121
Сви преци моји;
У мени пребивајући;
Мноме бивају –
Ја Сам!

122
Онај сам, гле,
Што снова рађа
Велике претке своје!

123
Један будући језик
Мора бити језиком
Посвећених сневача.

124
И гле!
Ткам потку од Светлости;
За један језик будући;
На којему ће
Сневати, и певати,
Велики посвећеници
Пра-васељенске дивоте!

125
Песма је ту
Да те покрене,
И да те, гле,
Преокрене!

126
Нека нас обасја,
И изнутра озари,
Светлост Духовнога
Пра-Сунца!

127
Ја сам један од Оних
Којих нема више
У вашему свету

128
Дух Времена и Душа Света
Творе слику у Вечности
Про обзорја од тишине

129
У Свему остани Једно;
Буди потпун!

130
Ти си Светлост
Али, ти си и Тама!
Значи, ти си потпун –
Цео, и свој!

131
Ма шта да се деси –
То си ти Сам!

132
Свест и Свесност –
Исто је што и:
Вечно и Вечност!

133
Један будући свет
Већ се у сновима нашим
Давно догодио

134
Самоћа, гле,
И студен од века
У свету људи!

135
Кроз бол се, гле,
Присећам
Опсена својих!

136
Бол који ме тишти
Јесте последица
Давнашњих
Страхова мојих!

137
Песма није у речи;
Песма је тамо негде
Иза речи, иза свега.

Песма је Биће Суштаства
Што обитава у тишини, –
Изван простора и времена.

Песма је Вечна Потка
Сна о стварању Љубави.

138
Што будан, гле, сневах –
То већ стварност би!

139
Мишљење и сневање
Бивају један Пут!

140
Мисли из сневања,
А сневај из не-мишљења!

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

А над видиком црним
Титра сенка црна

Из зјапа покоја јаме
Белине телеса
Кези се одсев

Из гркљана им
Сукрвица плази
Белег дедовски урезује
У очи тек рођених

Да се зна
За навек
И век векова

Амин

Фото: Црна сенк; Википедија

Песма посвећена Војки
Заувек ће живети
у мом сећању,
улица детињства
прелепих боја,
благи хук Миљацке
у смирају дана.
Сарајево, љубави моја.
.
Заувек ћу сањати
на врелу Босне,
шетати каменом улицом
без броја,
дивити се духу
разуздане раје.
Сарајево, љубави моја.
.
И док будем жива
носићу у души
укус Баш Чаршије,
и свитања твоја.
Мирис јоргована,
цветове јасмина,
у срцу заувек.
Сарајево, љубави моја

Фото: Баш чаршија; Википедија

Песму посвећујем зорама што свићу,
Да доносе радост и снагу и телу и бићу.
Захвална сам овом животном открићу,
И сва дешавања, са љубављу отпратићу

Тако нам све у животу на боље крене,
Када у њега унесемо лепе усспомене.
Велико незадовољство околностима
Покретач је и великим предностима.
.
Зато, радујмо се сваком свитању,
Веће проводимо у корисном читању,
И то текстова који нас одмарају,
Па најлепше слике у сну стварају.
.
Са задовољством, када се будимо,
За решења не треба да се трудимо.
Жељени успрх сам од себе долази,
Па нам радни дан у радости пролази.
.
Пронађимо смисао у сваком делу живота,
Боравак на овом свету, постаће лепота
Коју су истински схватили и доживели
Они, који су, бар једном, близу дна били.

Фото; Свитање; Википедија

Не верујем у
митове о сродним душама
Али верујем да су нам лица
Окренута к ранама
.
Пререзани на два једнака дела
Како смо онда неједнаки
.
Не верујем у чежњу
И да неко за неким умире
Једино је важно
Док једни за друге живимо
.
Не пристајем на две половине
Јер љубав су две подударне целине

Фото: Две лопте; Википедија

Ловци саплетених и погурених корака
Са чудним предумљем умљем и заумљем
Време им је закривљено а видици крвави
На небу многобројство прелепих шар птица
Уранила и урокљива комшинка превидиша
.
А ја из невидиша крећем сам на видиш
Опет и опет пењем се на заравњену стену
Мрак је мркли али ми је у души меко и бело
Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам
И циљно кривим нишане птичјих крвника
.
Дослух са облачјем – проричем да киша сипи
Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!
Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!
Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!
Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!
.
Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци
Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали
Читај природу одједном и у густом сажетку
Мудрост је само оно што светиском деснице
Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

Фото: Фототека Србског Журнала

Није лако шефу који нема ниједног школског друга.

