Милоје Стевановић: Зарадили ко чела на брусу


Једне прилике, кад је Наде чито струјомере, замоли га баба Мара да, кад доспи, дође да јој уведе светло у шталу. Обећа Наде. Позове он једног дана свог колегу Душка Срђића да му помогне да учине севап баби. Затегну они АТГ жицу с куће на шталу, уграде конзолу с керамичким шољама, направе фасунг, привију сијалицу од 60 свјећа, ударе прекидач и то онај „о-ге” – све по пропису.

– Јој, ђецо, кад би ми ударили тако и пред шталу млого би ми згодно било, кад се увече намируе стока, да се не заврзуемо по мраку.

Кад и то уредише, види баба да им посо иде руке, па иг умоли да то нареде и код свиња. Па у качару. Вели кад одем тамо стално се, пуста, сврзем за неку шедрњу. Јанпут замал врат не сломик.

Кад су све завршили и почели да пакују алат и остатак материјала који су доњели о свом трошку, вели им баба:J

– Јој, ђецо, вала ви ђе чули и ђе не чули. Дабогда се усрећили. Срећа ви пјевала. Да вас нудим д-останете на вечери, знам да журите. Окраћо дан. А да вас нудим да платим, знам да нећете да наплатите. Ал бар да вам баба

дадне по коју дуњу. Има да вам, на-љепту, замиришу собе.

Тако су Наде и Дуле на свом првом хонорарцу зарадили ко чела на брусу.

Ал што јес јес: валила иг баба Мара по селу на сва уста. А и диље, кад оде на пијац и коеђе. Те како су златни. Те како уста имају а језике јок.

Те како не шћаше да вечерају, но се снебивају, а она иг нудила.

Те како не шћедоше да наплате ко да се не ваља, а она иг ћерала по авлији

д-узму паре. Те благо мајкама кое за њиг дадну шћери. Имаћеју више среће но памети…

Кој ти га зна и да л би се Наде и Дуле иженили да иг баба Мара није окивала у звјезде код коеког. Коекад. И коеђе.

Вукица Морача: Жеље


Желим ти да

Срце постане разумно,

А разум срдачан,

Да живот буде вечан.

 .

Да ти душа пева

У плавој боји,

Да се дух и свест

Ничега не боји.

 .

Да ти живот

испуњава радост,

а тело здравље

и вечна младост.

 .

Да сви твоји дамари

Плешу са васионом

И препустиш се току

Срећном и пријатном.

ЈАБУКА у предању


У усменом предању Словена јабука се неретко сматра за дрво света, а њен плод прати најзначајније тренутке сваког појединца: рађање, венчање и смрт.

Јабука је једна од основних жртви при обредима везаним за плодност али и претке. Као таква она представља основни дар, нарочито оболелима, јер у народном лечењу има разнолику употребу.

Користи се као позивница и као знак гостопримства.

Најзначајније место добија у свадбеном обреду који започиње просидбом у виду уручивања јабуке девојци, и наставља се бројним радњама у којима се користи као симбол љубави и плодности.

На митолошком нивоу златна јабука је та која означава спајање божанског пара, даље обезбеђујући плодност и родност усевима, но, исто тако може представљати и громове, испољавајући своју разорну снагу.

Ово воће представља извор радости и благодарности.

Држање јабуке у руци (као и нара), гест је који је оставио траг у уметности и владарској идеологији кроз куглу или сферу у руци. Кугла као свет, вечност, сведржитељство. Обично је у левој руци, потом је хришћанство усвојило и на њу је постављен крст.

Иконографски се уобичајено представља са архангелом Михаилом који је држи у руци.

Постоји веза између византијских јабука које репрезентују доминион у руци и турског веровања у “црвену јабуку” – метафору за светску доминацију, кроз древни мит о универзалном суверенитету симболизованом у јабуци. Црвеној, због љубави према нацији. У последњих сто година симбол је пантурцизма, који су турски националисти позајмили од Византије.

