Tagged: Ултиматум

Ана Филимонова – "Дошло је време да западни политичари добију по прстима…"


Да ли Немачка гура Србију преко “Рубикона”?

Ана ФИЛИМОНОВА | 02.10.2012 | 00:02
 Фонд Стратешке Културе

Изгледа да западни фактор (чију ударну снагу последњих месеци представља Немачка), не жели Србији да омогући ни тренутак предаха. Тако је «Wall Street Journal» од 30. септембра текуће године публиковао материјал у коме се каже да су српске власти послале позитивну поруку (наступи Томислава Николића и Ивице Дачића на Генералној Скупштини УН) поводом предстојећих преговора Београда и Приштине, на високом нивоу, а под покровитељством Брисела. Подвлачи се следеће: Београд се заложио за поуздан мир на Косову и наставак преговора, уз понављање тезе да Србија не признаје независност Косова; Србија ће, наводно, због наставка преговора бити награђена добијањем датума за почетак преговора са ЕУ.

Први потпредседник владе и министар одбране Александар Вучић, између осталог, тим поводом, указује на следеће:

· Србији су заиста постављени тешки услови за добијање датума за почетка преговора о приступању ЕУ.

· Могућност да се поправи положај земље налази се само у оквирима наведених услова.

Међутим, очигледно је да је на сцени некакво миксовање услова. Са једне стране “ми имамо децембарске услове у којима нема (ни помена) укидања паралелних институција, нити других ствари”. Рекло би се да се на ово може ставити тачка. Премда и децембарски услови такође морају постати део и парламентарне и јавне расправе. Међутим, Немачка је угледала дивну могућност да за себе откине “још једно парче српског колача”. И мало загризавши, наставља са експанзионистичким притиском. После завршетка председничких избора у Србији, Александар Вучић је у својству специјалног изасланика Томислава Николића у Немачкој водио преговоре са најзначајнијим званичницима ове земље. Очигледно је тада немачка страна прешла у завршну фазу припреме терена за истицање прекомерних захтева. Александар Вучић је приметио да је уложио све своје снаге за добијање најбољих могућих услова за земљу. То јест, током његове посете водили су се преговори о немачким условима Србији, који као што видимо, нису били разрађени до краја и сада је на ред дошла и њихова дорада. Ипак, о преговорима који су вођени са Немачком, о њиховом садржају и без преувеличавања – о њиховом судбоносном значају за земљу – јавност која се налазила у постизборној еуфорији, није уопште била обавештена. Касније, као што је познато, уследио је одиозни немачки ултиматум у седам тачака.

И тако, нова фаза међународног положаја Србије карактерише се одредницама: “Ми можемо побољшати положај Србије у датим оквирима, но, наше могућности су ограничене… Ситуација са радом у задатим оквирима може се поправити, али то неће бити ни идеално ни добро за грађане Србије… Ми морамо рећи људима са каквим мукама и проблемима се срећемо… Мишљење Немачке се не сме потцењивати и онај који мисли другачије, није искрен према свом народу…Због чега ми морамо слушати канцелара Ангелу Меркел? Због тога што читава Европа зависи од Немачке, а владајућа коалиција Хришћанског демократског савеза и Хришћанског социјалног савеза – најјача је партија у Европи!”1

Србија поново упада у жељезна гвожђа немачке политике. А притом Немачка је енергетски опонент Русији. Тако је пре неколико дана, по речима посланика Бундестага из владајуће коалиције, Карла Георга Вељмана, Берлину неопходно да убеди Москву у неперспективност пројекта “Јужни ток”. Европа, јел, сумња у сврсисходност пројекта “Јужни ток”. У немачком парламенту алтернативни гасовод који обилази Украјину називају блефом и инструментом политичког притиска.2 Немачки концерн RWE (са којим су српска електроенергетска компанија и А. Вучић у име владе Србије потписали Меморандум о узајамном разумевању и сарадњи у области електроенергетике) води преговоре са НАК “Нафтагас Украјине” о продаји руског гаса из Европе у Украјину у реверсном режиму. Узгред, RWE успешно послује и на Косову. Још у јуну 2000. године, уговор за термоелектрану “Косово Б” добио је конзорцијум на челу са RWE, обновивши тамошњу опрему која је била у лошем стању, а данас концерн неставља сарадњу са Косовским електроенергетским системом (КЕК).

