Лирски записи

 

О човеку може да се суди тек пошто оде са овога света.

Све док борави у свету, незахвално је судити о човеку.

Нико од нас не зна колико ће и у чему бити постојан.

Зато што је човек крхко, трошно, варљиво и кварљиво биће.

Човек се зачас преокрене.

Добар човек може преконоћ постати зао човек, као што и зао човек некада у трену постаје добар човек.

Што више упознајем себе, све мање познајем себе.

Ово звучи крајње противуречно и бесловесно, али је заиста истинито.

Што више упознајемо себе, све је више црних рупа у нама.

Како се проширује поље сазнања, тако се, истовремено и упоредо, проширује и поље незнања.

После толико векова рада на себи, преданог испитивања, упознавања и освешћивања себе, дошао сам до познања, да би човек требало највише да се плаши самога себе.

Човеку највећа опасност прети од њега самог.

Сви наши спољни непријатељи нису ништа спрам нашег унутарњег непријатеља, спрам непријатеља, скривеног, у уму нашему.

Не плашим се спољних непријатеља, плашим се једино врага у себи.

Радити на себи, значи: бдети над собом!

Бити будан!

То је основа и суштина Будиног учења.

Не говорим о Будиним следбеницима, јер они и јесу и нису битни, већ о Буди, о његовим изворним беседама.

Будност је друго име за мудрост.

Није мудар онај који поседује знање, већ онај који живи знање, и који јесте знање.

А живи знање, и јесте знање, само онај који је будан!

Зато не волим када ме људи хвале.

Некад ми више годи кад ме људи куде, него кад ме хвале.

Јер, ту, управо ту, скривају се највеће замке.

Морамо бити највише будни, онда кад нас људи највише хвале.

Иза сваке похвале упућене нама, баш као иза сваке кривине на горскоме путу, вребају нас највеће опасности.

Зато сам благодаран онима који ме куде и нападају, који ружно причају и пишу о мени.

Они ме држе у стању најдубље и највише космичке будности!