Изненађујуће се ретко помиње, у Старом Завету, по својој прилици јер на Блиском истоку није била распрострањена због топле климе која јој не одговара.

Уврежено мишљење да су Адам и Ева загризли баш јабуку дошло је са Запада, раширило се и актуелно је до дана данашњег. Св. Августин је неодлучно прихватио могућност јабуке као плода греха. Забуна је настала, највероватније, услед латинског превода Библије – Mālum је реч за јабуку (плод), а mălum је реч за зло или несрећу. Разлика је само у дужини самогласника. Као и код речи malus, малициозно и malus јабуково дрво. Фонетски идентитет утицао је на семантику и допринео сумњи ка злом карактеру воћа.

Јабука је плод који одржава младост, симбол обнове и свежине. Зато је била посвећена Афродити и Хери, и словенским божанствима Лади и Живи.

Душан Божић – Литература: Мирјана Детечић – „Зелена јабука у епским песмама”, „Зборник у част Марији Клеут”, Филозофски факултет, Нови Сад, 2013

Radoslav Katičić – „Zeleni lug“, Ibis grafika, Zagreb, 2010 – Веселин Чајкановић – „Речник српских народних веровања о биљкама”’, Српска књижевна задруга, Београд, 1994 – Центар академске речи Шабац; Слика: – Јаблко – Душан Божић

Драган Симовић: Будућност припада духу божанског стварања


(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 01

Још мало, још само мало, и све владе света биће у расулу.

Немири, страх, пометња и бежанија, захватиће све владе, све земље, све народе.

Биће то коначан обрачун народа, са својим издајничким владама.

После овога, ниједна влада света неће ни помислити да буде издајничка.

А неће ни бити влада, јер ће сам Народ бити –

Влада!

Још мало, још само мало, и све издајничке владе света наћи ће се на сметлишту повеснице.

О тим владама, већ колико сутра, нико ништа неће знати.

Остаће заувек безимене!

 02

Све невладине организације света, иза којих стоје западне обавештајне службе, служе Империји Зла.

То је Рептилофилија, која верно и понизно плези Рептилији.

Србија је пуна тих људских изрода, те људске погани.

Не, нису они србски изроди (јер Срби и нису!), већ последњи људски изрод и отпад –

шудре, парије и палије!

Долази време, и већ је дошло, када ти изроди људски нигде у свету неће имати уточишта.

 03

Да није рептилских религија, сви би словенски народи били – Један Народ, Један Род.

Туђинске (душманске) религије растурише Аријевско Биће Словена.

Од Великог Рода разроди се и одроди мноштво неких међусобно завађених племена, која су лак плен, и јевтино робље,  за сваког тиранина.

 04

Аријевски се Словени неће никада сабрати и ујединити, све док заувек не одбаце душманске религије.Те религије су једино зато и смишљене – да се растури Духовно Језгро ВедСрба и иних Аријеваца – да се растури и пороби!

Али, то мора да крене изнутра, из Унутарњг Суштаства.

Свако сам са собом мора да дође до тог познања.

Зато што су душманске религије  чинима и мађијама поробиле и Ум, и Срце, и Душу свих словенских, свих ведсрбских народа.

 05

Старо доба јесте доба религија; Ново доба јесте доба Духа Стварања.

Религије нису спајале народе, већ су их раздвајале.

Вечити грозни ратови у име ове или оне религије.

Мржња је владала Старим добом.

Мржња и грозота пустоши.

Религија није Вера, није Знање, није Свест; религија је сушта опречност и супротност свему томе.

Шта значи бити религиозан?

Најбољи пример за то јесу комунисти и бољшевици, као и ини сатанисти.

Сатанисти су, можда, завршница религиозности Старог доба!

06

Бољшевици су били дубоко религиозни.

Између њих и сатаниста нема никакве разлике.

