Tagged: Хашки суд

АТИНСКЕ ШУМЕ БОРИСА ТАДИЋА


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Фотографија: songofawanderingsoul.blogspot.com

Када се Борис Тадић, тобож епохално државнички, а заправо врло дириговано, недалековидо, исхитрено и без гарантоване узајамности поступка извинио грађанима Хрватске  због злочина у протеклом рату – рекавши, у специјалном интервјуу за емисију „Недјељом у два“ Хрватске телевизије, да свим грађанима Хрватске и свим припадницима хрватског народа, које су учинили несрећнима припадници његовог народа, упућује извињење и преузима за то одговорност – не мали део нашег Народа је наслутио да ће коначни епилог трагичног самопонижавања морати да се одигра не у загребачким банским дворима узвратним извињењем, нити у творчевим, бриселским лабораторијама престанком уцењивачког стезања омче око врата српског достојанства, нити у хладним, хашким катакомбама васкрснућем парава и правде, па чак не ни у српском парламенту разумевањем судбоносне нужности подвлачења последње, непрекорачиве црвене линије националних интереса, већ у интимним монолозима сваког од нас, а понајвише и понајпре наше политичке класе са парадоксом родољубља, оном моралном категоријом која чак и онда када је не видимо и(или привремено заборављамо – оваплоћује и прожима сваки државно-политички акт, сваку државно-политичку идеју, сваку усамљену мисао која се односи на Отаџбину, независно (а свакако у складу) од националних, нормативно-правних оквира. У оном узвишеном, присном и обавезујућем шапату са историјом сопственог Народа и геном који одређује њену повесну и националну специфичност.

 

Ово стога што не смемо сметнути са ума да су готово сви званично промовисани ставови ондашњег председника државе (као и актуелног, на жалост) са становишта моралних дужности према својој земљи и свом народу били (и остали) драматично удаљени од друштвеног консензуса са сопственом историјом и из ње проистеклим националним идентитетом, као и да све време заправо говоримо о Слободи која је у конкретној изјави експредседника, као и у многобројним изјавама  о ЕУ и јужној српској покрајини сведена на злослутну мутацију видовданског ДНК, иначе дубоко уроњеног у целокупни, колективни, духовно-морални генотип нације.

 

И стога још  што лаконски однос ове двојице (претходног  и садашњег председника државе, али не и само њих) према тобож лидерском, регионалном позиционирању Србије, а пре свега према питању евроинтеграција и косметског проблема, двема угаоним тачкама савремене српске драме, јасно и злослутно уверава да у својим обраћањима нису поступали са позиција којe упућују на председниковање у складу са националним моралним императивом, и укупним националним и историјским тежњама, сублимираним у изговореном и/или прећутаном, обзнањеном или тајном консензусу о њима.

 

И стога још што не смемо да престанемо да се питамо  ко може национално да изневери када се каже „свет је под доминацијом једне империје, према томе, зарад (тобож) виших националних циљева сада је и национално неверство у реду“? Јер, не само да огромна већина људи не би то учинила када се то забрањује (Устав не допушта такву врсту делања и за исту предвиђа законске санкције), већ велика већина то не би учинила ни када се то толерише, охрабрује или награђује, како се може стећи утисак да стоје ствари у нашој земљи последњих неколико година. И како је то несрећно учинио и несрећни Борис Тадић крајем јуна 2007. године изјављујући извињење грађанима Хрватске. Оно извињење које од 16. новембра 2012. године на души носи и Бљесак и Олују. Оне сузе, онај крик, оне колоне… она болна тумарања прогнаног српског Народа кроз, не ретко, негостољубиве пределе непросвећене, посткомунистистичке Србије деведесетих година прошлог века.

 

Елем, након последњих хашких пристрасности и доношења ослобађајућих пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу, Борис Тадић, Едип који још увек није напустио Тебу, све и да то хоће да предузме кукавички потписујући капитулацију без (унутарстранчке) борбе, мора коначно разумети да је својим антинационални, егоистичним непочинствима све време био родоскрвни саучесник у потписивању оптужнице против сопственог Народа. Управо оптужнице чији је немилосрдни егзекутор суд који би остао без свог морбидног смисла да у њему нема Срба. Исти онај суд који ће пре последње пресуде тамо утамниченом последњем Србину, бескрупулозном елегантношћу, из тобожњег кућног притвора испратити и Рамуша Харадинаја – кући, великом терористичко-сепаратистичком здању чије  је злокобне ахтисаријевске темеље  поставио исти човек који се извинио Хрватским грађанима, не питавши никога да ли има права то да учини онда када тај „добар државнички гест“ представља посипање соли по незацељивој људској и националној рани. Најмање још (и једино) што може да уради јесте да се напослетку искрено извини сопственом Народу. Пре него што оде у – атинске шуме националног заборава.

 

Повезани текстови: ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ

 

 

 

Advertisements

За ким звоне звона међународног правосуђа


24. 10. 2012 14:50 | Александар Мезјајев / Фонд стратешке културе

Размишљања после извештаја председника МТБЈ у ОУН

Прошле недеље на Генералној скупштини УН разматран је извештај председника МТБЈ Теодора Мерона о делатности тог трибунала у 2012. години. (1) У целини, извештај обилује информацијама које не одговарају стварности. Тако, на пример, председник МТБЈ тврди да је трибунал створио правни систем који не само да обезбеђује оперативно спровођење судских процеса, него и успоставља више стандарде заштите права оптужених. (2) То једноставно није истина. Толики је раскорак између изговореног и стварног стања ствари, да то захтева и коришћење теже речи – то је лаж. Узмимо на пример процес против Војислава Шешеља. У том поступку оптужени практично већ десет година очекује одлуку суда у првој инстанци и лишен је могућности права на одбрану не само у главном предмету, него и у паралелним! (3) Генералу Ратку Младићу одузето је право да се његов предмет разматра пред независним и непристрасним судом – њему суди особа која је директно заинтересована за безусловну осуду оптуженог. Радовану Караџићу није одобрено време за оповргавање “чињеница”, које су утврђене у другим процесима као истините. При том, тужилаштво ништа није доказало – оно је једноставно узело ове изјаве из других процеса, а одбрани не да времена да их оповргне: тако добијамо дупло насиље над начелом претпоставке невиности.