Немачка у односу на Балкан делује у складу са континуитетом своје геополитичке трасе. Због тога будуће невоље и патње које очекују српски народ а које помиње А. Вучић, нису сасвим неосноване: немачка геополитика која се спроводи “жељезом и крвљу” никада није имала обзира према словенским народима. Председник Пруске, Ото Едуард Леополд фон Бизмарк, човек челичне воље и великог дипломатског талента, чија се манијакална фокусираност и подмуклост налазила на граници цинизма, говорећи у Ландтагу3, рекао је следеће: “Не решавају се тешки проблеми времена говорима и одлуком већине, већ … жељезом и крвљу”.4 О хришћанским народима Отоманске империје Бизмарк је писао са, за њега, карактеристичним цинизмом: “Рат за тако недостојна бића не може оправдати жртве цивилизоване Европе”. Немачки канцелар је сматрао да се балкански народи налазе изван оквира европске цивилизације.5 Да ли се немачка геостратегија променила од тих времена? Са распадом биполарног система, Немачка је остварила спољнополитички продор: признала је суверенитет Словеније и Хрватске, почела да формира немачку економску зону у југоисточној Европи. Ипак, у протеклом периоду Немачка није успела да постигне запаженије резултате у својој спољној политици. Покушаји самосталног деловања наишли су на жестоко противљење не само Велике Британије и САД него и других европских држава, међу њима и Француске. Тада Немачка бира активну регионалну политику као нови метод успостављања своје спољнополитичке самосталности. После Дејтонског споразума (1995) немачке банке су почеле појачано да убризгавају дојч-марку на Балкан како би под своју контролу ставиле монетарни систем бивших југословенских република. Међутим, одмах је дошло до мимоилажења, прикривеног једва видљивом сагласношћу, Немачке са једне и САД/В. Британије са друге стране. Циљ Вашингтона је био да стимулише навођење “северноатлантског моста” преко кога би САД могле спроводити своју глобалистичку политику у Европи.6 Немачка тада није имала могућност супротстављања па је на нивоу Балканског региона одлучила да се угради у англо-саксонску политику. И тек након инсистирања САД и Велике Британије на независности Косова, Немачка је увидела за себе прилику за отварање дуго очекиваних перспектива, како у политичким тако и у економским односима. Она је на себе преузела улогу “Европског промотера” пројекта “Република Косово”. И ту треба истаћи две доминантне карактеристике: прва је – Бундестаг наступа са најнепомирљивијим ставовима, а друга – први пут Немачка је престала да се плаши историјских паралела.

У савременој етапи развоја глобалистичких процеса, може се констатовати да је приоритетни циљ глобализације ликвидација оних режима који се противе и ликвидација сваког унутрашњег супротстављања. Изворна претпоставка понашања Савезне Републике Немачке према Србији, била је немачко обезбеђивање своје доминације помоћу одузимања другој страни њених национално-државних циљева, политичке воље, самосталне спољне и унутрашње политике. Својеврсна иронија настале ситуације огледа се и у томе да се они који се декларишу као напредне снаге (владајућа Српска Напредна Странка чији је званични лидер управо ових дана постао А. Вучић) користе за слабљење земље.

Као што нам показује историја, тријумфалан почетак може имати неславан крај. У садашњој фази, Немачка тежи да стекне стратешку контролу над Србијом и даље је “притежући”. Али постоје озбиљне сумње у то, да ће у тренутној ситуацији вишеструке сарадње са Русијом која има много шире перспективе, српски народ који пројављује хероизам, витештво и неустрашивост у одбрани севера Косова, толерисати даљу узурпацију својих права. Озбиљна анализа са позиција геополитичког реализма показује да противтежа неопходна за препород Србије јесте принципијелно нова етапа стратешке сарадње са Русијом. Само она може извући Србију из статуса системски заостале државе (у коју су Србе путем војне агресије угурале западне земље), са погубним и понижавајућим карактеристикама протектората високог степена зависности. Или простије речено, дошло је време да западни политичари добију по прстима…

______________________

(1) http://www.mondo.rs/s261388/Info/Srbija/Vol_Strit-_Razgovori_se_nastavljaju.html

(2) http://glavnoe.ua/news/n110309

(3) Парламент у тадашњој Немачкој и Аустрији (прим. прев)

(4) Чубинский В.В. Бисмарк. СПб., 1997, с. 154.

