Док сваки створ живи сјену хлада тражи
А врелина јулског Сунца земљу топи
У дубини мене појави се мисо
Да напишем једну пјесму о Европи
.
У Француску земљу отишо сам давно
И живио у њој свог живота пола
Ал то више није оаза слободе
Постојбина Сартра и Шарла де Гола
.
У Европи сада друга су времена
Сад је тамо нека друга атмосфера
На првом су мјесту лакомост и профит
А на задњем морал и хришћанска вјера
.
Тамо влада нека одрођена клика
А људи су само гласачка машина
Тамо дјецу малу у повоју уче
Да се мрзи света Русија и Кина
.
Тамо не’смјеш дјете пустити из куће
Да оде до школе или до дућана
Тамо храна нема ни мирис ни укус
Тамо чак ни птице не поју са грана
.
Тамо је све сиво , безлично и тмурно
Код комшије тамо не пије се кафа
У пакленом строју европске машине
Човјек има само улогу шарафа
.
У земљама тијем тражећ боље сјутра
С простора је ових многи радећ скапа
Тамо нема фруле нити хармонике
Тамо нема пите , проје и ћевапа
.
Тама нема брате јагњади на ражњу
Због којих ти вода тече иза зуба
За Видов дан тамо не чују се звона
Нити рески одјек драгачевских труба
.
Тамо нема роде народнијех кола
Нит бучних весеља што трају три дана
Тамо нико не зна шта су српске гусле
Тамо нема Жиче , Острога , Дечана
.
Тамо нема оно када чујеш пјесму
Да ти суза среће потече низ лице
Тамо нема Бери , Мораче и Пиве
Тамо нема роде свете Куманице
.
Тамо у град више рјетко можеш срести
Чистог Талијана , Франзуза ил Швабу
Ту не можеш чути овце како блеје
Нит пијевца како пјева на тарабу
.
У мигрантском мору Европа се дави
Све притисли Турци , Арапи и “ Црње „
Ко памети има видио би да је
Задња ура дошла да пакује прње
.
А ми као муве што немају главе
Јуримо што брже у тај врели кота’
За шачицу сиће да продамо душу
Да живимо пасји живот без живота
.
Да нам дјецу уче истополном браку
Да не знају ко је мама а ко тата
Да будемо Јуде што ће издат Христа
Да нам купе образ за кесицу злата
.
Да у својој земљи праунуци наши
Неће моћи живјет ко на своме своји
Да морамо признат да смо геноцидни
А душмани наши сви да су хероји
.
Да морамо слати војнике на Москву
Да из гроба наши проклињу нас стари
Да морамо на све гадости и бруке
Смјерно климат главом рђи и фукари
.
Али ја сам Србин поносан и частан
Што у груди има још увијек “ херца „
И вазда ћу више вољет свету Москву
Но Лондон и Берлин и Фридриха Мерца
Кренули смо неким наопаким путем
Све би дали ради ћара и профита
Страх ме неки мори да ће српском роду
Европа бит гора од маршала Тита
.
Да ће брзо доћи миграната хорде
Да на нашем прагу бивствују и живе
Сјетите се само Тарабић што рече
“ Сви ће Срби стати , испод једне шљиве „
·

У будућем времену – времену сада
Ми мушкарци нећемо уходити жене
И нећемо читати њихове мале трагове
Неће ни оне издајно наводити мушке
Да се исповедају у опуштеној сласти
.
Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати
Ка Једном у чврстој подршци и свести
Користећи моћ промишљене намере
И ширењем мирисне енергије врлине
А на језике ставити или мед или узде
.
У будућем времену – времену сада
Ми мушки градићемо мандалу Склада
Од цветних венчића из њихових руку
Мандалу ведских предака и потомака
У нововедској стварности која нараста

Поново ћемо у врло врло високој свести
Тражити другу полу јабуке – свога себе
Роњењем у дубоко језеро – огледало духа
Као некада на Лири или светој Даарији
Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

Фото: Овчар – Каблар; Википедија

Живот – та чудна чудница најчудноватија
Наличи на прекрасно расцветалу белу ружу
Са милион милиона лати – могућих путева
Од изтканих тананих нити ВечностБезкраја
.
Ходам складно без станке малим корацима
Многоного и многогоруко и многомислено
Танком плавом ивицом непрекидне промене
Дими моје јутро и нагло буди неиспав људе
.
Нада опасана пламеном пробудила чудише
Гледају тупо јер им спава прозор за живот
Пројављује се то јасно – у њиховом изгледу
Мотрим из рупе моје свирале размишљања
.
Чојка сваког лако најлакше можеш упознати
Гледећи право преко његовог мача у осмех
Али не буди лонац који се меша у туђе прсте
Упознај чојка благо – као пријатељ и као брат
.
Идем малим корацима и садим орахе орњаше
Видим погодно место за садњу садница жеља
Потом зурим у плаво напупљено високо небо
Ох! Ох! да ми је Тебе Творче сасма упознати!
Када ствараш – свијаш ћелије и светове целе!

