обратити пажњу на то како разговарате са неким док разговарате и шта при томе кажете. Особе успешне у примени ових вештина, способније су у мотивисању запослених да раде за њих. Попут њих, и ми можемо научити како боље да надгледамо нашу децу како бисмо повећали њихову жељу да чине оно што од њих тражимо. Следи листа техника, вештина, образаца односа која доприносе успешнијем управљању дететовим понашањем до периода подизања њихове одговорности за сопствена понашања и здравог и зрелог осамостаљења од непосредних породичних утицаја.

 

  1. Најмање 30 минута, свакодневно, покушајте да проведете насамо са вашим дететом и то „један на један“. За то време требали би сте да радите нешто у чему ваше дете ужива, што представља његов избор (све што је сврсисходно у смислу о коме говоримо), као што је, на пример, одлазак у куповину, обилазак радњи, играње игрица на рачунару, убацивање тројки у кош… За ово ограничено време, немојте постављати питања, давати некаква упутства, савете, исправљати шта или давати инструкције. Дајте, евентуално, неки позитиван или неутралан коментар. Игноришите ситније недисциплиновано понашање. Прекините дружење уколико дете на неки начин почне да вређа или крши основна кућна и друштвена правила. Постоји, такође, и следећа могућност: можда ћете дете затећи у ситуацији да ради нешто што воли: игра се са нечим, прави неки производ, или само гледа телевизију. Уколико се тада понаша на пожељан начин, пустите нека прође неки минут, а потом јој пружите позитивну пажњу. Када већ намерите да му се придружите, будите опуштени и природни. Спомените, као узгред, то што оно ради, рецимо, „изгледа да је тај филм врло узбудљив“, или „јели то она лутка коју си облачила јуче?“. Следећи коментари треба да буду позитивни и да се односе на оно што тренутно ради, тј. како вам се то свиђа, како изгледа одлично, како је дете тихо, како се понаша лепо… Уколико и поставите неко питање, оно треба да се односи само на оно што је дете намерило да управо уради или да ли га то заиста занима. Не постављајте питања која у себи садрже осуду или критику, типа: „Зар не би могао/могла да радиш нешто корисније него да ту емисију гледаш поново?“ Покажите искрено занимање за то што дете ради.
  2. Онда када сте заузети, а ваше дете се лепо понаша и не досађује вам, оставите то што радите на тренутак те га похвалите за то. Уколико то чешће чините повећаћете дететову жељу да вас не прекида док радите нешто важно. Слично овом, када се лепо слаше са братом или сестром, не заборавите да то похвалите и наградите га.
  3. Када се ваше дете само понуди да вам помогне или нешто самостално уради по кући, не заборавите да га за то похвалите и нагласите колико то цените. Требаће вам само пар секунди да кажете: „Хвала ти што си ми помогао…“, или, „Стварно ценим што си…“ Можда сматрате да такве ствари нису вредне помена, али ако тако често чините, временом, то може знатно побољшати ваш однос са децом. Не очекујте да ће дете одмах изразити своју захвалност, али немојте се обесхрабривати. Чуо је вашу похвалу и то сигурно утицати на његово будуће понашање.
  4. Уколико му кажете да нешто уради, сачекајте који тренутак, а онда га одмах похвалите за то што се брзо прихватио посла. Када тако поклањате позитивну пажњу ономе што чини, сигурно ћете побољшати сарадњу.
  5. Кад год наградите или кажете да цените понашање свог детета немојте то говорити цинично или са задњим намерама (рецимо: „Било је задње време да средиш своју собу“). Можда мислите да сте се понели позитивно, међутим, ви сте само смањили шансе да се такво понашање понови. Уместо тога, нека ваша изјава биде позитивна и тачна. Реците шта вам се свидело у његовом понашању и, још боље, зашто вам се свидело. Не претерујте са награђивањем зато што свако дете може лако да препозна ласкање а награда може да изгуби своје мотивационо дејство.
  6. Тајна доброг надгледања лежи само у томе да примећујете и најмање ствари које неко чини за вас. Будите искрени, позитивни и прецизни када дајете своје мишљење. Примећујући те мале ствари које ваше дете чини за вас уочићете и позитивне промене у вашем односу као и његову жељу да ради у складу са вашим (друштвено одобреним и морално и педагошки оправданим) очекивањима. Уколико ваше почетне позитивне изјаве дете дочека са сарказмом, хладноћом или омаловажавањем, немојте се обесхрабрити. Највероватније мисли да имате некакав скривени мотив или да нешто хоћете од њега. Временом, овакве реакције ће ослабити и почеће да цени вашу пажњу.
  7. Упамтите! Много је ефикасније, развојно позитивније и емоционално целисходније са дететом провести активних 30 минута него читав дан бити у његовој непосредној близини без емоционалне усредсређености на дете.

