Учим да летим
А ти се чудиш
Зашто гласа немам
Говором си ми завладао
Али ја небо бојим у плаво
.
Зовеш ме да се пробудим
А ја чекам на старом месту
Завирио си ми у најчуванију тајну
И питаш ме зашто ћутим
.
Кажеш – спремна сам за лет
Поклонила сам ти слово и песму
И крик одавно
Поклонићу ти и поглед одозго
На поље од каћуна
.
Све за лет до Вечности
Само ти крила никада
Поклонити нећу

Фото:Слика; Википедија

Забасаше у невид белеса
Гацајући јездише трапаво
Умисливши да су витезови
Из висинских плаветних
Дубина
.
Плаветнило обојише сивим
Устаљеним својим тајним кодом
Раширише плашт свецрне мисли
Урезаше име у нигднини
.
Зевкајући вапише за славом
Окупивши стадо залутало
Тапкајући у круг табанише
Загледани у буљук чопора
.
Ни у сновима
Не дотабанише.

Фото: Слика ВП; Википедија

Усне мале напућене
Обрашчићи и рупице
И кикице висилице
Сваког срца ломилице.

И најдраже миле очи
Смјешкају се
Кроз погледе
Дека више нема моћи
Срећа боја косе сједе.

Осмјех шара
Боје ствара
Дуге разне , црта ,боји
Па радошцу све помјери
Лијепо баки среца стоји.

Радост шире
свуд милина
Тад постају чаробњаци
Граде куле из давнина
Ђед,бака и вилењаци.

Од осмјеха свашта бива
Рупице сад дане боје
Прегшт неба
шаку цуда
Најмилије очи моје.

Фото: Девојчица; Википедија

Овог ведрог топлог и округлог подневља
Поново се пењем на Каблар планину
Повећавам укус моћ и мудрост пењања
Благосиљам успоне на сваком искораку
.
Мој напор циља вечни живот за све
И не плашим се да ћу негде погрешити
Решавам један по један тврди проблем
У своме бићу и на успонима планине
.
Дошао сам на врх да стојим усправно
Лако је лако бити непомер у равнини
Када се пењеш буууди муфлона у себи
Када стојиш буууди дрво и буди дрво
…
Човек Вечности расте вечно се пењући
Недодиром милка врхе унутарњих планина
У трену ради милионе добробитних ствари
И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај

Фото: Овч.-кабларска клисура; Википадија

(Лирски записи)

01.Желим да посматрам девичански плаво и бистро небо.
Како је то некада, давно, у мојему детњству било.
Некада, пре појаве самолета, који беличастим отровним трагом шарају по небу, као мајмун ваграма по беломе сликарском платну.
Зашто више не можемо да уживамо у лепотама и дивотама јесењега неба?
Не можемо због Рептилије, која је поробила Америку, користећи американску војску као покусне куниће у ратовима против словесног човечанства.

02.Рептилија, још у овоме нараштају, мора бити посве уништена.
Без потпуног уништења Рептилије на Земљи, човечанство не може духовно да напредује.
А то значи, да Рептилија не сме бити само побеђена, већ заувек уништена.
Уништена као раса човеколиких гмазова.

03.Виша Звездана Раса, чији су потомци ПраАријевци, СрбИријски Бели Срби, мора да појми, схвати и освести, да је Рептилија највећи противник духовног развоја човечанства.
Рептилија је паразитска нижа раса човеколиких утвара, раса која је кроз векове једино неговала и развијала лукавство, да би преко лукавства, подмуклости и потуљености завладала словесним светом.
Они који у својим рукама држе деведесет и девет посто планетарног богатства, деведсет и девет одсто свеколиког светског капитала, припадају тој најнижој човеколикој и вампирској раси која се зове Рептилијом.