Фото: Покрет; Википедија

(Не плаче се за Јунаком)

Јутрос тужна вијест Ратко
Из хашкијех дође тмуша
У небеско царство да је
Преселила твоја душа
.
Па нека је вјечна слава
И нека је вјечно хвала
Теби што си у бој пошо
Отаџбина кад је звала
.
На крвавим мегданима
Просијан си на сва сита
Од ледене воде Дрине
До гордога Велебита
.
Од Динаре и Козаре
До проклете Трескавице
Крваве си битке туко
Српског рода перјанице
.
Полумјесец кад је крено
На крст часни и звонике
На челу си српске војске
Стао храбро пред крвнике
.
Кад дођоше ненадано
Дани тешки и опасни
Ти пред српском војском викну
“ За мном браћо за крст часни“
.
Кад на џихад хоџе сташе
Позивати с минарета
Када опет дође доба
Страшних мржњи и освета
.
Лазарев си штит подиго
Пред Алију и пред Фрања
Због тога те Срби данас
Жале с пуно поштовања
.
Наследниче Бојовића
И чувеног чиче Степе
И од тебе мртвога ће
Зли душмани да стријепе
.
Стајао си ђе смрт сију
Бомбе , пушке и пиштољи
Ни Живојин Мишић вјеруј
Није од те био бољи
.
Због тога ћеш кроз вјекове
У српскоме живјет бићу
О теби ће да се пјева
Ко о Јанку Вукотићу
.
Лице ти је данас мушко
Смрти страшне скрила маска
Ал ће гусле да те славе
Ко Ђорђија и Танаска
.
Име ће ти вјековати
На гусларској светој жици
О твојој ће слави писат
Умни људи и пјесници
.
У српској ће историји
Твоје име да се злати
Дат нећемо да те блате
Нит Бошњаци нит Хрвати
.
Нит Бошњаци нит Хрвати
Нит крвави Арбанаси
Пламен твоје славе ништа
Неће моћи да угаси
.
Из прошлости слике бледе
Памћење је људско кратко
Али ти ћеш кано луча
Да свијетлиш вјечно Ратко
.
Џаба ланци и окови
И пресуде и порота
Ти си за нас Србе херој
Ти си прави патриота
.
Душмани ти залуд име
На ломачи срама пале
У срцима нашим ти ћеш
Вјечно живјет ђенерала
.
Јер си с ножа и вјешала
У час задњи Србе скино
Нека ти је вјечна слава
Мирно спавај јуначино
.
У бескрајној васиони
Ђе вјечито Сунце грије
У строју ће да те сретну
Витезови с Романије
.
И остали зор јунаци
Сви усправни ко свијеће
Маузер те горе чека
И Алексић из Билеће
.
Тамо ће те ђенерале
Много, драго срести лице
Тамо ће те дочекати
Славни Митар с Мајевице
.
Тамо ће те срест хероји
Људске злице и громаде
Пеша , Неђо и Карлица
И Радовић силни Раде
.
Људи што се не бојаху
Срцем стати испред тенка
Ту ћеш срести ђенерале
Срђу , Вељка и Споменка
.
Поштовање ту ће одат
Твојем дјелу и твом лику
И сви они што сад леже
На Маломе Зејтинлику

На Озрену и Мањачи
На Купресу и на Пале
И сви ће ти у глас рећи
“ ДОБРО ДОШО ЂЕНЕРАЛЕ „
.
А на крају пјесме ове
Србину ћу рећи сваком
Главе горе браћо драга
Не плаче се за јунаком.

Фото: Са Фејсбук странице

Срећан почетак, драги ђаци!

Најважнија лекција у животу је научити да је Бог увек уз вас.

Кад то знате, нема препрека, нема посустајања, нема суза,

само радост јер неко те безусловно и безгранично воли!

