Везујем те за стих, вјетар, кише досадних чекања На загрљаје који ме уморише, а нема их више. Везујем те у жељи да имам те, али налете кошаве директ у срце од тебе примам, Усахни водо, стани вјетре, неко жели твој осмијех за себе поново ко лијек да узима. Половина стиха, половина душе, наслов да ли имати може? Ко ли се скрива испод те твоје коже? . Везујем те за стих, вјетар, кише досадних надања. Везујем те у жељи да имам те. Од осмијеха само тужан бјежи, зато боље трчати за срећом него бити онај што срећу никад ни срео није. Цвијеће не ниче онда када ми хоћемо, већ онда када помислимо да никада неће ни зрно нићи, јер изненађења су могућа на сваком крају свијета. . Везујем те за стих да отишао не би, али отишла сам ја.
Кад древне силе сколе, усколвитлају све људске поноре, запрете, обећају, слажу, Нжне чине опомене у екстази, пусте да те живот згази. . Посустало клонеш у јату своме, кловновски тужно дамари бију предсказањем отужну симфонију. . Носиш срамоту од Голготе. Треба ти кроз цели живот потуцање, и обронци и свици, под ногама са жиром суварци. . Само некоме нуди хризантеме и дарује у своје име. Тад ваздух тражи нова плућа, небо васкрснућа, човек сванућа да кошмар да скине са врата, изопаченост у вртлог баци, угаси пламтећи жар, да разбије глинени календар, кондири почну да се пуне да би се добио опроштај Фортуне.
Акорд немуштих невида, носе устајалост као поругу. Хоће музику тек изниклу никако стару, “са ињем у коси“ ни ону кад су трчали боси по тек покошеној трави на Дунаву, Морави, Ибру и Млави. . Оклопи изоставили времски изроди, тумарају, харају, каљају, море, загађују бистре изворе, скрнаве олтаре, пљују опела. . Фортуна дели хризантеме Које дарује у своје име. . Ка узмогне да хода нараштај други, донеће нови пламтећи жар, тада ће да се распрсне глинени календар, кондири ће почети да се пуне, и тако добити опроштај Фортуне.
Двадесетчетврто мудрованије из Тијаније * У свакодневном животу човеку је тешко, готово немогуће, да буде савршен. Навиру мисли из незнаних дубина, пуне и препуњавају мислени ток разноликим садржајем, навиру разнобојна осећања, навиру други људи са својим болима, жељама, надама, навиру односи са васцелим светом, а свој данак узима и сива, осушена и много пута изувијана, свакодневница. Човек, без јасног духовног циља коме стреми, иде раскомаданим путем, пуним рупа, кривина и препрека, и стално је приморан да мења и тражи проходније трасе, безопасније стазе. Такав човек личи на брод који нема кормило, или на брод са расклиматаним или испадајућим кормилом, брод о кога се ломе разнострани ветри, кога опасују и бацају олује на све стране, од немила до недрага. Неки то зову неумитна судбина.
* * Неумитна судбина и незнање су одувеквремени и испреплетани сапутници, безциљници. Човеку који има веру у неумитну судбину, и који је везан за такав животни став, сви су криви – родитељи, подређени и надређени, ближњи и даљњи, и он цели живот пева грку песму кукавицу, песму кукумавку. И тако певајући, уздишући и непрекидно оптужујући, поготову ако све то још облије љутом капљицом, тамнозарном димном завесом или опијатом, који га могу одвести људима и световима који му одобравају и обогаћују опсене, тешка судбина постаје још тежа, постаје армирана.
* * * Како у свој живот призвати славује? Како у свој живот призвати друге птице певалице, како призвати меке анђеоске и арханђелске хорове, и како призвати умилне звуке унутарњих хорова и хорова Универзума којима диригује Творац? Како призвати одредиште нашег живота? Како променити судбину? На сва та питања умујемо у духовној Тијанији, у коју је већ стигло Златно доба, о чему сам раније писао, Добу кога смо звали, звали, дуго стваралачки о њему размишљали и деловали сваки дан, много, много пута сваког дана, и пронашли смо одговоре. Одговори су, зачуђујуће једноставни, јер је таква природа великих истина која је даривао Творац. У налажењу одговора помогао нам је елемент Вода, помогао нам је дубоки, у стене усечени, Вир, чије се струје удесно крећу сатним смером, око подводне стене стајачице, стене стаменице.