(5) http://www.archipelag.ru/geopolitics/piryadok/balkany/collection/315/

(6) http://www.voy.com/36093/32.html

Тагови: Немачка Русија Србиjа Александар Вучићhttp://srb.fondsk.ru/news/2012/10/02/da-li-nemachka-gura-srbiiu-preko-rubikona.html

Руски извори: Хилари Клинтон доноси у Београд план капитулације за Космет


 уторак – 25. септембар 2012
Ана Филимонова, Фонд стратешке културе

Руски извори: Хилари Клинтон доноси у Београд план капитулације за Космет

Хилари Клинтон на Балкану – тешка артиљерија Стејт Департмента

У првој половини октобра 2012. године, Србију очекује нови удар са Запада и поново ће то бити удар тешком артиљеријом.

Балкан (Београд, Приштину, Сарајево) ће поново посетити Државни секретар САД Хилари Клинтон.Она ће државном руководству Србије предати захтеве Вашингтона, који су подударни са немачким ултиматом у “Седам тачака”. Ради се о реализацији оперативног плана “ерозије српског управљања Косовом” који је разрађен од стране претходног амбасадора САД у Приштини Кристофера Дела.

“Делов план” којим се Хилари наоружала, садржи следеће одредбе:

– Децентрализација општине Косовска Митровица;

– Увођење царинског режима Приштине на прелазима КПП 1 и 31 (Брњак и Јариње);

– Стварање правосудног система Приштине у Косовској Митровици, коме ће се потчинити етнички Срби и Албанци;

– Размештање ЕУЛЕКС полиције на северу покрајине;

– Потпуна интеграција српских полицијских служби у систем Косовске полиције;

– Замена власти локалне самоуправе на северу покрајине, органима власти Приштине;

– Хапшење и кривична осуда “криминалних лидера” севера покрајине (у ствари свих оних који не дозвољавају Албанцима или НАТО да протерају или асимилују Србе – А.Ф.);

– Предаја потпуног руковођења електродистрибуције покрајине у руке Косовске елктроенергетске компаније. (1)

Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен је током своје јулске посете Приштини изјавио да проблем севера Косова не треба решавати војним путем, већ путем дијалога Београда и Приштине, што ће брже довести до потпуне интеграције Срба са севера покрајине. Генерални секретар НАТО је ЕУ доделио улогу “амортизера процеса”, а у складу са тим планом, Хашим Тачи има гаранцију учешћа “Kосовских безбедносних снага” и “Косовске полиције” у међународним “миротворачким” мисијама под руководством НАТО и ЕУ. (2) То јест, деловање у интересу сепаратиста представља претњу миру и стабилности региона, а та претња исходи непосредно од НАТО. У таквој ситуацији Вашингтону је важно да продемонстрира да његов утицај на Балкану није ослабио, и да је као и раније, цео регион обухваћен системом “протектората Стејт Департмента”.

Како јављају медији у Приштини, Хилари Клинтон ће заједно са Високим представником ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон, узети учешће у преговорима Београда и Приштине. Учешће тандема Клинтон – Ештон у будућим преговорима, представља се као нешто што се само по себи подразумева, међутим, дозволите да питам: на основу чега државни секретар САД даје себи за право да преузме улогу посредника? Шта је то ако није “самопромовисање”?

Може ли се заборавити како је самопроглашена Контакт-група својевремено ултимативно затражила почетак преговора између Срба и Албанаца у Рамбујеу у назначено време (6. фебруар 1999. године), са роком завршетка од две недеље. Контакт-група је за преговоре припремила свој план “регулисања” чија је суштина била у политичкој и војној од стране НАТО снага окупацији јужне српске покрајине, легализацији терористичке армије ОВК као “равноправне стране у преговорима” и перспектива независног Косова. Као координатор тих преговора наступила је Државни секретар САД Медлин Олбрајт.

Ултиматум који је Србима предочен у Рамбујеу, по својој дрскости превазилази и ултиматум који је 1914. године упутила Аустро-Угарска Србији и после кога је почео Први светски рат. У Рамбујеу је Србима било предочено да бирају између, са једне стране, “добровољног” одустајања од суверенитета над делом своје територије и претварања те територије у НАТО протекторат и са друге стране, војним упадом Северо-Атлантске алијансе. Србија је одбила да прихвати ултиматум. Привремени споразум потписали су Медлин Олбрајт и албанска страна. Даље је познато – бомбардовање у трајању од 78 дана, улазак НАТО снага и КФОР-а на Косово и Метохију са каснијим проглашењем косовске независности.

Ране које су српском народу нанесене током НАТО агресије 1999. године, обавезују. Чак и хипотетички је недопустиво дозволити државном секретару САД да посредује у преговорима између Београда и Приштине. Посредник у преговорима може бити само онај чије ће посредништво поздравити обе стране. У сваком случају такакв посредник не може бити саучесник у ратним злочинима – бомбардовању суверене државе, уз кршење свих међународно-правних норми. Посредништво САД и ЕУ овде је просто незамисливо.

