Верица Стојиљковић: Погледај ме очима љубави


Погледај ме очима љубави,

Небеским, сунчевим, месечевим,

Раскопчај ми душу успавану,

Погледај, глава ми на твом рамену!

..

Погледај ме очима љубави,

Све ране срца ми уцели!

Болело је, на путевима,

Док сам тебе тражила!

..

Погледај ме очима љубави,

На длан ме стави,

Међу облаке понеси

Вода жива нек ме кваси!

Илија Зипевски: Сунчани крст


Сунце као извор биолошког живота на Земљи представљало је у свести наших предака врховно небеско божанство које се сматрало Божијим Сином (што видимо и у етимологији имена сунце – син – синче – синац – синути,  sun – son /енг/, sonne – sohn /нем/). Божији Син се није относило само на Сунце као небеско тело већ на животворну енергију Сунца и збир свих појава које настају као последица њеног дејства на Земљу. Свеукупност појава дејства сунчеве енергије надређене земаљском животу, обухваћена је једном свешћу/бићем које су наши преци препознавали као Господа и сматрали Га Божијим Сином (чије се отелотворење препознало у лику и делу Исуса Христа).

Привлачно дејство сунчеве животворне енергије окреће Земљу око Сунца творећи коло земаљског природног живота које зовемо Годом (god, gott – бог код Германа) или Годином. У србском језику имамо изразе „шта год“,“како год“ или „ко год“ који предпостављају исход одређених питања вишој сили – Году. Година има своје лето господње, топли део Године по којем Године бројимо, када је Сунце гледано са Земље високо на небу – у свом годишњем лету над Земљом (зимом). Етимологија лета и зиме најјаснија је када Годину осмотримо са окополарних области где Годину чини један дуг дан (када Сунце „лети“ изнад Земље вртећи се у круг по небу изнад наших глава) и једне дуге ноћи (када Сунца нема, када оно залази испод Земље – земе – зиме попут семена да би се поново родило). Пролеће је прволетије (полетање) а јесен (fall) је смркавање (сена).

Година посматрана са Земље изгледа као привидно кретање Сунца: рађање, живот и умирање Божијег Сина а онда, са новом Годином наново васкрсење. То је коло живота Божијег Сина које обликује рађање, живот и смрт Земље, Природе и условљава људски живот. Унутар једног оваквог кола имамо читаву лепезу појава и обличја небеских и земаљских који изражавају различита својства и различите ликове Сунца, Божијег Сина и Мајке Земље, Природе.

Ова идеја је уткана у календар савременог хришћанства али је она много старија от самог хришћанства. Ту идеју проналазимо и у старој србској, словенској вери, у египатском култу Озириса, у источњачком култу Митре итд. Поред тога што свака вера има свој мит – бајку где су Година и њена обличја отелотворена у људскe ликовe и драмe њихових судбина, коју може макар површно разумети и препричати сав обичан свет – свака вера у својим причама, митовима, бајкама крије астрономску и духовну науку о относима човека, Земље, Сунца, планета и далеких звезда. Овакво сагледавање вере носи назив астротеологија или у преводу звездобогословље. Ово такође не значи да се људске судбине заиста и не обликују управо као отелотворења небеских относа и процеса.

Основни ликови Године у свим верама су Отац и Син а затим и Мајка Земља. То је првобитно тројство. Док су Отац и Син узлазни и силазни део Године, (мисли се на кретање Сунца), врхунац и дно Године, младо и зрело Сунце –  вертикала на којој један смењује другог (краткодневница и дугодневница), Мајка их помирује као хоризонтала (равнодневнице) где она бива Невеста (неневестнаја) Отцу и Мајка Сину. У хришћанству они се још зову и Бог, Божић и Богородица.

