Традиционални помало заборављени инструменти


 

Старински музички инструменти у пракси су потпуно подређени свирачу.

Инструмент је у почетку био све што је могло да произведе звук или шум са циљем да се поспеши комуникација човека са вишим силама којима је одређени обред био посвећен.

За производњу звука у те сврхе користили су се лист, трава или перо од црног лука.

Касније, инструмент постаје сигнално средство, да би после година људског развоја он постао музичка справа у правом смислу речи.

 

 

 

Фрула је дувачки/аерофони инструмент који се прави од једног комада дрвета (углавном шљиве). Састоји се из чепа (данце) којим је инструмент затворен са горње стране (не у потпуности с обзиром да му је одсечен један уздужни део да би омогућио пролаз ваздуха кроз цев свирале). На полеђини инструмента налази се отвор са оштрим бридом који се назива ветрило, а који сече ваздух стварајући тон. На дну свирале налази се рупа која се назива одушка. На предњој страни свирале налази се шест рупа и једна на полеђини помоћу којих можемо извести седам тонова у две октаве (најчешће тонови дурске лествице, а по могућности молске).

 

 

Гусле су српски народни музички  инструмент са једном, или евентуално две жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Србији, Црној Гори,  Босни, Херцеговини и Далмацији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице.

Жице су направљене од тридесет упредених коњских  длака, као што је случај и са струном гудала. Гудало се користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умеће свирања.

Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичија (најчешће орао или соко ) глава.

При свирању, тело гусала се полаже на колена (у крило), док дугачак врат придржава длан једне руке.

Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни певачи, опевали догађаје из националне историје вековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина песама говори о временима отоманске владавине  и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића  многе српске епске  песме  записане су и сачуване већ у раном 19.веку.

У неким књигама и публикацијама се спомиње податак да су српске гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу  када се у 12. веку састао у Нишу  са србским владаром Стефаном Немањом, где му је Немања понудио помоћ српске државе у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен звуком гусала и пјевањем уз њих, па се много интересовао око појединости везаних за гусле.

Гусле, као степски инструмент, даљим пореклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена  степског порекла, довели су овај инструмент на простор југоисточне Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака. Такође се уз гусле славе преци.

Гусле се још срећу и у Сирији, а код Лужичких Срба  се среће гудачки инструмент под називом хусле. Такође, Срби који су мењали веру и примали ислам , били су задржали обичај опевавања својих муслиманских јунака уз гусле. Данас се овај обичај код њих готово изгубио.

 

Шаргија, врста тамбуре, дугачка најчешће 95-100 цм. Корпус шаргије је крушколик, а врат дугачак (око 50 цм); чивије се налазе на глави и спреда и са стране. Корпус има неколико мањих и један већи отвор. Шаргија има 5, 6, 7 и ређе, више жица и око 12 пречника.

Шаргија је раширена у Босни и на Космету. Њоме прате јуначке песме и свирачи у Босанској Крајини. Назив шаргија развио се из турске речи сарки (исток). Турци су је називали под именом тамбур сарки, а народна песма је спомиње као седефли шаргију.

Шаргија /саркија/ је врста тамбуре. Може имати 4 до 12 металних жица које се штимују на три висине: прва и трећа у размаку велике секунде, а друга која се налази у средини ја за квинту нижа од највише. Свира се уз помоћ терзијана, врсте трзалице од животињског рога. На највишој жици свира се мелодија, док остале жице служе као бордунска пратња. Уз свирку шаргије се углавном игра, али се играју и песме. Шаргија је заступљена у музичкој пракси на Косову и Метохију, Македонији и у појединим деловима Србије, на пример у ужичком крају.

Мање шаргије називају се тамбурице-бугаркице и оне се могу стегнути до веома високих тонова који дају веома висок и продоран звук.

Двојнице су пастирски или путнички инструмент а оркестарско музицирање у Србији је сасвим скорог датума.

Двојнице или свирале су народни дувачки инструмент. Састоји се од две цеви израђене једна уз дрзгу од истог комада дрвета, најчешће шимшировог. Горњи крај цеви, у који се дува истесан заједно. Свака цев има писак и рупице. Десна цев има једну рупицу више од леве и свира се двогласно.

Двојнице су обично извана украшене шарама изрезбарених, обојене жутим мастилом и сл. Као изразито пастирски инструмент распрострањене су широм Балкана. Служе за пратњу песама и плесова, највише кола.

