Милорад Максимовић: Као да је било сада . . .


Као да је било сада…
Све је круг живота. Испити и одлуке које

су пред нама ће одјекивати у вечности.

Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати!

Овлаш се ветрић играо твојом косом

ниси му хтела тајне одати.

Залуд те љубио иза левог уха ту…

.

Тихо си мислила као што имаш обичај.

Недопустиве лепоте у бисере белине

одаслала јеси, знам…у све рајске долине.

И онда ми стиже вест, сумраком обојена.

Док мир ми прекида њено звоно хитро,

у којем певам са твојом душом.

.

Јутро ће кажу сванути скерлетом.

Подићи хитро ће заставу мрачни

на којој ужасне руне моћи стоје. 

Плима жестока – не мисли већ следи жеђ.

И глад која зјапи црним…

Заборав пораженима, ужас прождеранима.

Чекам и гледам у мисли своје.

Не дам им пламена, прерано је.

Биће белине – у прави трен све!

.

Дође ми мач светла што ватром пева

а песма му сјајна и страшна!

Онда – кад мисао нам једна, одважна.

.

Ако ли смети да будем – кадар нисам,

онда ми светле очи твоје звездане 

не носе утеху, не.

Све спремно је. 

Чека се зов рога ловаца хитрих стрела 

што налазе циљ кроз даљине звезда. 

.

Чека се труба Сварога јер Сварга је нема,

само лепет крила лептира се чу,

што слеће ти на длан смело…

.

Знам…осећам.

Као да је било јуче. 

Као да је било сад.

.

Твој поглед и осећај додира 

ме часом пронесе до животних извора. 

Ах…живим и жудим а не требам ништа.

.

И све то је искра неугаслог трена…

Јер овога часа долази нови смисао.

Трубе се чују!

.

Није ми мрско громова прегршт 

сасути сред тмине црних.

Терет ми понекад сећање буде…

На све оне тренутне када нисам са тобом.

Када те не видим живу како Творца басне кројиш…

тада као да не постојим…

.

Шта се ту може…

.

Мисао створи тон победе

а мач запева са мном арије!

Замисли, неко је певао сред туге своје

срце срећно а груди су болеле…

Дух је тај што сјакти вечно.

.

Као да је ово све…

било.

Као да је…

Као да се све…

збило…

у Праву будућем.

.

Девет је великих мрамора црних.

Монолити света који пролази.

Споменици јада, беса што одлази.

.

Кад падне један, за њим мноштва ће.

Мудрост је који први сасећи 

мачем ватре и истине.

.

Огањ што гори у мени кадар је,

стићи и утећи и на страшном месту постојати.

.

Када ударити и где – мудрост је.

.

Веле мени Громовника чељад 

молимо те саслушај нас.

Понеси нас у тоболац 

радо ћемо твоје бити 

и кад треба запевати!

Низа стране мача твога 

и кроз очи јединога 

Живот Творца премилога. 

Пева нам се Роде сад! 

.

И мени се пева сад!

Песма гоја горе ломи 

и скривене тајне носи

и на светло бела дана

гује црне отровнице

извлачи и редом пали.

.

Сачекај ме тренак један мали,

сада мени сурицу зготови.

Нек је мило Сунце моје справи

које моја душа воли.

.

Повечерјем глед ти управи.

Стани тихо поред наше Брезе

Доћи ћу ти поветарцем лако

носећ’ вест која духом везе…

 

 

Бранислава Чоловић: Дарови од старог свата а зову га Бог


Ево дајем ти драгуље

Три за сјенку своју кад је сретнеш

за Анђеле

Три су мора четири горе

За синове што ћеш родит

Виноград и стари млин

А кћерима дукат златни

Свилу,преслицу и извор стари

Теби дајем ову књигу

Стара је ко моја ватра

Свака страна један завјет

Свако слово печат драг

А сад иди

Читај

Живи

И радошћу

Храни моју прву  глад

И

Стварај….

Александар С. Пушкин: Писмо из карантина


 

Велики руски писац А. С. Пушкин,

налазећи се у карантину због колере

 године 1827 пише:

Дозволите ми драга браћо, сестре,

суграђани и сви земљаци, да Вам из карантина

честитам велики пролећни празник!

Све ће отићи и све ће проћи,

отићи ће све бриге и паника,

опет ће путеви постати равни

и вртови ћеопет бити пуни цвећа.

.

Позовимо у помоћ разум,

победимо болест силом знања,

и дане тешког испита

преживимо као једна породица!

