Ана Ахматова: Сивооки краљ


Слава теби боле предубоки!

Краљ је јуче умро сивооки.

.

Јесенско и рујно беше вече –

Вративши се, мој муж мирно рече:

.

“Донеше из лова њега, знаш ли,

Тело су му уз стари дуб нашли.

.

Млад је био. Туге краљичине!

Оста седа иза ноћне тмине.“

.

Своју лулу са камина скиде

И на ноћни посао отиде.

.

Пробудиће ћерчицу крај мене

Да очице сиве гледам њене.

.

Иза окна топола се њише:

“Твог краља на земљи нема више…“

 

Снежана Ђинђић: Моћи


Пра прапреци моји

Били су осветљени изнутра

Били су спокојни у спољном

Знали су и могли

Да призову кишу

Да зауставе олују

Да уђу у планину

Да изађу на чистину

Да се подреде мислима душе

Да их воде кроз муку

И кроз радовање

Били су и земаљски и небески

Истовремено

С.Ђ: “Бела шаманка“

Анђелко Заблаћански: О песништву


На шта се наслањаш: ноћи вучјег зова
И крваве луне у крошњама липа,
Треном кад је песник злослутан кô сова
И речи кô песак пустињски просипа?

На шта се наслањаш ноћи без славуја,
Са језом у свему сем у кори хлеба,
Пре него влат жита обори олуја,
А песничко чувство ником не затреба?

На шта се наслањаш за све глува ноћи,
Сем на своју тмину кад месец прогуташ
Погледом песника у милој самоћи,
Ил’ на перо с којим до сванућа луташ?

Милорад Максимовић: Извор живота


-Кроз света знања до данашњих и будућих времена-

.

Велики чаробњаци-ратници што се низведоше низ поток времена и пут Златоправа, донесоше извор живота и склонише га од знатижељних очију које немаху знања. Вољом њиховог усуда и моћи, порасле су Горе над њим и шуме непроходне чувају скривени пут од белог камена посутог звездама.

Знање о томе уписаше у потку Рода и оно занавек оста уписано у крви Звезданих Родова и њихових потомака данас. 

Трагови до њега и пут су скривени у тајним речима које отварају препреке.

Њих зна онај ко зна.

А онај ко зна остави стих ил’ два да се знамење и живота извор сачува. Звездана деца рода светога управо долазе. 

Ратници-Чаробњаци се поклонише Творцу и лепоти плана, одоше затим где само Дух зна.

Када се ломи све и око тебе олује бесне и крше грање одломљених снова, када звуци рата бубње и реже и кад тмина невидљивим гајтаном веже… 

Шта остаје, Шта? 

Да легнеш и простреш се наг пред злотвора?

Да молиш и продаш и оно мало лепоте у дну срца? 

Можда. 

Ако и треба продати нешто, одмах таштине узми вешто и пуне капуте страха гола, те одлучно заграби у бунар од бола 

и мехове од вина испуни њима. 

Замотај у злато што ти они даше и продај њима јер то није наше. 

Запевај у себи да нико не чује 

реч ил’ три песме што побеђује.

Нека из очију сукне пламен,

Нека из грла изађе знамен!

Извор: Звезда Род-Zvezda Rod-

Горан Лазаревић Лаз: Небостазјем ветар свилокрилни


небостазјем ветар свилокрилни

стопала нам милује уснула

раздељени светлином умилни

распаметом хиљадама чула

.

два се чуда премећу у треће

несагором зведанога праха

опет биће што сад бити неће

од усхита до несаглед страха

.

пупољци усана пролећно бехаре

низ груди се сливају бујице

опијају дуго махнитаве јаре

.

чекања нам слуђују улице

због бескраја надање је веће

спој бесмртни распрснуте среће

 

Верица Стојиљковић: Прах


У одећи од

звезданог златног праха

стојим на небу белом

под сјајем Творца самог

дах твој тражим

снагом својом целом.

И тече силе река

љубави нежне

што живот тка!

Ту душа душу такне!