Отац представља Врховну Силу Свемира која предходи и Сунцу – физички гледано то је средиште Свемира а духовно то је Првобитна Свест из које све произилази и која све надилази. Стога се Отац (Бог) као такав не појављује као личност. Бог Отац је безтелесан . Као личност Појављује се његов Син (Божић) који се са сваким годишњим узлазом (вазнесењем) духовно сједињује са Оцем (постаје Бог) док телесно умире да би се поново родио као Син. У хришћанству се стога не слави Отац сам по себи већ једино кроз Сина, Исуса Христа – док је силазни део Године представљен ликом Јована Крститеља Претече који најављује Христов долазак и који га по рођењу водом крштава. Зато је и код Словена врховно божанство забележено као Сварожић (по Титмару у Радгостовом храму), како се у србским обредним песмама често назива Божић, док су узлазни и силазни део Године представљени у ликовима браће Коледа и Купале, синова Сварога. Сунце, Син Сварога назива се и Даждбог (Ипаћевски летопис)

Ову идеју видимо и у Индији, где Кришна, као отелотворење Вишнуа, Врховног Господина има своја два најчешћа назива као Говинда и Гопала. Кришна се представља као пастир, попут Исуса, али и Велеса „сточијег бога“. У Египту имамо Озириса као Отца, Хоруса као Сина и Изиду као Богородицу. У наредним објавама ћу се детаљније бавити овом темом.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 29-ти наставак)

Велика Томић: Голубичин гук


Свиј ме, свици нек те свили

појме, појци нек те појали

сниј ме, сни нек те снили

зоруј ме, зоре нек те зориле.

.

У свитак, у пој, у сан, у зору…

Разговору – Неговору.

Беж’! Разбежи се!

Расцвет цвете на проозору.

.

Миј ми мијом, бел’ ми фустан,

жари жаром, жар ми лице.

Смеј ми, смешке бисер зубе,

љуб ми љубље на гајтан веђе.

.

У миј, у жар, у смеј, у љуб…

у гору, у воду беж!

У разоноду, у слободу

Голубичин гук у небеском је своду.

Милорад Куљић Свећа љубави


Пожелео сам свећу да упалим.

К’ оностраном да пламом трепери.

Да упутим љубав мојим милим

па бићу моме Астрал се отвори.

.

Из вечности своје нек ме оснаже

кроз овај трен слабости моје.

Пут снаге да ми се прокаже

па да се немири од мене одвоје.

.

Пламен се разигр’о к’о мач светлосни

и не поверовах оку своме

да ме сналази тај дар милосни

доносећи смирај бићу моме.

.

Заиграло ми срце драгошћу

плавећи тело моје милином

док ме спајало са вечношћу

и њеном Тишином блаженом.

Драган Симовић: Дан бога Јарила


Лирски записи

.

У праскозорје, пре изласка Сунца, на Јарилов дан (Ђурђевдан), излазила би младост у Свете гајеве, на потоке и врела, на рудине и пропланке, у храстове и брезове дубове.

Девојке су биле обучене у беле хаљине а младићи у беле кошуље – а бело је знамен невиности и чедности у Ведских Срба – да беру брезове и ивине гранчице и различно пољско цвеће, те да плету венце које ће, потом, сплитати у бујне плаве власи.

Пошто би Сунце за три копља одскочило од обзорја, тада су се сви скупа, како девојке тако и младићи, купали на врелима, језерима или потоцима, певајући обредне песме у славу бога Јарила као и свих иних древних ведсрбских богова.

Јарилов дан слављен је и као почетак лета, јер је древни ведсрбски колодар (по којему смо ми сада у 7523-ој години) знао за два годишња доба – лето и зиму – што је сасвим исправно, јер пролеће и јесен, као засебна годишња доба, суштински и не постоје.

Од Јариловдана до Митровдана (а Митровдан је у вези са Мораном, богињом зиме и смрти) јесте лето, а од Митровдана до Јариловдана – зима.

Уосталом, у памћењу и свести нашег народа, лето и зима, као једина два годишња доба (без пролећа и јесени), сачувана су све до дана дањег.

У србским епским песмама највише је сачувана ведска вера наших предака, као и древна знања о нашем колодару.

