Богојављење


Богојављење, 19. јануар! Отварање небеса!  Много лепих, јако старих  обичаја, везано је за овај празник. По крштењу Исуса, које је обављено троструким урањањем у воду, отворило се небо, зачуо се глас Бога Оца и на Исуса слетео је Свети Дух у виду голуба.  Одатле поздрав „Бог се јави“

У нашем народу овај Празник има и име Водокрес или Водице и у вези тога и читав низ обреда са водом, посебно везаних за њену чудотворност, лековитост пре свега. Окреће се истоку, прескаче секира, џара по жару, отпија по гутљај „неначете воде“, прска се кућа, а све у циљу одржања здравља, излечења, сваке добробити и берићета породице. Познато је ритуално купање у реци, касније у хришћанству пливање за „Часни крст“ и још много сличних обичаја, различитих од краја до краја.

У нашој вери пре хришћанства, на овај дан, искра огња из Сварогове ковачнице  небеске, пада у воде на земљи. Бог Велес  воде благосиља и тиме оне постају чудотворне. Обичаји са „неначетом водом“, секиром, преслицама, жаром, купањем у рекама и језерима, потичу из предхришћанског доба. (обичаје записао Саватије М.Грбић – Српски народни обичаји из среза бољевачког)

Слободна интерпретација различитих извора: Старославци,  Обичаки на Богојављење и …

Приредила Верица Стојиљковић

Давор Вујовић: Светлосни сноп


Облак без ногу
Разнежене гуштере
Срећем у мноштву
.
Светлосни сноп
У Тијању мрежу плете
Повратак речи
.
Мрмор траве
Ован овчице јаре
Познато звуче
.
Рак у стени
Па на сунцу из потребе.
Ех, мој галебе!
.
Неми патуљак
Испред печурке стоји.
У земљи чуда.
.
Мртва природа
У дугиним бојама.
Пала шишарка.

Горан Лазаревић Лаз: Грлим је тихо


грлим је тихо

тише од себе и другог неког

низ длан немиром док се краде

грлим је дуго, о навико

времена сетног и далеког

мој вечни Нишограде

.
једном је била

ма једном давно

хиљаду година верујем има

неразумвила

дуг опход Сунца око мог прста

једном је била

ма једном давно

и зимно лето и летозима

мека ко свила,ко стена чврста

.
нека ме она изнова има

тише од сенке будућег давно

у игри воде под времемостом

сред речи сахнутих

с медних уста

незваним гостом

.
грлим је тихо

грлим је плавно

грлим да траје

нетрајно сада, трајно у вјеки

јер ми смо били

стварно смо били

одраз белине, одјек одјека

неразум преки

Невена Милосављевић: Духовнице


Може ли се данас Србин сваки,
Међу собом побратимом звати,
Изаћ сам у цветно житилиште,
Погнут, скрушен ко на светилиште?

Отачником чокот лозе свити,
Самоумља храмове срушити,
Мудровањем, тихо преседити,
И с благошћу брату беседити?

Уме ли се данас сваки Србин,
Пресавити као прутић врбин,
Читат ону књигу старославну,
Погинут за веру православну?

Па у руке узети духовнице,
Да л’ орловске ил’ соколице,
Што калупи суве јаворове,
Пробирући их међу борове?

Зна ли Србин тајну созерцања,
Да грехова здела буде мања,
Да уз гусле спева војевање,
Страдање и часно бојевање?

Да дрхтаве затегне им струне,
И ђавола ко душмана куне,
Ил’ уз смирај у црноме вину
Дићи чашу уздрав душманину?

Уме ли се икад Србин сваки,
Међу собом и братима звати,
Као што се некад стално зваше,
Српска наша и Косово наше!?

Аница Илић: На граници света


И нећу те молити у сутоне снене
да дођеш ми…
ни пута до мене ти нећу показати…
и капке ћу спустити да не видиш
Љубав  што у Бескрај гледа…
и само ћу стајати ту,
на граници света и не света,
са немим питањем

Ненад Максимовић: Химна Љубави (I/3)


Љубав све чини Живим и Вечним,
Савршеним и Лепим.
Све, свако биће, њихов свет и живот,
јесте Савршени Израз, Врлина,
Живот Њеног Бића, Изобиља и Пунине Дивотности.