Словенка Марић: Узнесење Духова Прве Винче, Велики Ведун Виторог- Слава Јакобогу потоњем Перуну


 

 

Слава Теби, Јакобоже, силни, огњени,

што небеско коло рукама јаким држиш,

и окрећеш га, о моћни владаоче Неба,

господару муња ватрених и громова.

О, сине Богиње Велике, мудре и светле,

окрени коло Сунчево око сохе небеске

што је твој брат Вид свевидни чува,

огањ, и сјај, и младост Сунцу врати,

Виду блиставом светло дање сачувај.

О, Јакобоже славни, огњеве палимо за те,

за Сунце наше што земљу нам греје,

коло играмо, Теби кличемо и појемо,

заврти коло Сунца нашег животодавног

да нам се младо роди над Мораном победно.

Слава Теби, Јакобоже,Велике Богиње сине!

Илија Зипевски: ПИСМО СВЕШТЕНЕ ГОДИНЕ


У даљем представљању суштине и значаја, како писма уопште тако најпре и словенске азбуке, ослонићу се пре свега на рад Хермана Вирта. Са учењем Хермана Вирта, немачког научника (тачније фризијског или фрушког), упознаје нас Александар Дугин у свом делу „Хиперборејска теорија“.

Наиме, Херман Вирт (1885 – 1981) је пре свега заступник теорије о северном, поларном пореклу човечанства. Сва култура коју је наследио потоњи свет спуштајући се ка екватору, по Херману Вирту води порекло са севера, укључујући и писмо којим се Вирт посебно бави. Вирт у свом учењу представља првобитно писмо са севера от кога су потекла сва нама позната писма попут грчког алфабета и феничанског алефбета – и то као његове лошије верзије. Учење о првобитном писму, Вирт највероватније изводи из хронике Ура Линда (хроника старофризијске относно старофрушке породице) коју је Херман за живота превео са старофризијског језика.

У заступању теорије о северном пореклу човечанства Вирт није сам. Научној јавности је познато и дело индијског научника Бал Гангадхар Тилака који је изучавајућу врло детаљно стихове Рг Веде и иранске Авесте дошао до истог закључка – да су Аријевци, доносиоци ведске културе у Индију у својим обредним песмама сачували сећање на своје северно окополарно порекло (Бал Гангадхар Тилак – „Арктичка прадомовина веда“). Тилак у стиховима Рг Веде проналази отлике северне окополарне године – годину от једног дугог дана где се Сунце врти у круг по небу и дуге ноћи којој се са нестрпљењем чека крај. Тачније, у питању је година от једног дана који траје 10 месеци и зоре која свиће 30 дана док остатак године чини смркавање и ноћ. На ово тилаково откриће се лепо надовезује и староримски календар који је био у употреби до 8. века пне, а који броји 10 месеци док 2 зимска месеца (јануар и фебруар) не рачуна – што отговара северној окополарној години коју Тилак проналази у Рг Веди, у којој дан траје 10 месеци а ноћ 2 месеца.

У иранској Авести, Тилак проналази предање о Иранском Рају (Иран Вејо), првој и најсјајнијој земљи коју је створио Ахура Мазда (Бог код древних Иранаца) а коју је уништила зима. Након долазка зиме поменуту земљу описују 10 зимских месеци и 2 летња месеца који су „хладни за воду, хладни за земљу, хладни за растиње“. У другом делу овог предања краљ иранског раја Јима је начинио забран где је склонио семена свих биљки и животиња како би их сачувао от зиме. Предање говори даље о срећном животу у забрану у којем Месец и Сунце излазе једном годишње и година изгледа састављена от једног дана.
У прилог овим тврдњама иду и геолошка открића о повољној северној окополарној клими за људски живот и растиње између два ледена доба (између пре 130.000 и 70.000 г). Такође открића савремене ДНК генеалогије дају потврду отређеним виртовим тврдњама као и теорији о спуштању народа са севера у далекој прошлости, посебно носиоца Р1 хаплогрупе чији су потомци које знамо као Аријевци (Р1а) били усмени преносиоци касније записане Рг Веде и Авесте.

