Tagged: Устав

ЛАПОТ НАД СОПСТВЕНОМ ДРЖАВОМ


На слици: Сцена из филма "Сталкер", Андреја Тарковског;Фотографија: www.diary.ru

На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.diary.ru

Након бесловесног урушавања крхке али јасне државне политике оличене у националном становишту Војислава Коштунице, брутално спроведеног од стране претходне владајуће олигархије током њеног четворогодишњег харања Отаџбине, уместо очекиване и нужне рехабилитације српског становишта и започињања неопходног националног окупљања – уследило је ново „подвижничко“ удаљавање од националних интереса до предстојећег самоукидања државности на делу властите територије…

Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће међутим бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника, будимо уверени. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено  његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би творца могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом којом је себе опхрвао и најмучнијим антидржавним чином – издајом националних интереса.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: http://www.pouke.org

На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org

Али, наше власти морају знати да тим чином неће ставити тачку на И(здају). Прва издаја се, наиме,  не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!

Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без  ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.

Но, како и ми живимо одлуке наших предака, тако ће и наши потомци живети наше одлуке. Стога, ако је ишта важно данас, јесте да им оставимо наду ( и утеху ) да су неки од њихових предака, онда када је презирање сваког суверенитета и свог Народа вредело шаку сребрењака, часно чували жижак националне Слободе. И, можда је то, на жалост, или срећу, наша једина мисија данас.

Јер, неће проћи још много времена када ће измучени српски Народ осетити понос што је истрајавао у нечему у чему је у једном периоду био прилично усамљен а значило је много за међународно право и међународне односе, баш као што ће и не мали број нас, непоколебљиво истрајних у инсистирању на националној самобитности и присно привржених принципима које су погазили они којима смо (по)веровали – осетити понос што је истрајавао у нечему у чему смо у једном периоду били прилично усамљени а значило је СВЕ за нашу Отаџбину. То је била наша одлука када одлуке наше политичке класе нису следиле историјски код сопственог народа.

На слици: Сцена из филма: "Сталкер", Андреја Тарковског;Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

На слици: Сцена из филма: “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

 

Од Космета до Достојевског и – натраг


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

“Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била  окупрана”

Српска националан историја чува универзални кључ за дешифровање појма Слободе, о томе не треба расправљати. Свидело се то некоме или не. Изливајући га сосптвеним страдањем у косметској ковачници опште повести она је извршила до сада најдалекосежнији филогенетски искорак цивилизације на путу сусретања са  истином. Са оним нечим од чега управо безглаво бежи онај што се жели творцем представити јер у њој препознаје сву антицивилизацијску настраност властитих изопачености. И због чега још настоји да исти тај кључ прогласи одговорним за отварање пандорине кутије савремене европске епохе…

Елем, својим жртвеним видовданским уздизањем до потпуног одрицања од овоземаљског постојанства, сасвим супротно творчевом поимању смисла живота, смрти и Слободе, српски Народ је као колективитет постао богоносац управо на начин на који је Достојевски уочавао мисију појединца у трајној борби против искушења зла. Пут до Слободе је, дакле, обележен патњом, посртањем у греху, одрицањем од једног зарад другог живота, коначним изласком на оне пропланке где човек, односно Народ, као богоносац, ослобођен у Христу, постаје достојан свога овоземаљског постојања. Без мучеништва нема ослобођења и без одрицања и смрти нема васкрсења.

Та конституционална национлна вредност нашег Народа је понајпре у општем сазнању да Слобода, која је увек најскупља, не може бити условна, делимична, оскрнављена, половична – већ једино целовита и недељива, управо зато што је већ плаћена давнашњом одлуком да се ослобођење постигне мучеништвом и жртвом. И када се страдање за Слободу чини излишним, и када се о њему говори подругљивим тоном као што је то данас уврежено, боље је и то поднети него се огрешити о врхунско начело.

И зато, системска кампања на гашењу импулса о немирењу и пркосу  окупацији и измени смисла појма Слободе којој смо подвргнути и споља и изнутра,  служи само једном циљу – скројити историју савремене Србије тако да оправда творчев пројекат глобалног владања светом у 21. веку. Стратегија се своди на то да се демонизацијом националне самосвести и нагона за националним самоодржањем, целокупна Србија, и поред свакодневних, стварних, противправних, хашких бахиналија, приведе неком виртуелном историјском процесу уз коначно и трајно преузимање непостојећих и измишљених историјских одговорности.