Праискона и бесловесна мржња према свему племенитом, узвишеном, дичном, часном и лепом!

Бољшевици, сатанисти и глобалисти – то је једна те иста рептилска религија.

 07

Све старо мора да умре и нестане, да би могло нешто ново да се роди.

Религије су прошлост, а будућност припада Духу Божанског Стварања.

Зашто су религије прошлост?

Зато што су вековима, свуда по свету, сејале само мржњу и зло.

Иза религија, на Мајци Земљи, осташе стотине и стотине милиона гробаља.

Сви религиозни народи,  дан и ноћ, размишљају само о једноме – како ће да сатру и затру неке друге народе који припадају неким другим религијама!

smart

Радица Матушки: Мој месече


Мој месече, фењеру поноћни,

јутро дође и ти си заспао.

Твој је сјај и од Сунца моћнији,

видело си тами даривао.

.

Светла лучо, љубав ти врлина,

у твом срцу цветак процветао.

Срећно јесте, небо што те има,

Даницу си звезду надjачао.

.

Мој месече, зрак ти топли љубим,

што земљицу милује пренежно.

Не, не желим тебе да изгубим,

заволех те, то је неизбежно.

.

Дар живота ти си сребрнасти,

моћ упијаш, али моћ и дајеш.

Одсјај твој је камен платинасти,

сто облака, ти се не предајеш!

Фото: Пун месец: Википедија

Весна Зазић: Љуби ближњег свога


„Љуби ближњег свог као самог себе!“

Рекао је Господ кад нас је створио.

Зар смеш да мислиш да не важи за тебе

када је Он свакоме врата Раја отворио?

.

Молио се за оне који су га мучили

јер су љубав и милост Његова суштина.

Од Голготе би требало да смо научили

да је земно тело безвредна прашина.

.

Зато духа свог непресушно врело

треба да чувамо и љубављу хранимо.

Нека тече спокојно,бистро и цело.

Чистом душом у себи Христа бранимо.

.

Не злопамти кад те ближњи повреде!

Повређујеш и ти!Је л’ те то зачудило?

Пољуби свакога за нанете ти увреде.

„Не суди да се не би теби судило!“

.

Нека те туђа срећа увек обрадује.

Радост је већа што се више дели.

Тужноме када се лепа реч дарује

у трену,тај дар обојицу развесели.

.

Дивно је кад ти љубав звони душом.

Дозволи да такав спокој уђе у тебе

да не луташ огорчен,обавијен тмушом.

„Љуби ближњег свога као самог себе!“

Момчило Игић: СавршенаСуштина (4)


„ Волите Бога свом душом својом, свим умом својим, свим срцем својим и волите ближње као самога себе.“

Нисам рекао да притисак не треба више да постоји нити ћу то сада рећи, рекао сам да нам нису више потребна негативна искуства уколико смо на-род. Притисак је још увек неопходан ради буђења а онај ко се пробуди притисак више и не осећа, што значи да је притисак и тест.

За народ није спас да падне влада јер је до сада много влада пало а народ тиме није ни мало спашен.

Его онога који преузме власт, по обрасцу, преузима све од

његове свести, сву његову искреност и добре идеје и претвара у егоизам, а тада наставља са притиском тамо где је његов претходник стао, што је у овом времену основна улога власти, по Божјем плану.

Мора неко да врши притисак али ко га врши тешко њему.

„Мора неко да ме изда али ко ме изда тешко њему.“

Овај образац се завршава када људи стигну до крајње тачке када се може ставити тачка на све драме кроз које народ пролази.

Его преузима али само изгледа да све што преузме он претвори у егоизам. Све што его преузме пролази кроз кукољ

26

као кроз цедиљку и поприма природу кукоља. Не може се заобићи јер живимо живот кукоља па је у првом плану само он.

Све што мислимо је кукољ а само када је укључен и већи интерес то препознајемо као нешто негативно, као егоизам.

