Илија Зипевски: ЖИВОТ


Слово Ж у Азбуци носи назив ЖИВОТ или ЖИВИТИ и оно отговара желудачној чакри.

Желудачна чакра се налази у пределу стомака, изнад пупка у пределу ЖЕЛУЦА. Везу између ове чакре и слова ЖИВИТИ открива нам и руски језик на коме се стомак управо назива ЖИВОТ. Желудачна чакра у вези је са сунчаним сплетом (соларни плексус), ЖИВЧАНИМ чвориштем које се налази у поменутом пределу стомака. Ово енергетско коло у вези је са човековим осећајем моћи и воље, и његовим относом са светом око себе. ЖИВОТ је заправо средиште човековог земаљског јаства или ега.

Слово Ж је представа чворишта ЖИВАЦА преко којег осећамо себе у относу на свет око себе. Карлос Кастанеда нам у својим књигама преноси учење Дон Хуана које говори о човековој вољи која на енергетском плану изгледа као танке светлеће нити које се из предела стомака пружају и везују за ствари из околине с којима ступамо у относ. У пределу стомака осећамо да ли нам нека особа или околност прија или не. Развијеност ове чакре нам омогућава да се носимо са различитим изазовима живота – омогућава нам метаболизам да их „варимо“. Неправилан рад ове чакре огледа се у недостатку храбрости и смелости или у превеликој жељи да се свет око себе стави под контролу.

Желудац је орган којим варимо храну из које извлачимо енергију за наше тело. Прва насушна храна је ваздух који обрађујемо плућима док је желудац задужен за грубу насушну храну (храну и воду). Међутим желудац вари и танку, фину храну коју зовемо утисцима. Г. И. Гурђијев је у свом учењу говорио како се човек храни утисцима относно како добија енергију свесним упијањем утисака из средине. Желудачна чакра ЖИВОТ такође вари ове утиске. Правилно варење утисака из средине надодаје нам енергију, даје нам МОЋ што је условљено стабилним осећајем СЕБЕ у относу на средину. Лоше варење утисака из средине, што подразумева да нам неко или нешто из средине краде енергију услед лоше постављеног осећаја СЕБЕ у относу на средину, дугорочно узрокује проблеме са стомаком и органима смештеним у пределу стомака.

ЖИВОТ је средиште човековог ЈА МОГУ и ЈА ЖЕЛИМ. То су човекове овоземаљске ЖЕЉЕ и ЖУДЊЕ. То је човекова ЖУСТРИНА и ЖЕСТИНА при остварењу овоземаљских циљева. ЖИВОТ је унутрашњи ЖАР који се поистовећује са Сунцем које у астрологији симболизује наше овоживотно ЈА. Стога се ова чакра у јоги представља ЖУТОМ бојом попут Сунца.

Ж је знак ширења живота. На колодару Године ЖИВОТ припада почетку пролећа када се сав живот буди. Ж је матрица живота – представа три горње и три доње чакре са срцем у средишту. Тројство горњег и доњег света који се шире из средине или пак у средину уливају. У светој геометрији симбол Ж носи назив СЕМЕ ЖИВОТА. Светлост сунчевих зрака се у човековом оку управо преламају на шест крака попут слова Ж.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, десети наставак)

 

 

Владан Пантелић: Ми јесмо Свет!


Годишња трка је спремна и у недељној је фази

Громовни Перун већ седи у троколици од ватре

Недељко држи дизгине а његова Синђелија пази

Дат је предзнак трци подижу се застори и шатре

.

Пегази белокрили су утренирани и потпуно мирни

Амови дизгине и седла – све је доообро налеђено

Повољан ветар дизач чека наредбу – хајде пирни!

И дат је знак! Пегази су полетели како је наређено

.

Повео сам вас- говори Перун Недељку и Синђелији

Показаће вам људе и многа неба наш Родитељ Творац

Погледајте добро свакога у његовом дому и авлији

И истражите у световима сваку рупу пећину и дворац

.

Муњевито лете пегази а поред њих маршира време

Творац је отворио надчула и Недељку и Синђелији

Тако летећи в и д е л и  с у и спознали битне теме

Спознајом сврхе свет и живот постајао им је милији

.

Видели су да пакао нигде не постоји – то је љута лажа

Творац – Љубав никога не кажњава и није га створио

Но пакао се врло лако може видети – да га људи имају

У љутњи злоби чемеру похлепи свуда где је незнање…

.

И видеше да ми нисмо оно што омотава аура или кожа

И да се човек са човеком збаг зађевица свађао и борио

Ми  ј е с м о оно што потпуно прожимају и омотавају

Љубав Живот Светлост Вечност Безкрај – ништа мање!!!

Поруга драгану


Чуј, драгане појђо за другога!

Ако ли ми драги не верујеш,

Сутра ћу ти мимо дворе пројђи,

И зелен ћу барјак пронијети,

У твом ћу га двору унијети,

Сватове ћу на нове чардаце

Енђи буле у нове одаје,

А ја с драгим на високу кулу,

А једеце за нове диреце,

А хатларе у нове ахаре,

Искаћу ти што у дворе немаш;

Тако ћу те драги застидети.

