РОСА РОБИЊИЦА


0_86baf_fcbfb88c_XXL.jpg

Везак везла Роса робињица,
везак везла ју море гледала,
морем лете два врана гаврана
јал говори Роса робињица:
“Ја два врана, два по богу брата,
јесте л` скоро јод земље Индије?
Јест` видели моју стару мајку?
Јел` је моју браћу иженила
и сестрице младе разудала?
Јел` је моје даре поарчила?“
Јал` говоре два врана гаврана:
“Ми смо јутрос јод земље Индије,
видели смо твоју стару мајку.
Она твоју браћу иженила
и сестрице младе разудала,
ја ли није даре поарчила,
већ преврће јутром и вечером и
спомиње Росу робињицу.“
Јал` говори Роса робињица:
“Ја два врана, два по богу брата,
јотидите ју земљу Индију,
па кажите мојој старој мајци,
нека моје даре раздијели,
нек раздјели слепом и сакатом,
нек спомињу Росу робињицу.“
То говори Роса робињица,
То говори чарне очи зави,
Зави очи па ју море скочи.

Песма високе вредности поред чувања успомене на прадомовину песмаје сачувала и древну духовну поделу горњег и доњег света, цела песма је настала на духовном доживљају песника. Основни мотив је подела на горњи и доњи свет, горњи свет који је припадао сунцу и дољи свет који је припадао месецу, ова подела се због односа мушких и женских божанстава поделио да доњи свет припада женском принципу а горњи свет припада мушком принципу, ова подела је настала како је Венери, Даници припадала 28 лунарних кућа које су делиле годину и један од основних разлога зашто су се већина ритуала обредни обављали ноћу.
Да је песник био под утицајем овог духа можемо видети у самом почетном стиху:
везла ју море гледала,
морем лете два врана гаврана
јал говори Роса робињица:
ја два врана, два по богу брата,
Весници су као и у другим народним песмама врани гаврани као и народној песми Смрт мајке Југовића, по древном веровању преци по смрти одлазе на онај свет у облику птице као и да се на овом јављају у облику птицедок црне птице симболизовале весника смрти и бога подземног бога што потврђује песник стихом два по богу брата. који долазе из правца мора тј подземног света како су мора припадала одземном свету.Крај песме песник исто завршава под утицајем древне духовности па тако Роса Робињица одлази са овог света верна свом женском принципу скоком у море:
То говори Роса робињица,
То говори чарне очи зави,
Зави очи па ју море скочи
Овај принцип је био врло распрострањен код Срба, тако су жене жртвоване Триглаву бацањем у воду, бацањем Моране у реку или у Хамурабијевом законику где је за жене прописано убиство дављењем у води.
За разлико од песме КРИВА ЛАЂА СМРХАТОВА где се опевава смрт јунака можемо видети контра дуалитет где мушкарац због поделе на сунчев и лунаран принцип одлази на свет спаљивањем како мушки принцип припада горњем свету, док његова љуба иде са њим на ломачу и ово је био једини начин да супружници буду заједно у рајском свету како су за разлику кад је религија била у лунарном принципу сви људи одлазили у подземни свет по ступању соларног принципа подземни свет остаје стециште оних који умиру у кревету и жена док ратници одлазили у пламену.

Advertisements

Драган Симовић: Ми Смо Онај Творац Који Ствара Самога Себе


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ево зашто је битно праштање родитељима и свим прецима.

Наши родитељи и сви наши преци, гле! то смо ми сами!

То смо ми сами кроз многе животне токове, кроз многа оваплоћења, кроз многе инкарнације, пространства и светове.

Сви наши преци и сви наши потомци – то смо ми сами, ми, битни и сушти!

Столећима и тисућлећима преживљавасмо у незнању, сада је дошао тренутак за буђење и освешћивање, за један Нови Живот са Сврхом и Смислом у Знању.

Све што не опростимо родитељима и прецима, то ће бити камен око нашега врата с којим можемо путовати кроз ко зна још колико будућих живота!