.

Постаћемо чистији и мудрији

не подлегли мраку и страху.

Уздигнимо се духом и постаћемо

ближи и бољи једни према другим!

.

И нека се за празничким столом

сви опет радујемо Животу,

и нека на овај дан Свевишњи

пошаље комад среће у сваки дом!

* Милорад Куљић: Антивирус


Кад блага зима лету хрли
у чарима пролећа вируса бал.
Дајмо се Сунцу нек радосно грли
одагнаће оно сваку нам бол.

Кад нема Сунца а ти га једи.
Биљке су сабрале сав његов жар.
У хлорофилу светло се гњезди.
Магнезијум је од биља ти дар.

Желиш на болест постати имун
вирусу не дати на свој праг.
Свакога дана попиј по лимун
плод који одзрцава Сунца траг.

Агрум је сваки акумулатор.
Енергетска бомба од Бога дар.
Сунчаној сили чуварни простор
и моћни од болести заштитар.

Кад Сунце промоли иза облака
свој поглед ка њему радо смерим.
Жедно тад пијем његовог зрака.
Творцем живота себе сунчарим.

Колодар Срб: Пантеон Богова Древних Словена


Саставио у име Рода Војислав Паунић

Словенско-аријски народ

Увек га је одликовала оригинална и партикуларна култура, о којој су писани бројни трактати познатих истраживача,  почевши од Херодота,  завршавајући до савремених историчара. Снага ума и јединствена жеља за спознавањем непознатог – то су надалеко познате посебне  особине карактера  древних Словена. Да би пренели своје свето знање,  нагомилано вековима,  Словени су користили комбинацију метафора и митологије. Сакривајући своја знања проникли су и опстали под освајачима,  како под природним непријатељима тако и под догматским непријатељима. Питање је,  ко је победио хришћанство или наше ведање ! ?

Православље је практично натерало Византију да због нас измени каноне своје догме.

У ортодоксном хришћанству готово сви празници припадају старим Словенима. Код Срба посебно Слава која је у ствари помен предака…..

Пантеон Богова Древних Словена

Прво да разјаснимо шта је то Бог, а шта Творац ?

Творац  је Род;  он је створио све што познајемо и они који постају Богови, а то су наши преци,  су се узнели на ниво Творца својим знањем, добротом,  технологијом,  укратко,  ходају путем Прави.

Нема бића нити сушатаства, које ће Вам дати све,  ако верујете у њега. То је догма и то она која тера човека да деградира.  Бог, односно Богови, се не моле,  него се славе!

Слављењем Богова,  они нам својом милошћу усмеравају космичку енергију и помажу у остварењу наших циљева. Наравно ако циљеви нису, ала Хитлер, да побијемо све, па да будем главни….

Све зависи од нас.

Због овога ми ведамо  а не молимо се; ми знамо,  да нас преци посматрају,  и да нам помажу;  нема потребе молити се  поготово не ономе ко ти није Род ни помоз Бог –рекао би наш народ !

И упамтите ми Срби смо деца божија, а не раби (робови) !

Дајбог је наш деда !

Словенски богови, невероватна створења која су наши преци вековима обожавали, нудили им поклоне, певали им песме хвале. Тешко је говорити о томе да ли су иза слика Богова стајали стварни људи – ово је питање прилично контроверзно.

Можда ће се, за неколико векова,  разоткрити мистерија порекла Богова, али сада ћемо говорити о пантеону словенских Богова у нешто другачијем контексту – о њиховим симболима, суштини и идејама,  које су наши преци убацили у сваку сјајну и посебну слику, обичај и језик.

Овај одељак посвећен је свим боговима,  који су заузимали одређено место у животу и раду наших предака. Богове  су обожавали, плашили их се понекад, хвалили и поштовали.

Пантеон се наравно временом мало променио ,за то су криви међусобни ратови, напади спољних непријатеља и преиспитивање природе ствари и неизбежни напредак. Али у исто време, листа словенских Богова и шема словенских богова остали су практично непромењени – Род је био врховни бог (иако се Перун спомиње као владар света), Лада је једна од инкарнација породице, која комбинује виталну енергију, оданост и љубав. Потребно је рећи да је попис Богова словенске митологије у различитим временима помало варирао и мењао свој састав, па је немогуће недвосмислено рећи ко је био на овој листи. Немогуће је апсолутно тврдити да подаци о Боговима који се пружају на нашој веб страници имају стварне документоване доказе – сакупили смо максимум информација не само из отворених извора, већ и од високо специјализованих научних радова, па се надамо да ће се ови подаци свидети онима који цене заповести словенских Богова. Као и свима осталима који су заинтересовани и почињу да се буде из кошмара овог чудно устројеног света .