За те сврхе, далеко је одмакао пројекат разједињавања и десаборизације национа. Оно чега морамо бити и остати свесни јесте, међутим, искуствена спознаја да се  слућено окупљање српског Народа неће допасти међународном фактору, те да ће све предузети да исто пропадне или буде компромитовано, као и да ће окупљање српског Народа бити артикулисано политичким гласом веома малог броја политичких странака, покрета и појединаца, супротстављених врзином колу национално дегенерисаних и споља организованих и подржаних реалиста и одрода. Будимо уверени, ово ће бити тежак задатак а успех ће бити прави национални подвиг.

Важно је зато, независно од тога хоће ли и када започети ново окупљање српског народа, у злехудом времену насилне и саучесничке ахтисаризације косметског дела наше Отаџбине очувати, проширити и ојачати све формално-правне коридоре према националном Уставу којима се оснажује косметска неотуђивост и интегрисаност у српско државно ткиво.

Но, и пре Устава и после Устава; и без Устава, још је важније имати свест о месту Космета у нашој колективној и појединачној историји. Устав у том случају представља само правни контекст у којем је смештен наш лични и национални морални императив.

Јер Отаџбина је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја деце у школским двориштима; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је Олуја која не престаје, хладна ноћ на барикадама… Отаџбина – све је!

…МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

 

Инспирација за текст: „Хтели су да убију Џона (Ленона)“. Јоко Оно, интервју поводом годишњице смрти Џона Ленона.

 

Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ

Повезани текстови: КОРИДОР КА УСТАВУ

Повезани текстови: ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ

ЈЕДАН СЕНТИМЕНТАЛНИ АРГУМЕНТ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Завршавајући један од претходних текстова поражавајућим утиском о одсуству сваког смисла актуелне државне политике према Космету, односно горком, резигнирајућом, упитно-песимистичком синтагмом „…Икада после“, покушао сам, прећутно, да оставим мрву наде да ток потоњих дешавања поводом Косметског питања неће попримити актуелни епилог те да неће бити разлога ни за злу слут која се из ње неумољиво развејава. Зла слут, пак, која се прецизним искуственим алгоритмом дизајнирана и доследним ћутањем Уставног суда намеће као очекивани последњи чин творчевог плана у посткапитулантској Србији – претпопставља перфидно саучешће целокупног Народа у пакленом пројекту отимања Космета.

Како то објективно није могуће посредством референдума на којем би се Народ изјаснио о свом ставу спрам даљих европских интеграција, дајући предност Европској Унији у односу на Космет, творчев обједињујући „пети елемент“ подразумева творење двотрећинске парламентарне већине која ће иницирати промену Устава, са недвосмисленом и једнином амбицијом-брисања преамбуле којом је Космет додатно, формално-правно, армиран у територијални интегритет Србије. Али хајде да укратко проблематизујемо могућност референдумског изјашњавања Народа. Поставимо без околишања право питање: Има ли после активирања договора о Интегрисаном управљању прелазима (српска интерпретација превода који дословно гласи: Интегрисано управљање границом, од енглеске синтагме Integrated Border Management) уопште смисла спроводити било какав референдум који би третирао дихотомију ЕУ или Космет? Аутор ових редова верује да такав, илити, било какав референдум више нема никаквог смисла јер не може остварити формално-правну сврху коју је могао произвести још само годину раније, односно вратити потенцијални државно-правни капацитет Србије на време пре постизања тзв. брислеских договора. Наиме, чак и подвижнички родољубиво орјентисан одговор Народа на имагинарном референдуму којим би се већински одрекао даљих евроинтеграција не би анулирао снагу и дејство активираних договора из Брисела. Исти би (бриселски договори), укључујући и последњи о интегрисаном управљању границама свакако остали на снази захваљујући (не)схватљиво педантној преданости актуелене власти антинационалном рефлексу режима Бориса Тадића. Осим што би задуго (вероватно, трајно) „избегла“  маћехински загрљај ЕУ, Србија, на жалост, НЕгативним референдумским исходом не би у свој загрљај вратила јужну покрајину јер је наш Космет потписивањем и применом Боркових бриселских договора већ у тој мери одржављен од нас самих да ни стопроцентно негативан одговор на замишљеном референдуму не обезбеђује правни механизам којим би се неутралисала већ постигнута функционална самосталност тзв. „независног Косова“. Како би то заиста био и неповратан процес, творац  је предвидео механизам којим владајућу класу која ће предузети последњи чин издаје ослобађа сваке одговорности (за чим иста жуди) а српски Народ оптерећује трајном конституционалном национално-историјском мутацијом (чега исти готово и није свестан). Следи, дакле, промена Устава Србије, којом ће преко тривијалних захтева за променом броја народних посланика и томе слично, бити испословано и брисање преамбуле којом је потцртана косметска неотуђивост од Србије. За такав подухват је иницијално неопходна двотрећинска већина у парламенту коју творац непогрешиво пројектује кроз коначну сарадњу свих (а мало их није) који су до сада разграђивали Отаџбину. Претходно доведен до крајњег руба егзистенције, већ добрано условно предодређен и  „индоктриниран“ узалудношћу сваког изборног напора, Народ ће посегнути за јединим преосталим рационалним потезом-референдумским „ДА“ за промену Устава којим канда окончава више(деценијску)годишњу агонију и креће у светлу будућност обећаног света без свог Космета, без своје прошлости, без своје самобитности и места у историји Европе. Биће то коначни тријумф творчевог пројекта којим ће власт(и) бити аболирана(е) одговорности а национ подмукло инструментализован за саучесника у издаји Отаџбине. Сав племенити ентузијазам и узнесена вера у државобранитељске димезије Митровданског Устава донешеног за Коштуничиног ваката 2006. године остаће тек пуко сећање на дане последњег окупљања око националних вредности и последње дане државе која је још колико држала до себе и свог Народа. Од тада надаље, Космет(ски завет) ће (п)остати само болна индивидуална реминисценција последњих прогнаника и посвећеника видовданском националном коду и као такав тек сентиментални аргумент у заваравању бола и стварности.

