Драган Симовић: Твоје срце је једини храм Бога Живога


Деда је говорио: што даље од цркве, све си ближи Богу.

Бог није ни у црквама, ни у храмовима, ни у религијама, нити у било каквим учењима, већ само и једино у срцу пречистом.

Ако у своме срцу ниси пронашао Бога, онда га нигде другде нећеш ни наћи.

Твоје срце је једини храм Бога Живога.

Свако дрво и сваки камен и сваки поток може ти послужити као место тиховања.

Тиховање је унутарњи разговор са Суштим и Битним у твојему срцу.

Тиховање је тајни разговор са Самим Собом.

Кад год разговараш са Самим Собом, тада и са Богом разговараш.

Колико је доброте и љубави из нас, толико је и Бога у нама.

Да нема Бога у нама, тада не би било ни доброте ни љубави из нас и око нас.

Све што је око нас, то је и у нама.

Ирена: МИ ОД ГОРЕ ПОСЛАТИ НА ЗЕМЉУ ЗВЕЗДАНИХ КАПИЈА


  1. Пролила се
    Чаша
    Задња кап
    Радозналост наша
    Време
    Крв постаје вода
    Ми никад ближи
    Са прецима
    Потомцима
    Нашег рода
    Струје високог таласа
    Носе на крилима
    Светлосног записа
    Само ретки
    Мисле прекасно
    Нама јасно је
    Ми од горе послати
    На земљу
    Звазданих капија
    Вилењачких тапија
    Где музика
    Оживљава
    Срца милује
    Ово је земља
    Где сви имају
    Нико не гладује
    Све имали
    Ништа немали
    То је богатсво
    Волели
    Све љубили
    Мира царство
    У мору
    Безличне масе
    Лик наш
    Светла красе
    Топлина исијава
    Блаженство прожима
    Између
    Нас и вечности
    Мост
    Од снова
    Што сањали
    То живели
    Што мислили
    То бивали
    Што радили
    Дивоту стварали
    У сваком покрету
    Траг вилине прашине
    Сонате
    Умилни тонови
    Промене
    Нико да заустави

 

Драган Симовић: Самосвесност и самобитност


Сви покрети, сва учења, све религије и идеологије у последњих двадесет векова јесу само варијанте јудео-кршћанства.

И ислам је, такође, варијанта јудео-кршћанства, једнако као и дарвинизам, материјализам, позитивизам, комунизам, сатанизам, бољшевизам, глобализам…

Све су то религије и идеологије робова.

Све те религије и идеологије потичу из једног те истог змијског гнезда.

Све те религије и идеологије испредају једну те исту змијску причу: о тобожњим људским правима и слободама.

Демократију су измислили рептили који стоје иза свега овога у последњих двадесет векова.

Демократија је само једна шупља и звечећа реч – као што су и све њихове речи шупље и звечеће – за наивне и бесловесне.

Само наивни и бесловесни могу да верују у доброту и милосрђе својих крвника!

Са буђењем и освешћивањем Белога Србства отпочиње Златно Сварогово доба.

Златно Сварогово доба, то је онај тренутак када пробуђен и освешћен Бели Србин схвати, да је Бог у Створитељу и Васељени, те да његов живот нема ни почетка ни свршетка.

Јаша Томић: О хришћанској и претхришћанској вери у Срба


(ОСВРТ НА КЊИГУ ИСТОРИЈА СРБСКОГ НАРОДА ОД СТАНОЈА СТАНОЈЕВИЋА

ОБЈАВЉЕНУ 1908. ГОДИНЕ.)