Ми сами бирамо и одлучујемо, јер смо Ми Онај Творац Који Ствара Самога Себе!

Драган Симовић: ДИЧАН СРБИН БИТИ!


20150531_154548.jpg

 

За некога ко је био добар човек, ко је племенита дела иза себе оставио, ко је свако добро ближњима чинио, рекло би се, некада давно, те на сахрани његовој, а као сама завршница последњег испраћајног говора на гробу његову, како је он, ето,

дичан Србин био!

То троречје, тај полустих, ту крилатицу илити синтагму (епитаф), налазио сам и доцније, у младости, док сам пешачио драгачевским и ужичким горама и врлетима, истражујући надгробнике, биљеге и крајпуташе.

Кад песнички радознао човек, какав сам ја негда био, крене с пролећа или с јесени, чачанским и драгачевским, ариљским и ивањичким, пожешким и ужичким брдима и горама (пешачећи од села до села, од гробља до гробља), тада ће открити једну тајинствену, онострану и мистичну Србију, коју ни у каквим научним и уметничким књигама, ни у каквим записима и сведочанствима, никада неће познати.

Надгробни записи, у камен пешчаник урезани, а поготову они који су писани и рисани пре стотину лета, јесу, сами за себе, и сами по себи, чиста поезија!

Иако су надгробнике, поготову оне старије, тесали, писали и рисали прости, скоро једва писмени каменоресци, из сваког епитафа, из сваког записа, исијава и бризга избрушена и углачана песничка реч (преточена у полустих или стих), која би засенила сваког савременог песника.

Да се не бих у својему песничком заносу одвећ размахнуо, вратићу се на оно суштаствено због чега сам и започео ово писаније.

Ја сам још у раној младости открио, како у простог, девичански чистог србског народа (а негде у дубинама  Бића његовог), тиња присећање на Древност нашу, на величину нашу, на распрострањеност нашу –

 што сам ја доцније познао и освестио као Ведско Предање.

Замислите оне векове када су Санскрићани били највећи авроазијски народ, када су сви, од Јапанског мора до Атлантика, говорили Једним Језиком Богова, и када је постојала најповлашћенија каста међу кастама –

 каста Срб ратника и духовника!

Ако имате развијену машту (а машта је потка сваког стваралаштва!), тада ћете појмити и разумети, да су за сваког Санскрићанина, за сваког Аријевца, за сваког Стриборјанина (који се борио за опште добро Рода и Родине, који се несебично жртвовао за ближње своје, који је био племенитог и господственог духа), његови саплеменици и родноверци морали рећи, у тренутку када га Огњу Живоме предају, како је он, заиста, Дичан Србин био!

У неким деловима Русије, Белорусије и Украјине, и дан-дањи кажу, за некога ко је био добар и племенит човек, да је добар (дичан) Срб био!

Рећи за некога да је добар (дичан) Срб(ин) био, то није, како бесловесни и неосвешћени мундијалисти мисле, усклик ни национализма ни шовинизма, већ је то, баш ако хоћете, управо израз панаријевизма, панкосмизма, пантеизма, а србски речено – прасвести о томе да смо Сви Ми Један Род, да Сви Ми имамо Заједничке Божанске Претке, те да је Срб круна и племство Свих ПраАријеваца.

Песнички речено, Срб је у Древности био каста, па је тек, после многих векова, од касте постао Род, НаРод, и Нација!

Глобалисти и мундијалисти смерају да нам избришу прапамћење, прасећање, прапознање, те да нас сјаве у балканске оборе и торове, као крда, као чопоре.

Против тога, управо против тога, у овоме веку, и свим будућим вековима, ВедСрби ће водити најжешћи рат против Синова Таме.

А Срб и овога пута мора да победи, онако како је вазда, кроз векове и светове, дично и славно побеђивао!

Драган Симовић: Живите Садашњи Тренутак Вечности!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Живите Садашњи Тренутак Вечности!

Живите као да није било тренутака пре вас, и као да неће бити тренутака после вас.

Живите тако као да је Овај Тренутак, ваш Први и Последњи Тренутак!

