Миомирка Мира Саичић: Сунце
Бог није хтео, или му је промакло да нам свима да исту прилику. Ето, за почетак, немамо сви исто сунце. На пример, ако се родиш у некој скученој котлини, окруженој високим брдима, немаш исто парче неба, дужину дана, дужину ноћи.
У таквим условима, док у котлини чекаш зору, са друге стране брда је већ увелико свануло. Док се сунце пење уз брдо, док је тамо негде некима пукла зора, теби се сунце једва довукло, са најмање сат, сат и по кашњења. У то крене дан. Погледаш у небо притиснуто брдима, видиш да се сунце лагано пребацило на залазећу путању.
Сумрак креће, сунце залази, а сенке брда те грле. Волиш и желиш да дан дуже што траје. Да урадиш и поспремиш, још мало од живота. Надаш се игри залазећих боја на небу.Али, мало сутра! Сунце се већ скотрљало низ невидећу страну брда. Залазак је трајао тек два трептаја ока. Недовољно ни да се заљубиш.
Због скраћеног небеског видика, хоризонта, сунце нити у зору, нити на заласку не стигне да окити небо свим могућим бојама: розе, лила, жуто, црвене..
Долази ноћ. Ноћ која дуже траје него код других, тамо иза брда. Ноћ те прихвата у мрачне скуте и једино што можеш је да луташ мислима. Можда се роди нека генијална. У сваком случају, да знаш, ако ти се то деси, криво је сунце.
Boze, kako lepo pise!!❤️