Вирт наиме такође тврди да су Северноамерички Индијанци носиоци најчистије крвне групе која потиче са севера. Савремена открића ДНК генеалогије проналазе код племена Северноамеричких Индијанаца Р1 хаплогрупу. Р1 је предачка хаологрупа Р1а (Словени, Аријевци) и Р1б (западни Европљани) хаплогрупама што наводи да је виртова тврдња тачна – Северноамерички Индијанци јесу сродни потоњим Индоевропљанима относно Аријевцима из чијег предања Тилак проналази доказе о њиховој северној прапостојбини. Народ је спуштајући се са севера населио најпре Северну Америку (Индијанци) и Азију (најстарији узорак Р1 хаплогрупе пронађен је у јужном Сибиру – Алтајска област, и стар је 24.000 година).

Питање порекла народа и човечанства уопште је посебна и преопширна тема, стога захтева подробније доказивање којим се нећемо бавити овом приликом. Пажњу сада усмеравамо на писмо.

***

Првобитно писмо је свештено писмо које описује Свештену Годину – дан и ноћ Сина Божијег – Сунца, относно чини својеврсни календар. Структура свештеног писма попут календара описује енергије које се смењују током једног окретања Земље око Сунца – током једне Године относно ГОДА (Год – Господ – Бог). Један сунчев круг – једна земаљска година која укључује симболично рађање, умирање и васкрсење Сина Божијег – Сунца, суштина је свих вера, религија и митологија. На крајњем северу година, писмо и календар имају један облик док се јужно от тачке пола њихов облик и природа мењају.

Првобитно писмо севера, где се година састоји от једног дугог дана и једне дуге ноћи, по Вирту је имало свега 8 слова относно сугласника (плус три варијанте читања за четири знака што укупно даје 16) које описују круг Свештене Године относно ГОД. Самогласници се нису прво записивали јер су били непомични у кругу Године – они чине основне тачке природе Года (Божије преображаје). Са пресељењем народа ка југу, мења се година а са годином и писмо. Северноатлантска традиција (50 – 66 степени географске ширине) броји 8 или 16 знакова (правилан крст Године подељен на 4 или 8 делова) док јужноатлантска традиција (испод 45. степена географске ширине) броји 12 или 24 знака (крст се овде због смањења лука сунчевог кретања дели на шестине). Отличан пример крста „јужноатлантске“ традиције издељеног на шестине је хришћански крст Константина Великог (центри Румског царства су углавном сви испод 45. степена г. ш.). С друге стране стари србски крст, келтски крст, аријевска свастика или коловрат, као и крст Сунца aнтичке Македоније је правилан што наводи на наслеђе старије „северноатлантске“ традиције.

Из овога видимо да више слова унутар писма означава млађе порекло писма у относу на писмо са мање слова . Данас углавном влада супротно мишљење, сматра се да су некадашња писма имала више знакова што би требало да потврди њихову тобожњу развијеност. Међутим ако узмемо у обзир да је и само писмо пад у относу на узвишено човечанство које се савршено относило и без писма, чувајући у сећању неизмењено предање које се усмено преносило чак и хиљадама година, разумећемо да је прво писмо имало најмањи број знакова. Познавање природе тих знакова омогућавало је њихово различито читање – већи број гласова који би изражавали различите идеје које ти знакови представљају. Стварање новог знака за сваку варијанту читања изворног слова представља свакако пад свести – непознавање читања изворног свештеног писма. Ипак, у новом добу је дошло до тренда отузимања словних знакова кроз разне скоројевићке реформе, али у сврху практичности писма, не због познавања његове свештене природе.

Основа првобитног писма која се задржала до дан данас представља самогласнички круг Года – 4 основне природе Господа (има их заправо 5 али последња увире у прву стога се спајају – крај је нови почетак и обрнуто).