Рађање Љубави у души
величанственије је и лепше
него рађање сунца из океана.
Она је поезија наше душе,
чаробност Постојања
у Којем смо океан и сунце и небо,
и Дан и све Стварање
у распеваној Радости

Пунине, Блаженства и Среће.

Господар Величанства и Великодушности,
Радост неказива,
Љубав је Сновидно Ободрење,
Оживитељ и Обновитељ свега.
У душе наше Она је посадила Себе,
предивни Врт Лепоте, Светлости и Вечног Живота.
Љубав је Град срца наших,
Градина красотних цветова и мириса,
опојне Радости и Милине.
Свето Име Господње,
Љубав је у нашим срцима,
Она је Извир и Увир и Ток,
Пут Господњи у нама
у Kојем смо,
у потпуној Слободи,
увек Једно.

Божански Светлопој,
Свето Дивновидно Море без поморја,
Свехвална је Љубав,
јесте недодирљиви Носитељ Свега.
Љубав је Врт наших прса,
Слатких мириса Пролећа
Које не дотиче студен и умирање.
У Њему цветови никада цветати не престају,
они су наше душе, сунца која вечно сијају,
Дају и Примају Љубав, јесу Дисање Божје,
Знање, Виђење Себе у Свему.
Удах и Издах су истовремени,
јесу Сада у свему што је било, јесте или ће икада бити,
јесу Вечновеки Благопој,
Јасновиди Океан Светости,
Свесна Свест.

Првотност, Средина и Крајња Пунина Светлости,
Реч Светлословна,
Љубав је Која Љуби а нема уста,
нежно нас милује без руку,
лагано нам говори а гласа нема,
смеши нам се свепрозирним Лицем Сунца.
Сјај Њеног Бића Вечитости
најлепше је стање свих наших чула,
и изван њих,
јесте Свети Вид и Знање,
наше Истинско Постојање и Душа.

Пева Лира Духа Светог,
из Свесјајног Сунца извиру
непотрошни вали Живота и Блаженства,
ври Река Благодати, Слободе и Надахнућа.
Човек је неземљоделатни плод Љубави,
Дух Свети је из Духа Светог Љубогледаоца.

Магично вече 24, посвећено индијској уметности


Већ годину и по дана, у Београду, одржавају се вечери, оних који будни сањају, оних који граде један другачији, нови, лепши свет украшен Љубављу, Лепотом, Једнотом, Слободом, Радостима,..

Недеља, 19.јануар, 17 сати! Магично вече посвећено  поезији, музици и плесу Индије!

 

Предлажемо оснивачком тиму, Драгољубу Јовичићу и Нади Караџић, да крену пут читаве наше земље, од града до града,  и да куцање наших срца  концентрично почне да се распростире целим светом – баш одавде, баш из  Србије.

Драган Симовић: Веруј!


Љубав је Истинита Светлост.
Онај кога љубимо,
бива озарен Светлошћу, и
Светлошћу нам, благодарјем, узвраћа.

Веруј!
и кад нико не верује,
јер ти знаш оно што нико не зна,
зато и верујеш.

Твоје знање није од овога света,
и твоја вера није од овога света.

Ти си дошао на знању
и ти јеси знање

о којему нико ништа
не зна.

Ти верујеш,
зато што знаш
а не знаш да знаш.

И зато – веруј у Љубав! и онда кад нико у свету
не верује у Љубав; јер ти јеси Љубав која покреће
светове и звездана јата.

.