Када бисмо живели наш живот, живот из Суштине, не би било егоизма иако би его и даље био ту.

Не можемо одбацити све мисли али све можемо назвати правим именом. Све мисли су кукољ што значи да нису наше, немају нашу природу, све оне имају исти ток, како да постанемо богати или познати и слично. Ако само гледамо и исправно видимо, пре или касније гледање постаје доминантно а оваквих мисли је све мање.

Мрзи ме сада да објашњавам зашто правим скок.

Рекао сам скок а не сок. Припреми се за скок а после можеш направити паузу за сок.

Мрзи ме кад мрзнем.

Родитељи не знају шта да мисле запажајући огромну лењост код тинејџера, а њих то Творац зове да се умире, да их узме у загрљај, да их смањи и опреми неограниченом Љубављу.

27

Тинејџери као и њихови родитељи не схватају процес и прилике пропадају а лењост обично прерасте у лошу навику.

Не одазивање на позив може да доведе до депресије ако се не предупреди напорним радом.

Напорним радом се делимично могу попунити празнине настале иза пропуштених прилика.

Зима има лице Творца а лето Бога.

Зими се све смрзне и свака активност замире, улази се у мир, у загрљај Творца који је сигурна кућа, заштита од свих непријатности, одмориште али и кућа исцељења.

Израз Ничега је вакуум у коме влада веома ниска температура, апсолутна нула, коју и ми можемо поднети али само у загрљају Творца као што можемо поднети и високу температуру на Сунцу, само у загрљају Бога или захваљујући Љубави супротних полова.

Када „мраз“ или „мрзи ме“ дочекамо добродошлицом Бог у нама ствара температуру Љубави.

Дакле, када осетимо да нас обузима лењост или хладноћа то је идеалан тренутак да се препустимо миру, стању без икаквог покрета, ни физичког ни умног, то није време ни да се мали прст на нози покрене нити да се праве планови и постављају циљеви. То је време када смо у ставу брода који

28

је бацио сидро и у месту се зауставио. То је стање потпуног мира…овакав мир обавезно прати процес смањивања јер је то тако у природи Творца…У потпуном миру видимо атом водоника код кога се један електрон непрестано, равномерно, окреће око једног протона који је у стању потпуног мира. Проширимо ову слику и видимо да је овај атом у нашем срцу али знамо да то није атом материје већ да су то Бог и Творац, духовни атом.

Такав атом на том месту је наша Суштина, која постаје наш живот када на њу обратимо пуну пажњу јер оно

што је у пажњи постаје део живота. Пажњом кроз Свезнање, Суштина оживљава а она сама је извор нашег живота.

Само веруј свакој речи и не покушавај ништа да постигнеш јер ово је само игра али она једна једина, посебна, која није са овога света.

Можемо правити и грешке али ја се грешака не плашим јер се нико у игри не плаши да нешто погреши.

Да вам кажем једну ствар, а то су две ствари.

Једно у два и два у један.

29

У Суштини влада закон једности и рекло би се да је све једно, док с друге стране, рекло би се да је све као једно а уствари су два, Бог и Творац.

То је могуће само у Савршеној Хармонији.

Суштина је супротни пол у односу на Површину, на спољашњи свет, што значи да је све супротно па и логика.

У овом свету све што постоји представља Нешто, док би у супротном полу, оном свету, све што постоји представљало Ништа.

Све што има један свет други нема и обрнуто.

Када бисмо се нашли у оном свету рекли бисмо да ту нема ништа од онога што нам је познато.

Али има ништа и ништа а ово Ништа је оно од кога је све настало и које може све, без ограничења.

У овом свету све је супротно, све је блокирано и ограничено.

Мушки принцип блокира женски и обрнуто.

Овај свет је као замрзнута слика на екрану, развучена и прилично укочена али баш зато сасвим прегледна.

