Драган Симовић: ЛИРСКИ ЗАПИСИ У ОВОМЕ ТРЕНУ ВЕЧНОСТИ


ВИЛЕЊАКОВА ПЕСНИЧКА РАЗЈАСНИЦА

Видосава Вида Томић!

Даровита песничка вила, те свестрано образована расна, племенита, узвишена и храбра Бела Србкиња из Црне Горе.

Мало је таквих неустрашивих, одважних, мудрих и посвећених Белих Србкиња!

Мало их је у свим временима и свим световима!

Видосава је храбрија, темељнија и постојанија од многих мушкараца овога времена.

Упознали смо се давно, још у раној младости, када је Она, на Другом програму Београдске телевизије, уређивала и водила емисију ПРИРОДА И ЧОВЕК.

Сарађивали смо потом годинама, и, заједнички радили на откривању Повеснице о Белим Србима.

У то време сви ми, који смо радили на буђењу и освешћивању Белога Србства били смо и обележени и праћени, од удбаша, жбира и доушника.

Заиста, никада лако не бејаше – бити Бели Србин или Бела Србкиња!

Наш врли пријатељ, Милан Младеновић од Лужице, даровити песник, философ и полиглота, због дружења и сарадње са Олгом Луковић Пјановић у Паризу, био је осуђен на две године робије.

Многи су моји пријатељи бивали праћени и прогоњени, а о себи нећу да говорим, јер већ све или слутите или знате.

Но, ово морате да знате!

Највише су нас прогонили они југо-комунисти и југо-удбаши који имају србска имена и србске претке.

Србомржња и русомржња је управо међу таквима рођена.

Њихови потомци и данас господаре Србијом, прерушени у либерале, глобалисте и атлантисте. 

Advertisements

Словенка Марић: И СРЕЋА И ТУГА


Данас је рођендан мојој милој и дивној Смиљки.

Данас је мој дан сећања јер она лежи под земљом на оном

лепом и усамљеном пропланку, на врх брда изнад Лешка, на Косову.

Далеко од мене да бих учинила помен

на њеном гробу за њен омиљени дан.

Срећна сам и тужна у исто време.

Срећна јер је на данашњи дан дошла у живот ОНА,

мој највећи и животни пријатељ.

Тужна јер се никако не могу навићи да је више нема.

Данас немам са ким да причам о њој и

зато ево ових пар речи упућених мојим пријатељима.

Нека је мир души мојој Смиљки.

Жива је моја љубав и успомена.

Видосава Вида Томић: ОСТАЛА МИ ЈЕ ЈЕДНА ТУГА – Сећање на Рељу Новаковића и Олгу Луковић Пјановић


(На слици: Видосава Вида Томић и Реља Новаковић.)

Сећање на Рељу Новаковића и Олгу Луковић Пјановић

Почетком деведесетих окупили смо се у издавачкој кући Мирослав. Олга Луковић Пјановић и Реља Новаковић постали су њена суштинска препознатљивост. Њихово дјело остаће посебне, драгоцјене странице србске историје. Поносна сам што сам, овоме, надам се, дала ваљан допринос и што сам имала част да их упознам, с одушевљењем сарађујем и истински пријатељујем са њима. То је била немјерљива привилегија. Радећи своју ТВ серију Траг у времену и сарађујући са ово двоје изузетних људи и научника, вјерујем да сам, колико сам могла у то вријеме, одужила нешто дуга Богу и народу.

Кад смо радили промоције Олгиних или његових књига, професор би увијек лијепо и врло аргументовано говорио, а ја, као водитељ, морала сам да водим рачуна о времену, па бих му кришом давала знак да приведе крају. Он би се онда насмијешио и обратио публици: „Има ту још много тога д се каже, али ми Вида не да.“
Наравно, да он и сада има још много тога да нам кажа и да му не смијемо остати дужни, па ћу и ја овога пута покушати да одужим један малени дуг.