04.Поставља се једно просто питање: Како је Рептилија тако лагано успела да завлада словесним човечанством?
Успела је да завлада словесним човечанством због европског позитивистичког учења, које је аријевским народима, преко јудео-кршћанства, наметнуто почетком осамнаестог века.
Шта је, и какав је, позитивизам?
Позитивизам је лажна наука, лажно материјалистичко учење, лажан философски поглед на свет.
По том учењу, сви су људи од Бога, и, будући да су сви људи од Бога, онда сви људи и имају иста и једнака права.
Основа и потка европског позитивизма произилазе из јудео-кршћанства, из ватиканске творнице обмана, превара и лажи.

05.Оно што јудео-кршћанство не зна, илити не жели да зна, јесте – да сви људи нису од Бога!
Нису сви људи од Бога, већ постоје људи од Бога и постоје људи од А(х)римана.
Постоје људи од Светлости, и постоје људи од Таме.
Споља гледано, за неупућеног и непосвећеног, сви су људи исти или једнаки, али, када се сазерцава из Унутарњег, онда се јасно види, да су једни људи бића светлости, а други људи бића таме.
Једни су окренути ка Духу Стварања, и они су Вертикала, а други су окренути ка Златном Телету, и они су Хоризонтала.
Једни стварају и несебично предају ближњима, жртвујући се за ближње и суближње, а други су паразити, астрални вампири, који краду, пљачкају и отимају од ближњих и суближњих.

06.Из европског позитивизма, доцније је изишао дарвинизам, материјализам, марксизам, комунизам, бољшевизам, мундијализам, као и сви ини декадентни и противприродни изми.
Демократија је чедо позитивизма, јер у окриљу демократских друштава, имамо владавину бесловесне мањине (која припада Рептилији), над словесном божанском већином, која припада Вишој Божанској Раси.
Оног трена, када потомци Божанске Расе буду схватили и освестили, да је Рептилија – Рептилија, те да се према Рептилији не сме бити болећив, тада ће Рептилија, заувек, и бити протерана са Лица Мајке Земље.

07.У времену које долази, водиће се умни и духовни рат до коначног уништења Рептилије.
Дакле, не спољни, већ унутарњи рат!
У спољним ратовима, видели смо то, немогуће је борити се против Рептилије.
Штавише, спољни (класични) рат против Рептилије – једино и одговара самој Рептилији.
Зато се Рептилија највише и прибојава нашега буђења и освешћивања, јер зна, да само умним и духовним начинима и средствима, може бити заувек уништена!

Фото: Расејање; Википедија

Градила сам дома два.
Један за живљење,
Други за стварање.
Љубав, вољу и снагу уносила,
Мисао, идеје креирала,
Топлину групе стварала,
Спонтаност раста развијала,
Синергији стварања тежила.

Ницали су цветови и расли,
У снажно дрвеће се претварали,
Љубав сам давала,
Трептаје усхићења
и радост живљења уносила.

Одговора очекиваног
Нисам добијала.
На санти леда остајала.

Од снаге друге се склањала,
На нови простор се померала.
Куда сам кренула?

На ливади мојој травке се сушиле,
Кулисе се у дому рушиле,
Руке у земљу урањала,
Поглед ка небу пружала.
Помоћ од неба тражила.

Дом за живљење за мене је сјај изгубио.
Простор за стварање у другу кулу се претворио.
На ивици сам стајала,
Снагу од некуд тражила,
Крила за лет очекивала.

Полетела да други пут нађем,
Оба дома оставила.
Вратити се немам куд.

Дом за живљење другу снагу добио,
Боје неким другим створене
За мене топлине немају.

Дом за стварање у хладну кулу се претворио,
Језгро створено се распршило, охладило,
Врата се за мном затворила.

Две куле гледам.
Непознатим се приказују.
Домови за мене нису.
Тешка врата имају,
Кључ у брави стоји.

Посматрам.
Не осећам.
Хладноћа из њих извире.
То дом живљења мој није,
То дом стварања мој није.

