Којег лета не бих знао, сећам се да беше врело
па је Пеђа отишао код свога деде на село.
.
Јурцао је по авлији, скакао васцели дан
дошло време да се спи, али њега нее сан.
.
Видео је како деда покрај ватре нешто чита
Па му ђаво мира не да, морао је да га пита:
–
-Зашто куца каже вау
зашто прасе каже грок
зашто маца каже мјау
зашто детлић каже чвок?
.
Зашто крава каже му
зашто ждребе каже њи
зашто сова каже ху
зашто деда реци ми!?
.
Зашто патка каже ква
зашто ћурка каже пућ
зашто гуска каже га
чак и риба каже бућ?
.
Зашто врабац каже ћиу
зашто жаба каже кре
зашто пиле каже пиу
зашто деда, зашто бре?
.
Нестрпљиво Пеђа чека, још не може мирно лећи
али већ одавно дека слатко спава поред пећи…

Нисам ја песник

већ очајник луталица

што искру Љубави тражи

у бездану људског ништавила.

Нисам ни сневач,

јар снови моји нису снови,

већ јава моја,

што само понекад бљесне и покаже пут

кроз паучину света сатканог од незнања.

И душа сам само, будна,

на рубу света који не разумем.

И мртви се кроз травке дижу

Да ми корак љубе

.

Излази предео: летом и реком

На јутру ме послужује

.

А живи ми са замагљеног чела

Скидају даљину

Можда потонем
сањајући сан
од кога се не оздрављује.
.
Можда ме експлозија јутра
затекне у бунилу
дубоког самозаборава…
..
Можда ме разнесу речи
неког кормилара света
са срцем на доживотном одсуству…
..
Можда ме пепео надања
упије у себе
као свету воду…
..
Можда ме ватра
прихвати у коначној нагости
као брата…
.
Можда ме воде опколе
као последње острво
на чијим обалама стоји Човек
а не питање
без одговора.

Збирка – “Пламен тишине“

Фото: Петар Шумски; Википедија

Рећи ћу ти … љубав,

а боли ме што морам да причам сам са собом,

себи да постављам питања, уместо Теби.

Боли ме занос који си пробудила у мени,

оне ноћи на обали безкраја.

Боли ме што ми се неда,

да живим успомену на тебе

када смо могли да станемо у угао

 једне нежности, а нисмо.

.

Дуга ноћ драге песме

и позив за танго у сенци водопада

у загрљај ме твој свеза

и поклони ми сву твоју нежност.

.

Боли ме обећана нада за расцветало пролеће

са влазним уснама од набреклих дојки,

Боли ме скривена тајна,

како се, први пут, баш тако љуби.

.

Боли ме заклетва да ћу ти рећи

све најлепше речи.

Корачао сам кроз твоје мисли

и безкрајно расипао стрпљење

како да почнем да ти изразим љубав.

.

Боли ме незнање шта се то запалило

у рушевинама дојучерашњег живота,

зашто несигурно пружам руке

да дохватим птицу твојих снова.

Волео бих да са прстима неба

дотакнем твој осмех

 и да скочим у њега

и да научим да те волим

.

Боли ме што имам страх

од твога ћутања

и што не смем да станем

пред Богородицу од злата

и да је молим, молим …

.

Богородице како да је волим,

по којим мирисом цвета да је тражим,

и да то остане наша тајна.

О, Богородице, молим те, молим

 како без ње, без ње се не може!

писала си ми јуче
о срушеном небу
на таласима испод моста
.
покушавам да нађем камен
последњи прамен великог сна
ухваћен ћутањем
.
сакупљам уздахе
сањара и намерника
што даве се сред воде
која је јуче
одсликавала сводове
све пролази
.
само се сенка моста
без прекида
наслања на дрхтаје обала

“У пуно тема и заправо у свим књигама се говори о Души човека. Каже се да се човекова Душа састоји од ћелија, онолико ћелија колико је људи на свету. Тиме се подразумева да су сви људи једнаки. На бази овог знања, постављамо себи и другим људима јасне и разумљиве задатке: трансформисати разарање и уништавање које човек из незнања не само да носи, него и ствара. Говори се о Светлу Душе и о Знању. Притом се мисли да је Светло Знање Душе и Знање Душе Светло. Говори се да је Душа читав свет – свет људи – у коме су сви људи на бази Светла Знања Душе једнаки. На сва времена, раније, сад и у будуће. Говори се о Души, која је Свет. Она осветљава својим Светлом Пут сваког човека, Пут на коме он Знање поима, разуме и преузима.
Душа човека је то сто је сам човек. Да бисмо видели човекову Душу или самог човека као манифестацију Душе, морамо Свет свих људи и сваког човека моћи видети.
.
Човек се показује Свету као онај који уређује, као и онај који ствара. Он испољава оно што Бог лично сваком и свима говори. Свако од нас, обухватајући Знање у својој Души и у Свету – ново, обухвата у стварности Реч Божју у својој нутрини. И стварајући свој Пут и притом развијајући односе храмоничне и пуне разумевања, остварујемо у стварности План Божји – живот људи. Душа сваког од нас је увек с Богом, то значи да смо ми сви увек Богу близу.
Свет који је створио Бог, Свет уоколо сваког човека, у коме је Душа сваког човека, тај је Свет један са Душом и Светом Божјим, исто тако са Душом и Светом сваког човека.
.
Сваки човек у својој Души је сваком другом човеку и свим људима једнак. Сваки је свима другима у својој Души једнак, не у својем изгледу него у свом Знању. И то је Знање Једнакост Бога и човека – највећа и најтемељитија Једнакост у читавом свету. Једнакост, која не дефинише само принципе, него и законе Света – дефини’е и Бога и човека.
Ово знање треба очито бити саставни део свих темељних закона света и свих људи. Према основном закону једнакости отвара се капија мира за све и за цели Свет. Пред том капијом стоји сваки човек. Сваки човек из било које земље, који је сваком другом једнак и који је успео приближити се тој капији, слободан је човек. Закон једнакости свих људи отвара врата другим законима, који требају бити присутни и строго испуњени. Ти закони требају бити свима објављени и од свих, према њиховој личној жељи, бити одслушани.
.
Прво. Сваки је човек сваком другом човеку једнак.

Друго. Сваки је човек човек слободе и слободан је. Његова је слобода у његовој унутрашњости, око њега и у његовом деловању.

Треће. Сваки је човек човек слободе, слободан човек креира и ствара. У основама његовог ствралаштва постављен је свиет и живот свих.

Четврто. Сваки човек ствара живот. Притом је потребно да сваки човек разуме смисао стварања живота, као и смисао стварања света у коме сваки човек живи.

Пето. Право човека на живот, на свет, на слободу. То је право од Бога дато и утврђено законом сваког човека, законом у чијим основама је развитак живота и воља сваког човека.

Шесто. Воља човека је смисао свих деловања у целом свету, у Души свакога и у животу свих људи. Воља, стварати свет, је воља чоека. Воља – живети, волети, у Бога веровати и стварати свет и живот свих људи, воља је човека, воља која се легитимним правом свих и сваког човека појединачно, јача. Човек има право у свету живети, у свету коа је створио Бог, створио према законима које су сви људи акцептирали. Човек има право живот и свет сваког човека креирати и у тој креацији видети себе и свој развитак.

Седмо. Обавеза сваког човека је створити срећан живот и сигуран свет и држати се тога, ову обавезу стално испуњавати.

Осмо. Реч човека. Смисао сваке Речи човекове и њена основа је развитак живота и света свих и сваког појединачно, извор Светла деловања Душе. Примарни извор Речи је примарни Извор Стваралаштва света. Значење примарног Извора Речи је једнако делотворно и снажно као и човековог. Сваки се човек ослања код сусрета с другим човеком увек на једно – на Реч његове Душе, Реч која живот у себи носи. И из тога произилази све. У целом свету и у сваком човјеку.

Девето. Одговорност човека. Сваки је човек одговоран за свој живот. Исто тако – за свет, за догађаје и Пут, као и за знање и дела, која ствара, која показује, која носи, о којима говори и којима се он отвара у својој нутрини и уоколо себе.

Десето. Деловања сваког човека требају увек, свуда и у сваком смислу бити у складу са деловањима и знањем Бога, јер је Бог живот свих и сваког појединачно, као и свет свих и сваког појединачно. Бог је човек. И човек као и све уоколо њега, створено од Бога, Бог је лично.

Кад човек ове Законе својом Душом акцептира, то ствара у сваком човеку слику која свет, Бога и човека доводи до изражаја.
Смисао ове књиге је, сваког човека довести на раван његовог личног поимања и поимања свих људи, до разумевања механизма поимања света и живота сваког човека, како би сваки разумео како јесте и како треба бити. А треба бити како је у Души сваког човека.”

Игор Арепјев, „Технологија спасења“

Моћан траг је она у времену.

Њен је запис белег свевремени.

Човеков је траг у њеном „писмену“

од првог човека скамењени.

.

Реликвија светости је она

што предачки завет часно чува.

Без ње човек маса ублатњана.

Усправним га она обдржава.

.

Осведочи она и светога

кад осузи мироточним миром.

Тад казује о души крај Бога

која њу је чинила човеком.

.

Свевременост ватром јој гашена

ил’ кад јој се честица разреди.

Чврстина јој учини се ломна.

Трајност њену за свагда ускрати.

.

Ни човеком човек био не би

да том потком он није заснован.

Попут змије он тлом гмизао би.

Срећом Богом намерен усправан.

Некада се путовало коњима, у кочији.

Данима, месецима, годинама.

Кроз зелену природу и чист ваздух,

Дружење , одмор и новости на постајама.

.

Данас се користи авион или још бржи воз.

Припрема, провера, чекирање, претресање.

Изгубиш цео дан и много живаца, за сат-два лета.

Сам превоз је кратак, а дуго безпотребно чекање.

.

Некада се јело натенане. Залогај по залогај.

Са породицом, рођацима, уз пријатан разговор.

Данас у трку, на брзину, гуташ хемију непроверену.

Кнедла у грлу, чвор у стомаку, изнутра натруо створ.

.

Некада се радило по сунцу, од свитања до сумрака.

Ноћ је била глува, прозори замандаљени.

Сви укућани на броју, секирица крај врата,

Ако нечастиви зажди ,да буду одбрањени.

.

Данас се ради нон-стоп, 24 кроз седам.

Стално те цимају, терете, кривицу набацују.

Нема сигурности, опуштености, доброг рада.

Као крпу те твртка, тврдо јој срце,

Одбацују и пребацују.

.

Некада се умирало од смрта.

Изјутра попијеш кафу, опростиш се и одеш.

Задовољан погледаш на чељад, имање,

Заклопиш очи, пред повратак извору, осмехнеш.

.

Данас од силних болести трунеш.

Наводно те лече, а теби све горе.

Нема човека да бар 20 лекова напамет не зна.

Научници се боре да што више заразе и зараде створе.

.

Да ли нам напредак служи за мучење?

Од ритма природе, од Норме Бога, одваја.

Да ли нас нешто у овом свету радује?

Или нам неко судбину нашу прекраја.

Несрећа, очај, депресија, болести-

Од почетка до краја.

Датум и сат: 21. 11. 1. 96. године, Аранђеловдан; Нула сати, петнаест минута.
Место: оносвет…Седам свећа иза леђа, седам свећа са леве стране, седам свећа
са десне стране. На предњем зиду три велике етеричне деветке. Иза зида сијала
је неодређена светлост. Свеће се нису виделе, можда нису ни постојале. Миомирис  божанског тамјана непрестано је извирао и испуњавао п р о с т о р. Испред три деветке налазио се трон етерични. На трону, у локвању пуне радости, сијала су седам бића светлосних.
.
…, Витез Праисконог Реда, стајао је усправно и гледао у светлосна бића. Био је миран, миран, прибран, прибран. Није чуо никакав глас од светлосних бића.Чула се једино  блага музика оносвета, као да је долазила негде из унутарњег дела бића. Витез је полако почео да улази у дубља стања свести. Схватио је да се налази дубоко у неком  слоју оносвета, и знао је да да су испред њега Велики Учитељи. Осетио је и знао да ће р а з г о в о р бити телепатски. У једном трену осетио је да се налазе на истом таласу. Подстакнут таласом изнутра, почео je да п р и ч а:
.
– Одајем поштовање Милосном Господу, и одајем поштовање…..Потпуно ми је видно где  сам и јасно ми је због чега сам овде узнет. На м е с т о ово п о з и в а ј у
се душе које су схватиле суштину постојања, …и које…Сви смо Једно… Љубав је
градивна сила свеколике Васељене… Бог је жива бескрајна Љубав и бесконачна Милост, једино и сушто п о с т о ј а њ е. Свет је Игра и он је створен – нестворен… Имена високих личности на васељенској лествици означавају ступњеве свести…Време и простор постоје у замагљеној свести посматрача…
.
– Изабрао сам начин свог б у д у-ћег не-делања у васељенама опсене. Витези Праисконог  Реда, које будем производио, помагаће …И не само Витези, већ и друга бића из светова нижих и виших од људских, која прерасли корак учине преко опсене свог света… Мој први  п л а н  је… Знање о три главна, општа ступња постојања…Знање и умешност прикрадања сенкама… Знање о седам ступњева… Знање о силницама…и даје оностране моћи.  Моћ владања моћима, моћ владања моћима… Моћ тишине и суштаства…
.
-… сада си посвећен и овлашћен … Оспособљен си овим даром тих-тиховања. Тек сада,  тек сада, почињу праве тешкоће. Повлашћен си, јер можеш да их бираш, чак и да их ствараш…План са Витезима Праисконог Реда је искорак јединствен… Твој Мач етерични ће сећи до плаветнила шестог жив-вира…Помагаће ти миријаде бића из свих васељена…Њихови изасланици, као што видиш, овде су и присуствују овом посвећењу…Бићеш М…Твоје право име биће непознато… Пази на крајности кода, пази на свега крајности, пази на крајности кода!
Бла-го-си-љај непрекидно…!!…ондикерпен јаљ-ис-ог-алБ
.
Бити Једно, како је величанствено! и како је достојно описа, јер је изван опсега свих описа! .
(Из књиге “Проискон Једнослова)

Фото:999; Википедија