-Извод из лирских записа-

Владан Пантелић: Ноћас сам био…


Ноћас сам био весело дете у Индији
Качио се за Месец са другом децом
Бројао и гуркао мале беле кумулусе
Који лакашно мирно пловљаху небом
И јуркао лептире велике као папагаји

Посматрах садуе у белим хаљинама
Што се лако у лепе птице претварају
Јогин у пећини косе сплетене у пунђу
Тамнопут жилав врло снажних мишића
Гледао ме дуго продорно мојим очима

Друга пећина – дугачка стара кундалини
Упиљи ме и палацну двокраким језиком
У трену ми избуди свих девет жив-вира
Хладном водом са извора угасих ватру
Из уста љутог ричућег локалног змаја

Од воде се пробудих потпуно мокар
Мокри су били и кревет и постељина
И сви бочни зидови и под и таваница
Пробудих се натопљен Водом Живота
Што животворно тече и јавом и сном

(Фото: Пећине Аџанте)

Марија (Јакшић) Венигер: Огањ Живота – Мистика Варанасија


Реалност ноћи тог 9-ог јануара за мене јесте – излазак на станицу из воза, који је у старту каснио 10 сати, и стигао на коначну дестинацију после нових 18 сати. Преиспитивала сам се возећи се тим путем и гледајући кроз прозор – о проласку времена и слободи кретања.. Полако сам стизала, добрано сморена. Коначно, десном ногом крочих у Варанаси, или Бенарес, старо име, или, још старије – Каши.

Град Бенарес је старији од 4500 година, и у њему без престанка живе људи.Заправо, то је  најстарији живи град на планети. Првих десет корака… удишем некако друкчији укус ваздуха, опипљиво тежак и густ, друкчије густине и запремине. Обузима ме осећај чудности, чуђења.. Већ се радујем јутру… Спавамо у некој соби код чамџије са реке. Освићемо у магли првог јутра Бенареског, смрзути до онесвешћења. Излазимо у шетњу и у потрагу за новим домом, право на шеталиште поред реке Ганге. Ганга је Божанство и Мајка. Мајка Ганга даје живот милионима људи и другим живим бићима. Верује се да прочишћава све грехове. Научно је доказано да има врло специфичан хемијски састав. Извире у земљи снега, на Хималајима. У мом видокругу измаглице, и слухокругу, тренутно је и хиљаду песама птица, које се буде и лете свуда..

Чини ми се да ми се – причињава.. Понела сам фотоапарат и рекла себи да ће ми дом бити тамо где усликам прву фотографију. Девет и десет изјутра, испред Тулси гхат-а, и паф! – прва фотографија. Шетамо даље и ја сликам непрекидно… Одједном, у магновењу, приметисмо да сунце већ силази из зенита, и одлучујемо да се вратимо до собе. Време је да нађемо кућу. Забезекнуто примећујемо да смо били у шетњи осам сати, и да сам ја направила тачно 386 фотографија, а да се ја, некако, не налазим ни на једној, Схватам да сам све време, уствари, у чуду. Потпуна фатаморгана стварности…

Враћамо се,. Поново видим натпис ‘тулси гхат’. Застајем да попричам са првим човеком на кога наилазим. Он нас води до другог човека. Овај други нас шаље у зграду полицијске станице. Трећи човек нам,спрат изнад, показује собу, 3 са 5, са малим жутим прозором и купатилом, где се налази кофа са грејачем за воду и чучавац. Кажем Марету, мом партнеру, да нам је овде одлична кућа, и даће нам човек плинску боцу, имамо и кухињу..Маре пита за Јога салу.Човек нас упућује на високе мердевине које воде на празну огромну терасу, са погледом на миран део Мајка Ганге. Тераса постаје сала за бар педесет практиканта Јоге. Немац Маре је срећан јер ће моћи да се асанизује у најлепшем амбијенту. Усхићено дајемо човеку шездесет евра и тиме постајемо власници, наредних месец дана, дома у Бенаресу граду. дома без иједног огледала.

Првих дана у Бенаресу дешава нам се, наизглед, стално иста ствар. Изађемо на улицу из куће, направимо осамнаест корака, и на сред улице станемо ћутке, обоје у истом трену. Ни не погледамо се, само тако, силом неке огромне гравитације, будемо укопани на средини улице, и онда се бинарно помножавамо у Бенареском запрепасту. Стојимо док око нас живот ври и зуји на све стране. Пролазе рикше, мотори, краве, водени бизони, козе обучене у дечје џемпере, мајмуни који краду воће, папагаји који креште, петлови који кукурицу, патке које патадачу, и деца малена, која пужу по путу, трактори који их заобилазе, човек који брије другог човека, жена која пиша, кучићи који спавају језика исплажених, већа деца која трче са змајевима шареним. Све у видокругу наликује на невероватну фабрику живота.