Одлазим,
Леђа окрећем.
Хладноћа ме прати,
Погледа нема,
Нити се раскидају.

Два дома сам имала.

Светлост другу и снагу тражим,
Други дом љубављу да стварам,
Други дом стварања да градим.

Тло за ново семе тражим,
Цвеће ново да никне,
У стабла дрвећа да расте,
Корење у земљу да пустим,
Грање ка небу да пружим.

Воз тихи клопара, зимска поља снегом прекривена, јан 2017.

Фото: Кућа на Фрушкој Горо: Википедија

Како се постаје близак
како неке очи постану твоје
па када у њих гледаш
видиш само једно, а не видиш двоје?
.
Како се постаје близак
и неке руке постану твоје
па када их у својима држиш
не осећаш да сте двоје?
.
Како се постаје близак
па нечије срце куца – ко твоје
и чак и када нисте више ко једно
знаш да нисте ни двоје?

Фото: Изражавање љубави; Википедија

Ћутање гуши, али даје одговоре које слијепо занемарујемо.

Највећа побједа је она над животом – јер води у слободу или пораз зван смрт.

Проблеми не нестају кад ми желимо, већ кад неко јачи одсвира за крај утакмице.

Пријатељ је мелем – ако је прави. Ако није, онда је само рана.

Ко не гледа људе као људе, сам постаје звјер у очима живота.

Љубав без „волим те“ брзо се претвори у мржњу.

У неправди нема правде, а у правди понекад можеш изгубити себе.

Фарбе нису само за косу – многи шминкају и карактер.

Гради себе прије него што живот од тебе направи пепео.

(Објавила Сатигора)

Фото: Нада Матовић; Википедија

Када ти од
самог ђетинства
кише изазова по лицу лију,
а ти си сачувала
блистав осмјех
радосне душе.
.
Када те олује
тешког одрастања
украду од игре и радости,
а ти и даље миришеш
на чистоту ђетета пуна
среће и младости.
.
Када те вјетрови живота
по леђима шибају,
а ти и даље усправно, поносно
и моћно стојиш.
.
То је успјех,
то је моћ.
.
И док сада у теби живе
љубав, радост и доброта
са поносом могу рећи
ти си побједник живота!

Фото: Киша на лицу девојке; Википедија

*

Владан Пантелић: Песникиња Линија Рајтерић

Ураган енергија девојке, песникиње, из Котора, са интелигенцијом далеко изнад средњих стандарда … Од најранијег детињства је научила да се ухвати у коштац са проблемима у животу и и прихватила је одговорност за свој живот и животе својих ближњих. Није се либила нити плашила да ради многе послове. Тако је провела дугих шест година на броду и четири године као дистрибутер по Црној Гори.

Вођена изнутра Богом и инстинктом кренула је путем светлосних радника и оспособљавала се на курсевима духовности и исцелитељства. Божије царство је у нама самима – говорила је њена душа Исусове речи. И њена душа је пропевала, и тако је Лидија припремила за штампу, за сада, три збирке песама. Колико ће их још бити само Једини Бог зна.

Упознали смо се у Подгорици, разменили енергију светлости, разменили искуства, разменили књиге… Онда је она отишла пут Котора, таксијем који сада вози, то јој сада посао,а такси је клизнуо попут ракете, попут ракете …

Фото: Лидија Рајтерић

Као кад се јесен
са кишама буди
Као кад се свемир
пољупцима чуди
.
Као љубав
кад се не колеба
и гине у борби
за свој комад неба
.
Као искра
што у крви плане
Заиграна вјетром
крадеш моје дане
.
Грлим сјену твоју
у уснулој луни
Као снени вјетар
кад равницом луди
.
Сви су снови моји
насмијаних боја
Танки прсти твоји
војска шкорпиона
.
Мирис твоје косе
сретне птице њише
Све што ниси ти
бјежи ми све више

Фото: Женски прсти – мудре; Википедија