Као што је истакнуто приликом сусрета између Томислава Николића и Владимира Путина – преговори морају да се одвијају у оквирима ОУН-а. Ако је дат тај ниво (једино рационалан и максимално могућ), шта ће онда ту било какви “посредници” постављени у својству контролора у преговорима?

* * *

Министар одбране и потпредседник владе Србије Александар Вучић је изјавио да снаге КФОРА морају да остану на Косову и Метохији, међутим, морају да прекину обуку Косовских безбедносних снага. Ради се о томе да је НАТО после једностраног проглашења независности Косова, исто тако једнострано почео да преузима нове функције формулисане као расформирање Косовског заштитног корпуса и формирање Косовских безбедносних снага. То је толико далеко отишло изван оквира мандата КФОР-а, да је било потребно две године чекати на саветодавно мишљење Међународног суда од 22. јула 2010. године, по којој једнострана Декларација о независности Косова не крши међународно право нити Резолуцију 1244 СБ УН (током доношења ове одлуке дошло је до потпуне замене теза).

Питање редефинисања улоге и резултата НАТО снага (КФОР-а) у покрајини, потпуно је умесно и правовремено. По том питању Србија може у потпуности рачунати на пуну подршку Русије. На заседању СБ УН одржаном 17. јула 2012. године, представник Русије је јасно истакао неопходност разматрања “непланираних” питања, заправо: нанета сакаћења и убиство двојице Срба, које се догодило 1. јуна, приликом њиховог противљења да снаге КФОР-а разблокирају српске барикаде; убиство двојице Срба на Косову и Метохији 6 јула; спровођење специјалне обуке либијских и сиријских “устаника” на Косову и Метохији; вандалски испади према српским православним храмовима, који су учестали током лета 2012. године; истрага о пребијању Срба од стране Косовске полиције (претучено више од 50 људи), који су 28. јуна дошли на обележавање годишњице Косовске битке (1389.).

Москва још једном подвлачи: сваки покушај примене насиља у односу на Србе са севера Косова и Метохије, довешће до дестабилизације читавог Балканског региона. (3)

Напомене:

(1) http://wikileaks.tetalab.org/mobile/cables/10PRISTINA44.html

(2) http://www.advance.hr/vijesti/a-f-rasmussen-cvrsto-uvjeren-da-je-buducnost-srbije-u-euroatlantskim-integracijama-i-nato-u/

(3) Kosovo: August 2012 Monthly Forecast: Security Council Report// http://www.securitycouncilreport.org/monthly-forecast/2012-08/kosovo.php?print=true

Ана Филимонова: Српско-руска чврста основа на седам ултиматума?


понедељак – 24. септембар 2012 (Руска реч)

Ана Филимонова: Српско-руска чврста основа на седам ултиматума?

Споразуми које су недавно постигли Путин и Николић могу омогућити Србији сигурнију позицију у геополитичком координатном систему.

Недавни преговори председника Русије Владимира Путина и његовог српског колеге Томислава Николића имали су крајње конкретан карактер.

Првенствено се дискутовало о заједничкој делатности у области економије и енергетике. Постигнути договори ће омогућити да се у великој мери продуби економска сарадња између Русије и Србије. Такође ће бити створени услови за руске инвестиције у српску економију у области енергетике, инфраструктуре, банкарства и пољопривреде.

У сфери енергетике ће радови на великом пројекту изградње Јужног тока почети у децембру 2012. У оквиру инфраструктурних пројеката постоји основни уговор о финансирању реконструкције пруга Београд-Бар и Београд-Панчево. У банкарском сектору ће на јесен 2012. у Србији почети са радом Збербанка, највећа руска банка која ће бити финансијски мост између Србије, Русије, Белорусије, Украјине и Казахстана.

Збербанка је купила пословнице аустријске Фолксбанке ван Аустрије, које ће сада променити назив у Збербанка. То је почетна позиција за рад руског финансијског сектора у Источној Европи. У области пољопривреде за Србију се отвара огромно тржиште.

Треба истаћи да управо руско тржиште поседује кључне предности за српске компаније: оно нема тако строге правилнике и ограничења као тржиште Европске уније. За прошлу годину је између наших земаља остварен робни промет у вредности од преко две милијарде долара, али он има огроман потенцијал за раст.