Снимали смо га у просторијама издавачке куће Мирослав. И скоро кад смо све привели крају, он је мало одћутао, а онда се обратио камери и нама:
– Прелиставао сам те моје свеске желећи да пишем нешто о Вендима што нисам писао и ја наиђем негде у 36 или 37 свесци, исписано руком, Олга Луковић Пјановић – амерички Србобран (СРБОБРАН – лист српских родољуба у Америци). Из америчког Србобрана један текст. И ја видим, кад сам то прочитао, шта је она изјавила у том америчком Србобрану. Па рекох: “То је изванредно. То је нешто ново, што ја нисам познавао и што ми може јако много користити.“ Не знам на који начин сам сазнао да је она у Паризу. Ко је коме први писао: да ли ја њој или она мени; не могу да кажем. Али, углавном, ми смо почели да се дописујемо. И ја видим, та особа зна готово исто онолико колико зна и Будимир. Мислим да је то на том нивоу. Тешко је рећи да ли баш толико зна, али да припада тој категорији истраживача, наших. Видим да зна класичне језике. Да простор Срба познаје боље него што ико, колико сам ја знао.

И ми почнемо да се дописујемо. Она чита моја писма и чита оно што ја сад радим. Видим да се, у приличној мери, слаже. А ја већ нисам имао куд. Оно што сам прочитао код ње нисам могао ни за живу главу да одбацим, јер је то стварно ново и одговара ономе што сам ја од Будимира сазнао. Тако да сам ја видео да је тај истраживач за нашу историографију нешто, до сада сасвим непознато, и да заслужује сваку пажњу и свако поштовање.

Олга Луковић-Пјановић

Међутим, на несрећу, ја сазнам да је она, однекуд, под неком сумњом. Нисам то знао.
Једног дана закуцају код мене на врата, уђу унутра, три полицајца. Кажу: „Молим вас закључајте врата, искључите телефон.“ Ја се запрепастио. Шта сам ја то сад скривио. И код мене био Милош Мића Татић, мој комшија, и каже се „ту мора да остане“. Кажем: „ Мића може да иде кући.“ „Не, сви останите ту.“

Сад један почео да испитује да л` ја познајем Олгу Луковић Пјановић. Рекох: „Не знам. Ми се само дописујемо. Она се бави пореклом Срба.“ Е, сад су почели да траже, да копају по столу да нађу писма. Ја, још онако наиван, рекох: „ Што ја знам, није ништа опасно нити је против наше државе. Шта ви тражите?“ Каже: „Њена писма.“ „Па што ми не кажете.“ Ја, будала, испао сам стварно будала. Ја потегнем где су ми била писма и дам. „Ево.“ Нема шта да прочита. Само је стручно, чисто научно, слагања и неслагања итд.

Покупе они мени неке књиге и одведу ме доле, у полицију, изнад пиваре, она велика зграда.
На моју несрећу, та писама су остала ту… копиране неке књиге. Ништа ми нису хтели дати.
Ја одем после неколико месеци, па кажем: „ Молим вас, могу ли сада да добијем копије оних књига.“ Ништа. Жао ми писама.

Е сад, да ја нисам заборавио, сад кад сам прочитао, рекох: „Бога ти, па то је двадесет година, нас двоје се дописујемо.“ Кад смо се упознали онда смо ми то обновили.

Хоћу да покушам да одем још једанпут. Отишао сам једанпут у Полицију и кажем: „Молим вас, оћете ли ми дати?“ Видело се сада да то нема никакве опасности, да она није никакав државни непријатељ. „Па, оћете ли ми дати?“ Нема ништа. Сад морам да потражим некога ко има везе са Полицијом, па да одем и кажем: „Сада је она умрла жена. Никоме ништа није скривила, не можете да је оптужите. Дајте ми. Прочитајте, ако нисте прочитали до сад, па ћете видети да нема никакве опасности. Нисмо државни непријатељи.“ Хоћу да кажем кад сам то прочитао и из америчког Србобрана, на страну, кад сам после њено издање добио, оне две књиге. Па кад сам прочитао, видим да је то стварно најупућеније научно створење међу нашим истраживачима порекла српског народа. Колико је она језика познавала. Кoлико је историју знала. Не само једну научну дисциплину. Готово све до чега је дошла.