У Садашњем Тренутку Вечности згуснута је сва Снага, сва Сила и свеколико Дејство Великог Стварања.

Бели Срби су Звездани Род Садашњег Тренутка Вечности, а преко Садашњег Тренутка Вечности бивају изравно повезани са Петим Пространством Великог Стварања.

У Садашњем Тренутку Вечности сваки је Бели Србин Сунчеви Ратник, баш као што је и свака Бела Србкиња Сунчева Ратница.

Сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња морају имати Будну Свест и Сазнање – да су од Рода Изабраних и Посвећених!

Бело Србство у Садашњем Тренутку Вечности превазилази, надилази и одбацује све религије и идеологије, сва учења и знања, све науке, философије и теологије из Ноћи Сварога, и отвара се – Умом, Срцем, Душом, Духом и Свешћу – ка Знањима и Мудростима Белих Божанстава, Великим Знањима што бризгају и исијавају из Језгра Звезданог Јата, из Срца Првобитне Васељене.

Ви сте од Рода Изабраних и Посвећених, и стога не страхујте – ни од кога и ни од чега!

Ако сте Будни и Свесни, нико вам и ништа не може наудити!

Верујте у То, Знајте То, и Живите То!

 

Драган Симовић: Ви сте Богови и Богиње у Овоме Тренутку Вечности


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Све оне који су ми мили и драги, који су моје сродне душе, које ја зовем Белим Србима и Белим Србкињама, видим, осећам и доживљавам као Богове и Богиње, а то им вазда и казујем.

Јер знам, да ће они уистини и бити Богови и Богиње, ако их ја тако видим, осећам и доживљавам и, ако им то у свакој прилици говорим.

Оно што видимо и осећамо, што сневамо и казујемо, то нам се и остварује у Свету Божанске Стварности.

Највиши Ступањ Стварања јесте Стварање у Будном Сневању!

Зато одбаците све религије и идеологије, сва учења и знања, све науке и културе из Ноћи Сварога, јер вам поробљавају и Ум и Душу и Дух и Свест, желећи од вас да створе пала, отпала, јадна, бедна, ништавна и греховна бића.

Они који вам непрестанце говоре: да сте јадни, бедни и ништи; да сте грешни и још рођени од грешних родитеља; да морате бити понизни и покорни свакоме и свему; да је прљаво и греховно све чега се такнете, а поготову оно што се тиче плоти и чулности, те да је ваше једино посланство у овоме животном току, да се без престанка кајете, извињавате и посипате пепелом зарад вашег спасења, уистини су најпотуљенији и најподмуклији тамни ловци на ваше Душе, на вашу Божанску Живу Искру, на ваш Стваралачки Дух, на вашу Свесност и Свест.

Ви сте Богови и Богиње у Овоме Тренутку Вечности, и – тако се и понашајте!

 

Ирена Маринковић:Херметика…


IMG_20170414_141029.jpg

 

Киша
Креће
Нагло

На усијаном корачалишту
Траг не остаје
Ледена кап
У пару
Прераста

Транформација
Ефекат лептира
Закон и спознаја
Узрок и последица
Одлази горе
Опет
У кап се претвара

Кружница

Дођемо
И ми тако путем
Живота
Провучени гравитацијом
Ходимо
Одемо
Дођемо
Научимо
Знање пренесемо
Можда се и запитамо
Чему то

До питања никада није
У одговору
Тајна се крије
Синхроно деловање
Домино ефекат
Никад лош
Фалсификат
Пробуђене личности

                                   …

Владимир Шибалић:ПЕРОН БРОЈ СЕДАМ


FB_IMG_1524680938902

Милуј ме изнова тим дланом грубим,
Испуцалим, али мени драгим.
У сну те још увек к’о онда љубим,
И у погрешним те особама тражим.

Са дна си ме винула у небеса,
Полетех високо тад последњи пут.
Из заграљаја ти ми к’о сан неста,
Али никада на те не бејах љут.