Народни песник нас подсећа, да је Ђурђев-данак (Јарилов-данак!) хајдучки састанак, а Митров-данак (Моранин-данак!) хајдучки растанак.

Месец у којему се прославља Јариловдан зове се цветањ, цветни, цветник, јер, уистини, и јесте месец најлепшег пољског цвећа.

(На левој обали Дунава, 2. цветња 7523. године/2015)

Јоргован


Симболи љубави,

Весне поклони,

Цветови су јоргована

Љубичасто вагрени!В.С.

Common lilac Syringa vulgaris When: 25 Mar 2011

Према грчкој легенди, Пан, бог шума и поља срео је лепу нимфу Сирингу. Очаран њеном лепотом , појурио је за њом.

Уплашена осећањима Пана, Сиринга је побегла од њега, тако што се претворила у мирисни жбун – цвет – јоргован.

По другој легенди, Пролеће је сакупило мало сунчевих зрака, и помешало их са мало дугиних боја, и почело да их просипа по земљи. Када је стигло до северних земаља, остала му је још само бела боја – ту је боју расуло по цветовима грмља и на местима где је бела боја пала, израсли су бели јорговани.

www.artnit.net Flora doma

Евгеније Капустин: TРАЖИХ ТЕ ХИЉАДУ ГОДИНА


Tражих те хиљаду година,
Сваког дана гледао свитање;
Шавом рашивена судбина
Рушила светом гласно ћутање.
.
Небом прођох хиљаду пута
Да дохватим дубине твог ока,
Осећаш – како ветар лута,
Жељом да ме такне твоја рука.
.
Тражих те у хиљаду сунаца –
И зов упомоћ слушао светом
Милиона ноћи без месеца,
Закључане заборава сплетом.
.
Открио сам хиљаде снова
У тражењу суштине сене,
Неухвату међе као окова
И на дну бунара лице жене.
.
Tражих те хиљаду година,
Под покровом радости света,
У тајни где је срећа скривена –
Ти у чуду звезданог преплета.

.

С руског препевао Анђелко Заблаћански-

Извот: Поезија суштине

-слика- Светлана Беловодова-

Милорад Куљић: Љубљеница


Мушко чељаде се витезом твори
да јунашно брани прага кућнога.
Женским се темељ кућни сидри
у часну мајку рода поноснога.

За Богом је души хранитељка
што биће из труни препороди.
Оцу и мајци часна родитељка.
Башта која човечанство плоди.

Кад витеза неког демон опседне
па јунашан постане према жени.
На материнство руку подигне.
Млати и прамајку и све јој сени.

Ране демонске Вида извида
пазећи душу што с липом је сплете.
Злочинитеља ће стићи правда
кад га богови црнила дохвате.

Храст и липа су муж и жена
чије су гране Сунцем сплетене.
Љубљеница да буде пажена.
Растко да чува породе њене.

Милан Николић Изано: Величанство жене


ОНА ЈЕ ДОШЛА

ОНА ЈЕ ДОШЛА

Мисли моје, напустите ме!

Разлијте се! Нестаните!

Оставите ме да осетим слободу!

Оставите ме да осетим љубав!

Она је дошла.

Дозволите да у мени милост завлада,

оданост процвета и да се супротности уједине.

Поклоните ми нови живот.

Зар не видите?! Зар не осећате?!

Она је дошла.

Потребна ми је тишина,

ма шта она са собом доносила,

машту ми неће украсти.

Растерао сам тамне облаке

и на плавом небу храм се појавио.

Звона су зазвонила.

Она је дошла.

Мисли моје, напустите ме!

Разлијте се! Нестаните!

Оставите ме да осетим слободу!

Оставите ме да осетим љубав!

Она је дошла.

.

Лажеш, па шта! Права си жена. Еј, то ми пуно значи.

.

Само да се дочепам твог рамена, неће ме скинути са њега

руке стотине других. Пссст, они не знају. Видео сам Анђела на твом

рамену како дрема, а сигуран сам да то не знаш ни ти.

.

Ти ме такнеш, а ја не знам да ли нестајем или ми време стаје.

Ма шта ме брига, мени је најважније, да сам ти у срцу.

Знаш ли ти, мала вештице, да имаш скривену чаробну моћ и огромну

снагу у њој? Додирнеш ме осмехом, а мени клецну колена.

.

Анђео ми своје присуство најави благим поветарцем и мирисом

пољског цвећа… Да, волим твој осмех.

.

Онај који каже да не воли жене није мушко.

Онај који каже да не зна како да воли једну није ниједну љубио мушки.

Онај који зна да воли правој жени неће да одоли.

Прави мушкарац је онај, који зна како да воли жене, а ипак, само

му је једна права у животу за љубав довољна.

.

Некада су се дијаманти и рубини скупљали на површини, а сада се за

њима трага дубоко под земљом. За разлику од земље, жене су

своја богатства увек вешто скривале у својим дубинама. Разлика је

у начину како данас доћи до њих. У првом случају је потребна грубост,

а у другом нежност. Према томе, све жене јесу помало

вештице, али смо зато ми мушкарци увек били и остали рудари.

.

Срце не говори, а ипак своју праву животну стазу пронаћи ћемо

само ако саслушамо и извршимо наређења која нам оно даје. Чути

их нећемо, али ћемо их у сновима видети. Верујмо у своје снове,

верујмо свом срцу, јер ово је још један доказ да је тишина срца јача

и гласнија од буке мозга.

.

Зар не примећујеш? Цветаш када сузе своје низ образе лијеш, а најлепше

миришеш када тугујеш. Зато немој патити за оним непостојећим што у

мислима видиш, већ се радуј што својим постојањем свет лепшим чиниш.

.

Зависник сам од твог осмеха. Он је за мене магичан. Опија ме

и обара, будан сам а сањам, чујем га, а ипак он ствара у мени

тишину. Да, чаробан је живот у бајци са тобом.

.

Жена се воли онако како она хоће само ако ти то хоћеш и можеш.

Ако не, онда је то несрећно изабран љубавни покушај.

.

Када ти кажем да нежно мислим на тебе, није то нека моја нова

особина, већ ново осећање које ми остављају у уму твоји трагови

док ми шеташ по мислима.

.

Могу ти дати све што имам, али никако твој мирис који си оставила

на мени. Он је за мене све оно што немам, а желим да имам.

Миришеш на све

..

Од свих путовања најлепше ми је оно

када пустим поглед у даљине,

а тебе видим да летиш са њим.

.

Када би знала колико ми значиш, никада тужна не би била. Овако,

тугом својом дробиш ми веру и каменчиће ми њене под ноге на

стазу бацаш. Молим те, насмеши се и ћути, а ја ћу ти љубављу својом

здробити тугу.

.

Некада сам покушавао да разумем жене.

Сада вам се могу похвалити да сам на време одустао од те глупе

идеје.

.

Прави мушкарац зна да жена испред њега није гола када скине

одећу, него када речима отвори своју душу док сузама чисти улаз у

њу. Тада му она даје све своје свето. Даје му своје биће, даје му

љубав. Он ће то знати да поштује, и ако се догоди да се његове очи

задрже на нечијем туђем телу, то ће бити накратко јер ће се он увек

враћати њеној дубини. Љубав се налази у дубини душе и зато лепота

жене није само она оком видљива, већ се проналази и у њеним очима

и речима. Волите дубином очију и милујте искреним речима.

.

Жена је као и виолина од ружиног дрвета.

Само врхунским мајсторима дозвољава да од ње добију оно

што је у њој највредније.

.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Илија Зипевски: ИЖЕ И ИЖИЦА


У старословенској Азбуци постоје четири слова преузета из грчког алфабета за писање искључиво грчких речи које се нису преводиле у старословенским текстовима, углавном именица. То су Ψ (пси), Ξ (кси), Θ (тхета) и Υ (ипсилон). Овде ћемо обратити пажњу на слово ипсилон које једино от ова четири слова у Азбуци носи словенски назив (али и лик већ постојећег азбучног слова) који гласи ИЖИЦА.

