Нека су благословени,
И блажени, сви они
Преци моји, у свим
Световима, који су,
Суштаству мојему,
Макар једну искру
Божанске Светлости
Даривали!

Фото: Преци Срба; Википедија

Мајко Србијо,
Ми немамо друге,
Убога Мајчице, раздртих недара,
Мила Љубавице, Сиротице драга,
Господарице, оскрнавише те слуге.
Пресахлог вида и обљубљених бедара,
Мајко Светињо!
Туго, чамотињо,
Утехо, Душице,
Нагрдише ти лепо лице
Нерасти и нељудске клице.

Витезови спаса,
Изгибе нам Раса!
Своја копља дигните,
Мачеве небу вините,
Нек коњица закаса,
Духове предака Искрилите!
Нек блистају бритка сечива
Пред закрвављеним очима душмана!
Нек се све мушко у одбрану слива!

Чергари и гмизавци нас препокривају,
На земљици нашој чадоре свијају
У кохорте хорде збијају
По земљици нашој палацају
и око прагова се увијају
Чује се њина дивља вриска
И сев бодежа и јатагана.

Низ груди куља јарост склиска
И буди се крвца јуначка,
Устају витезови спаса!
Опстају наш сој и Раса!

Фото: Мајка Србија; Википедија

Преко пута куће је кућа,
између та два свијета
луна шкропи мисли
да не сузе по софри.
Преко пута стабла је стабло,
између та два ока
мјесечина лаванду дуби
фатаморганичним смиљем,
погане шутње криволови.
Да не прерасте себе,
а да не руши дан
и не прекида дан,
и да се напосљетку
двије ноћи рукама свежу
мамцима зачараних праменова
у ноћ, из које буђења нема.

Фото: Месечина; Википедија

Душа ми оста тамо
Где врлети небу хрле,
Где се снегови и звезде грле,
Где трагови су змије, вука и срне.
.
Душа ми оста тамо,
Замршена између грања и неба,
По маховини погледом корачам,
Она земљом, преко стења и јела.
.
Ливаде, пашњаци, шуме,
Бескрајни набори брда,
Потоци, путеви, све се преплиће,
Све тече, све кривуда.
.
Шуме су мој дом и ода,
Планински врхови моја слобода,
И небо бескрајно, тихо, плаво…
Душа ми оста тамо.

Фото: Приватна слика МС

Кад год имам заталасане видике и када ми се за тренутак чини да не знам шта ћу и где ћу, размакнем завесу илузије испред очију и кренем на високу обалу плаветне реке Истар. И ево ме корачам громним кораком од седам миља, са упаљеном свешћу Свеспасења – 319817318. Алхемијски курјак у мени пажљиво прати сваки подзвук и звук, и сваки миг и покрет у великој разноликости ранојутарњег испољавања живота.

