Ти си стуб куће без темеља и ребро из ког се рађају свеци; зато не питај никада зашто понекад уме да боли, јер свака рана има свој цвет, Ана. Ево ти поље на длану – не једно, већ хиљаду поља лаванде, Ана, растегнутих од руба вечности и назад до твог детињства. Шетај боса, нека ти стопала обљуби земља, нека ти кожа памти мирис лета, нека те уједе пчела, да знаш да си жива. Ти си стуб куће без темеља и на теби почива небо, Ана. И ако већ мораш из мог срца иди као жена која је била на пољу лаванде.
Она је огањ у тмини, плесни пламен што трепти без страха, нешто што речима не може да се каже, већ само осети — на кожи, у ваздуху, у души.
Она је шапат ветра на рамену, немирна као талас што удара у стене, жедна као пустиња кише, потребна ти као дах у тишини.
Не тражи да је ухватиш — пусти да ти дође, као сунце што се не жели сакрити, покажи јој да си оне ноћи што трају, да си загрљај што лечи и изазов што буди.
Њена страст није у речима — она је у трептају твоје коже, у смелости да будеш слаб и јак, у очима које гледају право у огледало душе.
Учи да слушаш када ћути, да гледаш кад ти се смеши, јер жена пуна страсти — је песма што се живи, а не само прича која се прича.
Пробуди се и устани пресветли Роде Никада никоме не окрећи други образ Јер ћеш бити отсечен од моћних предака И бићеш отсечен од својих потомака . Не буди лака жртва жудње удвојене Крени у освајање сопствених дубина Уништи непријатеље у глибу подсвести Пиши Песму-то је твоје дете и награда . Пусти омају Јевропу принцезу-лопужу Она одувек гаји двосмислу реч-нереч Стално те понижава отима корене и име И склони са чела лажа вође штеточинце
Не могу те водити амебе сатрапи вампири Они што избеченим очима мотре на туђе Ти си носилац сушта-матричног бивства!!! Устани! Твори љубавност и праведност света!
Тихо корачам да не пробудим јуче, да не узнемирим сенке што у стопу ме прате. Сваки корак, један мали бег. . Понекад станем, ослушнем земљу, памти ли оно давно прошло, памти ли ону стару жељу, да желим јаче, да желим више. . Онда кренем, стрепим и дрхтим, настављам да корачам. Сваким новим кораком сам јача, док сумња растрже, за рукав вуче. . Ноћ ми понекад осветли мисли, као фењер у магли сенке. Корачам, застајем, падам, устајем. Не одустајем. . Пут није лаган, ни познат, ни благ, али у њему моја истина дише. Свако „данас“ лечи по једно „јуче“. Да не пробудим страх, корачам још тише..,
Помисли, Колико нас неба чека Негде тамо, високо, дубоко, и Близу и далеко Колико ће шумети листови разних боја Нашег дрвећа многобројног Тамо негде и близу и далеко
О колико ће ветрова свирати међу Врховима планинским, блиским и далеким И колико ће вила драгих нама певати Песме прастарих времена и блиских И далеких Колико ће птица пролетети над нама Негде овде и негде тамо О колико ће крила под грањем шумети
О колико ће искри воде од Сунца запламтети и колико ће звезда Нас, на путеве испратити и дочекати
Колико ће, пута руке се испреплетати Над цветовима безкрајне љубави
Колико ће имена наша пута, на небу Се срцем исписати овде и тамо негде И близу и далеко И колико снова се одсањати Заједничких заталасаних одјецима Гласова душа наших О колико, о колико ће ружица росних Румених исцветати на пољима бројним Нашим душама вајаним О, лепоте радости ходања По травама смарагдним, сафирним Животима блиским и далеким, а нашим!
102 Ако не умеш да сневаш, Онда ни живети не умеш!
103 Један тајинствен зрак сунчев, Гле, и душу твоју обасјава!
104 Оно што знаш, А не знаш да знаш, Гле! то је пра-сећање Душе твоје живе!
105 Ако следиш, Ти, Осу сунчеву, Изићи ћеш, Из тамнице Света!
106 Ако следиш Осу окомиту, Знај, ући ћеш У вечност Суштаства!
107 Посвећени песник – Ма где обитавао – Увек је на правом месту!
108 Ма где обитавао, Посвећени је песник Увек у Срцу Света!
109 Човек, на Путу Светлости, Вазда бива усамљен!
110 И видех, и познах, Да се добра дела Човекова, Често, против њега самог Окрећу! И, опет: видех, и познах, Како се рђава дела, рђава човека, У свету, чешће, хвале и величају!
111 Посвећени песник, гле! Обитава притајен у свету. Будући притајен – Он, стога, посвећен бива!
112 Обитавам у свету, А свет не зна за мене – То и јесте, уистини, Пут посвећеног песника!
113 Живети са смислом, Значи: живети у вечности!
114 Верујем У све што ми се Дешава, Па иако све Са сврхом Не бива!
115 Заволео сам свет, – Иако у свету Немам уточишта!
116 Са сврхом и смислом – Ипак! – Све у свету Бива.
117 Свима да праштам; И сви да праштају ми!
118 Вера је, гле, оно Што не знаш да знаш!
119 Ако знаш, А не знаш да знаш, Онда си на путу Сневања.
120 Оно што не може Никаква сила, Може, уистини, гле! Љубав сушта.
Сви моји Преци, које често сањам Били су Срби, и ја им се клањам. Полуписмени тежаци, горштаци И горосече, али православци. Хвала им што нам кроз љуте године Сачуваше ова брда и долине По којима се још разлеже јека Од Њине песме, псовке и лелека И рађају воћке, које посадише Ти стари воћари, Те бивше радише. Сад су Прах, помешан са земљом и песком Мир Душама њиним у Царству небеском! И ја, Њин потомак и дужник, од главе До пете, земљољубац и ђак Светог Саве Желим да проживим, остарим и умрем У Земљи Србији и да будем грумен Ове Земље, о којој певам без предаха И у којој светли Прах мојих Предака! И моји потомци, ђаци, земљоделци И војници, Срби су ко и моји Преци. Благолики, мекодушни тврдоглавци И груборечићи, али светосавци. Ако ову дугу зиму зла презиме Сачуваће своје име и презиме. Хвала им што бране Гробове од траве А кућни праг и славски колач од троглаве. Благосиљам им софре и колевке Захвалан што смем изаћи пред Претке. Нек им се димљаци на кућама диме Све док укућани славе Крсно име! А ја, њин предак, слуга без ајлука И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука. Желим да проживим, остарим и умрем У Земљи Србији и да будем Грумен Ове земље, о којој певам без предаха И у којој светли Прах наших Предака!
Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо
Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор Она – трком изронила из зоре и забацила ранац Подочњачки плаво богато подпетнички високо Потрчала низ камени пут послу који верно чека
Њен отац пресамићен од врелог жезла живота Вири у буљаво око распуклог источног прозора Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока Истичући живот му је виорио као ланена завеса
Други комшија мрав у зони промрзлог погледа Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање И не обазирући се иде кроз свој живот мрава Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка
Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети? То није живот дугих и широких видика слободе Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет
СРБСКИ ЖУРНАЛ 