У мозгу постоје ћелије, у срцу коморе,
какав концентрациони логор у свакој глави.

Могао бих да живим и боље али ме је срамота.

Песимиста се са разлогом плаши да ће га оптимиста у животном заносу, без разлога, појести.

Данас сам опет видео устав. Боже, како се изменио
од када смо се јуче последњи пут видели!

Тиранин се не радује крају чак ни кад му је родни.

Кад сабирате колико вам отаџбина дугује
одузмите од тога колико је отаџбина дужна.

Несаница је приватна ствар сан је обавезан.

Радио је учинио да се глупост чује, а телевизија
је омогућила да се и види.

Ропство је једини излаз из слободе.

Фото: Сагуаро кактус; Википедија

презрен од тог несносног јучер које сам одбацио
моја душа је збуњена овим данас које је још болније
велики ветар свом дужином испраћа дивље гуске јесени
суочен с њима на највишој кули слатко се опијам
стил ваш то су дела небеских великана
међу вама хиао хие ипак има чисти успон
сви ми носимо усхићење и желимо полетети
жудимо допрети до неба и приграбити месец
вадимо мач и пресецамо реку река тече још брже
подижемо чашу и утапамо тугу туга је још већа туга
у овом свету наша чежња не налази одговора
сутра у свитање распустит ћу косе и сести у чамац

Фото: Човек у чамцу; Википедија

Јер, у њој је
сва пуноћа, сви одговори…
–
Само ако знамо
да је ослушкујемо
и да тумачимо
одговоре, које
нам Тишина шаље.
.
У њој је сва
Тајна Универзума!
Тада се отварају
сви стваралачки портали,
спознају истине
и остварују снови.
,
Правим те од Тишине,
јер у њој је
запамћен твој лик.
У њој је димензија
незаборава, једине наше
постојбине…
.
Прошло је десет месеци
од твог одласка,
а ја и даље ослушкујем Тишину
и тражим одговоре.
Некад је непробојна,
али и тада речита.
.
Некада је спирају потоци суза,
за којима остају неизбрисиве,
болне бразде.
.
Али сећања трају и молитва,
да је твоја душа заувек настањена
у Светлости и Љубави,
онолико, колико си их нама поклањао.
Шаљем ти бескрајну Љубав и Мир

Фото: Поље лаванде; Википедија

Тихо…тихо звоне невидљива звона.

Ослушни неким другим ушима.

Дубоко осети оно што те прожима.

Тон сред срца, душе и духа…

Нема речи за то нема ни поја…

Ја сам твој и ти моја.

Кроз еоне њишемо руке наше

Седимо на ивици свемира

испод нас река времена…

Једина…

Чујем тихи звон срца твог ма где био

Како ме дозива, милује речима…

…што нису речи…

Ускоро ће потећи.

Ускоро ће прве капи животне росе

пасти на суве ноге босе.

На душе што тугом битишу све.

На тела што вечно мисле да мре

и да никад неће вратити се сјај,

нити ехо заборављеног Неба тај,

што негде дубоко у њима ври

а да му не знају извор наћи.

Вео скинух са лица твог

невесто Неба и мене,

искро што бојиш све Божије сне,

а они по свету без краја скачу.

Играју и проносе дарове све!

Да никада мрак не постане!

Да тама не победи – не!

Јер вазда је светло попут воде.

Жеђ вечну и огромну гаси,

вазда су њени присутни часи…

Гле!

Звезда падалица…

Као суза са лица

Творца што воли све.

.

-Извор-Звезда Род-

Приредила Верица Стојиљковић