Ја сам већ онда о Олги имао мишљење не може бити боље. На крају крајева, себе сам сматрaо далеко слабије упућеним, у оно време, у историју српског народа. У пошаст српског народа. А кад сам прочитао после ово њено, онда поготово. Запрепастио сам се како је наш свет примитиван… може да буде примитиван, погрешно сам рекао. Може да буде примитиван или не разуме. Ако је узео неке од ових књига и прочитао, па немогуће је да их не цени. Да у њој не види стварно изузетног научника. Нема таквих научника код нас. Имамо људе који су написали грдне томове… и свашта, али није то оно што је Олга Луковић. Шта је она у својој глави имала. Чиме је све располaгала. Како је језике познавала. Какав осећај за језик. Немамо таквих више. И жалосно је што је завршила живот непоштована. Чудило ме како су могли историографи, научници, било лингвисти или историчари или етнолози, да не осете вредност њеног дела. Да није ништа друго радила, него да је само покупила из литературе оно што је користила, па то је пуно. А на страну, што је она, на основу тога, сама долазила до нових закључака. И зато кажем. Остала ми је једна туга, мада ја ништа не могу себе да оптужујем да сам крив. Туга што бар нас неколицина нисмо одавали веће поштовање. Додуше, мени не могу да пребаце, јер сам ја, ипак, био рецензент њених књига. Према томе, нисам од ових који је нису поштовали.

Ето, то је. Свашта се дешава. Свакојака чуда.

Београд, 1. септембра 2009.

***

Сажетак
Ријеч професора Реље Новаковића о Олги Луковић Пјановић изречена пред камером Видосаве Виде Томић и њене екипе, приликом последњег снимања у простору издавачке куће Мирослав. Необјављено до сада.

ИЗВОР: svevlad.org.rs

Невенка Нена Мишић: Речи


Кажу да зима зубе има

По снегу и леду

Топим дланове страсти

Додиром судбине.

Топим се и ако пахуља нема

Кажу да белина осваја

А заробљена јесам

жена ја међу твојим бедрима.

.

Праштам уздаху што машта о теби

На даљини знам да јеси мој број

Једним би покретом све белине

Твоје зиме једне и трептај погледа

С пролећем отопила.

.

Узалуд надања твоја

Не знам да л лавеж беше керуша нова

Ил звук уздаха снова

Откључавам поткривље снова

Кључем надања

И све је по мери увек исто у реду

Ал тесно ми души тесно ми

Баш на том месту.

.

Пожелех додир, сунце и страст.

Пожелех дан који памти се увек

Заплетох срце, додир и страст

И опет бршљен даљине давне ми неке

Гуши мој живот још као дете

А жена већ јесам

Баш тако почињу снови

Моји не твоји

 

Милица Тасић: Поглед зрелих очију


Твоје очи врелог сунца
очи тајновите
чежњом обасуте

Увлаче се
у незнане ми дубине

Гледну ме на трен само
па се вину
да дотакну небо од вина румено –
твоје зреле очи
месечином што умивају се

Упитни поглед је тај
смером недогледа иде
поглед милине
тајном што ћути
залуд питања и радозналост

Вид месечином се умива
док звезданим путем лута
од трептаја светлости живи
и на своду се заталаса
ходајући
у невиност света

Тај поглед зрелог лета
обалом беспућа што шета

Побеже из сна
а још гледам у очи чежњом обасуте
у очи тихе…
умилне,
са трепавицама
што тајном румене.

Драгана Медић: За љепоту кроз ријеч…


   Живо здраво пјесниче Вилењаче!