* * * * Одговор смо спознали у пољовитој реци Тијани, у Манитом виру. Овај вир је вековима служио вилама и виланима, али и другим ноћним божјим створењима, да се окупе и око њега играју коло виловито, да међусобно размене песме својих народа, и да допуне своја витка електрична тела моћницама овог места. На овом месту је мој деда Никола изрекао силнице – штићенице, које штите људе од незгода које би им се могле догодити при сусрету са алама и другим бићима ноћи. У овом виру, нас тридесет из круга Тијаније и гост Аватар, изводили смо ритуално чишћење наших душа и тела. У једном трену, ритуал је већ био завршен, а ми смо још лагано и уживајуће пливали, доживели смо тајносани тајац. Он је променио наше животе и промениће животе свих бића света.
* * * * * Тајац је заустављање света, тајац је групни тренутни увид, групни продор у ризницу божјих одговора. Сви смо се скоро истовремено сетили, но ипак сам сигуран да се први громко освестио Аватар Нове свести Григорије Петрович, снажним аватарским искораком из Манитог вира, из безнађа снених и смртних учења. Потом је искорачио брзи Мансанман Остварени. Ја сам можда био следећи, можда Аранђел Румених Облака, или Сабина Сијено, можда силовита Маирија Будна, или Даниела Светлосна Катана, Сурђон Велики Играч, Буљубша Златна Нит, Благоје Стрелац Ариљац, Санваила Велика Играчица, Ананда Писак Вавилонка. За њима је искорачио Суђај Пегаз Бели, затим херој битке у Егодрагу Драгон Пламеног језика, иза њега Мала Вила Језера, Марија Вечно Дете, Оанде Норвиџ Велики, Љубиша Сабон Ловац, Оливеир Страшни, Лара Искра Праискона, Ми-лица Чиста Реч, Наташа Делилац, Даарија Широко Срце, Кристина Ванземаљка, Кија Ма Мудра и Иван Златно Правило.
* * * * * * Сакупили смо се на обали Манитог вира, озарени после вековне главоломке. Завршили смо успешно ритуал Воде овенчани увидом. Дисали смо дубоком срећом сазнања. Тако испуњен нисам у први мах спазио да су пет моћних витеза нашег круга још стајали у води. Дао сам им знак да изађу на обалу. Навикнути вековима да је живот ратника духа, ратника светлости, стални опрез, и навикнути да буду моји одани чувари, гледали су у видне и невидне просторе, знајући да непријатељ уме да изненади, јер има моћна и мучка оружја. Лако је мени, лако је мени, када ми одступницу чувају – Видница Мануел Пламбера, Душан Нежнић Силни, Ил Конем Пилток, Надзевз Штит Штит, и Анак Шива Анак Шива. Последњи, стално се окрећући, и чврсто држећи мач у десници, из Манитог вира је изашао окаљени, безпрекорни чувар нашег залеђа – Анак Шива Анак Шива.
* * * * * * * Понављамо ритуал Воде у реци Истар заједно са педесетак наших пријатеља из Егодрага и преносимо им наше увиде из Манитог вира. Посвећењем смо обучили учеснике у Девет корака улазка у ритуал. Онда смо сви запливали реком која је на овом месту широка скоро километар. Усредсредили смо се на огромну силу Водеана која је усмеравала и вукла сваку капљицу воде да тече у његово наручје. Сви смо видели и осетили јединство Воде. Пливали смо око три километра и изашли на обалу. Небом су пловиле златна лопта сунца и сребрна лопта месеца.
* * * * * * * * Отворили смо своја срца и усредсредили се на координатну силу овде и сада уз помоћ бројчаног низа – 71381921. Свесним радом поставили смо на лопте сунца и месеца златне осмице – усправну Вечности и водоравну Безконачности. По ободу смо, са свешћу, писаном словарицом – србицом, исписали реченицу и бројчани низ Свеспасења по Норми Творца: “Складан развој за све и спасење за све“, 319817318. Још смо исписали бројчане низове – 1231115025 – веза са Творцем, и 14111963 – за учвршћење идеје Свеспасења. Још смо замислили сребрнобеле свере, поставили на њих ознаке Свеспасења, потом их милионски умножили и послали да једнотом испуне Универзум.
* * * * * * * * * Када човек отвори своје срце, и са силином љубави пошаље свима и свему жељу Свеспасења, Свеједнота ће га вући у своје крило, као што то Водеан ради са водом реке Истар и свим другим водама.
Враћали смо се за Тијанију пуни стваралачког дејства. Осетили смо и спознали да је све добро, да је све пунина постојања, и осетили смо и јасно спознали да се савршенство налази на путу ка нашем циљу, нашем одредишту.
Увјек и без борбе ћеш побјеђивати Ако се кроз живот водиш љубављу, И племенитим и добрим намјерама.
Нема боље комбинације Од мудре главе и доброг срца.
Ништа није наше Осим искуства, Које ћемо као отисак на души Пред Бога однијети.
