Обузми ме, жедна си сваког дела мога тела,
прслине моје коже одају нам сваку тајну,
руке нам трепере кô песма што их је узела —
а сваки твој додир изазове језу бескрајну.
.
Загрли ме чврсто, не пуштај — шапућем до зоре,
да гласови моји сломе глуве ноћи што боле,
буди без милости кô ветрови што све разоре,
у том хаосу откривамо себе — живе и голе.
.
Језик ти је жалац што кожом шетајући јеца,
а усне умирање и живот у истом даху,
држим ти струк и груди кô кад смо били деца,
и сваки трзај је бунт без граница у уздаху.
.
Твоје тело је мој храм, мој оков, моја сећања,
пожудно се губим у теби и налазим поново.
Нема страха, ни бола, само љубав без питања —
љубав што гори, љубав што даје се безусловно.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…
Она би да ме Првотном сну изручује!
Хоћу планине – велике, веће и највеће,
На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.

Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…
Он би да ме у свилен кревет одвуче!
Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,
Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.

О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!
Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!
Смераш у срца да широм отворе врата,
За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…

Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…
Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.
Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!
Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!

Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!
Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!
Хоћу очишћену потку свих бића и планета!
Хоћу Стварање нових Унивезума – Простор Злата!

Фото: Праскозорје; ВП

ОПРОСТИМО СЕБИ,
ДА БИСМО ОПРОСТИЛИ
И ДРУГИМА И
ДА НАМА БУДЕ ОПРОШТЕНО.
.
НАЂИМО РАЈ У СЕБИ,
РАДУЈМО СЕ И ДЕЛИМО ТУ,
РАДОСТ СА ДРУГИМА.
.
ТЕЦИМО КАО РЕКА,
БУДИМО СЛОБОДНИ ДА
ЗАСЛУЖИМО МУДРОСТ, ЈЕР
МУДРОСТ ЈЕ ДАР ОД БОГА.
.
ИМАЈМО ЗАХВАЛНО СРЦЕ
ЈЕР ОНО ЧИНИ ЧУДА.
АКО ПРАШТАМО , БИЋЕМО
СРЕЋНИ, А СРЕЋАН ЧОВЕК
ЈЕ СВЕТЛОСТ СВЕТА.
.
БУДИМО ХРАМ ИСТИНЕ У
КОЈОЈ СЕ ОГЛЕДА ВАСЕЉЕНА.
АКО ПИТАМО СВОЈЕ СРЦЕ,
СЛУШАМО КРОЗ ГЛАС ЉУБАВИ.
.
ЉУБАВ ЈЕ ЈЕЗИК БОГА .
РАДУЈМО СЕ ЖИВОТУ,
ЈЕР ЖИВОТ ЈЕ ПЛЕС ЉУБАВИ!
ЖИВОТ ЈЕ ЦИЉ И НАГРАДА.

„ИЗАЂИ ИЗ КРУГА ВРЕМЕНА
И УЂИ У КРУГ ЉУБАВИ“.
.
СИЂИ У НУЛТО ПОЉЕ,
ТАМО ЋЕМО СЕ СРЕСТИ..

Пробуди се
мило моје
Вријеме је
да се крене
.
Чекају нас нова јутра
Туђе небо боље сутра
.
Крила су нам вјетар луди
Јастук успавана луна
Душа на пут осуђена
Некад празна
Некад пуна
.
Само пружи
своје руке
и привиј се
на моје груди
Ниси ти
за овај чемер
Ове лажи
Ове блуди
.
Злу судбину
звијезде кроје
Страх и туга
у срцу се боре
.
Боле дани
Јутра боле
Боле слике
Боле снови
Боле сјене
.
Ал највише боли
она суза брижна
.
Она горка
Она тешка
што на мртву земљу
без снаге
и без наде
Старачки
без гласа паде
.
Ал нема страха
мило моје
док ме грле
руке твоје
.
Нема страха
мило моје
Анђели се
за нас моле

Фото: Анђео; Википедија

Опрости ми данe без наде,
јаблане са високе гране.
Опрости ми Косово драго,
што мртваке на заштиту шаљем,
свануће и теби које јутро,
јутро, без кише и таме.
.
Опрости ми живот без живота,
мајку што ме теби посла.
Опрости ми Косово драго,
без љубави нема теби спаса
за покољ се људи буде,
јутро без среће и слада.
.
Опрости ми Боже свако слово,
немој да ми име
пред олтаром пишеш.
На Косову завладаће човек,
умреће сваки,
што ти лоше пише.

Фото: Косово; Википедија

Док на хоризонту нестајеш,
појавиш се рађањем сунца.
Увек ми се вратиш у лику војника.
Радоваше се деца игри бесмртника.
Мој си орден на грудима
Савски и славски.

Фото: Излазак сунца; Википедија

У сан ми синоћ дође
Човјек у капици и бијелој одори
Па ми пријети
Па ми страхом збори
Не пријети ми
мрачни створе
Мене чекају величанствена постојања
Овдје сам да теби кажем
ДОСТА
Доста да се најбољи међу најбољима жртвују
Диста да се најбољи на крст разапиње
Да би овим свјетом владала тама и незнање
Он је мој анђео чувар
Разлог надолазећим чудима
Он живи у мом срцу и мојим грудима
Ил ће бити воља Божија
И наша од Бога дата Лука
у Љубави и радости мирна
Или овок пута
Неће остат ни пепела ни камена
Нема нас
Неће бити ни вас
Три првостворена змаја
Чекају знак у прави час
Чудан санак, чудан

Фото: Анђео чувар; Википедија

У поноћ је моја кроћена змија шареница
Клиснула према врху седмороге хридине
Баш када прекорачих брдо врлина и зала
После тисућу дана упошћавања ега и ала
На исцеђеној капи соме и трунчици хране
Кључним упитима који буше просторе тамне
Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине
Да отворе све моје унутарње уставе и бране
И да се од седала до неба попне жеравица
.
На троуглој заравни одакле се сужава стаза
Созерцавам мудрост двоточке десете ламе
И испирам тајинство многих пада и узлаза
.
Прелазим планинско језеро са влагом жене
Мишића упредених алхемијом мушкарца
Губим ум губим ра-зум и као да нема мене
.
Снажном тачкицом свести затварам три ока
Загледан кроз сушт качим се за вечност
Ра-скидам вековне окове са мисленог тока
.
Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа
Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом
Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса
Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа
И пробијам се живно у близину Петог анђела
Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса
Одакле се открива или пада усред пакла врела
Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке
На Бистрави хватам моју змију спојену са Змијом

Фото: Енергија кундалини;Википедија

Лиму

Ту, гдје се воде састављају
И ломе узалудно
Гдје камен памти
А сузе се враћају
Као потврда
Бескорисних сјећања
Гдје коријење збуњено
Вири из воде
Гдје врбе ћуте
А рибе и сјенке промичу
У безвријеме
Ту долазим измрвљен
И састављам се собом

Фото: Река Лим; Википедија

Вребно на кост чеону
Пси несити од незнани
Неумовима на умове непрелазне
На губитнике злобљу свикле
.
Да затру грабно стрвинарски
Из неманије рђе безимене
Клицу племно животворну
Корен жилни питомуше милолисне
.
Рабни недоједи алосни
Угнути разливајући незакоње
Трагове утиру усковитлано
Људскости правдашке од вајкада
.
До мелема пелинскога
Лелекања телалскога црнослутног
Нетрага недођије недовидне
У расуло

Фото: Чеона кост; Википедија