О ширењу хришћанства међу Србима, говори писац на два три места по неколико реди. Прича, како су (по прилици у IX. веку) долазили у српске земље хришћански мисионари, прво из Рима, па онда из Византије, да тамо проповедају нову веру. И прича, како су неки пристајали уз њих из уверења, неки што је то било нешто ново, неки из рачуна. Али је маса бранила старе традиције, и сматрала хришћанство као знамење ропства.
Још и у XII. веку не иде са хришћанством како треба. А писац нам то тумачи с тим: „Јер о српске земље и превласт у њима од увек се борила римска и цариградска црква, а хришћанство је у ово доба још увек, можда баш због тога или бар и с тога, код Срба било врло слабо утврђено”.
Не, не, зацело није због тога. Да је писац изнео пред читаоце, како је било онда са хришћанством, читаоци би и сами, без његовог тумачења видели у чему је ствар. Хришћанство у оно доба није излазило пред Србе као чисто верско питање. Нова вера, коју су ширили из Рима и Цариграда, била је испреплетана са новим редом, и то са новим економским и политичким редом. Филозофија оног хришћанства била је – ропство. Прве присталице хришћанства, живели су у заједници имања, а власти су их се плашиле, те их прикивале о крст и бацале у воду. Но после неколико векова преобразили су вука у јагње. Они, који су међу Србима ширили хришћансгво, нису причалн о једнакости, о братству, о милосрђу. Него су причали страдање, а награда за страдање је на оном свету. А на овом свету треба бити покоран, треба у првом реду поштовати и световне и црквене власти, јер је свака власт од Бога. Зато су то хришћанство и ширили у српском народу – од горе. Властели српској годила је нова култура и нови ред, јер је она под тим новим редом постајала силна, моћна и богата. Сјајно материјално стање римских и византијских великана бљеснуло јој је у очи.

Са старом српском вером био је везан стари српски економски и политички ред. Србин у старој својој постојбини није научио да буде на земљи спахијски роб и да даје кулук, и да му одсецају уши и нос. Он је имао своје задруге, своје поротне судове, а имао је гласа, када се што закључивало или се бирали главари. По новоме, бајаги хришћанском реду, владар је постајао не по вољи народа, него „по милости божијој”, а по милости божијој постајала су и сва ситнија господа, јер је свака власт од Бога. Какво верско питање? Оно је било само на површини. На дну тога питања ухватио се у коштац стари и нови економски ред. На једној страни борило се старо српско задругарство, а на другој страни економско ропство – феудализам. На једној страни борио се стари српски демократизам, а на другој страни: самовласт светских и црквених великана.
Ово је језгро спора. Само је то језгро било увијено с једне стране у стару српску многобожачку веру, а с друге стране у изопачено хришћанство.И кад је стара српска вера, стари српски ред почео да поклеца, тада се јавља богомилство. Јавља се као протест противу феудализма, као протест противу новог реда.

Такозвана борба између старе српске вере и хришћанства била је ужасна и трајала је вековима. Маса српскога народа није хтела да пристане на ропство, него се очајно борила против тога, и зато није могла тако дуго да постане српска држава. Хрвати су много брже створили државу, јер су лакше пристали на нови ред. Кад је српска самостална држава постала, Хрватска је већ била и – прошла. Види се дакле: шта су били узроци ономе трењу. То није, што је Србин проклет, па није могао да се сложи, него што није хтео у својој кући да буде роб.

Ирена: ОД СВОГ РОДА ОЖИВЉЕН


  1. Летим
    Тонем
    У исти
    Трен
    Од свог рода
    Оживљен
    Ходам средином
    Златни пресек
    Мали део
    Потискује већи
    Лик не мењам
    Имун сам
    На број
    Земаљских година
    Неухватљив
    Укротити се не дам
    Народу дајем
    Одговарам
    Наговарам
    Да издржи
    И док га мучи
    Плима и осека
    И страда
    Знак се јави
    Вера влада
    Љубав греје
    Светле душе
    Коло плете
    Точак врти
    Они што давно
    Прошли су
    На почетку
    Стоје
    Зато се радуј
    Смеј се роде
    Певали смо
    Када нас гоне
    Одводе
    Руже нас
    Својим делом
    Ликом
    Да своје доведу
    Ред у неред
    Спроведу
    Узалуд војске
    Марширале
    Тле походиле
    У огледалу слика
    Изврнута лика
    Оно што нама чинили
    Њима у аманет остало
    Зато Вас молим
    Истрајмо

 

Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – двадесетитрећи део


   Лана

Дани, месеци, и, тако редом, пролазили су, чекајући, Ледана, чекајући његов повратак. Све је друго стало, само, дан за даном иду у низу, сви исти, све исто.
Није ми било толико тешко, јер смо се, сретали у сновима, у световима, далеко изнад овог овде. Ледан је умео да долази на планету, у тренутке, у битне тренутке, остављајући тему за свој дневник. Баш, пре неколико дана, у јутарњим сатима, појави се, у сну, на планети, ,,Бисер,,. То је наша тајница, сјајна и сакривена планета, дубоко у срцима  нашим, и, баш личи на најлепши бисер у, Космосу.
,, Немам пуно времена, Лана, спремам се, долазим на ,,Мидгард,,! Молим те, запиши ово, јер, требаће нам!
-Долазим по сопственом избору! Планета на коју спуштам своју Суштину, није узрасла, јер је под опсадом, зачарана од тамних сила.
Бирам баш ту планету, јер је можда једина за коју се хиљадама година ратује без престанка.
Бирам је, јер, на ,,Мидгарду,, имам: Сестру, Лану,
 брата, Радмила,
Нору, моју пријатељицу,
ждрала,
имам и старог храста,
 Сану…
Још нешто:
Овај дневник чувај, сестро, све док не осетиш да је тренутак да, откријем ко сам. Долазим у породицу, која живи испод планине. Мајка коју бирам је крхког здравља, и, само рођење детета, биће јој благослов за миран пут у вечан мир.
Лана, ти ме прати кроз моје снове, буди уз мене, јер, опсене које ме чекају у новом телу, сигурно нећу моћи сам да пребродим.
Сваку реч запиши, сестро, свака ми је у будућности смерница, путоказ према дому мом.
Идем сада, а, ти ме прати, ти једина знаш где ћу бити!

И, Ледан је то јутро дошао на ,,Мидгард,, као прво и једино дете жени, чије се тело борило са опаком болешћу.
Била сам поред ње док се сирота порађала, гледала сам је, како подарује планети нов живот, док се њен полако гаси. Храбро срце у мајке се бори да издржи док се њено чедо не роди, да га са сигурношћу живо донесе ,,Мидгарду,, на дар. Свануо је диван дан, Сунце своју светлост шири и као да се весели, као да игра, пева, као да зна, да се ,Ледан вратио. Плавооки дечак, беле коже попут снега, у једном трену разгалами се , заплака и показа свету да је дошао. Сузе радоснице пролише се по мајчином лицу, док је, осећам већ полако одлазила. Узе чедо своје у наручје, прислони га грудима својим, и тихо прошапута:,, Волим те, сине мили,,!
Ледан као да је осетио, отвори окице полако, прво десно, као да намигује враголасто, затим, и лево отвори, и, бљесну плавооки поглед мајки на дар.
Још дише, уздише мајка, гледајући најдивнији поглед на свету, и полако још помера кажипрст десне руке, са којим додирује, Леданово раме.
Шапутала је нешто, али, све што су разумели  људи око ње, јесте, име које даје свом сину.
-Бор!
-Бор!
То су чули, а, она је желела да се син зове, Борислав,( Бор и Слав) !
Није успела да изговори до краја, видим како се поздравља са својим чедом, и, одлази пуз звезда, мира и лепоте.
Ледан је тачно знао, и наговестио ми је да ће доћи и да ће по његовом рођењу његова мајка умрети.
Равнотежа мора да постоји, једно Светлосно биће дође, друго оде.
-Лана, предлажем да једно време пратимо, Леданово одрастање, а, када дође време, увешћемо га у наш свет.
-Слажем се, брате, сачекаћемо да, Ледан напуни седам година, да мозак створи заштиту и постане имун на уљезе.
Наше податке које будемо слали, Ледану, неће моћи нико да омета.

Наставиће се….

Његош: Свемогућем Богу


О, Ти, бићем Бесконачни,

   без почетка и без краја!

   Почетак си сам основа

   а крај свега у Тебе је.

   Ти, дубино неизмјерна,

   ти, висото недолећна,

   ти си сјајност своју скрио

   многостручним покривалом

   Величанства и пространства!

 

 

 

   Ти се не даш да Те види

   око душе најумније,

   нит ум Тебе уобрази,

   но тек почне о Теб мислит,

   занесе се у бескрајност,

   све с вишега вишем ходећ,

   летећ жељно да Те види,

   или сјенку барем Твоју.

 

 

 

 

   Погледам ли вјечност стварих.

   Погледам ли свјетлост сунца.

   Погледам ли сјајност, хитрост.

   Милионах горњег свода:

   Све то мене удивљава.

 

 

 

 

   Тебе каже свемогућа,

   и душа Те моја мила

   више свега узвишава,

   Тебе што си више свијех.

   Твојом ријечју сву твар крећеш,

   Бог си ума, душе моје………

– одломак песме Свемогућем Богу –