Дромбуља — порекло овог инструмента везује се за Азију. Израђује се од метала у виду потковице кроз чију средину пролази еластична опруга, која је на једном крају слободна, а на другом причвршћена за гвоздени рам. При свирци инструмент се држи међу зубима, а слободан крај опруге трза се прстом.

 

Дудук (дуда, дудаљка; у Срему се назива и карабица), једноцевна свирала с ударним језичком на идиоглотном писку од трске или базговине. На широј цеви су две рупице за пребирање. У њу се утиче тања цев (писак).

У Црној Гори дудук има и по 5—6 рупица; употребљавају га највише пастири, али служи и за пратњу песме и плеса (нарочито кола).

Дудук је стари дувачки инструмент. Код нас је наша национална верзија и наводи се под седам различитих имена.

Зову је и дудук, свирала, двојница, свираљка, свиралица, фрулашица и свирка.

 

Труба је постала један од симбола СрбијеУ музичкој традицији српског народаинструмент представља важан елемент и јавља се у безброј облика, понегде је аутохтон, а негде усвојен из других култура.

 

Извод из текста: Стари инструменти | Народна традиција у  школи

https://narodnatradicija.wordpress.com/category/stari-instrumenti/

 

 

Драган Симовић: ЉУБАВ И ВЕЧНОСТ


 

Љубав не само што превазилази смрт, већ и сам живот.

За љубљену, драгу и милу особу, пробуђен и освешћен човек спреман је да жртвује све, па и сам живот.

А то значи, да је љубав за пробуђеног и освешћеног човека вреднија и од самог живота.

Уистини, живот је живот само онда кад је прожет и испуњен љубављу.

Живот без љубави није достојан ничега, па ни самог живота!

Сваки онај који је спреман да жртвује свој живот за љубљену, драгу и милу особу – јесте Аватар, јесте Божји Изасланик, јесте Живи Бог.

Онај који дарује свој живот у име љубави, и зарад саме љубави, из пролазног, временски ограниченог живота, изравно прелази у Вечан Живот, у Вечност.

Мирослав Симовић: СЈАЈНА СРБИЈА


Сањам неки пут отворених очију,

тада сањам отаџбину своју.

Сањам лепоту великог Дунава,

таласе Тисе, стари Тамиш,

Србску Свету Гору, Фрушку Гору,

Вршаке врхове што непомично стоје,

Лепотицу Тару међу кањонима Перућца,

брзе воде зелене Дрине,

Златибор у златном сјају,

Алтомановићево Ужице, дивота старе славе.

 

Воде Великог Рзава, Голију старог чувара,

Овчар и Каблар, тиху рекуГрадац.

Голубац што на Дунав мотри,

Ђурађево златно Смедерево,

ниже доле Сребрно језеро.

Стару планину, краљицу што од лепоте душу ломи.

Јухор, Сува планина, Радан Србски бастион.

Копаоник као див немо стоји,

Долину Јоргована…

Ибар вечно плови…

А на југу, Пећ, царски Призерн

Бели Дрим, Метохија цела сва у сјају.

Стари град Маглич као да на небу стоји,

мотри на градове старе,

Прјепоље, Прибој, Ново брдо то и даље постоји.

Опленац у Краљевском сјају,

сија све ка Тополи.

Мачва, Бачка, Банат, равни Срем –

наша дика, наш крем.

То је моја Србија сва у старом сјају,

понос и дика,

то је моја Србија, а не ова.

Уништење Русије- део 4 – Хиљадугодишњи рат препорука и превод текста – Милорад Максимовић


Поновно разумевање Другог светског рата

Овај чланак је наставак наше серије о односу између светске историје и симболике. Претходни делови чланка су нас водили од савремене Русије, Ирана, све до Хетитске и Феничанске империје. Открића и обрасци који произилазе из овог истраживања су огромни. Предмет и садржај сваког чланка се одлучују у бљеску блиставих слика и веза који се окрећу и окрећу дугачком путу људског искуства. Постоји толико пуно да се пише и говори о овоме да ће књига неке врсте евентуално бити потребна да се напише. Али за сада ће ПОМ (филозофија метрике) платформа бити довољна док заједно радимо на обнови пејзажа и преусмеравамо наше разумевање онога што значи бити духовно биће које учи.

Неки читаоци имају пуно питања о представљеном материјалу (примедба аутора). На њих ће се одговорити на време док практикујемо стрпљење и остајемо отворени за истраживање знања и унапређење самосвести. Други читачи користе сваки чланак као одскочну даску за даља истраживања, везе и разумевање. Ово треба поздравити и охрабрити јер обим овог поновног разумевања светске историје је изван способности једне особе.

(***примедба моја као преводиоца је да су коментари на Енглеском изузетни и да се у њима налази ризница даљег знања***)

У последње 4 године разговарали смо о великим монетарним, геополитичким и езотеријским темама (на овом блогу). Ови делови су наговештавали неке од већих открића које ће се појавити током ове серије чланака. Пред крај наших путовања открићемо да су ове вишеструке теме и дискусије у ствари биле једна текућа тема и дискусија. То је разговор који се одвијао унутар људског оквира од саме зоре свести. То је светлост унутар таме која покушава постати слободна.

Важно је разумети утицај култура једне на другу.

У већини случајева култура освајача ће поделити и разбити освојене.

Али доминантна култура ће унети у себе неке од карактеристика и образаца подјармљене културе.

Такође се може видети да културе које се успешно бране против освајачке силе често развијају неке од карактеристика спољашњег агресора.

 Ово се дешава кроз не-борбено средство, јер се социоекономске и верске праксе размењују на више нивоа. Уобичајени образац је да се човекове снаге и слабости могу развити и претакати из културе у културу кроз исти процес који се одвија између појединаца.

Ово – напред и назад – у светској историји и људским односима отежава дефинисање и одређивање почетних тачака у укупном временском оквиру. Нешто што је започело као добро може се претворити у лоше без пуно помпе или признања суптилне корупције из унутрашњег бића.

У последњем чланку названом „Васкрсење Феничанског царства“ прегледали смо како су Феничани изградили огромну трговачку мрежу и искористили тај привредни утицај и моћ за сузбијање и манипулацију другим културама и империјама.

Ова империја је развила семе нашег савременог система закона, који су и даље у употреби. Постоје докази да су путовали широм света и оставили свој утисак и утицај на народе и културе с којима су се сусрели и које су освојили.

Једна таква култура била су Англосаксонци.

Увелико је проучавано и доказано да је Феничанска култура у великој мери утицала на Англосаксонску културу. Ово је пренос обрасца једне културе и њених карактеристика на другу. Видећемо да се овај образац понавља изнова и изнова како светска непријатељска сила (о којој је већ говорено у првом чланку) склизне из једне регије у другу.

 Ова сила ће чак деловати у две супротне нације или империје истовремено, како би се искористила средства свих страна и осигурао приступ ресурсима.

Један пример овога је Нацистичка инвазија на Русију. Западни банкарски и корпоративни интереси подржали су стварање и ширење Нацизма. Ова непоправљива чињеница била је предмет многих спекулација и истраживања. Али, када је Велика Британија објавила рат против Немачке, невољност Америке да се прикључи рату постала је још више забрињавајућа. Тек када је пораз Немачке у битци код Москве постао очигледан, онда се Америка коначно придружила рату.

Битка за Москву се одвила између Октобра 1941. и Јануара 1942. године. Хитлер је напао Русију док се још увек борио на западном фронту. Ова судбоносна одлука је увек била предмет расправе међу историчарима. Али оно што никада није примећено је временски оквир око неизбежног Немачког губитка у Русији и напада на Перл Харбор.

Русија је 5. Децембра 1941. отпочела свој одлучујући контранапад. Било је очигледно да су Немци тада били потучени и не би могли држати своје одбрамбене положаје. Пораз Немачке на источном фронту био је сигуран а два дана касније, 7. Децембра 1941. године, Јапанци су напали Перл Харбор. Докази показују да је Америка знала да ће се овај напад десити и омогућити да се то деси као изговор за улазак у рат.

Користећи тезу ове серије чланака као нашу почетну тачку и филтрирајући за анализу ових догађаја, можемо закључити да је Русија, нација која никада није била успешно нападнута и освојена од стране светске непријатељске силе, још једном морала да се брани од инвазије Нациста. Снага иза Нацистичке Немачке која је подржавала Хитлера кроз западне банке и корпорације користила је Немачку, као и у претходним вековима, као чекић против Русије.

Опасност од губитка целокупне источне Европе од стране Русије док је сила Немаца била гушена према Берлину – један је од најважнијих разлога за улазак Америке у рат. Иако страшан – губитак Источне Европе – губитак Западне Европе од стране Русије би био историјски пораз који се не би могао допустити од стране непријатељске силе.

Светској непријатељској сили, користећи своје главне шаховске фигуре, још једном као у претходним вековима, требала је неповређена и енергична Америчка снага како би ставили клин поделе у сред западних Немачких позиција и вратили што више средстава и ресурса пре него би све пало у руке Русима. Журба према Берлину била је са обе стране.

Једно од очигледних питања која долазе на памет у овом сценарију је напад Немачке на Велику Британију. Ово је дошло након што је Британија прогласила рат против Немачке, али морамо узети у обзир да је нешто од тога могло да се изрежира и служи у сврху која није пораз Немачке. Британија сама вероватно није била свесна већих потеза, пошто је запаљена бакља моћи била већ пренета у Америку током међуратних година.

Поред тога, предложено је у разматрању –  да је Хитлер могао да нападне Енглеску а из разлога о којима се и даље расправља, одлучио је против. Рат са Енглеском је, ипак, пружио Немачкој прилику да се тестира њено ново оружје – ракете В1 и В2.

Однос између Америке и Британије, док у исти мах постоји подршка изградње Немачке у војном смислу, представља пример како се више народа и култура користе истовремено како би се постигли циљеви и разне сврхе светске непријатељске силе. Не треба да претпоставимо да само зато што су две нације у рату једне са другом да једна представља једноглавог орла, док друга представља двоглавог орла. Увек ће бити један главни вођа са вазалним витезовима и државама-пешадијом – који могу преузети пуну бруталну силу ратова и социоекономских промена.

Испитали смо сличну динамику у последњем чланку. Светска непријатељска сила користила је Феничанско царство за освајање већине Блиског Истока и Медитерана. Феничани су, заузврат, користили Морске људе као своје средство за сакупљање попадалих плодова нација и измењених трговинских путева. Ово је исто и данас, Америка – Феничани савременог света, користи мање нације као послушнике.

Зар није интересантно како се Америка никада није суочила са бруталним фронталним нападом у било ком рату током прошлог века? Чак и сада, са масовним миграцијама сунита у Европу, Канаду и друге западне нације, Америка је поштеђена директног напада. Али историја нам је показала да ово неће остати случај заувек.

Поновно разумевање Другог светског рата под овом тезом указује на то да је ово наставак хиљадугодишњег рата између оних који се окупљају под двоглавим грбом орла и оне под једноглавим грбом орла.

Читач (онај који прати блог на Енглеском) је поставио питање у претходном чланку о Феничанском царству и како би оно, Рим могли бити у рату, када су оба представљали светску непријатељску силу под заставом једноглавог орла. Осим онога што је објашњено у претходном тексту, важно је истаћи да је Феничанско царство у суштини окончано када су Персијанци (под двоглавим орлом) поразили и поделили царство 539. године пре нове ере.

Пунски ратови, који су се одвијали између 264. пне и 146. пне.,били су покушаји светске непријатељске силе да се регијом поврати контрола кроз своју нову основну снагу у Риму. Преношење културе и трансформација културе су једно и исто. Исти симболи и верски обичаји се свакодневно преносе са благим изменама и разматрањима како би култура домаћина прихватила и применила нови систем закона и уверења.

Вреди напоменути да је античка Римска Монархија срушена 509. године пре нове ере. Ово је било 60 година након што је Феничанско царство окончано инвазијом Персијског краља Кира. Догађај има сличан осећај и укус као револуције и ратови који су вековима касније срушили друге монархије у Европи и представљају тачку преласка и транзиције за светску непријатељску силу. Иако се планирање и постављање трансфера десило чак и пре краја Феничанског царства, такве стратегије и акције захтевају годинама правно и економско спровођење које је усклађено са културном инфилтрацијом, пре него што се реализују пуни резултати. Не би се требало ићи даље без примедбе да су након замене Римске монархије нови владари донели велике либералне реформе, проширили своје војне снаге и стекли контролу над Римском ризницом. Звучи познато, зар не?

Ово нас враћа на Феничански утицај на развијање Англосаксонске културе. Видите како ова сила манипулише различитим културама и истовремено спроводи различите стратегије. Првобитна намера овог чланка била је представљање информација које би повезале легенду краља Артура, Џона Ф. Кенедија и шта се сада дешава између Америке и Русије под председништвом Трампа. Изузетно је лако да се погубите са овом тезом. Као што је речено, има толико информација и веза. Ово ћемо наставити у следећем чланку, где ћемо истражити и причу о Камелоту и стварну дефиницију Светог грала.

Наравно, разјасниће се веза између свега наведеног и витезова Темплара, који су носили заставу двоглавог орла.

Постоји још много, много више. – ЈЦ

-коментар Милорада Максимовића: „Буди се ген у белим људима јер иако се данас зову Американци или како већ, њихов ген је потекао од нашег пра рода. „

JC Collins се може контактирати на jcollins@philosophyofmetrics.com

https://philosophyofmetrics.com/the-destruction-of-russia/

 

 

Перун


Перун је словенски бог грома и неба. Сварог је такође бог неба, али ова његова функција није идентична функцији Перуна. Сварог се пре схвата као бог васељене и бог духовног, нематеријалног неба у коме бораве мртви. Можемо рећи да Сварог влада вишим небом, док Перун влада нижим, односно, Сварог влада васељеном, а Перун атмосфером. Перун је један од најмоћнијих богова Словена. Он представља рушитеља, будући да је он бог временских и природних непогода. Перун је члан највећег и најјачег словенског тројства (триглава) заједно са Сварогом и Световидом. Теорија о триглаву као концепту, а не као божанству вероватно је новијег датума, међутим, ми ћемо је узети у обзир при анализи Перуна. Перун се на многим местима спомиње и као Сварогов и Велесов брат.

Перун кажњава кривоклетнике, као и све људе који су зли. Везан је за правду као и свако божанство које је повезано са планетарном сфером Јупитера. Перун кажњава зле и непослушне затварајући им небеске двери. Кривоклетство кажњава још за живота кривоклетника, а у извршавању казне најчешће употребљава муње. У многим списима из раног средњег века (Несторова хроника, Сборник Паисијев, Софyскиј Собор), па чак и у уговорима о миру, Словени су се заклињали на поштовање уговора управо Перуну. Перун би тако требало да казни и прокуне сваког ко би прекршио оно што је договорено.
У хришћанским забелешкама из раног средњег века Перун се најчешће помиње, а често и сатанизује. Ово указује на то колико је чврсто био укорењен Перунов култ код Словена. О посвећености Перуну указује и чињеница да, до данас, многи топоними и биљке носе Перуново име (Перунов врх и Перунова обала у Русији, Перуња вес у Словенији, планина Перин у Бугарској цвет перуника итд.). И дан-данас постоје изреке и клетве на неким словенским језицима које саџе Перуново име. До ђавола се на словачком може рећи До Парома, где Паром управо представља Перуна. На пољском реч пиорун значи гром. Код балтичких Словена четвртак се звао перендан итд.

Име Перун је настало од суфикса -ун или -уњ (-унь), што означава вршиоца неке радње, и корена пер који значи ударати, разбити. Дакле Перун засигурно указује на ударача, разбијача, громовника, а такође и на бога уништитеља и разоритеља. Зато му је и приписан утицај на природне непогоде.

Легенде говоре да је, када се Перун у својој кочији возио по небу, грмело од клопарања точкова. Перун је на киповима представљан као јак мушкарац са брадом. Делови одеће говоре да се ради о ратнику у оклопу, што је случај са већином словенских богова. Постоје представе Перуна са каменим маљем у руци којим гађа и претвара у камен све чега се дотакне. Такође, постоје представе Перуна са луком, који се некад поистовећивао са дугом, а кад би њиме гађао, стреле би се претварале у муње. У Перуновом власништву биле су и златне јабуке. На ово указују неке народне песме:

… Те извади три јабуке златне
И баци их небу у висине…
…Три муње од неба пукоше
Једна гађа два дјевера млада,
Друга гађа пашу на дорину,
Трећа гађа свата шест стотина,
Не утече ока за свједока,
Ни да каже, како погибоше.

Неке легенде говоре о Перуновом сукобу са Велесом. Наводно, Велес је украо Перуну жене, људе и стоку. Велес је покушавао да се сакрије, али Перун га је, разбивши камен иза ког се овај крио, пронашао и победио. Ова белоруска прича даље говори да је Велес након тога морао да остане на земљи. Једна друга легенда говори и о томе да је на Перуновој свадби са Додолом, богињим киша, Велес издвојио Додолу и изјавио јој љубав. Након тога, у сукобу са Перуном био је поражен и протеран на земљу да би на крају нашао своје место у доњем свету.

Перун је такође био повезан са ватром и ватреним животињама. Његова животиња била је ватрени петао, који је нека врста словенског Феникса. Његове животиње биле су и змајеви. Перунови обреди били су везани за ватру. Поред идола је горела вечна ватра, која није смела ни у ком случају да буде угашена, иначе би настрадала цела послуга у храму. (сличан обичај постојао је и у старој Грчкој, у храму Хестије као и у Риму, у храму Весте).

Перун је био и борац против суша. Једна теорија говори да је он имао утицаја на кишу, а друга да је на кишу утицај имала Додола, Перунова жена. Било како било, он је сигурно по том питању могао да учини много.
Певане су песме:

Да зароси ситна роса,
ој дудула мили Боже!
Ој Илија дај Боже дај!
Ој Илија мој Перуне!
Дај Боже дај, дај Илија дај!
(Рефрен додолске песме из околине Гњилана)

Што се тиче биљака, храст је био неодвојиво везан за Перуна. Ова чињеница поново говори о Перуну као јупитеријанском божанству, јер сви богови који су имали карактеристике Јупитера били су везни за храст (Зевс, Тор итд.). Код Срба се једна врста храста и данас зове грм, а ово име настало је од речи грмети. Дакле, очигледно је да је грм био посвећен грому, односно Перуну. Од других биљака ту су перуника, жалфија, коприва, јабука и чуваркућа.

Перунове животиње биле су дивојарац и говече зубр или зубор. Кад нису имали храмове, Словени су се Перуну молили у гајевима, требиштима и испод храстова.
Након доласка хришћанства улогу Перуна преузима свети Илија. У народној традицији Перун је остао, као и приче о њему, с тим што су многе примиле облик прича о светом Илији, док су друге такође морале да промене име главног јунака. Црква је сатанизовала Перуна, вероватно због његовог јаког култа и великог утицаја на животе људи. О томе говори Новгородска хроника:
Год. 6497 (989) покрсти се Владимир. Владика Аћим дође у Новгород, и разори све жртвенике (требишта), обори Перуна, и нареди да се баци у Волхову; и вукоше га по блату тукући га бичем и штаповима; један зао дух уђе у Перуна, и почне кукати: ‘Ох мене несрећнога! Ја сам пао у немилостиве руке’. И он пређе преко великог моста, баци своју батину на мост, те се још и данас лудаци ударају том батином, да учине задовољство злим дусима. Затим нареди, да га (Перуна) нико не прими, и један становник са Пидбе оде ујутру на обалу реке у часу, кад Перун приспе до обале, одгурну га једном притком: ,Доста си довде јео и пио, мали мој Перуне, продужи и даље пловити’! И сатански предмет ишчезе.
Упркос покушајима да се Перун потпуно уништи, његово име је остало. Штавише, Перун је један од најпознатијих и највише помињаних словенских богова.

Никола Милошевић

http://www.starisloveni.com/

Мирослав Симовић: ЉУБАВ


Не плашите се, не будите тамничари своје среће,

ородите се са природом,

видећете сваки сунчев зрак како вас  покреће.

 

 

 

Не удаљавајте се од осећања, пустите нек вас воде,

нек у ваше срце пусте мало љубави, нека пусте

мало слободе.

Нек вам се приближи и добро и лоше,

нек вам приђе свако биће, то је пут до слободе.

Сањајте будни своје снове,

донеће вам љубав,

а љубав ће вас спасити и одвести до слободе.

 

 

Обичаји и веровања: СУБОТА


Онима који су рођени у суботу (људима и животињама, посебно псима), придавана je способност да могу видети умрле и контактирати с оностраним светом (Буг. пирин.), да могу да препознају вештице и друга митолошка бића, да терају чуму и друге болести, да се преобраћају у змајеве (буг. Пловдив).

Срби су људе рођене у суботу навивали суботњаци, сматрали их видовитим (Бољевац) и веровали да им не могу нашкодити ни хала, ни чума, ни вампир (Тимок). Њих су сматрали „срећним“, али некада, и супротно, сматрали су да суботња деца „неће дуго живети“ (срп.).

Код Ист. и Зап. Словена, субота се такође повезује с уторком и сматра срећним, повољним и „лаганим“ даном, погодним за почетак пољских радова, нпр. орања (сев.рус.), жетве (пољ.), за склапање брака (пољ.) и др.

Ипак, у Пољесју у суботу су се уздржавали од већине „женских“ послова нису сневали, кречили зидове, клали живину, нису рубље стављали у цеђ и сл., с мотивацијом да je у суботу „свет основан“. Украјинци на Карпатима су страховали да се у суботу не разболе, верујући да у том случају неће оздравити.

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html