Маја Марковић: Све остаје исто


Са трагом у ноћи
мисли лутају у неповрат.
Где се завршава пут
од хиљаду тона километара.
На почетку или на крају
или можда на истом?
.
На обронцима планина
видим исто, исте сене, исте људе.
Крајеви се сједињују
и дају савршен почетак истости.
.
Где и куда тражиш мисао,
у коју шкољку заронити и
извадити бисер?
У највећој унутрашњости, иза полеђина
иза скица и привида,
норми и лажних тачака.
На траговима будућности,
у светлу таме,
иза брдовитих стена,
на беспућу ноћи,
са осмесима свитања,
у свему што чаролијом мами
и допушта вечности
да неуморно цвета.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Милорад Куљић: Светлоловац


Међ’ брдима од змајскога стана

а у граду наше Госпе свете.

Арији се рађаху без мана.

Зачело се најумније дете.

.

Место лоптом науком се игр’о.

Опседала њега чуда света.

Снагом воде бродиће навиг’о.

Машту пушт’о да Космосом лута.

.

Снагу мисли рано је спознао.

Вежбали га и отац и мајка.

Мудрост библијску наизуст је знао.

За бројеве био рачунаљка.

.

Маштао је муње да упрегне

сила неба да осија земљу.

Нијагару успео да стегне

да му моћну обрће турбину.

.

Једносмерју смере укрстио.

Пут далеки струји омоћао.

Науку је целу собом окрстио.

До знања Свеума он пут је знао.

.

Читав век је пред науком био.

Још увек је велика енигма.

Тајну Космоса једини схватио.

Игре светлом дарив’о људима.

(Тесла)

Илија Зипевски: Питање календара


Питање календара потеже се сваке године око Нове године (Нових година) и Божића. Kао лавина актуелне дневно друштвене/политичке теме, мрежама се сливају критике или оправдања на рачун датума наших празника – на рачун исправности Грегоријанског или Јулијанског календара. Међу свим тим објавама деле се и шире и неке неистините приче попут тога да су Срби до 1881 користили календар Светог Саве чија нова година почиње 2. априла када Сунце у подне пређе преко Пећке патријаршије. Сада када се мало слегла прашина, као неко ко се и сам бави календаром у свом истраживачком раду, одлучио сам да напишем текст на тему календара и дам свој допринос општој пометњи или пак појединачном разумевању.

Основна разлика између Јулијанског и Грегоријанског календара, осим тога што је Јулијански касни 13 дана у односу Грегоријански, и у томе што Јулијански календар прати звездану годину, а Грегоријански тропску односно сунчеву годину. Звездана година је време за које Земља обиђе око Сунца у односу на далеке звезде – онда када се иста звезда у односну на неку рефернетну тачку нађе на истом месту на небу прошла је једна звездана година. Сунчева година је време за које Сунце гледано са Земље обиђе свој круг на небу, односно када се Сунце поново нађе у истој тачки у односу на Земљу. Стога, звездана година је стварна астрономска мера и она је нешто дужа од сунчеве године (отуда кашњење) али је подложна утицају прецесије – звездана сфера се такође помера на небу и свој пун круг испуни за 26000 г. Сунчева година је астрономски фиктивна важи само из перспективе Земље али она условљава годишња доба и самим тиме важна је за свакодневна дешавања на Земљи. Сви празници старих култура успостављени су у односу на Сунце (сунцостаји и равнодневнице) и дешавања на Земљи које оно узрокује (годишња доба). Перспектива старих култура, пре развоја астрономије поставља Земљу у центар света што је и логично. Грегоријански календар успостављен је када је у Европи важио геоцентрични поглед на свет. Астрономска основа Јулијанске године је аргумент који иде у прилог заступницима исправности Јулијанског календара. Ипак звездана година касни у односу на сунчеву и многи древни празници који су везани за дешавања у природи а који су пренети у хришћанство лагано губе смисао свог положаја унутар године.

Са успостављањем Јулијанског календара 45. г пне, Нова година је померена са уобичајеног 25. марта (три дана након пролећне равнодневнице) на 1. јануар. Померање Нове године на 1. јануар требало је да Нову годину смести на зимску краткодневницу, али због већ помереног римског календара, датум Нове године је смештен на почетак месеца (јануара) иако то није краткодневница (то је било лакше него да се померају почеци сви месеци за десетак дана). Дакле, Нове године су се изворно обележавале на краткодневницу или пролећну равнодневницу (односно симболичка три дана касније) које би се подударале са почецима месеци (као што се подударају са почецима зодијачких раздобља). Међутим, током римског прејулијанкског раздобља дошло је до календарске збрке звог чега датуми сунцостаја и равнодневница касне десетак дана па тако пролећна равнодневница није 1. марта (почетак зодијачког круга) него је 21./21. марта (који у јулијанском календару касни 13 дана за стварном краткодневницом). Померање Нове године са марта на јануар јулијанском реформом пореметило је имена римских месеци (децембар који је некада био десети постао је дванаести месец, март више није први него трећи месец итд).