Попут песме сетне, тихе неке,
Упловила си у срце моје страсно.
Често се плаших нарави ти преке,
И заволех те када већ би касно.

Успомена оста о јануарској ноћи,
Оста гареж, а са њом и крик.
Да ли и ти траћиш дане у самоћи,
И памтиш како те је љубио песник?

И даље ми се чини да видим
Стас твој пред ким се увек предам.
Својих се грешака неизмерно стидим,
И памтим перон са бројем седам.

Вера Розалија: БЕЛКА


Зора окупана птичијим цвркутом, подвирује Сунце иза олисталих бреза и пролисталих јавора око зграде, мирис свеже покошене траве, зумбул, перуника и ђурђевак наступају једногласно, дозивајући велико славље. Ко ће одвојити очи од ове лепоте – трње одговорности упорно убада у мир насталог јутра – ваља се за посао припремати, а дан је из мноштва оних, када ти се на посао не мили.

„Све ћу стићи и много више“ – лети јој мисао самоохрабрења, ужурбано завршава јутарње уобичајене обреде, бира најудобнију и лагану одећу, биће топао дан, размишља и граби у трку тиркизну торбу, кључеве, телефон, тиркизне наочаре …

Срећом, у превозу има места. Седа. На следећој станици, након задржавања и присилног гурања дечијих колица у возило, улази мала ромска породица. Пристојно обучени, не толико бучни, какви њихови сународници иначе знају бити, млада мајка у наручју држи бебицу, девојчицу, потпуно беле пути и плавих очију. Тетка јој тепа Белка, Белкице, отац је задиркује на ромском језику, мала се смеши, гугуче.

 

Сећање поче да навире. Детињство. Слична ситуација и већ доживљено. Као малена је на јелу била никаква, што се оно каже, мрљива и на све гадљива. Отац, сеоски електричар, зеленим бициклом обављаше инкасантски посао, поправљао електричне инсталације по кућама, кварове на бандерама. Сличан сваки дан, знао је отац некада да је провоза необавезно – када су то прилике дозвољавале. Радоваше се сваком таквом тренутку. Мајка би поставила малено јастуче на бицикл, а онда би посели њу, малену, сићушну и пустоловине би за њу почињале.

Слике су упечатљиве. С времена на време би погледала Белку до себе и враћала се у сопствене слике детињства.

Врућина, почетак маја вероватно, кућа у коју отац и она стигоше, беше необична за њу, препуна чупаве, мусаве, неуредне деце, шпорет на дрва на сред дворишта, лула за дим подупрта, прислоњена на неко дрво, на махове се посвуда ширио мирис дима, уз шпорет млада жена, пече палачинке, пас залаја па заћута када се појавио старац на главним вратима. Све је некако деловало прљаво и запуштено, неуредно. Није на то навикла. Знала је како те људе у селу зову. А знала је и да је то погрдна реч.

Немају струју, а Слава њихова велика, стиже, говори старац, деца су мала, ваља и Ђурђевдан да се спреми – понавља он. Велики квар, отац мора пењалицама на бандеру, девојчицу оставља домаћици. Мирис оних палачинки.

„Узми дете сковерац“ – понуди млада, тамнопута жена девојчицу – девојчица се снебива. Сва су деца већ држала у рукама умотану палачинку и мљацкала. Она погледом тражи оца, да га немо пита, он и даље на врху бандере, петља по жицама. Дуго траје, само да отац сиђе.

Ипак, узима један, невољно, скоро гадљиво, размишљајући, да ли да загризе циганску палачинку. И однекуд долете мисао, некада изречена реченица њене мајке: мајке дају својој деци најлепшу и најбољу храну. Прхну мисао и она загризе. Први залогај, допаде јој се и настави да једе.

„Јел’ Ћеће, откуд ти ово лепо дете?“ пошали се отац, обраћајући се старцу, показујући на своју девојчицу, када је сишао са дрвеног стуба.

Старац се само насмеја. Она је разумела очеву шалу. „Готово је, упали лепетрику, да видимо шта смо урадили.“ – рече отац.

