Драган Симовић: Плаветна горја у даљини сутона (23)


Походиће ме Пријатељ Незнан
Из далека света тишине,
У сутон вечерњи од пурпура,
Кад цвао буде
Багрем бео.
*
Овај свет је, гле, тамница
Души благородној!
*
И далека звездана јата
У нама пребивају
*
Само једна једина Реч
Изречена у Великом Духу Љубави
Спасиће свет и ине светове

Фото: Никола Педовић. Горњи Дубац – Гуча

Драгица Томка: Киша – сузе


Киша
добује у ушима,
замагљује поглед,
чини ваздух течним и мокрим.
.
Киша
цури низ моје лице,
покушава да спере тугу и сету
и кваси ми усне неме и затворене.
.
Да ли је то киша?
.
или су то сузе
које добују у мојим ушима
покушавајући да пробуде
сву тугу из моје душе.
.
Или су то сузе
које теку низ моје лице
покушавајући да сперу
сву сету из мога срца.
.
Чини се да су то сузе
.
јер киша нема
тај горки укус соли.
Киша нема
тај укус туге из душе.
.
Кишно вече, корачам, 08.нов.2003.

Д.Т:“Латице Булке“

Драган Симовић: Тамо где је мржња Бог није присутан


– Ратник који улази у битку с љубављу с љубављу ће и изићи из битке.

Онај кога уводи мржња у бој, с мржњом ће и скончати у боју-

Љубав према Србији и Србству подразумева, свакако, и љубав према Богу и Природи, као и љубав према свим бићима и створењима Божјим.

А можемо и овако да кажемо: најпре љубав према Богу Створитељу, па затим љубав према Мајци Васељени и Мајци Природи, те иза тога љубав према Србству и Србији.

Јер онај који љуби Бога Створитеља, Васељену и Природу, љуби, зацело, свој Род и своју Родину, своју Домају.

Онај ко путује Путем Светлости зна само за љубав.

Он не мрзи никога и ништа.

Мржња је најподмуклији човеков непријатељ.

Ко истински љуби Род и Родину живи само за љубав.

Он љуби Род и Родину, али уопште не мрзи ни највеће душмане својега Рода и Родине.

Такви су бивали најдичнији и најславнији србски ратници кроз векове.

Такве је кроз све ратове, битке и бојеве водила само љубав, божанска љубав.

Ратник који улази у битку с љубављу с љубављу ће и изићи из битке.

Онај кога уводи мржња у бој, с мржњом ће и скончати у боју.

Јер, тамо где је мржња – Бог није присутан!

ТИКВА –чуварица доброг расположења


Тиква, тиквица, дулек, бундева, мисирача, луфа, бела бундева, белокорка, лудаја, бела буца, будимка, мускатна тиква, судовњача, бела лудаја, дудања, бундевка, жута тиква – различита имена и врсте ове једногодишње зељасте биљке, чија дужина стабла може да премаши и 10 метара.


Садржи скоро 90 одсто воде, много протеина, киселина и угљених хидрата а њена жута боја указује на то да је и богат извор бета каротена. Од неких врста прављене су посуде за воду  у којима је вода дуго остајала хладна
.
Цветови су јој жути, крупни, звездасто срцолики. Биљка развија посебно мушке, а посебно женске цветове.

Најинтересантнија прича о тиквама, испричана је у афричком племену Догона. По  предању тиквицу је Врховни Бог претворио у материцу из које су се родила сва створења на нашој планети.

На нашим просторима, заједно са житом, орасима, сувим смоквама налази се на трпези за Бадње вече. Народно веровање је, да ако желите да вам деца буду дебељушкаста ( што је био синоним за здравље) онда прво што треба да поједу у божићно јутро је – комад печене бундеве .
.
Бундеви у част, широм планете одржавају се весели фестивали, па тако и код нас у Банату, почетком октобра. Кикинђани тикву лудају сматрају толико важном да су јој посветили читав празник, „Дани лудаје“ који се припрема скоро читаве године и слави као велики вашар .

Познате су маске од издубљених тикви коледарске, покладне!
.
Тиква је чувар доброг расположења, јер садржи аминокиселину која подстиче излучивање серотонина, хормона који ствара ведро расположење и осећај среће!

Извори: Тикве; Лудаја; Бундева, краљица јесени….и.сл..

Словенка Марић: Ближњи


У одајама већ сипе зидови.

Са амином неумољивог

још једно лето господње стреса прах

по безнадежним стварима.

Како чујно је одсуство ватре и будилника.

И полуслепа окна без сврхе су,

сем што на очиглед им дрежде вране

и воћке у врту видно старе.

.

Па зар је чудо, одиста,

што каткад нађемо јецај у шкрињи,

под иконом Светог Георгија.

Зна се,ближњи су срце везивали у чвор.

Ближњи су отпутовали незнани нам

док смо раскивали божје зрно,

док смо љубили Хеладу и пергамент,

и сијасет леполиких утвара.

.

Ни безусловност наде не чуди,

препуна су доказа скровита места,

знаци сабрани да се родослов вида.