У Ромејском Царству, 988. године успостављен је Ромејски календар који Нову годину обележава 1. септембра (дакле око јесење равнодневнице). Исте године овај календар је усвојио руски владар Владимир Кијев али је испрва Нову годину рачунао од 1. марта (стари датум пролећне равнодневнице) док није касније није дошло до пребацивања на 1. септембар. Први септембар и даље обележава наша црква као почетак литургијске године (кажу да је то по угледу на јеверјску годину која почиње пред јесен). Почетак године у априлу, колико је мени познато, нигде никада није забележен. Оно што данас зовемо српском Новом годином само је један формални закаснели датум (13 дана закаснели 1. јануар који за стварном краткодневницом и по Грегоријанском календару касни десетак дана). Он је српски утолико што његов значај побуђује српски национални отпор југословеској идеји и уопште западном свету – он наводно потврђује српску јединственот. Није исправно назвати га ни православним датумом јер су многе православне цркве прешле на Миланковићев календар.

Наш народ је бележио два годишња доба, лето и зиму. Прослава почетак пролећа називао се Летник и то је падало на 1. март или на равнодневницу. Превласт лета над зимом остварује се на Ћурћевдан па тако је у народу тај празник сматран почетком лета, док је Митровдан почетак зиме. Сасвим је логично да је обичан земљораднички народ бележио своје обичаје у односу на природу коју види испред и око себе. Нова година се бележила онда када су плодови сунчевог дејства уочљиви – онда када се природа буди, када зелени и цвета. Прослава Нове године на краткодневницу подразумева пажљивије осматрање неба и уочавања сунчеве најниже годишње тачке на небу. Тако да је сасвим смислено да кратковневница (21/25. децембар / 1. јануар) постаје знанична Нова година (Божић) једног уређенијег друштва који већ познаје прилике кретања небеских тела по небу. Но свакако у древности нашег народа у најширем смислу речи, обележавале су се и празници крста сунчевог кретања (сунцостаји и равнодневнице) као и празници крста природе под сунчевим дејством (почеци лета, зиме, Сретење, Преображење).

Милан Стеванчевић је свакако дао свој допринос разумевању народних обичаја и изворног календара кроз метеоролошка открића али изјава да је наш народ обележавао годину 2. априла када Сунце у подне преће преко Пећке патријаршије је потупно неоснована и спада у занесењачко претеривање. Откривши да „Византијски“ календар не постоји, Стеванчевић је календар који користи СПЦ назвао календаром Светог Саве. Иако не постоји „Византијски“ календар, Ромејски календар је свакако постојао и њега је наследила СПЦ.

Овој прича је зачињена и завреничком нотом када се каже да је овај календар био на снази до 1881. године када је потписана Тајна конвенција измуђу Србије и Аустрије где је наводно један од услова Конвенције био одрицање српског и усвајање Јулијанског календара (Ромејски календар заправо и јесте Јулијански само другачије броји године). Ово такође нема везе са везом јер се Тајна конвенција никако није бавила календарским питањем – а и да јесте како заступници ове теорије то доказују ? Никако. Грегоријански грађански календар уведен је за време Краљевине СХС 1919 године.

Ромејски календар, озваничен 988. године, броји време од наводног постанка света а то је 1. септембар 5509 гпне (дакле данас је 7531. г). Постање света је израчунато по Септуагинти (грчком преводу Старог Завета који је старији од преживелих јеврејских верзија ове књиге).

Домаћи аутохтонисти склони су да верују да је ово бројање година заправо изворно бројање српског народа које је усвојило Ромесјко Царство. Ово бројање година подудара се са временом Винче па се одатле извлачи теорија да је тада успостављен календар који броји године винчанске индустријске револуције и да је то исто бројање сачувано до данас, односно да постоји непрекинут културолошки континуитет од Винче до данас. Аутохтонисти поричу да је ово време везано за постање света по Септуагинти јер они (конкретно Шаргић и Митић) тамо виде други број година од постања света него што је узето за Ромејски календар (5509 пне). Ја ћу овде напоменути да поменути рачун постанка света није јединствен, већ да постоје и други, ранији прорачни такође по Септуагинти који броје годину постанка света око 5500 гпне. Тако Климент Александријски узима 5592. гпне, Теофил Антиохијски узиме 5529. гпне, Секстус Јулијус Африканац 5501. гпне, Исидор Севиљски 5336. гпне и тако даље. Година 5509 гпне је очигледно само од једне варијанти рачунања које је узета за званичну. Ако аутохтонисти извлаче неки свој број из Септуагинте (а видимо у томе нису усамљени) не значи само по себи да је то неки други календар и друга традиција у питању.

ДНК генеалогија (на коју се често аутохтонисти позивају) нам показује да је Винчанска цивилизација уништена продором агресивнијих, ратничких племена са истока (носиоци прото келтске R1b хаплогрупе) и да је већина мушког становништа побијено. Како је онда могуће да се очувао календар ? Како је онда могуће да је то исти народ ? Такође, ни Христово време се не рачуна од Христа, већ је то бројање успстављено знатно касније, тек 4 века после његовог живота. Тако да сва смисленост лежи на страни тога да је поменуто бројање година (шта год да оне тачно броје) настало много касније од времена које броји.

Дакле када се мало боље сагледају чињенице – поменуте приче о мистичном српском калндару испадају плод маштарија некога чија је жеља јача од аргумената. Шире их углавном они који више воле да прочитају, па моментално и да „шерују“, неки текст сумњивог порекла али који говори оно што би волели да чују, пре него да прочитају неки озбиљан, објективан и аргументован рад на тему (или на било који начин истраже тему уопште). Ми имамо свој народнии календар, своје обичаје и обреде, неким делом хришћанизоване (што је био предуслов да се они очувају), дакле и црквени календар, азбуку, језик, који носе у себи толико неоктривеног блага да нема потребе да додатно измишљамо још неке приче и завере и тако потхрањујемо никоме корисну српску националистичку митоманију.

Знам ја да људи и упркос на указану истину воле лажи. Иако то не оправдавам, донекле разумем. Ипак зенесеност самообманом и надстварностима може бити ствар уметности али не и науке. Емотивна острашћеност је код уметника можда и пожељна, али код научника не. Зашто је то тако и како је то тако, већ је тема за неки други текст.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 55-ти наставак)

Анђелко Заблаћански: Опомена човечанству


Док сву ноћ киша бесно бије у прозоре

А у даљини тужно лаје нечији пас

Невеселе мисли слутњом душу море

Да над светом као кондор кружи судњи час.

.

Ноћ се ломи под облаком наде плашљиве

А воњ тела заудара грехом пожуде

Молитве су без кајања – сузе лажљиве

Јер гордост је становиште сваке заблуде.

.

Још се чује лепет крила векова прошлих

Кад орлови напустише гнезда под небом

У блату се заглибише душе клонулих

Што нехристе нудили су сољу и хлебом.

.

У лавежу из даљине одјек судбине

И облаци што јецају сад још болније

Јер ноћ хладна сакрила је део истине

Да су зоре новог доба пуно тамније.

Фото: Орлови; Википедија

Милана Јањичић: Само моје


Опасно је сањати широм отворених очију.

У том царству које је само моје,

не може се прићи.

Широм су отворене капије,

али без домашаја.

Ти стављаш руку на лице

и немаш храбрости да пређеш праг.

Ја сам област између добра и зла.

Планинска стаза којом корачају калуђери.

Показала сам ти их како пролазе

испод прозора моје кћери

са сјајем бисера и покретом ветра.

Само један мој зрак светлости

побио је све авети,

ја корачам у тријумфу

са потомством мојим безбројним.

Владан Пантелић: Милана Јањичић

Млада, лепа, енергетски снажна, песникиња Милана Јањичић, лагано се одомаћује на Србском Журналу. На овом електронском гласилу до сада су објављене три њене песме: Талисман, Добро дошао у моју земљу и Далеко, ко зна где.  О њеној првој збирци поезије -Талисман позитивно је и исцрпно писао наш познати песник Анђелко Заблаћански.

Милана је рођена у Врбасу пре двадесетак година. Основну школу и гимнаију је завршила у Србобрану, где сада и живи. Поезију је почела писати у гимназијским данима, стидљиво је песме држала за себе, као што се то скоро свима дешава на почетку, али је њено срце нашло начин да је отвори и ослободи њене песме.

Када сам прочитао три објављене песме, чак саму прву, јасно ми је било да имамо песникињу чудесних снова и сновиђења, радозналу, играчицу на киши која пада ка небу, која се вата у коло са ђаволом да би му рекла да је црн. Све време носи чудесни талисман, мистичне орнаменте, иде путем којим се ређе иде, и … гле чуда! налази оне о којима је некада сневала!