„Рујка, кресни тај шалтер“ – повика старац, окрете се ка оцу и поче давнашњу породичну причу.

 

„А, бре, мајсторе, мис’иш на Белку? Широко се насмеја, и ми имамо белу девојку, а тако је и зовемо Белка. Кад се родила, тео мој братанац ону његову жену, снајку, да убије. Напио се па све изрече у бесу, пијана глава. Псов’о је, напио се од муке. Џумбус, бре мајсторе, брате слатки правио, нисмо могли да га смиримо. Јоцо, брате да си то вид’о!!! Поч’о да виче, да удара, да ју чупа косу, псује јој мајку цигањску, отерује је из наше куће – јао, да нам однесе оно лепо бело дете.“ – Подиже старац тон све више и више, удара дланом о длан потврђујући и уверавајући у своје речи повременим пљеском руку.

„Јао, кад смо га уватили ја и брат, па све на њег’смири се, смири се, а бре будало!!! Ди смеш, бре жену да бијеш, златни жену, пусти бре, шта си тако луд? Вуко га ја, отац га ударо по главу, да му памет утувимо. Шта си навро па вичеш копиле, копиле, какво бре копиле, пијана будало? Куј још од нас цигани мож’ се подичи да има бело девојче у кућу??? Куј? Ко очи на главу да је чуваш, Белку бре имаш, Белку!!! Па која би теби родила таково бело дете, ненормалан ли си? Пусти жену, бре!!! Да те нисам више чуо! Ни’те срамота да на дете кажеш копиле? Па наше презиме носи, нас да надичи!!!“ – Виче већ старац, ко да је синовац његов управо ту, наместо мајстора Јоце.

„Нег’, мајсторе, синовац тера своје, те није наша крв, те није тато твоја ни моја крв, те туђе дете. Не мож’ да му утувиш нег’ по нашки цигањски. Нисам мого нег овако да му покажем: јел имамо пол’ литре воде? Имамо. Јел мож’да продамо то пол’ литре воде – не можемо. Па мора да га направимо да мож’да га продамо. Усипамо у наше по’ литре воде литру ракије! А ракију нисмо купили, смо добили. Е, кол’ко ће сад да кошта та наша вода??? Јел то сад наша вода? Па јесте, па како не разумеш да јесте, а дал’ та ракија сад могућа да се прода? Па јесте, бре о том ти говорим. И отац његов, мој брат му говори: па дал’ сам мого за белу да те оженим? Па нисам!!! А дал ти Бог дао бело дете??? Па си ти прос, како не разумеш? Има да ћутиш и пустиш жену, бре… Тако сам му све прич’о, док није утувио, шта да ти кажем, циркус је био, то младо, то лудо у главу, ниш’ не разуме.“

 

Сећала се и те Белке, касније ју је тај њен деда довео пар пута, и вазда су били поносни на њу, чуваше је ко очи у глави, ко злато неко тајновито, вредност неку само њима знану. Белка се удала, не виде жена ни њеног младожењу ни њену децу. Но тек јој је данас јасно, зашто је старац, стриц оног братанца, толико волео и ценио Белку.

Устаде она млада жена са својом девочицом плавих очију, тетка и отац изнесоше колица. Још две станице – помисли жена, прихвати чвршће дршке своје тиркизне торбе, припреми наочаре сличне боје, уступи место некој старијој странкињи и врати се у садашњи тренутак. Да, јесте, зумбул, перуника и ђурђевак наступају једногласно, дозивајући велики празник. Расцветала Скадарска улица обећава – биће диван сунчан дан.

Намена народних обичаја


22815345_753769291500956_7755849836821062321_n.jpg

Намена народних обичаја је различита и може бити:
да се заштити здравље укућана,
да се сачува и повећа пород и имовина,
да пада киша и да се натопе жедна поља,
да се сузбију и разбију градоносни облаци.
да се придобије особа која се воли,
да се излечи болесник,
да се напакости некоме, итд.
Постоји много народних обичаја: за сваку радњу, сваки догађај, сваки празник, сваку прилику и неприлику.