Ми стојимо и даље као да смо укопани. Погледамо се ћутке. Нама у сусрет корача жена, чиста као суза, уредно опегланог, тамноцрвеног сарија, хода поносно, а и понизно. У рукама носи тањир са храном. Иако добро знам за скривену камеру свог зивота, мислим да бели брадоња, који гледа одозгоре, баш задовољно суче брке, док нам жена доноси храну, нама укамењеним на сред улице. Али, не! Није храна на тањиру за нас већ за краву чију балаву њуску ни не примећујем на свом рукаву. Померам се док жена, најсвечаније. приноси тањир краљици крави. Крава краљица завршава последњи лиз са тањира, жена је помилова по глави, дотаче своје срце склопљених руку, наклони се и… оде. Очи ми се пуне сузама од неке неизрециве, рекла бих – свечане радости,

Читам рекламу на књижари – Књиге за информисање, интелигенцију и савршеност. Маре и ја се погледасмо и истог трена праснемо у смех… То је био наш први глас после немих 18 минута тадасане. Овде центрипетална сила пркоси центрифугалној…и обратно. У магичном мимоходу огледам се у живљу Бенареса. У сваком зивоту видим одраз своје душе. Радост ме испуњава, срце ми поскакује… Охх, како је Живот леп!

Бела коза, у друштву беле краве и белог телета, стоје на црвено -тиркизним степеницама које су спуст до Лакшми гхата (гхат-клисура), до обале Ганге. На послењем степенику наилазимо на фрулаша са две кобре. Задржавам се у разговору са кобрицама – сестрицама, бар пола сата.Правим фантастичне фотографије, а од кобрица свакојаке мудрости чујем. Ходамо даље, све смо ближе…Шивала гхат… Гледам дивне куће које су људи тада правили, пре хиљаду година и хиљаду дана.

И куће су живе у Бенаресу граду! Пуне су лепоте и мудрости, мислим у себи, док радост која ме је захватила не јењава. Низ црно-беле степенице силазе водени бизони. Њихов чувар, човек у танком пешкирићу око струка, на тананом телу, које је попримило облик тела водених бизона…  Сликам га док им он, окупан сунцем, мазе уљем рогове.

Љубав и пажња, чистоћа и јасноћа, пријатељство и служење, отелотворише се у овом човеку кога гледам, са  пуном пажњом. Поздравом га изводим из његове посвећеничке акције, и он ме, коначно, погледа са својим тако милим и исправним очима, да ја хоћу одмах да се расплачем. Како је овај човек диван! Гледам га дубоко у очи и огледам се у језеру мирне радости…

ОМ, хари ОМ! кажем и уз наклон се окрећем и одлазим повучена неким чудно слатким мирисом паљевина. Бурнинг гхат, ох, то је тај део. Успоравамо кораке док нас свита обучених мушкараца у нова бела одела престижу. Певају песму посвећене Богу. Шесторица носе на раменима дугачке штапове са чаршавом растегнутим између, а на њему се мртав човек дрмуса. Мртвац је обучен у свеже бело одело, као и његови живи носачи, дрмају му се стопала, а уста су му широм отворена. Пратим им корак и опијена сам њиховом песмом. Спуштају га на земљу шеталишта, док се козе поносно шеткају около, као да парадирају. Мртваца посипају са цвећем, пале миришљаве штапиће и спремају дрва за кремацију. Одједном видим децу, која као да утрчавају у филмски кадар, како трче за змајем који нежно слеће, тик до мртваца, и петорица скакућу, ко ће пре да га дохвати. Каква игра и смена схватања, живота и смрти!..