На жалост, само осам држава је иступило да дискутује о овом извештају: Индија, САД, Канада, Норвешка, Танзанија, Руанда, Србија и Русија. Представник Руске Федерације И. Панин подвукао је неопходност што бржег престанка рада трибунала и потпуне предаје његових предмета Међународном резидуалном механизму. На званичном сајту МТБЈ, наступ руског представника је на такав начин осакаћен, да није остала ни једна критичка примедба. (4) Испало је да је трибунал представио Русију као највећег пријатеља трибунала, који га хвали због његовог “доприноса међународном правосуђу”. И још више, на сајту је изврнута позиција Русије о престанку рада трибунала. На сајту је речено како је руски представник захвалио трибуналу на труду за благовремени завршетак свих започетих предмета. Међутим, у стварности је представник Русије подвргао критици рад МТБЈ због непоштовања графикона предмета, и затражио да сва суђења буду завршена до краја 2013. године. А 15. октобра, приликом наступа на Генералној Скупштини УН, Теодор Мерон је још једном изјавио да МТБЈ завршава разматрање апелација крајем 2014. године, или што је још горе, тада ће бити завршено разматрање већине апелација, а не свих, како је прописано резолуцијом СБ УН! Трибунал крши норме важећих међународних уговора, баш их брига за некакве резолуције!

У вези са предстојећом двадесетогодишњицом трибунала, Теодор Мерон је уделио пуно похвалних речи његовом доприносу “развоју” међународног права. У вези са тим, Мерон је посебну пажњу уделио, на пример, таквом “доприносу развоју међународног права”, попут формулисања нових видова међународних злочина, између осталих сексуалног мучења као форме мучења или форме геноцида. Међутим, те новотарије могу бити назване само насиљем над међународним правом, јер оне представљају мењање постојећег права од стране субјекта, који на то нема никакво право. Суд је орган који спроводи, а не који ствара законе. У списак дејстава која представљају насиље против међународног права од стране МТБЈ, можемо додати и друге ”новотарије”: – укидање потребе да се успостави посебна намера да би се осудио појединац за геноцид; – уклањање разлика између присилног премештања и депортације; – укидање имунитета шефовима држава у погледу кривичне надлежности и још много, много другога.

Теодор Мерон је доста пажње посветио и свом личном доприносу у кршењу норми обичајног међународног права, по питању “имунитета шефова држава и влада.” Он је утврдио да је пракса објављивања налога за хапшење МТБЈ за актуелним председницима, касније била потврђена од стране Међународног суда ОУН у предмету “Налог за хапшење”. Јасно је да је позивање на главни судски орган ОУН веома важно за МТБЈ, како би доказали легитимност своје делатности. Међутим, МС ОУН у стварности није донео никакву такву потврду! МТБЈ поново изврће чињенице! У предмету “Налог за хапшење” МС ОУН, не говори се о шефовима држава, већ о министрима иностраних послова и не о МТБЈ, него о међународним судовима који су “овладали одговарајућом јурисдикцијом”. А као што је познато, МТБЈ нема јурисдикцију над Србијом! Он је себи једноставно присвојио ту јурисдикцију! Као што видимо, на делу је двострука превара, а прошла је незапажено! Ни једна држава није противуречила Мерону! Међутим, ако се разматра делатност МТБЈ не по развијању него по кршењу важећег међународног права, онда је ту његов допринос уистину велики. Јер тај полуфабрикат који је МТБЈ заложио у предмету кршења норми међународног права по питању имунитета шефова држава, преузет је и развијен од стране свих каснијих међународних судова, као што је специјални суд за Сијера Леоне (5) и Међународни кривични суд (6), који је издавао масовне налоге за хапшење шефова држава.

И тако, још једном је руководство МТБЈ представило извештај који обилује лажима, али који није изазвао никакву реакцију од стране држава. Нико осим Русије није подржао Србију, која је већ скоро двадесет година подвргнута насиљу од стране међународног права. И то је схватљиво, јер звоно међународног правосуђа звони све јаче и све више претећи. Чланови међународне јавности су заћутали у нади да ће се сутра створити међународни трибунал не за њих, него за суседа. Штета, јер је добро познато да звона увек звоне за тебе!

____________________________

Напомене:

(1) Види «Деветнаести годишњи извештај Међународног трибунала за судска гоњења лица одговорних за озбиљна кршења међународног хуманитарног права, почињена на территорији бивше Југославије од 1991 године», // Документ ООН: A/67/214–S/2012/592 од 1 августа 2012 г.
(2) Са говором Т. Мерона можете се упознати на званичом сајту МТБЈ на интернету: http://www.icty.org/x/file /Press/Statements%20and%20Speeches/President/121015_pdt_meron_un_ga_en.pdf
(3) Види апелацију В.Шешеља по отказу прихватања његових захтева о ревизији пресуде о неуважавању суда.
(4) Види објаву на официјелном сајту МТБЈ на интернету: http://www.icty.org/sid/11114.
(5) Налог за хапшење председника Либерије.
(6) Налог за хапшење шефова држава Судана, Либије и Кот-д’Ивуара.