Зашто је Србији потребна сарадња са Русијом? Претходна власт је оставила земљу у финансијској пустоши и довела је буквално на ивицу преживљавања. Спољни дуг износи преко 24 милијарде евра, што је више од невероватних 79 одсто бруто домаћег производа (ову бројку нећете често срести у српским медијима!), а унутрашњи дуг је већи од 15 милијарди евра и износи 55 одсто БДП.

Оваквим темпом пада економије Србија би до 2014. могла да се нађе иза Албаније. Ниво незапослености премашује опасних 25,5 одсто, а ниво инфлације у августу износио је 7,9 одсто, што представља више од „планираних“ четири одсто (плус-минус 1,5 одсто).

У таквим околностима посета Томислава Николића је економски мотивисана. Економију Србије треба буквално „одмаћи од амбиса“. Србији је хитно потребно најмање три милијарде евра да се не сурва у амбис тоталног банкротства.

Руске компаније НИС (51 одсто власништва припада Гаспрому) и Лукоил су међу првима приступили решавању социјалних проблема у земљи, али то није довољно. У овом тренутку Русија планира да издвоји за Србију кредит од милијарду долара за „крпљење рупа“ у српском буџету, који је претходна власт буквално разорила.

ТАДИЋЕВО САБОТИРАЊЕ РУСИЈЕ

 

Такође треба истаћи да је претходна власт Бориса Тадића у великој мери саботирала реализацију постигнутих и склапање нових споразума са Русијом. Три године су безуспешно вођени преговори о предлогу да Русија постане стратешки инвеститор српског металуршког комбината Железара Смедерево.Претходни власник железаре америчка компанија Ју-Ес Стил (У.С. Стеел) довела је комбинат до тоталне пропасти. Подједнако су били безуспешни и преговори везани за Агробанку, за кредит од 800 милиона долара и реконструкцију српских пруга.

Договори који су постигнути у сусрету Путина и Николића посебно су перспективни ако се има у виду јединствена ситуација у Србији. Наиме, огромна већина њених грађана гаји симпатије према Русији. „Руско-српски односи развијају се у атмосфери великог поверења и крећу се узлазном путањом.
Планирамо да подигнемо наше односе на ниво стратешког партнерства“, рекао је Путин. „Разговарали смо о томе како да интензивирамо сарадњу да бисмо достигли ниво који заслужују наши добри братски односи“, додао је он.

Лидери Русије и Србије покренули су и најважнију „болну тачку“ Србије – питање Косова. Ставови по том питању су усаглашени: шеф руске државе прецизирао је да решење треба тражити на темељу Резолуције 1244, где УН треба да има водећу улогу.

Николић је потврдио намеру српске владе да дејствује у оквиру Савета безбедности УН. То је легитимна, регулисана међународно-правна позиција, која је координисана уочи планираних преговора између Београда и Приштине.

У светлу свега реченог прилично је зачуђујућа истовремена посета Александра Вучића Немачкој и проглашење Немачке за стратешког партнера Србије „без кога земља не може да опстане“. Резултат посете је, поред осталог, и договор са једном од најкрупнијих немачких компанија РWЕ о оснивању заједничког српско-немачког електроенергетског предузећа, и то без објаве тендера (за који би биле веома заинтересоване и Русија и Кина).

Познатих седам тачака којима је Немачка ултимативно условила почетак преговора о чланству Србије у ЕУ крше Устав Србије, подривају њен суверенитет и територијални интегритет, заобилазе међународно право и могу бити непремостива препрека за учвршћивање унутрашњих и међународних позиција Србије.

Сетимо се познатог принципа руског министра спољних послова кнеза А.М. Горчакова: „Наша спољна политика није имала других циљева, осим бављења унутрашњим пословима, и отклањала је све што би могло да их поквари“. Подсетимо се, такође, да је Немачка учествовала у војној агресији НАТО на СРЈ (без одлуке Савета безбедности УН), што је такође допринело поткопавању система међународног права.

Николићеве изјаве у Москви и Вучићеве у Берлину звуче контрадикторно. Нећемо нагађати које су изјаве искрене, а које декларативне. Истаћи ћемо оно најважније. Решавање косовског питања могуће је искључиво на темељу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Уз јаку подршку Русије и Кине обезбеђује се чврста међународна позиција Србије у складу са међународним правом и Уставом земље.