Какве ли ироније у жудњи за светлом страном.

Док су овенчани, ташти и надобудни.

по повести духа олајавали смрт,

овде су ћутке спремани завежљаји

и молило се за наклоност провиђењу

да се не ремети редослед.

Марина Ивановна Цветајева: ***


С мишљу неком, тек онаком
Скривеном, ко благо тајно:
Крок за кроком, мак за маком –
Обезглави врт случајно.
.
Тако ће у лету раном,
На крај поља, у присоју:
И смрт руком развејаном
Откинути главу – моју.

Фото: Марина Цветајева; Википедија

Драган Симовић: Плаветна горја у даљини сутона (22)


Велика Душа Тесле
.
Даници Алтес, посвећеној души
Белих Словена са Стрибора.

.
Непознати Пријатељи
Из далеких светова
У сну ме походе
.
Откривајући ми Тајне
Великих Сневача из Будућности
.
Оних који су се
И у минулим вековима
На Земљу низводили

Верица Стојиљковић: Рашири ми крила


Рашири ми, сапутниче, крила

Понад облака да летимо!

Плашим се, пашћу,

Заборавићу да сам вила.

.

Потрчи, сапутниче, шумом,

Пратим у стопу те ја,

До корена храста,

Да напијемо се, његовом водом.

.

Пољуби ме, сапутниче, жарно

Загрли ме рукама, гранама

У безкрају да застанемо,

На нашем месту, ван времена.

Ива Симовић: Преслица


Увод          Преслица се налази у мојој породици четири генерације. Првобитно је припадала мојој прабаки по деди, Јелени, која је живела у Банату у селу које се зове Велики Гај. Она је ту преслицу добила када се удала и на њој је радила до краја свог живота. Како је Јелена ту преслицу добила, нико од живих рођака не зна, а они који имају одговор на то питање, више нису са нама… Када се моја бака, Моравка, удала за Јелениног сина, Ђуру, Јелена јој је поклонила преслицу. Међутим, преслица није коришћена само у бакиној кући, већ ју је она користила заједно са Јеленом. Преслицу су, по потреби, преносили од једне до друге куће, како је којем домаћинству била потребна.

Дескрипција артефакта    У то време, ова преслица је била једна од многих које су постојале у готово сваком домаћинству. Под утицајем све веће индустријализације смањивале су се потребе за овим предметом, док временом није потпуно избачен из употребе. Преслица је била ускладиштена на тавану, где је остављена на милост и немилост зубу времена и где су црвоточина и пауци изградили своје царство. Приликом једног сређивања тавана, бака је решила да преслицу поново стави у употребу, али овог пута са другом функцијом-да као украс представља симбол једног времена које је прошло. Она ју је офарбала у зелену боју и поставила да стоји у конку. Временом је преслица променила многа места, премештана је тамо-амо, сметала новом намештају, „гурала се“ , сметала на пролазима и на крају је опет враћена на таван. Тамо је стајала годинама и никоме није сметала, толико је била неприметна да је била већ и заборављена. Тако би и остала тамо и вероватно иструлила да се није моја мајка сетила да она постоји и решила да је узме. Она је рестаурирана, донета у Београд и заузела место у дневној соб

Преслица је направљена од дрвета.  Висине је једног метра и ширине пола метра. На себи нема пуно орнаментација. Једино где је декорисана је при самом врху, где су урезбарене криве линије. Дрво је нагрижено црвоточином. Папучица која покреће точак преслице је замењена, јер је оригинална папучица потпуно иструлила.

Културна биографија   Ова преслица, као и свака друга, била је ознака рода. Искључиво су жене користиле овај предмет, како за рад тако и као симбол женске солидарности. Конкретно у овом случају – моја бака и њена свекрва су користиле рад на преслици као једну од ретких ситуација када њих две могу отворено да комуницирају, да се посаветују, поделе бриге и проблеме…

Интерпретација културне биографије   Друштвене групе које се окупљају око овог предмета, како сам већ навела, јесу жене. Овај предмет се најактивније користи у периоду мануфактуре, када је индустрија биа на самом почетку и када су се домаћинства ослањала искључиво на сопствену радиност. То је био период када су мушкарци привређивали, радили на њиви…а жене су остајале код куће и водиле домаћинство – чистиле, кувале, преле итд. Умеће рада на овом предмету се преносило по женској линији, мајке би показивале ћеркама како да раде на преслици и то би сем пуког подучавања био и моменат дружења мајке и ћерке.

Закључак   Данас преслица у мом дому има разне улоге, али најважнија је она која je латентна али врло присутна – буди разна осећања, знатижељу о прошлим временима, носталгију за истим, за неким људима које смо волели и којих се радо сећамо. Више нема функцију због које је направљена, не може се прести вуна на њој, јер су време и немар узели свој данак, али ипак заузима веома важно место у мојој породици као сведочанство прошлости и једног потпуно другачијег начина живота од овог какав сви ми данас живимо.

Фото: Преслица; Википедија