Неко би рекао да нисмо блокирани, да се ипак крећемо, да живимо. Да али уз који напор и колику помоћ, биљака,

30

животиња, целе планете и целог универзума. Основни закон овог света је ентропија.

Живимо у затвору из кога се слободно излази само „Нојевом барком“.

Овој барци су врата затвора увек отворена и за свакога ко се на њој нађе затвор више нема природу затвора.

На овој барци смо у сталној вези са Суштином, ту смо носиоци Бога и нигде другде.

До сада на овој барци никада нисмо а то је једино место на којем човек треба да јесте…и биће од сада.

Не живимо живот човека већ живот наркомана који се увек завршава смрћу а ако при том узмете и хероин само га додатно скраћујете.

Смрт је поуздан знак да нисмо живели наш живот.

Живнемо када се упропастимо. Навикли смо се да задовољство налазимо правећи минус у односу на уобичајено стање и тако успостављамо струјни ток а када осетимо струју осетимо и задовољство. То је наркомански приступ задовољству. Можемо се окренути много узвишенијем струјном току који се успоставља између

31

уобичајеног стања и Суштине која је у овом односу апсолутни плус. Али још увек не долазимо до Суштине оном брзином којом рецимо вадимо цигарету.

Неко воли онако а неко овако, па нек изволи како ко воли.

Дуго већ покушавамо на први начин и рекао бих да нам никако не иде а што се и после више хиљада година још увек надамо то је право чудо, ваљда је у питању чувени наркомански дух.

Наркоман не може отворити врата „Царства Небеског“ а ако предуго ова врата буду затворена космичка ћелија активира механизам самоуништења.

Таман да и цео космос страда неће онај који се налази на Нојевој барци. Ово је барка спасења и за човека и за човечанство и за целокупни космос јер се само њоме успоставља веза између космоса, човечанства, човека и Царства Небеског.

Врата овог царства су само за ову барку увек отворена али да би она спасила космос мора на њој бити народ а не само један човек.

До сада је био тренд да се народ смањује а изрод увећава упркос Вери а од сада са Вером и Свезнањем биће супротно.

32

До сада, у мраку, логика изрода је имала пуно смисла а од сада, на светлу, нема никаквог.

Нико не наставља са нечим што је изгубило сваки смисао.

Ова књига представља игралиште и читајући је ти играш Јована.

Играмо Јована.

У целокупном космосу, по обрасцу, од свих галаксија само је једна носилац неограниченог, носилац спасења и то је наша галаксија док је од свих планета у овој галаксији, по истом обрасцу, она једна, посебна, наша планета а од свих народа на њој то је наш народ.

У овој игри ко посумња испада из игре.

Вероватноћа да из целог космоса буде извучена наша планета па још и наш народ је неупоредиво мања него да будемо извучени на лотоу.

Ова прича не може бити кратка а да нема рупа, морају се многе карике прескочити а то изазива и провоцира рупе у људској природи, изазива сумњу. Благо ономе ко одоли искушењу до краја, јер људска јединка постаје човек само ако иде до краја, а нико не може стићи до краја сумњајући.

33

Ова књига не прелази границе игре и читалац који не прелази границе игре је у складу са овом књигом.

Деца не иду у песак ради неког вишег циља већ само ради игре и не прелазе границе игре и она је за њих све, а то је став Љубави.

Деца се играју многим играчкама из овога света а одрасла деца се играју само једном играчком из онога света.

Играмо Јована.

А којом се то играчком играју одрасла деца?

Драги пријатељи, ова књига ће дати одговор на ово питање али не очекујте од ње одговоре на своја питања, њих ћете добити од Светога Духа, ова књига је ту само ради игре и ничега другог што је више од игре.

Речено је да покажемо оно светло које имамо јер се и фењер поставља на видно место и не покрива се ћебетом а шта ће са тим бити даље то није наша брига, то је ствар Божјег плана, није наше да излазимо из оквира игре.

Играмо Јована.