Истрчава снажни бели сибирски пас живих и веселих очију, жељан Игре, као и ја. Јури шарену мачку, којој, чини се, није до игре. Потсетио ме је на једну од мојих прапостобина када сам био Чувар живе воде. Баш та вода свести ради у свим водама мога бића и, наново и наново, води ме на Истар. Захвалан сам белом псу на препознавању, и кроз њега се повезујем са родом паса – 8941898, са родом мачака – 471918498, и са свеколиким животињским царством – 55514219811…0. Нарасле су траве покрај пута и расцветало се ранорасцветавајуће пролећно биље. Повезујем се са биљним царством – 811120218 и са биљним душама у себи. Биљке су божји гласници и филтер енергија, баш као што су великодушност, задовољство, а нарочито захвалност, филтери за осећања.
*
Тече тихо Истар ка свом одредишту. Вода увек нађе циљ јер га чврсто држи у свести и креће се ка њему упорно, непрекидно. Уистину, несвесна дела су као када удараш у шерпу, пуне депое несвесног, а свесна дела се уписују у потку и мењају сопствену судбину и судбину света. И ја течем временском линијом ка Свециљу, уткан у живу златну сверу Свеспасења, која непрекидно исијава формулу коју је пројавио Аватар. Ова светлост помаже развој божанске стварности и гради Вечни живот. Када овај исток иде из душе, а трудим се да тако увек тече, јасно осећам пунину, јасно осећам целовитост – ја јесам, заједно са физичким телом.
*
Стапам се са околином и посматрам излазак Јарила на истоку, посматрам са сврхом и у пуној свести. Још више разбуђујум свест и енергетске центре понављањем спољњих и унутарњих звукова који отварају и подстичу уздижућу енергију. Јарило-Жарко ме притиска и греје златним зрацима. Надгуравам их сребрнасто белим које исијавам из мојих многобројних очију. У свести држим бројку 1891014 која из-бистрава окуларе да виде многобројне светове. Држим и циљбројку – 888 912 8188848 вечне љубави и лепоте која помаже да се стварају нови светови, јер, уистину, нема живота, нема љубави, нема лепоте, нема буђења, и нема духовног уздизања без стварања.
*
Враћам се кући непрекидно осећајући и држећи вечност у грудима и осећајући исту Силу- Вод, која држи мој дух, дух коприве, дух јастреба, дух пре-пе-лице, дух кремена… О, Лепото, о Љубави, како си дивно скривена у свим стварима и свим догађајима! Ипак ми се чини да си најлепша у очима мојих комшија, очима свих људи, очима животиња, очима биљака и очима минерала.
Уистину, уистину, Човек је безсмртно биће. Хеееј Дунаве-Истаре, низино плаветна!

Фото: Река Дунав; Википедија

Интуиција покреће магију стврања!

*

Кад не планираш, али се деси, то ти је животни задатак!

* *

Како знаш када нешто/неко није за тебе?

Никад се нећеш смирити у нечему што није намењено теби!

*

Слика – Дима Дмитрев

Приредила Верица Стојиљковић-

Дан стиже  када ћеш се пробудити и Србије више бити неће.

Ове овакве. Оваквог Београда.

Свест ће се оваплотити у вишем и бољем.

Старо ће нестати.

.

Београд ће бити срушен. Цео град ће бити уклоњен и сво његово прошло ругло похлепе, ружних зграда и свега што није лепо.

.

Бело Дрво Живота ће бити над градом.

.

Родиће се Бели Град. Од белог камена који се сија на Сунцу. Од белих људи који сијају из срца белином звезда. Од златних јабука које дају живот а расту на белом дрвећу.

.

Отворено небо ће исијавати светло Звезда сред бела дана, дух ће лебдети над народом и бити у народу.

Звездани преци и потомци, уједињени у светом знању.

.

Богови и Људи – једно.

.

Искра силази од Творца и благосиља Земљу. Она постаје узор Звездама.

.

А ми…

Бивамо деца Свевишњег.

.

Извор-Звезда Род-

-приредила Верица Стојиљковић-

Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао дарове милости,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.
.
Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.
.
Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.

Фото:Бродић на океану; Википедија

Обузми ме, жедна си сваког дела мога тела,
прслине моје коже одају нам сваку тајну,
руке нам трепере кô песма што их је узела —
а сваки твој додир изазове језу бескрајну.
.
Загрли ме чврсто, не пуштај — шапућем до зоре,
да гласови моји сломе глуве ноћи што боле,
буди без милости кô ветрови што све разоре,
у том хаосу откривамо себе — живе и голе.
.
Језик ти је жалац што кожом шетајући јеца,
а усне умирање и живот у истом даху,
држим ти струк и груди кô кад смо били деца,
и сваки трзај је бунт без граница у уздаху.
.
Твоје тело је мој храм, мој оков, моја сећања,
пожудно се губим у теби и налазим поново.
Нема страха, ни бола, само љубав без питања —
љубав што гори, љубав што даје се безусловно.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…
Она би да ме Првотном сну изручује!
Хоћу планине – велике, веће и највеће,
На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.

Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…
Он би да ме у свилен кревет одвуче!
Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,
Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.

О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!
Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!
Смераш у срца да широм отворе врата,
За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…

Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…
Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.
Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!
Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!

Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!
Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!
Хоћу очишћену потку свих бића и планета!
Хоћу Стварање нових Унивезума – Простор Злата!

Фото: Праскозорје; ВП