 

Повезани текстови: У ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ТЕЛЕСНОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

Повезани текстови: РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ

Повезани текстови: О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА

ПРАШКА ЛЕКЦИЈА ВАЦЛАВА ДВОРЖАКА


 ПРАШКА ЛЕКЦИЈА ВАЦЛАВА ДВОРЖАКА

30 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

Отмено и разуздано „Српско коло“ из опуса „Словенских игра“ великана чешке (и светске) романтичне музике, Антоњина Дворжака  прострујало је 23.10.2012. године чешком престоницом. Овога пута под диригентском палицом човека који носи исто презиме као и његов славни земљак, композитор чувеног музичког дела. И премда је мало вероватно да је реч о Антоњиновом далеком потомку, сасвим је извесно да је наш јунак Вацлав, управо као и његов имењак Клаус, један од малобројних предака истине о Србији коју чак ни наша политичка класа на власти, годинама већ, не сме да изговори. Сасвим сигурно неогорчен нашим кукавичлуком, али без сумње охрабрен властитом истинољубивошћу, прозборио је целомудрено добри војник Швејк језиком народа чешког и  још једном постидео српску политичку (и националну) снисходљивост. Не треба се зато питати хоће ли или неће званична Србија валоризовати овај догађај из прашке палате књиге Неолуксор?  Неће, јер би тај чин представљао мучно сусретање са бездном властите националне неаутентичности и политичке условљености. Не треба, такође, стављати прст на чело зашто  се на овај или сличан начин нису осмелила, нити ће то учинити у скорије време учинити, велика имена савремене чешке уметности, попут Хавела или Кундере?, Хавела је у томе омела смрт, у најбољем случају, док је Кундеру на ћутање обавезала охола дисидентска лојалност западним вредностима. Уосталом, има ли и у нас, на овом пољу ангажованих јавних личности?. Тишина и стид. И баш зато, као што под нашим високим небом зебњиво проговара Народ уместо интелектуалне елите која би то требала прва да чини, и у Чешкој је, не први пут и не потмуло и јалово, мук прострелио народни саосећај са српским пострадањем и то гласом режисера и документаристе Вацлава Дворжака, човека скромне популарности, вероватно озбиљније препознатог тек по филму „Отето Косово“. Не треба трошити речи на оправданост овог поступка, као ни на континуитет Дворжакове посвећености Косметском питању кроз активности удружења чији је подпредседник. Исувише је то недостатан вид захвалности за оно што је учинио за пробијање медијског мрака о косметској драми нашег Народа. Није чак ни толико важно у том подвигу уочити узвишену  племенитост борбе за истину и чување крвљу заслуженог места српског Народа у историји савремене европске цивилизације. Више од свега је значајно препознати дивовску снагу прошлости која не пролази, у чију су нас привременост пак, са свих страна упорно уверавали последњих година а ми им готово поверовали. Оне прошлости која је истина. Истина коју је изговорио Вацлав Дворжак. На правом месту и у право време. У име свих нас. И нашег (само)понижења.

 

Повезани текстови:  СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИ НАРОДОМ

Повезани текстови:  ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ?

Повезани текстови:  О ИСКРЕНОСТИ МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ О КОСМЕТСКОМ ПИТАЊУ

Повезани текстови:  СЛОБОДА-НАЦИОНАЛНИ ЦИЉ

Време капитулација


Фотографија: Плетенијесловес

Пише: Станимир Трифуновић, Извор: pletenijesloves.wordpress.com

И док човек који је национ увео у ланац безусловних капитулација потписује, коначно, и последњу, овога пута своју личну (унутарпартијску) капитулацију, његов наследник на месту првог човека државе се у име привржености безалтернативном путу Србије, управо спрема да процес капитулирања подигне на „виши ниво“ . У невештим фразеолошким акробацијама обојице, капитулантске намере су представљене као врхунска премудрост политичких подвижника којима ништа на срцу није милије од странке (првом), односно Отаџбине (другом). Недвосмислен континуитет карактера капитулантских политика, првог на партијском, а другог на националном плану, управо супротно од оног како до ономад њихови положаји бејаху, на метафоричан начин (а метафоре су опасна ствар) реактивира од јавности привремено прикривену и стрпљењем ушушкану творчеву идеју о формирању коалиције која ће важан и драматичан посткапитулантски период учинити парламентарно стабилним и политички извесним. Наиме, осим што је првом, док је капитулирао у име оног што је другом сада највећа дужност, било сасвим све једно шта ће рећи Народ, тако ни сада не мари шта о његовој актуелној капитулацији мисли чланство које га подржава. Управо као што ни другом, док је капитулирао морално у странкама које је предводио, свакој на посебан начин, није било важно шта ће рећи чланство, тако ни данас не обраћа пажњу на Народ који га је изабрао. У том циничном игнорисању стварности својственом пораженима (пораз је у пројектима које креира покровитељ нужност), смештен је и сав неискоришћени капитал последњих парламентарних избора, као залог за непредвидљиву посткапитулантску епоху. А она управо почиње. Подизањем преговора са представницима тзв. самопроглашене републике Косово на „виши ниво“ и епилогом који не може бити другачији од оног који ће наредних дана верификовати супруга човека који је био председник земље која је предводила НАТО бомбардовање Србије, а који ћемо за унутрашње политичке прилике називати државном платформом, непосредно улазимо у период који ће у првој половини наредне године бити окончан коалицијом капитулација. Биће то круна пројекта започетог током 2008. године на састанку првог и другог када је започет Пројекат двојник. Како ће на све то реаговати човек који се са званичне српске стране први јавно сусрео са оним чије је име ономад симболично било величано на транспарентима на једном стадиону у делу Старе Србије, није ни од какве важности. Лаковерност није само привилегија поражених, већ и победника. Којих више неће ни бити. Иако их буде!

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕБИ ВРАТИО