.

Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

Давор Вујовић: Ка Хиландару


 

Град је тежак, људи су груби,

искрзани погледи, шкрипави зуби.

Ходам кроз буку, нешто ме зове,

осећам потребу, нејасне изазове.

.

Заборав стеже, пролазе дани,

прикази милости опет долазе сами.

Преноћи годину, преноћи десет…

Морам да одем, треба ми ресет!

.

Чекај…

Није добро поћи пре него си спреман

Да походиш праг свој, замагљен и древан.

Где је отаџбина опстајала

и када је није било,

у времена када се биће њено

само у сновима и нади крило.

.

Ево ме…

На камену древном стојим … да постојим.

И сећам се свега што и не знам како знам.

Године силне покушавам да пребројим,

из мрачне тишине све приче да спознам.

.

Тражећи историју пронађох себе

тачнијим од оног каквим сам сањао да се будим.

Са мртвима зборим, све бољим од мене,

И питам где да кренем у временима худим.

.

Ти мртви нису мртви, већ одсутни мало

и долазе стрпљеном понекад у госте

Све што срцу шапну у пар речи би стало.

Говоре праведном лекције просте.

.

Понос као свећа, као тамјан кротки,

у висине плаве тад поче да ме диже

Врећу гордости, терет огромни

За пар степеника ту одложих ниже.

.

И чух звона у тишини века

Звона што трепере и када су тиха.

Опет ћемо у Хиландар, препуни подстрека

И наде што стаде у ова два-три стиха.

Мирослав Цера Михаиловић: Босиљак у оку


босиљак у оку у ушима звона

звук познат твом слуху још из праискона

.

где главу да склониш дан за даном киша

колико још треба небу плач да стиша

.

немаш куд! да паднеш одавно си пао

све што ишта вреди све си закопао

.

сигуран у једно у то што растрже

кад на хумци стојиш ноге и не држе

.

спознајеш ли светлост знаке украј друма

док још ловиш мисли отете од ума

Ненад Максимовић: Снег у пролеће


Овај свет постоји, али није истинит. Истинито је само Царство Божје. Ипак, он се не може једноставно негирати, гумицом избрисати – и готово. Он се мора разумети јер јесте пројекција нашег унутарњег стања. Дакле, шта имамо пред собом, шта је то у нама?

Имамо вирус, страх, изолацију и снег у пролеће. Имамо ледена срца, студен у души, заробљеност, изолацију и потпуну неизвесност од које нас хвата паника.

Вируси су на граници између живог и такозваног неживог света (нема ништа мртво). Код кристала не може постојати оса петог реда, док је у тзв. живом свету овај облик симетрије присутан. На пример морска звезда, цвеће, попречни пресек јабуке итд. Оса шестог реда најчешће је код тзв. неживе природе. Ето имамо снежне пахуље. Икосеадарска симетрија са осом ротације петог реда најчешћа је у грађи изометријских вируса.

И код човека је иста ситуација као са вирусима. Ми смо нешто између смрти и живота, између ега и Светог Духа, распети између звери и анђела у нама. Цела историја је прелазак преко тог амбиса, у ствари јесте уздизање у Духу до Новог Неба и Новог Мора. При томе се углавном понашамо као вируси. Само отимамо, прождиремо, уништавамо и загађујемо – сејемо смрт као и сваки паразит, претећи да уништимо и целу планету.
Ствар је готова када дође до апсурда. Демонске снаге су наумиле да нас чиповањем претворе управо у биолошке безумне јединке.

Али Божанска Искра у нама, са осом симетрије Пет, Христ, сјајна звезда Даница, наш Истински Идентитет, буди се у нама и избавља нас од пада и затворености у его. На крилима Љубави уздиже нас у Духу до Истинског Света Вечног Живота. Ми смо Божанска Бића Љубави, Петог Елемента, Златне Једности свега; Ми смо Творци, Анђели Божји а не вируси и вашке. Ми смо градинари Рајског Врта, Градине Божје Слободе, Надахнућа и Радости. Овде смо да негујемо и унапредимо природу а не да је прождиремо и уништимо. Она нам даје своје плодове да се хранимо и не морамо никога убити да би живели. Све у природи служи човеку, служимо зато и ми њој, нашој нижој браћи и сестрама. Помислите – она може без нас али ми не можемо без ње.

Зима у пролеће јесте последња зебња и студен наше душе. Пред зору се највише мрзне. Радујмо се. Управо сада трансцендирамо хладно бездушно устројство затворености у тродимензионалном свету материје и телесности, чауре ега, облика 666, јер у себи имамо Свест, Искру Божју савршене Хармоније и Вечитости. Лепота, Која јесте Стање Љубави, спасава овај свет трансформишући га у Истински Свет Радости, Слободе, Мира и Љубави.
СВЕТА ЉУБАВИ, МИЛОСТИВИ ГОСПОДЕ, СЛАВА ТЕБИ!

Милоје Стевановић: Млинареве згоде и незгоде


Потље кад сам се, аман, замомчијо, бијагу ови моји направили млин. Бијо то први лектрични млин у целом нашем крају. Раније смо ми имали млин на аран мотор. И то е било за оно време чудо. Ал ово на струју, то ти је дупло чудо. Чудо над чудима. Кода нас ти је стално била налога. Људи пуна авлија из млогиг села. Споради те навале, нисмо га тулили поваздан. Ма шта поваздан радили смо, на смену, и ноћи. Мене ти туре да радим с Милинком, на равне части. Он ти је бијо музувиран и басташан. Ако би нешто требало дотећи, замјенити, поправити, он ти то реши док дланом о длан. Нема шта тај није знао око машина, алата. Све је имо у малом прсту. Бијо, што се каже, тата мата. Више је он имо у пети, но млоги у глави.

А ја сам ти бијо брашњав дибидуз. Од пета до увета. Оно јес да мора да се запне кад дижеш џак док га изручиш у кош, ал све друго е било рат. Више ти то дође шуркање. Ал мора да си на лицу места, јел мож да се деси да спане ил пукне неки каиш ил мај шта. И мора да припазиш да ти се не препуни вамо џак с брашном. Ил да нестане пшенице гор у кошу.

И тако, што е најљепше, туј си имо да се наглаш и наслушаш кое чега. Било е тујнак отменијег и басташнијег људи, потегалаца, правијег домаћина. Кад прозбори има шта да чуеш. Ал је било и коекакијег замужењака, вакабунди, скотина, балавркана, тантуза, бекричина што базде на патоку. Туј си мого д-угледнеш разнијег тркопиша, билмеза, безјака и коекагијег тртомудала што трућају и тучу нако ко онај по туђој кући. Ватају зјале поваздан. Од њиг ниси имо неке вајде, нити да чуеш нешто паметно, ал си имо да се исмијеш ко ниђе. Пођекад згодно поцркамо од-смија.

Тујнак си мого да се наглаш коња, да ти око стане. И вранаца и алата и дората и зекана. Истимарени, с кићанкама, прапорцима… И добријег волова. Исј. Пођеки пар има уларе с пуљкама, па меденица на кожном оковратнику, па згодни поводњици, кола азурна и ишарана ко ђетлић. На-љепоту. Да се немош наглати. Било разнијег волова. Вилоња, цветастијег… Све су им давали имена по изгледу: Цветко, Рујко, Муса, Шароња, Галоња, Златко, Рушко, Плавоња, Сивоња… Имо један пар, кажу да иг нагонили на вагу, о Јереминудне доље у Љубићу, и да су пресамитили преко петнес товара.

А бивало е да дође пођеко с неком рагицом, ил мршавим ко грана вочићима, једва главињају. Ако неђе заглаве у локву, ни да глону. Ондак тај сирома уиђе у локву и потури леђа уз канате те погура. Спочетка му оно блато шљицка оздо, а потље кљечка у кондурама ваздан. Озебе веселник с-ногува па почне да шмркља. Пођеко укоши чукуљице у јарам те догна мено пшеничице за мељаву. Каракушљиве сироте, реко-би само гроровину једу. Пролитале се, веселнице, низ вешалице. И види се да су лежале у баљези. Ваљда оскудијева с простирком. Јад и чемер. Шта ће, сиротиња ти е и Богу тешка, штоно се каже.

 

Лабуд Лончар: Несаница


Непозвана дође

И зарије нокте

У топло месо ноћи,

Зубима утробу кида.

Очима пуног мјесеца

Преврће камену постељу

И жубором заборављеног потока

Наду буди и тијело роси.

А онда запјева птица

Из остављених дана

И лептири у стомаку умру..

Опет долази непозвана!