Драган Симовић: Одавно сневам један дивотан сан…


Одавно сневам један дивотан сан…

У том сну, сви Бели Срби и све Беле Србкиње обитавају у Свету Снова и Визија, у Свету Лепоте и Дивоте, у Свету Љубави – Љубави која све исцељује, васкрсава и вазда изнова рађа.

У том сну, сви Бели Срби и све Беле Србкиње бивају радосни, срећни, благословени, испуњени Милином и Добротом, и Живе Живот са Сврхом и Смислом, посвећени Љубави, Рађању Деце – будућих Богова и Богиња – Стварању и Стваралаштву, спокојни и безбрижни посве.

У том сну, сви Бели Срби и све Беле Србкиње бивају Самосвесни, Самосвојни и Самобитни, бивају Непоновљиви и Вечни, и, надасве, трајно заштићени од свих штетних и лоших утицаја било каквих тамних сила у свету и световима.

Одавно сневам један дивотан сан…

(Велики Гај, лета 7527.)

Advertisements

Саша Мићковић – КОСОВСКА ЕЛЕГИЈА (2)


У земљи, води, облацима, шуми,
Грми опело свештеничке туге.
Завладали су несрећни зауми,
Витези мртви, ојачале слуге!
.
Десно се око пожалило левом,
Нигде спасења на видику нема,
У пољу страшном језовитим певом,
Обилић врли мач уздиже према,
.
Сунцу што црно уврх брда стоји,
Низ труло цвеће смрт латице роји.
Пехари празни, разасута вина,
.
Узалуд звона мртве страже буде,
Крваве зоре из бездана руде…
Док отац љуби сатрвеног сина!
.
Крагујевац, 15.05.2018.

Словенка Марић – САН


Често ми долазиш у сан. И силно ме радује твоје присуство.
Радост ме посети и прошле ноћи. Оздравила си, ходаш хитро,
мада лутамо неким застрашујућим урвинама и непроходима
тражећи излаз у град на обали две реке.Срећемо људе који
такође лутају, изгубљени, слични зомбијима, више лешеви него живи људи.У тој страви твоја близина ми улива сигурност и даје наду.Страх је утољен срећом што те видим здраву.Ето, сан
не зна да те тамо далеко, на врх брда, земља покрива.

-слика – Драгана Стојчић

Владан Пантелић – Судбина


Судбина делује кроз неисправне навике.од којих човек не може или неће да се одрекне, иако зна да су оне штетне по његов укупни живот. Неке од навика су: преједање, нездрава исхрана, замарање од превише рада без одмора,неспавање, цигарете, пиће итд. Судбина, поред других дефиниција, је – слаба воља. Слаба воља – то је препуштање вихору живота и живот без дубоког смисла.

И овај стари железнички воз у Овчар бањи, преко кога се прелази језеро које прави Западна Морава, идући ка пећини Кађеница, где су Турски зулумћари ватром и димом угушили збег од око 200 жена и деце, препуштен је времену које грицка његове греде… Једног дана, који се примиче, мост ће бити непроходан.

Ми људи смо чудна бића… Неодговорни за свој живот, неодговорни за мостове преко којих се стиже на другу обалу…

 

Трагедија Генија – Горан Полетан


covjek_zvijezde
 
Трагедија генија
одувијек постоји,
одувијек се народ
паметнијег боји.
 
Размишљање његово
с народним се коси
и у дух бајати
он немир уноси.
 
Народ хоће само
себи сличне људе.
…Зар да од њих неко
паметнији буде!?
 
Шта он, тамо, има
да нам памет соли!?
Нит’ пуши, нит’ пије,
нити провод воли…
 
 

Шума jе моj храм  – Перунов Ратник 


15107285_382924408711882_173526975723594298_n

Чаробни свет под древним храстом
Цар шуме бди над нама
Од смарагдних листова брезе круна му jе 
Обавиjен мистериjом пуном снова.

У шуму одлазим да се склоним
Од лицемерjа, лажи и превара
Наслоним се на стару букву
Заспим спокоjно поред борова.

Слушам цвркут птица
Ходим утабаним стазама вукова
Ослушкуjем зов предака из давнина
Посматрам плес вила краj jезера.

Шума jе моj храм, станиште лепоте
Шума лечи ране моjе душе
Желим овде да останем вечно
Бити део шумског царства jе изузетно.

 

Драган Симовић: Путујемо кроз звезде и сунца


Путујемо кроз звезде и сунца,

кроз овостране и оностране светове

ка Вечном Тренутку

 Садашњости.

Богови смо од Богова,

 синови и кћери

Оца Сварога Свебоха

 и Мајке Мокоше Роде.

Вечност је за нама,

 а Вечност и пред нама!

Снови које сневамо

и песме које певамо

бивају и јесу, гле!

 наша Стварност Сушта –

 у свим световима,

 у свим пространствима

 Великог Стварања.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетог.)

ПЕРУН – БОГ ГРОМОВНИК


Перун је један од најмоћнијих словенских богова. Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома – скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла.

Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:
„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“

Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорзу, Дажбогу, Симаргли, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.
Име Перун настало је од суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње и корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе. Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:

Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
По завршетку обреда, гране, венчиће и букетиће бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу.

У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“…

Сачувани су и многи топоними. На простору бивше Југославије имамо у Истри брда Перун и Перунковац, Перун је планински врх у између Сутјеске и Вареша, у крагујевачком округу постојало је село Перуновац, у Топлици, близу Куршумлије постојало је село Перуника, село близу Котора звало се Перуница, врело испод планине Озрен зове се Перун итд.
Код Срба је у 19. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:
„…Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена
Перуновић и Перуничић.
Сима Тројановић даље пише:
„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску
песмицу, којој се помиње планина Перунска:

Дивун – Дивуне!
Јаши коња Пауне!
Дек ће се денемо?
Под Букове планине,
сам бог седеше,
Самовила пишеше,
орлово крило,
пауново перо,
на планини Перунској…“

Перунов дан је четвртак

Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом – храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.
Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана

-извор -Старославци-

Верица Стојиљковић – Бели Месец


Дан –  плаветни дан ! Небо од паперјастих облака !

На њему срп белог месеца!

Планина врхови  у даљини! Са њих дотиче река  вилинска!

Плима радости  стиже са  белог месеца и невидног сунца!

О Господе,  благости,  што испуни срца  вечном љубави!

Груди се отворише,  васионе дугом вагрене  улетеше!

Ленка Симовић: Вечерњи Сутон – Тиховање (четири кратке песме)


ТИХОВАЊЕ

Гледаш плаво-бело небо

и дрвеће

како се

љуља,

и седиш

на љуљашци

и тихујеш.

ЛЕПТИРИ

Шарени лептири

који лете,

смеју се,

и – свет ти промене.

МОРЕ

Дивно море

са таласима

где се делфини 

радују

и скачу.

СУНЦЕ

Сунце излази ујутру.

Сунце блиста.

Сунце је нама

потребно.

Ми не бисмо могли

да живимо

без Сунца.

 

Вечерњи сутон.