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

 

Славко Перошевић: СРБИ


У Европи у срцу Балкана

Има један народ богом дани

Што са митом косовскога боја

Шест вјекова своју душу храни

Ту ђе Дунав и дубока Сава

Кроз панонску протичу равницу

Живе људи , што су од вајкада

Умирали с’ осмјехом на лицу

Ђе Цетина кроз поља вијуга

Ђе урвине , Лим с’јече плаветни

Живе људи , душе благородне

Живе људи , храбри и паметни

Ђе хук стоји Ситнице и Дрине

Ђе Морава цвјетне плави равни

Ђе се исток са западом спаја

Живе Срби народ православни

Ту је Његош додирнувши звјезде

Изњедрио своја славна дјела

Ту је Милош напис’о Сеобе

Ту је Андрић добио Нобела

Ту су многе војштиле армаде

Од бојева ту се земља тресла

Ту је рођен Михаило Пупин

Ту је очи отворио Тесла

И одатле отишо у свијет

Ђе атлански океан пјенуша

Али српством до краја живота

Дисала је Николина душа

Да’ дар имам великог Хомера

И његову оловку у џепу

Не бих мог’о све велике Србе

Поменути у једноме епу

Све јунаке челичнога срца

Војсковође , мудраце , поете

Што су име прославили српско

Широм св’јета и широм планете

Бог да мисо’ подари ми бритку

Ко оштрицу мача или ножа

Да ми озгор’ из небеског царства

Шапће риме Јесењин Серјожа

Да ме Свети подучава Сава

Да ум имам Думе ил’ Толстоја

Ја опјеват , не бих мого дјела

Великијех српскијех хероја

Нит све тешке муке и несреће

Што трпјесмо у злу и расулу

Ко опјеват може Јасеновац

Ко опјеват може Ћеле кулу

Да смо били мало мање храбри

И повит се знали када треба

У земаљском сада би нас царству

Било више но у царству неба

Ал наш народ није хтио никад

Пред силама моћним да се згрби

Ми смо људи непокорног духа

МИ СМО ГОРДИ ПРАВОСЛАВНИ СРБИ

Наш род славни вјековима стоји

Ту ђе царства мегдане дијеле

За крст часни и слободу златну

Рјеку крви , пролили смо вреле

Пркосили кукастоме крсту

Петокраци и полумјесецу

Ал Исус је Христос са небеса

Вазда чуво своју српску дјецу

Пркосили великим и моћним

Умирали не пуштајућ слова

Ал одрекли нијесмо се никад

Православне вјере и Косова

На Кошаре и Кајмакчалану

Гдје је поток људске крви тек’о

Гинули смо храбро пјевајући

“ Боже правде “ и “ Тамо далеко „

Кад год да је на род православни

Ишла нога проклетог туђинца

Стајао је у крвавом рову

Црногорац поред Шумадинца

Кад год да је пут светиња наших

Пукла пушла клетога крвника

Ужичанин јуришо је храбро

Покрај свога брата Крајиш

ника

Херцеговац поред Личанина

Љутијех је допадао рана

Ми смо Срби , ко храст који има

Један корјен а стотину грана

Мика Виткојц: Дремеж


Наш несвесни народе,

никако да се пробудиш…

Опсенама те разним заводе,

да блиску пропаст и не слутиш…

.

Мој народе потпуно опкољени,

хоће да сврше с тобом, да узму последњи данак

од тебе…

Ах, народе мој вољени,

устани, брани своје, погледај око себе…
.

Пробуди се, погледај, у блистави зрак,

у сунце, које је већ на небу високо

и које те опомиње: живи и буди јак…!

Поезија лужичких Срба; приредио Предраг Пипер

Радица Матушки: Звездана љубав


Бескрајна комето, звездани ти двори,
пета димензијо, галаксије зброји.
Немирна тишино временских полета,
прошло је будуће, све до краја света.

Замах снажних крила птице рајских башта,
песмо са небеса, исписа те машта.
Месечино сјајна, ти поноћно Сунце…
Црну таму гања узбуркано срце!

Поларна светлости, опрост за магнете.
Вуку ме, привуку и тад… Збогом, свете!
Незнана плането љубављу створена,
орбита је твоја, његова рамена.

Kристалу скривени изнад седмог неба,
облачаста магло световид погледа.
Господару сата, секунда и трена…
Разведри се око, нановорођена!

Уз дашак лахора и прах старог стабла,
ветрићу дивоте благородних нада.
Шумовито куца под ребрима бубањ,
срећа, осмех, туга… И суза је љубав!

Велика Томић: Ани Ахматовој


Кад ме нешто схрва, бежим код Ње.
Да тежином погоде ме речи
и састану се две судбине.

Велика си, знам те душо гозбена.
Гозбом живот у шарку си претворила.
О камен се чешеш, бестидницо гујо,
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш.
Пером ропћеш да осушиш ране,
са висине на све стране гледаш.
Пужње ти черуп не видело,
а камоли арку златом пресијану.

Срешћемо се опет, кафу грку у трње да распем
а благу на сунцу да сварим.
Да нам шербет буду разговори.

Фото: Н. Аљтман. Портрет А. А. Ахматове, 1914. год. Руски музеј.

Мирослав Цера Михаиловић: Одлази. лепо видим


 

одлази. лепо видим како се удаљава

у трену све је згасло около мук и страва

.

као да не зна оно о чему вазда ћути

њено је моје време њени сати минути
.

и речи за које не знам одакле више цуре

њене су све до једне њене су и цезуре

.

њен сам коначно и ја чији бих иначе био

ако сам пред њом икад пред Богом нисам крио

.

одлази! спаса нема! толико бар разумем

сам сам. а са собом никад ништа не умем

Снежана Ђинђић: Крштење


На извору седам река

Светле Богиње моје прамајке

Крштавају ме даровима.

МОКОША рукама мојим

дарује кућанске вештине.

ЖИВА држитељка плодова

Вечне младости и Љубави

поји ме путиром Божанског сока

из велике чаше Вечног живота.

КАРНА ме дарује амајлијом познања

да су болови растанка привремени.

СРЕЋА ме плете нитима живота

и дарује моћи стварања од помисли.

ТАРА излива милост и посипа ме

лишћем храста брезе и јасена.

Назваше ме БЕЛИЈА да се Светла у

мени буде да Свету дарујем сећање.