Дакле, само у овом случају потврђује се намера нове српске власти да иде у правцу обнављања, очувања и учвршћивања српског суверенитета, територијалног интегритета и независности земље у најширем смислу. Изузетно чврст темељ за постизање тих циљева представљају завршни договори Вучића и Рогозина у сфери одбрамбено-индустријског комплекса и Николића и Путина у сфери економије.

Са друге стране, улазак у Европску унију је проглашен за приоритетни правац спољне политике Србије. Ако се узму у обзир све тешкоће системског карактера, које доводе Европску унију пред колапс, чланство у ЕУ заиста може да донесе Србији, поред постојећих, гомилу нових проблема. Очигледан пример су земље Источне Европе (термин се користи у геополитичком смислу). Који показатељи њиховог развоја у овом периоду показују да је ступање у Европску унију излаз из економских тешкоћа? Навешћемо конкретне бројке:

 Rast spoljnog duga (u milijardama dolara)

Pre stupanja u EU (2003) Nakon stupanja u EU (2011)
Mađarska 42 146
Poljska 86 306
Češka 28 101
Slovenija 11 61
Slovačka 14 72
Rumunija 18 136
Bugarska 12 39

Porast nezaposlenosti

Do momenta stupanja u EU Nakon stupanja u EU (2011)
Mađarska (2004) 5,9% 10,9%
Slovenija (2004) 6,4% 10,8%
Litvanija (2004) 8% 15,6%
Letonija (2004) 8,9% 13%
Estonija (2004) 9,6% 12,1%
Rumunija (2007) 4,5% 7%

Porast siromaštva (život ispod granice siromaštva)

Do momenta stupanja u EU Nakon stupanja u EU
Rumunija 14,1% (2003) 21,1% (2011)
Mađarska 8,6% (1993) 13,9% (2010)
Bugarska 14,1% (2003) 21,8% (2008)
Estonija 5% (2003) 17,5% (2010)

Дакле, објективни подаци доказују да је приметан јак пораст негативних економских тенденција по свим кључним показатељима. Обзиром на кризу која је захватила и земље „првог ешалона“ Европске уније, све и да Србија добије дуго очекивано чланство, тиме може још више саму себе да „укопа“.

НЕМАЧКА И МОЋ НАТО

 

Осим тога, не забора-вимо ни војни аспект. НАТО предста-вља стуб безбедносне политике Европске уније. Још приликом сусрета мини-стара НАТО-а у Берлину (јун 1996) био је пости-гнут договор на основу кога ће се формирање система европске безбе-дности и одбране одви-јати у оквиру структура НАТО, што је омогућило европским државама да спроводе и сопствене аутономне војне опера-ције тамо где алијанса не жели да ангажује своје снаге директно. Овај договор је коначно допуњен 2003. и добио је назив „Берлин плус“. Операција на Косову и Метохији (1999) била је почетак формирања европског система без-бедности и одбране. За време бомбардовања СРЈ ступио је на снагу Амстердамски уговор о „акцијама хуманитарног карактера, очувању мира и управљању кризама“.

Суштина давања Европској унији широког степена овлашћења (осим у области политичких, економских и војних мера) је стварање „цивилних центара моћи за управљање кризама и њихово стављање на располагање НАТО-у“. Договор „Берлин плус“ доживео је свој даљи развој Лисабонским уговором и Новом стратешком концепцијом НАТО-а (Лисабон, новембар 2010). Сада примена „меке“ силе у комбинацији са „тврдом“ допушта НАТО комбиновање цивилне и војне активности обеју организација, што омогућава покретање ширих трансатлантских акција.

Таква политика Немачке и ЕУ логично и доследно се манифестује и у немачком ултиматуму од седам тачака, који се потпуно уклапа у представе европских владајућих кругова о геополитичкој будућности региона. Испуњавање тог ултиматума може да уништи српску државу, јер ће изазвати убрзану деградацију система власти и самог друштва.

Ултиматум показује да Србија нема никаквих основа за политичке комбинације са Берлином: јасно је да у постојећим условима Србија не може да се супротстави победницима. Али треба бушити мреже западних притисака, уцена и претњи. Излаз из овог дипломатског ћорсокака, у који су западни фактори гурали Србију још од распада Југославије, састоји се у формулисању геостратешке концепције Србије, засноване на њеним реалним државним интересима, као и на стварању механизама помоћу којих та концепција може бити реализована.

Све у свему, споразуми између Путина и Николића су темељ стратешког партнерства, које омогућава да Србија стекне чврст енергетски и финансијски ослонац и самим тим сигурнију позицију у геополитичком координатном систему и решавању националних задатака.

Ауторка је историчар и научни сарадник Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука.