МАЈКА ВЛАЖНА ЗЕМЉА


„Родница свега,  у  свету Јава!

У заборав да не би пала,

из љубави, Влажна Земља Мати,

И Земуну ће име своје дати!“ – В.С.

Божанска Земља –  Мати Влажна Земља, само је једно

од имена богиње мајке. Мајка Влажна Земља је једна

од најстаријих србских богиња.  У Пољској је била

позната као Matka Ziemia, а у Литванији као Zemyna,

односно Земља сама. У Велесовој књизи, спомиње се,

 крава Земун, небеска крава, повезана са сазвежђем Бика

(град Земун вероватно је добио име по овој богињи мајци).

Мајка земља, била је једино божанство, коме

су се Словени директно обраћали, без посредовања

и коришћења услуга свештеника. Јав је био свет

везан за Маку Влажну Земљу –  свет који ми можемо

спознати својим чулима..

(Извор/Стари Словени и Моја Србија)

 

Advertisements

Радгост Максим Ковган: Шта је пред нама?


Шта је пред нама?
Нестали снови
Азурно блиставо небо.
Огроман океан бесни
Кроз таласе
Чује се дрвета пуцкетање.
Брод долази
Судбину не знам
Наду тајно чувам
У свој сан слепо верујем
Стварно, у тој земљи, љубав је жива!

.
28.12.2005

Дуле Ђукић: Вишњи чопор


Главо мудра,
ко још данас пише,
ко се култУРом надахњује,
ко истински дише,
ко тихује тише за светове вишње.

.

Главо луда,
што не гледаш своја посла,
што ти то треба, погаче преко леба,
што не пригрлиш своје парче неба,
што се не покријеш капом због назеба.

.

Главо неглаво,
немаш на то ПРАВо,
немаш сто ногу на сто страна стићи,
немаш снаге због свих СЛАВу дићи,
немаш залеђину и душман ћете престићи.

.

Сад ја зборим својој глави,
од муња и громова све се плави,
све што усних нек буде на ЈАВи,
вукови завијају старој СЛАВи,
чопор се окупља, сви спремни и ЗДРАВи,
у равни са Боговима стоје будни, ПРАВи.

.

За РОД за чопор за СЛАВУ,
мудрост браћи и ДушкоСЛАВУ!

 

Невена Милосављевић: Фењеруша


На престолу надвечног жртвеника
У порти стамене Раванице,
Покров је васкрслог мртвеника
И на њем’ гоблење божура

.

Он се шеће кроз Горњак,
У царском орнату од мирисног биља,
Из леве руке му Његова глава фењеруша
Обасјава путе и скривене куте Лазарице

.

Крст му водилац, прародилац вере,
Устројство изабраног царства небеског,
Он је црква српска, православна,
Књига заветништва, старославна

.

Он је јутарња литургија, богослужење
И причешће грачаничко, звона дечанска,
Призренски Архангели, Кориша речанска,
Пећка патријаршија и Зочиште

.

И његов завет наше је ноћиште
А његове стопе где год да стану,
Нетрулежне, непатворене и свете
Отисци нас њини воде Газиместану

.

Тамо где су забрани смрека,
Усековани камен и разгранати лан,
С првим зраком јутрос, Црна Река
Дочекује благодатни Видовдан

.

На престолу надвечног жртвеника,
У порти стамене Раванице,
Глава је васкрслог мртвеника
И на њој небеска круна

Драгољуб Јовичић: Магичне вечери


Драгољуб Јовичић, академски сликар, писац, песник и мр. театрологије.

Идејни творац и један од организатора Магичних вечери.

Једне вечери сам, као нежну биљчицу, посадио пре годину дана, у срцу Београда, као травку која треба да никне у пукотинама асфалта, заливену давнашњом ми жељом,  да створим азил за „људе од духа“, који би се окупљали око камина  духовне топлине.

Након многих искушења,  са људима који су били део ове приче, остали смо Нада Караџић, песник и афористичар,  и ја, као организатори вечери.

То, што нам се приближава 20 – то Магично вече,  наговештава,  да је биљчица пустила  дубоко корење и да су изданци дали прве цветове и плодове.

Овај наш азил, „отворена  врата“, за духовне избеглице и креативно гладне, даје наду,  да сами можемо много тога остварити,  уз велико одрицање и борбу са људским егом, похлепом и инерцијом, које спутавају РАСТ.

Чини се да су Магичне вечери  постале  „институција“,   која својим примером инспирише многе друге да крену сами својим путем, не чекајући милост бирократизованих институција културе.  да им задовоље креативну глад.

Вечери трају и по 4 часа, и улица Ulica Bar,  Балканска,  где се и одржавају, постаје  „прихватни центар“  – центар који је  до сада примио близу  2000 уметника и публике која често и сама  постаје учесник програма.

Када се нађе у Београду, Божидар Мандић често сврати на “ Магичне вечери“ поезије, музике, представе, које се сваке три недеље одржавају недалеко од хотела Москва, у Балканској, бр. 13. Он је први донео загрљај кроз представу, чиме  нестаје разлика између извођача и гледалаца.

 И ето, можда ћемо као урбани „илегалци“,   Магичним вечерима,  направити једну оазу, из које ће се ширити  оплемењујући дух, дух који, зближава људе на здравим основама, оазу која неће бити сама себи довољна, него ће несебично помагати у „оживљавању“ успаваних.

Владан Пантелић: Вадвизвила звирала


Аеродром Сурчин кишни дан узлеће авион
Испод сиви тепих- облак из кога лије киша
Изнад у безкрај – пространство плавог неба
У мојој дубокој нутрини богослови Творац

.

Удубљујем се усе да видим Творчев разбој
На коме Он тка а и ми с Њим – потку света
Творац увек увек ради у садејству са чојком
Дубоко тонем у Творчев сан и сањам с Њим

.

Плове наши снови – нови светлосни светови
Вадвизвила прва чакра – услов расуђивања
Вадвизвила звирила и свој цвет расцветала
Онда се Дејство попело сасма на врх главе

.

Лети авион изнад облака – свет чисте свести
Испод облака уснули људи у подсвету живе
Пробуди се чојко!!! Громадо громаднцијата!
Одбаци лажа учења одбаци и лажа религије!

.

Надуправљај држи волан светлосне вајтмане!
Повежи се с Душом – суштином и са Творцем!
Отвори Срце исчупај му врата замандаљена!!!
Полети – надлети сиви облак у своју Слободу!

 

Милоје Стевановић: Здрав си, домаћине!


Благочестива браћо и сестре,

Дижем ову чашу, у славу Господа, у част благочестиве породице Милојка Стефановића, а у здравље женика нашега Благоја, сина Милошевог, сина Милојковог, сина Милутиновог, сина Драгутиновог, сина Миловановог, сина Стевановог, сина Јефтовог, сина Радојевог, сина Остојиног, и изабранице срца његовога, наше младе Љубице од честитога рода Танкосића. Сабра нас милост Господња на ову радованку данас, да испратимо момачке дане које одброја женик наш Благоје и који пристиже да испуни закон Господњи: да остави оца свога 1и матер своју и да се приљуби к жени својој и да њих двоје постану једно тело. Нека би Господ дао да нам се младенци сложе, још више обоже и умноже. Нека спојени данас Светом Тајном брака чувају мудро и будно брачну постељу своју чисту као планински извор. Нека се, спојени Духом Светим од данас воле још више и нека из те љубави њихове возрасте јато њихово еда би се лоза Стефановића, и преко њиховог изданка, продужила у векове 1векова.

 .

Драги мој куме Милоше и предобра кумо Драгана, Нека би Господ дао, да овај дан радосни буде камен међаш од кога почиње најлепша деоница вашег заједништва.

Дабогда и догодине свадбу свадбовали. Дабогда нас сваке године на бабине позивали.

Дабогда вам кућа и авлија постале тесне од вриске и смеха дечјега.

.

Дабогда вас ваши млађи поштовали онако како сте заслужили и онако како сте ви то чинили према својим старијима. Дабогда вам срећа певала, сада и свагда, и у векове векова. Дозволите ми још, драга браћо и сестре, да се обратим једном великом човеку, овде међу нама, човеку који је прогазио и за собом оставио осамдесет и пет љета, човеку који је осамдесет и пет година ходао усправно, не сагињући се пред шибама, ветровима и олујама живота. Човеку који је са Мицом својом, Бог да јој душу прости, изродио и у зноју лица свог подигао три сокола, три јунака, три српска домаћина Драгутина, Ђорђа и Милоша. И коме је Господ за благочешће његово узвратио даровима големијем, дарујући му осам унука и осам праунука.

 .

Драги чика Милојко,

Алал ти вера! Алал ти вера, србски домаћине! Нек се јато твоје прошири, нека потомака твојих буде ко на гори листа. Да благочешћем својим украсе земљу Србију. Да у срцима носе и чувају веру ђедова својих. Веру светоотачку. Веру светосавску, коју си и ти у срцу своме носио целога живота.

 .

Здрав си, домаћине!

Изговорено у Ариљу, 19. новембра 2011. љета Господњега

на свадби Благоја и Љубице Стефановић.

 

Милорад Куљић: Бескрај


Уважавајуће ми писмо стиже
са узносом мога образовања.
Ја песник бедни што земљом гмиже
препадох се тамом свога незнања.

.

Филозоф млади „глупост“ презрео
у тексту своме општећи ружноћу.
Речју „бескрај“ у Свемир ме занео.
Пробудио страх нашом спутаношћу.

.

Просветли ме Боже да спознам оно
што никада смртник сазнао није.
На путу ка Теби не би ли дозн’о:
Шта се то иза бескраја крије?

.

Бескрај па бескрај а у недоглед
скучени ум човечији не мери.
Разбистри моме уму тај поглед
да ми се смисао бивства отвори.

.

Тесан је калуп од три димензије
кроз који се ум наш Твом Уму пружа.
Помилуј ме да угледам визије
до којих ме спутава људска кожа.

.

Духом Ти општости свеприсутне
уклони ми мрене скученог вида.
Одшкрини ми просторе апсолутне
прозорљивог Твога јасновида.

 .

На фестивалу ПОЕЗОФИЈА, Београд,

награђена као најлепше песма

Момчило Игић: Лист


Лист са дрвета, део је овога света.

Лист на забави, није више лист са дрвета

Човек са листом на забави, није више од овога света.

.

Изађем испред плазме своје забаве

И свакоме госту нудим по један лист са дрвета.

Први гост ми захваљује, али каже да није заинтересован за лишће.

Други гост каже да ће свој лист назвати листом судбине.

Трећи гост каже да ће свом листу поклонити слободу.

Четврти гост каже да ће свом листу опростити све.

Пети гост каже да ће већ некако изаћи на крај са својим листом

Шести гост каже да ће свој лист ставити у хербаријум.

Седми гост каже да његов лист није лист већ песма.

.

Само си ти свој лист запалила унутрашњом ватром и послала увис,

далеко изнад затвореног система.

Више није било листа на забави који није горео ватром којом не

сагорева.