Ноћ – звезде трепере на својим путевима
Кум распростро сламу по васцелом небу
Седим у лотосу на многомоћном месту
Зрикавци малени неуморни а гласногрли

Идеалан пев за дубоки мир и созерцање
Ни до Лире не стигох суштина ме тргла
У трену ме свест – пребрза и за вајтмане
Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу

Месец срцаст – око њега вишебојни круг
Миришу цветови које ноћна сила отвара
Нарастају биљке у врту и трава око дома
Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније

Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу
Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана
Веверице орашарке развукле звучну мрежу
Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти

Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?
Оностранство је наша завичајница права!
Поново зурим ка небу пратећи вековни зов
Напупила земља – испод себе осећам језеро

Његове воде напајају изворе и реке и људе
Преко хоризонта прелеће неорганско биће
Врви многолико Живот у свем Постојању
Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

Фото: Црква у Тијању; Википедија

Кад умрем, судиће ми Бог!

Ваш суд у земљи
где сунце пада у воду,
где су заблуде истине,
а лажи чињенице,
не признајем!

Не признајем удворице,
звери, силеџије,
преваранте, лажове,
издајнике људског рода.

Не! Нисмо исти!

Ја сам борац за слободу,
за правду.
Заклео сам се своме народу.
Ја не газим реч!
.
Кад умрем,
судиће ми време!
.
Нека се чека
и стотину лета!
Нека ми се гроб преврне
ако Страшни суд тако каже!
.
Али моју част
браниће надолазеће године!
.
Умро сам!
.
А ви који остајете,
не дозволите
да моја смрт буде узалудна.
.
Не дозволите
да после мене
умре и истина.
.
Јер тада,
нисам умро само ја.

Фото: Screenshot; Фб

Кад треба, буди вредан к‘о пчела
Кад не треба, буди спор к‘о пуж
Кад треба, буди брз к‘о прела
Кад не треба, буди опуштен к‘о муж

Кад треба, буди спреман к‘о соко
Кад не треба, буди препуштен к‘о река
Кад треба, буди отворен к‘о око
Кад не треба, буди к‘о крило века

Кад треба, буди храбар к‘о царство јунака
Кад не треба, буди слободан к‘о рода
Кад треба, буди пажљив к‘о мајка
Кад не треба, буди прилагодљив к‘о вода

Кад треба, буди чврст к‘о орах
Кад не треба, буди културан к‘о нико
Кад треба, буди добар к‘о монах
Кад не треба, буди пријатан к‘о свако

Кад треба, буди снажан к‘о гром
Кад не треба, буди складан к‘о свети храм
Кад треба, буди удобан к‘о дом
Кад не треба, буди диван к‘о сунчев дан

Кад треба, буди елегантан к‘о мачка
Кад не треба, буди понизан к‘о мрвица хлеба
Кад треба, буди важан к‘о значка
Кад не треба, буди смирен к‘о плавет неба

Кад треба, буди светло к‘о сунце
Кад не треба, буди спреман к‘о стрела и лук
Кад треба, буди послушан к‘о овце
Кад не треба, буди вођа к‘о храбри вук

Фото: Сунце; Википедија

Постоји глас који те из сна прене
као тајна.
Сав бескрајан и звучан.
И светао као звучно сунце.
Глас од којег се ти што земља си и пеп’о,
преобразиш и измениш по изгледу,
кад смиреном свешћу
звери свемирске кротиш.
И разбуђен душом хрлиш
у далеке висоравни,
док светлошћу, дарованом
разгониш таму отровну,
тражећ миомир заборављени, давни.
.
Јер, почашћен шапатом Божјим
биваш кап од капи са извора Крста
и биваш башта биља небеског, благост чврста.
И биваш сјај звездани, пресликан
из вечне плаве радости.
Разливен сав, као бели пламен у Срцу,
као љубав освештана, огњем дана.
.
Храброшћу лептира који пламен љуби,
ка њему одлеће.
.
Постоји лепота из суза проникла
из тамне радости сна,
где у опомени пеображен изрони глас румени.
И пчела у прашна небеса полети
ка слаткој лепоти цвета.
Дисањем душе изнад оштрице мача,
духа вододелног.
Изнад света.
.
Постоје људи – птице спокојног пламена у оку.
Изнад ове помрачене звезде засјаје,
људи, птице, неболетне
и сведу сунчеве зраке у то срце
што се сузарником каза.
У акордима смирења и када болна крвари рана.
Кад светлост блажена је врело обновљено
што га небо точи.
Љубав, освештана.

Фото: Слика; Википедија