Твој лирски запис Посвећење љубави је Божанствен, а у споју са дивном мелодијом, поготово.
Веснину и њеног госта причу о карактеру Срба ћу вечерас погледати, вјерујем да је занимљива и поучна, као и све њене емисије…
Благодарим за све.
Жељела би још да Ти кажем да посебно благодарим на Твојој добронамјерној жељи да ме усмјериш ка Вертикали кроз умјетност, да са њом лакше и брже се мјењам и узрастам.
Све сам разумјела још одавно, твоју племениту жељу, човјека који са висине посматра и види грашке нас осталих доле негдје…
Ја нисам никад писала, осим у школи наметнуте теме, искрено нисам ни осјећала потребу за тим.
Осјетила сам је много касније у неким веома мрачним данима, шкрабала сам нешто, то је углавном било психолошке природе, растерећење које сам могла само папиру и оловци рећи.
За врсту умјетности, за љепоту кроз ријеч, изгледа духом још нисам спремна, јер не излази ништа такво, а и не може, не живим тако…
Увјек сам била слободног и радозналог духа, али и дијете које је вољело родитеље и разумјело их (превелик осјећај за друге, све сам осјећала и патила, идући неком дјечијом логиком да ћу тако помоћи окружењу), и да угодим негдје изгубила себе.
Сјећам се и ја сам посматрала све кроз слике, а одавно та слика није јасна и бјежи, тешко замишљам нешто, код Владе је то много лакше.
Драгане драги, ја морам да се вратим у далеку прошлост да обнавњам основе.
Ја кад пишем нешто, обично ме глава заболи, јер се ослањам искључиво на осјећај без слике и никад не знам какав ће рад бити на крају.
Ово Ти пишем из срца, уједно као и извињење, јер сам осјетила твоју дивну намјеру и покушала и писала, али није испало онако како је требало.
Није ми изговор ни недостатак времена и одређени проблеми (сви их имају), ево и сад док ово пишем Владо ме упозорава да смо у стисци са временом (идемо негдје) и тако стално нека стиска…
Надам се да си ме разумио, ја боље не знам да се изразим, код мене има још неких здравствених проблема, као анемија и неке претраге морам обавити, али све сам остављала по страни, јер дјеца су приоритет, а све и кошта…
Немој ми шта замјерити, ја сам Твоју намјеру и љубав осјетила…
Свако добро од Драгане из Приједора.
ПЕСНИКОВ КОМЕНТАР
Драгана драга, нисам ја ни бољи ни паметнији од тебе, нити од било кога, већ сам једнак и раван свакоме од својих ближњих.
Са висине никога не посматрам (такав ни у младости нисам био), већ се трудим да својим срцем и суштаством свакога од вас поставим поред себе, па да заједно сазерцавамо лепоту божанских душа, звезданих јата и оностраних светова.
Тебе, као и све оне који су ми мили и драги, вазда и увек усмеравам ка стваралаштву, ка писању, сликању, цртању, певању, чак и ка било каквом ручном раду, јер то окрепљује, исцељује и оплемењује како душу тако и дух.
Иако ми кажеш да немаш списатељског дара, да ниси вична перу и писању, ја видим и осећам да си ти, ипак, талентована, само што тога, можда, још ниси у потпуности свесна.
И гле! ово што си управо написала јесте топао, искрен и дивотан лирски запис, лирски запис стваран дубоким осећањима, срцем и душом.
Само настави тако и, не стиди се ни својих осећања ни својих дела, јер чиниш најлепше и највише што се у даним приликама може учинити.
Радосна и благословена била!
Драган СИМОВИЋ

Драган Симовић: Како ми видимо себе, тако ће нас и свет видети!


Давно сам схватио и освестио, да огромна већина образованих и необразованих Срба расипа драгоцену животну и стваралачку енергију на то: шта ће помислити и рећи Американци, Енглези, Немци или било који други западни народи о нама, о нашем, србском становишту и србском питању, као да су они, Западњаци, не знам колико битни и важни!

Нас не би требало уопште да занима шта било ко мисли и говори о нама, већ шта ми мислимо и говоримо о себи!

Ми смо важни, ми смо битни, ми смо сушти, а не тамо некакви Западњаци који до јуче појма нису имали: ни шта је култура, ни шта је цивилизација!

Оно што ми мислимо и говоримо о себи, то је основа и потка нашег битија, нашег суштаства, нашег пута и наше судбине.

КАКО МИ ВИДИМО СЕБЕ, ТАКО ЋЕ НАС И СВЕТ ВИДЕТИ!