Једна жена пере веш, баш ту где просипају неизгореле кости. Друга жена баш сада излази из воде где је молитвено зарањала три пута. Чека је кћер, лепотица, која је ту већ прострла свој шест метара дуги сари, да се суши. Суши свој црвени сари опран у човечијем пепелу! Ове две жене су толико лепе да се двоумим – да ли су виле или су овоземаљке, живе, обичне. Најлуђе је ако човек упадне у чудо па има дилему – ко су ходајући мртваци, а ко су живи људи у најживљем живљењу својих живота. Како их разликовати? Да ли живот мора да има смрт, и шта је то смрт??  Знам јасно и знам сада и заувек да Живот никада не умире.

Чујем ‘пук’ и окрећем се ка чину кремације и видим да је леш већ у пламену. Одмах повезујем да је ‘пук’ било пуцање лобањице. Прво пукне лобања и последња изгори карлица, седиште тела. И наравно – нико не плаче.

Препознајем мртвачевог сина по томе што га управо шишају до главе, певавају му све пригодне песме, потом га окупаше са Мајка Гангом, намазаше уљима и бојама..Све се то дешава ту на лицу места, оном лицу месту које нема наличје..Друкчија перцепција живота… и смрти. Опијена мирисима живљења и умирања немо стојим. Стојим јер постојим, а местимично и повремено ми се чини да се одлепљујем и за небо залепљујем…

Одједном чујем кукурикање. На сто метара од мог асанизовано-укопано-левитирајућег тела спазих петла са најлепшим перјем, у блиском сусрету са пријатељицом козом у црвеном џемперу. И они су нешто расправљали између себе.

Ходам мало убрзано, фотографишем и кроз главу ми пролеће мисао, као песма:

Као што је овај леш сада

И ја једног дана бићу.

Не заборави!

Нећу заборавити!

О, што је овај леш сада?

И ја једног дана бићу.

 Не заборави!

Нећу заборавити!

…Постоје догађаји у којима само један призор који се види очима може да изазове ултимативну промену у нечијем зивоту. Живети у Бенаресу је прича која има своју поенту у сваком тренутку свог трајања.Тренутку вечности. Са огромном захвалношћу клањам се Креатору Живота што ми је отворио пут и очи да јасно сагледам да је један човек цео космос, и да је цео космос она коза у црвеном џемперу што се свађуцкала са петлом.

Онај ко је жељан те спознаје, те лакоће и радости постојања, можда мора на далек пут, код Мајке, у Индију. на обалу Ганге, у Варанаси, у Бенарес,.у Каши. Траговима малих зелених кломпи…  По Знање, интелигенцију и савршенство …

*

Владан Пантелић: Марија (Јакшић) Венигер

Марија Венигер је била глумица са изгледном каријером. Но, у њој се појавило јако незадовољство животом и послом. То су, за њеног првог учитеља, били знаци да је спремна за стваралачко истраживање живота. Он је могао да види вребајуће сенке њених самскара прошлости, и тихи зов високопозиционираних духова њене будућности, и он ју је послао у Индију. Није јој рекао шта је видео, јер би се уплашила од тога и не би кренула на пут. Видео је да она може да победи страхове и друге изазове.

Марија је, без много натезања, кренула у непознато. Водила ју је висока интелигенција, отвореност срца и неизмерна храброст. Водила ју је и вера у учитеља и силна, силна вера у Творца. У Индији јој није било лако. Трагала је, лутала без јасне спољашње и унутарње сврхе, веровала у свој инстикт и своје визије, доживљавала велике успоне и падове.

Упознала је многе Гуруе и ламе и њихова учења..Њено срце је, после вишегодишњег лутања, препознало Гуру Ајенгара, велемајстора јоге, и његов систем учења. Ајенгар је до танчина разрадио сопствени систем јоге, заснован на вишевековној традицији. Дао је математички прецизна упутства како се, сасвим тачно, тело поставља у сваку асану, и тачно време боравка у њој. По закону – Како горе – тако доле, делује и обратно – Како доле – тако горе. Када се практикант постави исправно у одређени јога положај, и држи тај положај тачно време, тело мења ум и свест. Јога је способност човека да се потпуно усмери на један објекат, или један циљ, и да ту пажњу може да држи неометеном. Сада је Марија, са својим мужем Маркусом, лиценцирани предавач, преносилац знања Јоге по Ајенгар систему, за Србију и за свет.