Само истина смирује човјека. Истинит човјек је миран човјек. И живи у миру.
Не ћути ако куде Бога Јер ће и Бог ћутати када тебе Буду разапињали.
Љепота је одсјај душе на лицу човјека. Љубазност је одсјај срца у поступку човјека.
Туђе понашање као увреду не прихватам. Само као сазнање са ким имам посла.
Моју музу сам пронашла у себи. И завољех је.
Радите тако да ви будете поносни на себе Испуњавајте своје жеље и снове. Тако ваша душа са вама разговара. И то је оно што вас надахњује и даје Осјећај испуњености вама самима.
“Не узимај туђе гријехе на себе“ У преводу Немој никога осуђивати јер ћеш Преузети његова искушења себе.
Стигле зимске чаролије за дечачке мудролије, чаролије стигле зимске за принцезе одистинске . Све што смишља дечја машта, све што дечја глава сања, што измишља свашта, свашта, нека расте, нек израња. . Све што пита, све што не зна, све што жели и што не сме, ко пахуља бела, нежна, пада на крај ове песме. . Нек спавају чаробњаци ипауни златних пера, овде расту маштовњаци из обичних солитера. . Неће бити тајне света, што смислити деца неће, зато ванка са паркета, зато јуриш у пролеће.
Боли ме рат било где да је.. Боли ме свака насилно пала жртва.. Боли ме болест наше ЗАЈЕДНИЧКЕ душе
Кад боли другог, заболи и мене. Једна иста жица кроз сва срца звони. . Све иде у суноврат кад рат проговори. . Кажу: све ће минути. Али мрак свиће у ранама што не зарастају, у бићу што се батрга и шапатом моли своме Богу. . Боли и мене. Боли и мога Бога кад подижемо ограде за „свој свога и против свога”. . Јер ране туђе нису туђе, свака крв је исте боје. Не окрећи главу. Ниједно срце није „само своје“.
Пусти ме, Господе, да са сребрним гривнама о појасу, прошетам кроз Твоје небо! Носећи на пребелм длану, Грумен земље сјајолике- моравске… . Приносим ти Господе, поглед у кресу анђеоске лепоте те краљице у чијем срцу зру зелене горе! . Kо нектар плави, у најезди лептира после јулске кише. . Погледај, Господе, те ишчешљане, густовласе шуме, витороге вињаге голуба што златно зрње сунца зоба- све Теби приличи. . И плавом линијом дише кроз јечменике, ђурђевак снени, крв зрелог малињака ужарено жито и бели руб девјачког сна… Реци, мој Боже, док лице измивам бисер – водом у овом извору који ми из самог срца истиче, да ли сам овој води сестрица, да л брат мој је јаблан сребрни, да л мајку можда овде не стекох на обалама житним и пустог оца што златне јабуке из њених дубина бере? . Пусти ме, Господе, да залепршам лептировим крилом над Србијом земљом моравскм, да у мене, ко у жедну земљу Ибар, и Топлица, Млава и Тамнава, Kолубара, и Лим белосвили утекну! Допусти ми, Оче, да Мораву мајку својим уснама на обе обале одменим, да лице мајци Србији у прегачу цветну загњурим…
Јест нема на теби ни једнога дела да се моме оку могао да скрије, ни једног превоја блиставог ти тела да се мој пољубац на њ спустио није. . Знам те тако добро у растанку часе, ти предаме ступаш сва сјајна и сива, знам када ће сузе око да ти сквасе, знам кад ти се душа милоштом прелива. . А кад у њој носиш сву топлину Југа па ипак си сваког дана нова мени, увек нова, увек тако чудна друга, и никад слична јучашњој жени. . Та моћ твоја чудна заслепљава мене разноврсним сјајем, мирисом и бојом. -Ох, буди једанпут ко и друге жене. Да одахнем најзад пред лепотом твојом.
Разноге и разбујне прамисли-сећалице Час хладне и ледне као пузавица Час пакосне лукаве и зле као пецаљка Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица Час страшила као привиди бауци дрекала раге Час лековите благе мелемне као Прамајка А час бистре бистре као извор Воде снаге
За све је крив рептилски напитак заборава Којим је у много живота напијана моја глава
А Тијанија је земља чуварица и памтилица И обнављачица и омлађивачица и сећалица Завета и мозга и срца снажилица и хранилица
Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео
Тијанија је откривна земља личја и наличја Земља легендарних Витеза Праисконог Реда Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора И родница моја – носиоца многих одличја Тијанија је универзумдром што у звезде гледа Тијанија је певања и свитања свет и оносвет
СРБСКИ ЖУРНАЛ 