Ава Јустин Поповић: Богољубље


Шта је то богољубље? То значи: пренети срце своје к Богу, у Богга, сву душу своју пренети к Богу, сву мисао, сву снагу; вратити слику Божју Богу; вратити лик прволику, оно што је у теби Божје вратити Богу. Богољубље је вратити себе, човека Богу. Реци: Господе, ето ја сам сав од тебе, слика Твоја, – ево душе моје, ево свег бића мојег, то је Твоје. –Тако ова заповест јесте потпуно приношење себе Богу, посвећивање себе Богу-

А вољу Божју твори самољубав к Богу. Стога је богољубље  једини лек од грехољубља и злољубља, и тиме једини обесмритељ и овечнитељ људскога бића.

Ко је на путу богољубља одмах сазнаје да је Христос – савршени, вечни Син Божји.

Богољубље је супротна сила грехољубљу.

Богољубље је немогуће без братољубља.

Молитвољубље непрекидно појачава наше богољубље и наше човекољубље.

Човек који стоји на путу богољубља свим мислима, свим осећаљима, свом душом, свим срцем, свом снагом извире из Бога и увире у Бога.

Иван-данске  песме 6.


Ивањско цвеће Петрањско,
Петрањско цвеће Коледско!
Ивањско цвеће купалско!
Купал га бере те бере
Колед га даје те даје,
Колед га неће те неће.
Ивањско цвеће петрањско!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете,
Мајци га меће на крило,
А мајци својој Сварози.
Сварога с крила на земљу
“Ни моје цвеће ни Петар.“
Иван га бере те бере,
Мајци га меће на крило,
А мајци својој Свароги.
Сварога с крила у кућу:
“И моје цвеће и Иван
И моје цвеће и Иван.“

(Из ваљевске нахије)

М.М: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I –том

Фото: Ивањско цвеће; Википедија

Ана Ахматова: Приморски сонет


Ту ће ме све надживети –
И кућица за чворка кога,
Ваздух пролећа баш овога
Што сад преко мора лети.
.
И вечности глас гле мами
С неодољивошћу чудном неком.
И над трешњом у цвету меком
Свој сјај вије месец сами
.
И у честару смарагдноме
Ко да се бели пут при томе
Што води … куда … скривам то …
.
Међ стаблима се светли тамо
И све је налик алеји само
Уз царскоселско језеро.

Фото: Трешња у цвету; Википедија

Немања С. Мрђеновић: Борба


Бијесови пале а ми гасимо,
Сотона ликује над гробницом,
Животе голе да спасимо
Кренусмо уском стазицом.
.
Анђели пали светиње руше,
Векови што хуче са нама стоје,
Градимо опет вером из душе
Мајки које су рађале хероје.
.
Земаљски кнез семе нам затире
Хоће да име наше избрише,
Војска његова охоло надире
На срца наша гордо кидише.
.
.Ал било србско успорити неће,
Ми рађамо стално нове јунаке.
Срце нам игра у бој док креће,
Песма се ори на путу до раке.
.
Време што брише ћесаре и краљеве
Што милости нема за велике и мале,
Иако не потеже ножеве и маљеве
Прегазиће оне што светиње пале.

Пут срца Сунчевог ратника (2)


Свети завет сунчевих ратника и ратница

Пре стотину и осам векова, на

Белом Пупку СрбИрије,

васпостављен је Соларни Ред

Сварогових сунчевих

ратника и ратница.

Значи, истовремено са сунчевим

ратницима постоје и сунчеве ратнице.

Постоје у Вишњим световима, у

Акаши, у Небеској Белој Србији.

Зато што су у Белих Срба,

потомака Звездане Расе, човечице

(жене) биле посве равноправне са

мушкарцима у свему и на свим

пољима Постања и Стварања.

По једном предању Белих Ура,

постоји Свети Завет сунчевих

ратника и ратница, а по том Завету,

на самом почетку, пре стотину и

осам векова, заветовали су се

сунчеви ратници са сунчевим

ратницама, да се само, и

искључиво, жене и удају и

између себе.

Да постоји само соларни брак

сунчевих ратника и ратница.

Сваки сунчев ратник на свом

овостраном и оностраном

унутарњем путовању трага за

СВОЈОМ сунчевом ратницом, као

што и свака сунчева ратница трага

само за СВОЈИМ

сунчевим ратником.

Нити ће се сунчев ратник оженити

другом женом све док не нађе

своју ратницу, нити ће се сунчева

ратница удати за другог мушкарца

све док не нађе свога ратника.

Они трагају једно за другим све

док се не пронађу, а знају и верују,

да се морају пронаћи, будући да за

сунчеве ратнике и ратнице не

постоје никакве препреке у

Васељени, између овостраних и

оностраних, видљивих и

невидљивих светова.

Њихова узајамна љубав је толико

силна и моћна, да их обострано

привлачи и усмерава преко многих

сазвежђа и звезданих јата.

Фото: Манастир Манасија – Свети ратник; Википедија