Слово Υ (ипсилион) у грчком језику првобитно је имало гласовну вредност У а у класичном периоду је добило изговор нешто затворенијег У (због чега је прелазило и у В) да би се касније а и до дан данас читало као И.  С обзиром да је првобитну вредност гласа У ипсилон изгубило (прешавши у И), за глас У Грци су почели да пишу два слова ΟΥ.

Слово Υ (ипсилион) истоветног је изгледа као словенско Ук чију је гласовну вредност (У) првобитно означавало. Код Словена слово Ук није променило своју гласовну вредност већ и дан данас означава изворни глас који својим  ликом идејно представља а то је У. Ипак, под утицајем Грко-ромеја и ромејске црквене политике (да ли по навици или услед свесног условљавања грчке цркве) Словени своје У записују као грчко ОУ. Док можемо да разумемо разлог записивања гласа У као ΟΥ код Грка, за то код Словена нема никаквог смисленог разлога ни потребе и може се приписати чисто грчком утицају. Словени су имали и (углавном) имају сва слова за све своје гласове и нема никакве потребе да се било који словенски глас записује са два слова као што је то случај код Грка који немају сва слова за своје гласове (грчко Б – ΜΠ, Д – ΝΤ итд). Словенско Ук само је довољно да означи глас У и не постоји смислен разлог да се њему испред додаје слово О. Ово је дакле последица грчког утицаја настала или несвесно коришћењем оба писма (грчко и словенско) при превођењу црквених текстова или можда као намерни услов грчког свештенства словенској писмености.

Истовремено Словени уводе у своју Азбуку наводно грчко слово ипсилон али га не зову тако већ га именују словенски Ижица. Ижица носи изглед истоветан слову Ук а временом губи доњу квачицу па изгледа као латинично V. Словом Ижица се на пример записује грчко Господ које гласи Кирије относно у изворном читању Курије. Словенски назив овог слова (за разлику от грчких назива осталих слова Ψ, Ξ и Θ) говори да су Словени отувек знак У доживљавали као своје слово. У Велесовој књизи, глас У се записује самостално без додатог О испред што би била изворна и једина смислена употреба овог слова.

На врху Азбучног Кола Године налази се слово ИЖЕ. На дну Азбучног Кола Године налази се слово УК или другачије названо ИЖИЦА – у каснијем читању као И представља мало ИЖЕ – ИЖИЦУ. У календарском смислу ова два слова означавају врхунац сунчеве енергије (ИЖЕ) и њен патос када се рађа нова Година које са наново пење ка врхунцу, која васкрсава (ИЖИЦА). ИЖЕ и ИЖИЦА у овом относу стоје као Бог и Божић или Сварог (Вид, Kупало) и Сварожић (Коледо).

Слово Иже долази као десето слово (осми сугласник) на крају десне, источне или узлазне путање Године након 9 слова (7 сугласника) која представљају човеково биће – систем чакри или Зрак стварања у човеку. Иже је старословенска заменица КОЈИ и представља целокупност свих елемената који чине човека. Блиско хижа носи значење куће (словеначки) а слово Иже се у древним писмима (етрурско, феничанско) записивало затворено у правоугаонику попут куће. Горњи и доњи део могу представљати духовни и телесни спрат док се у неким случајевима унутар правоугаоника налазе и три целине (две попречне црте) што би означавало човекову трицентричност: мозак (мисао), срце (осећања), нерве (осећаји) или дух, душу, тело.

Можда је сасвим случајно да се на хебрејском човек каже ИШ (а мали човек гласио би ишица, јевреји немају слово за глас Ж) а можда и није. Неко ко боље познаје порекло и етимологију јеврејских речи могао би дати отговор на ово питање.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 28-ми наставак)