На површини је све манипулација док је Суштина, као супротни пол, без манипулација. На Површини постоји место преклапања са Суштином а када се исцртају границе овог преклапања може се видети да су то и границе игре.

34

И игра има манипулације али безазлене што не представља препреку да дође до преклапања.

Једна од тачака од којих је изграђена Нојева барка је „игра“, а она је изграђена само од по једне тачке од сваке врсте.

Игра је јединствена делатност у низу делатности а овај низ почиње од најмукотрпнијег рада преко рада из интереса, рада из задовољства па све до игре, најфиније делатности. Живот базиран на било каквом раду није наш живот, али је неопходан ако овај свет нема много везе са Суштином.

Рад је пример супротности између два света, хоризонтале и вертикале, док је у једном осовина свега у другом за рад уопште нема места.

Живот који није за нас је најбољи за нас само док сакупљамо негативна искуства и смрт нам дође као пауза у напорном раду. Онај који добаци до Бога, ко се убаци у најширу слику и у оваквом животу, више се не враћа на посао све до Васкрсења, када „устају мртви“, а за остале који су остали у ужој слици, примењује се правило које овде важи а то значи реинкарнација на посао, све док се архетипски казан човечанства не напуни негативним искуствима, а негативно је све што је доживљено у животу који није наш.

35

Рај не треба тражити, у Рај улазимо одмах пошто почнемо живети наш живот.

То што једемо и пијемо говори о нашој зависности од рада а ова и свака друга зависност престају на Нојевој барци где смо носиоци Суштине која од нас прави перпетуум мобиле.

„ Једите моје тело, пијте моју крв.“

Што се чешће играмо то нам је игра све дужа а док се играмо не можемо бити ни гладни ни жедни јер играјући се Свезнањем једемо и пијемо Свезнање.

Играмо Јована.

Просветљење је просветљеност чакри, њихова испуњеност енергијом које оне сабијају и стварају различите моћи.

Чакре су као трезори који се пуне енергијом а просветљени су најбогатији људи на свету у овом смислу.

Просветљење је само напредовање у послу око сакупљања негативних искустава што доноси извесне привилегије а тај образац можемо видети и код најбогатијих људи света који су огромном количином новца која даје моћ изван закона државе у којој живе.

Играмо Јована.

36

Суштина је у нама и то је наше унутрашње Небо. Иако је оно моје, оно је и твоје јер је то једно Небо. То небо је у нама али смо и ми у њему а то је и даље једно Небо.

Ако нас занимају финесе и ако желимо да мало ломимо мозак можемо видети да је Небо унутрашњи свет али то није наш унутрашњи свет, он није у нама већ смо ми у њему, ми смо његови, а опет то је унутрашњи свет у односу на наш спољашњи свет и само је онај део Неба уоквирен оквиром игре у нашем унутрашњем свету нашег спољашњег света, наше унутрашње Небо.

Играмо Јована.

Постоје многе религије а постоје и индиције да су многе свете књиге прекрајане, али све се оне и даље базирају на Вери.

Само је Вера пролаз до апсолутног Знања.

Вера се може различито тумачити ако јој прилазимо интелектом али се може видети само на један начин ако јој приђемо Свезнањем и тада се све разлике бришу и сва искривљења исправљају.

Када људи стигну до Нојеве барке тада постају као један и од сваког од њих може постати онај један, Човек.

Знање Суштине нам не дозвољава да служимо два господара, са Њим смо на линији.

 37

Савест нас упозорава али ми можемо да грешимо док са Свезнањем то више није могуће .

„Не можете служити два господара истовремено.“

За време утврђивања у Вери улога цркве, представника Царства Небеског на земљи, је неопходна док са Свезнањем ту улогу преузима Нојева барка која јесте на земљи али за све који су на Њој као да више не постоји оно што је изван ње

Или јеси или ниси.

Или ја или не ја.

Који сад Илија?

Драги пријатељу, овде нећеш добити идеални одговор на своје идеално питање али имаш идеално игралиште које је уствари идеални одговор.

Играмо Јована.

Због змије смо истерани из Раја и све до сада је следимо идући само змијским путевима.

У основи змијског става је да се можемо снаћи и без Бога.

Хиљадама година се сналазимо и свима је већ надам се јасно да на такав начин не можемо доћи до целовите слике стварности.

38

Сво змијско знање је парцијално и релативно. Какво нам је знање такав нам је живот. Ниједна парцијална слика не садржи Бога.

Најшире слике змијског света формирају духовна учења која осим света материје обухватају и свет енергије а са

енергијама обухватају и „пало небо са све палим анђелима“.

И ове најшире слике су парцијалне и релативне па најсвеснија појава у њима бива названа Богом иако се ради само о „кнезу овог света“, о Богу затвора, док пале анђеле који савршено глуме анђеле називају анђелима.

Само Свезнање, целовито апсолутно знање, обухвата целокупно постојање па самим тим и Бога, али оно није доступно без Њега.

Почели смо да куцамо на врата Царства Небеског без којег овај свет није за нас.

Само у сопственом свету добијамо све бесплатно, као што нам је у сопственој кући све бесплатно.

„Ко тражи наћиће,

Ко иште добиће,

Ко куца отвориће му се.“

Какав је однос ове књиге и Вере тј.Цркве као чувара Вере?

39

Они који су пре свега страствени навијачи, па чак и они који навијају за Цркву, највероватније не могу у овој књизи наћи ништа за себе.

Ово је књига за оне који у Истини иду до краја. Истина се не

обазире на навијање.

У свакој цивилизацији се људи дресирају да буду навијачи и сва је прилика да ће ова књига имати мало читалаца.

Зато постоје „велика врата која воде у пропаст и мала врата која воде у спасење.“

А можда је глад за истином прешла у прве редове што може потерати многе на читање.

Јовану Крститељу су тамничари рекли да повуче реч и може да иде кући. Али се он није одрекао истине јер би се тако одрекао могућности да буде човек и изгубио је главу али је сачувао душу.

„Не бојте се оних који могу тело да вам убију већ оних који могу душу да вам убију.“

Ова књига полази од Вере али се углавном бави Свезнањем.

Без Свезнања

Велика Томић: Жена


Велом свете тајне покривена

Где се склонити, а да нисам жена?

.

Стргох тајну стадох обнажена

Гледајте, ја сам жена!

.

Полетеше камењем понижења

Удрите, крива сам, јер сам жена!

.

Затрпаше хумку цвећем жаљења

Китите, ја рађам, ја сам Жена!

Фото: Богиња Жива; Википедија

Горан Лазаревић Лаз: Седеф жмарци


седеф жмарци водопадни боком трну

једнооки разуларен кланцем језди

пред распрсом сакупља се у болзрну

падом небом наруга се врелозвезди

.

опет пршти под копитом кремен камен

седлом везан пропиње се сан без крила

водом љеска светаласни алем прамен

бљешти криком врелоока свилавила

.

растамњује плам поноћни жар у дане

светло таме из дубина на дах пада

не да давно да свет ломни заостане

.

свитању се пролећноме мирис нада

у додиру кад се жељна стопе тела

нестан мрачни сабахује јутра бела

Фото: Седеф; Википедија

Словенка Марић: Кренимо по своју чашу причести


Кренимо најзад тим проказаним друмом.

Скоро ће сумрак, пођимо,

предео је познат.

Па шта ако идемо на запад.

Душо, унапред је све уречено,

запад је прави смер.

Умотани у стари губер

са сто рупа и закрпа,

кренимо по своју чашу причести.

Па шта ако пада ноћ.

Ми уствари идемо трагом сунца

и ко ће нам рећи да је земља бржа од нас.

Са торбом од кострети

кренимо по своје траве,

по своју чашу причести.

Фото: Причест, Википедија