И на крају, али не и најмање важно, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ПОСЛЕСВЕГА ИЛИ ПРИНЦИП ШТА ТО БЕШЕ

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО

Мировић: Пада Статут Војводине


НОВИ САД – Потпредседник Српске напредне странке и координатор за Војводину Игор Мировић верује да ће после недавне одлуке Уставног суда Србије о оспоравању 22 покрајинске надлежности ускоро бити оспорен и други покрајински акт – Статут.

„И правним лаицима је јасно да ће УСС оспорити и елементе Статута, с обзиром на то да је то учинио са Законом, који је старији акт од Статута“, рекао је Мировић у разговору за Новости.

Према његовим речима, то је логичан редослед потеза, тим пре што су у време када је ДС имала апсолутну власт, покрајински акти доношени нелогичним редоследом: најпре Статут, па Закон о надлежностима, иако је требало да буде обрнуто.

Мировић је рекао да је потребна јавна расправа о Статуту, уз учешће свих парламентарних странака.

„Резултат би био компромисни модел Статута, који у својим кључним елементима одговара и војвођанској власти, али и опозицији“, оценио је Мировић и додао да би Статут и Закон о надлежностима требало да буду дугорочни, стратешки акти, у потпуности ослоњени на Устав Србије.

„Војводини не треба ни извршна, ни судска, ни законодавна власт, за коју се залаже садашња покрајинска власт, већ аутономија која није супротстављена Републици“, закључио је Мировић.

22. октобар 2012. | 09:10 | Извор: ФоНет, Вечерње новости

СНП Наши: Дачић крши Устав Републике Србије


СНП Наши: Дачић крши Устав Републике Србије

ИЗВОР: ПРАВДА
22.09.2012

Српски народни покрет Наши позива премијера Ивицу Дачића да одмах поднесе оставку на све функције због противуставне пропаганде о подели Косова и кршења Преамбуле Устава Републике Србије којом се обавезује да заступа и штити државне интересе Србије на Космету и Метохији, а апелујемо на јавно тужилаштво и Уставни суд Србије да одговорно реагују адекватно кривичним делима премијера Ивице Дачића, јер нико не може бити изнад закона и уставног поретка државе.

– Српски премијер не може да буде неко ко ће својевољно да кроји и заступа политику некакве „поделе“ која није одобрена од стране Владе Србије и Народне Скупштине Србије, јер је изабран на изборима и кандидовао се на изборима да заступа Устав Републике Србије – наводи се у извештају СНП Наши.

Српски народни покрет НАШИ сматра да је оваквим деловањем премијер Дачић изгубио не само политички легитимитет, већ и легалитет.