А – звук рађања, постање, почетак Године, звук срца – пирамидални облик – средиште бића.
Е – звук ширења, рађање Природе и пролећа, звук грла – облик који се шири на све стране – водоравно.
i – звук врхунца, сунчев зенит, пун развој могућности, звук чела – пинеалне жлезде, облик издужен на горе – представа кичме са тачком која представља пинеалну жлезду – чеону чакру.
О – звук испуњења, пуноћа искуства, зрелост јесени, време жетве, звук стомака – кружни облик, представа целовитости.
У – звук умирања, смрт Природе, зима, звук доњег стомака – облик обрнуте пирамиде који увире у земљу.

Основни материјални облик испољеног Бога јесте крст, познат и као Животворни Крст – то је и симболички облик најситније Божије честице. Крст дели простор на четири дела стога је број 4 основа Божијег испољавања као што видимо и у самогласничком кругу Године (У увире у А па се гледају као једна тачка). У хришћанству имамо 4 јеванђеља који су представа старе астролошке приче о 12 сазвежђа (апостола) от којих су 4 истакнута, фиксна знака који отговарају кључним тачкама Сунца у Кругу Године. У хиндуизму имамо 4 Кумаре као 4 Брахмина сина итд.

На ову самогласничку основу коју нам представља Херман Вирт, слова старословенске азбуке се савршено уклапају чинећи круг от 16 знакова који дају познату азбучну поруку от Аз до Ук. Број 16 указује на наслеђе старије северноатлантске традиције у относу на млађу јужноатлантску до данас заступљену која дели круг на 12 или 24 делова. У азбуци имамо још пет додатних слова Ф, Х, Ц, Ч, Ш (не рачунајући ОТ који је лигатура мада симболички врло важан знак) која су азбуци вероватно додата касније. Имена и изглед ових 5 слова иако се не уклапају у шеснаестоделну шему, такође имају значења које ћемо обрађивати у будућим објавама. Азбучни круг от 16 знакова заједно са 5 самогласника чини својеврстан Господњи – Годишњи календар применљив и у друим размерама попут кола дана и ноћи, као и коло стварања и уништења читавог Свемира. Под истим законима под којим је створен Свемир, створен је и човек, и то је записано у представљеном азбучном колу.

Број 16 је врло присутан и заступљен у културној традицији Срба, Словена, и код Индоевропљана уопште. Стара традиција северног порекла носи систем 16:9 за разлику от јужне средоземне која носи систем 12:7. Код Срба имамо 16 имена предака уназад, 16 доба дана и ноћи, 16 плетеница на симболу Мудрог Слова присутног на личким ношњама, затим 16 крака на симболу Сунца античке Македоније итд. У индијској културу број 16 је такође присутан где имамо 16 начела материјалне делатности, 16 стихова у мантри Харе Кришна итд. Најзад, човеково тело има 16 саставних делова – 6 зглобова руку, 6 зглобова ногу, карлица, труп, врат, глава што скупа чини 16. Средоземна традиција дели небо на 12 сазвежћа (по угледу на отприлике 12 месечевих кола током године), недељу на 7 дана, дан на 24 часа. Ведска култура старе Евроазије носила је систем 16:9 што значи да је можда имала другачије мере дана, недеље и астролошких кућа кроз које Сунце пролази током године. О томе више у наредним објавама.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, други наставак)

Димитрије Николајевић: Блиска и далека јесен


Једна жена са хаљином од натрулог предела

Долази у мој дан, седа за сто поднева

И гледајући ме потамнелим очима тек опалог лишћа,

Као коре воћа тренутак по тренутак

Жваће моје време.

.

Узалуд у небо кријем лице и бежим везан

За корен као стабло на које слећу уморна јата облака

И док се чују крици птица у ваздуху,

Претварам се у ветар око себе као око куће

Обрасле у заборав на чијем прагу стојим.

.

Једна жена са гласом од дугачких киша

Силази у моје вече, леже у постељу сна

И чекајући ме дубоким телом још увек топле даљине,

Као жар непогоде пламен по пламен

Гори моје слутње.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча