Кад се вратим једном
са својом слободом
памтићу незнање
које дуго певах.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.

Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је
до крајњег смирења.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.

Фото: Фототека СЖ

Напупио месец
У савршен круг
Од љубави

Гледамо се
Док израњам
Из његове реке
Он трепери у мом оку

Стражари и чува
Мир ноћни
И тајну
Сребром обојену
Свачију и нашу
За вечност као за трен

Мислим само моји су-
Светиљка у ноћи
Песма у грудима
Бисер у куту усана
Занос и мир
Плима и осека

А није… Нижу се бисери
И осмеси
Лепота чиста
Светлуцава и прозирна
Разлива се животу
У загрљај

¨Ми смо свирале, Твоја је сва наша глазба; ми смо планина, која само Теби јеком враћа; нас, шаховске фигуре, Ти редаш у редове, и шаљеш нас у побједе или поразе. Ми смо лавови – вез и украс неотворених застава; Твој невидљиви вјетар вијори с нама по свијету.
¨Заиста, ниси ти ловац који за Мном трага, него си роб Мој што Ми до ногу лежи. Смишљаш начине како Ми се примакнути, али нити напустити Ме, ни тражити Ме не умијеш. Трагање за Мном узрок је твојој муци; прошле сам ноћи слушао твоје дубоке уздахе. У Мојој је моћи да ти окончам чекање, да ти покажем Пут и допустим приступ. Да би се могао избавити из вира временскога, и напокон открити благо стапања са Мном! Али слаткоћа и ужитак одморишта у правом су омјеру с мукама путовања. Само кад трпиш ударце бола и невоље прогнаничке, истински ћеш уживати у повратку родној кући.
¨Близина Богу не да се измјерити. Бити близу Бога не значи пењати се илисилазити, већ умакнути из тамнице постојања. Благо Господа лежи у непостојању. Обманут си постојањем. И како да разумијеш што је непостојање?
¨Што то значи сазнати Божју једноту? То значи, разорити себе у назочности Једнога. Желиш ли сјати као подневно сунце, спали мрак самопостојања.
Растопи се у Бићу Онога, тко је Сведржитељ. Чврсто си се држао за „ја“ и „ми“, и то двојство твоја је духовна пропаст.
¨Имај милости према онима који угледаше Твоје лице: та како издржати ову горчину растанка од Тебе? Ти говориш о растанку и прогонству: чини што Ти је воља, само остани са мном! Лакше је стотину тисућа пута умријети, него се од Твојега лица растати. Смрт је сладак видик, ако умиреш пун наде да ћеш се с Богом стопити; али живот у горчини прогонства од Бога, ватра је пожарна.
¨Моје је срце попут свитка пергамента, који се бесконачно одмата пут Вјечности, исписан од почетка до краја ријечима: „не остављај ме!“
¨Ако си дио мјесеца, чвсто се држи мјесечева уштапног круга. Зашто се дио држи подаље од цјелине?
¨Непрестано мрмори снијег: „Растопит ћу се и постати бујица, што тече пут мора, јер дио сам мора! Бијах сам, тврд попут леда, и гле, потекох, смрвљен чељустима туге!“
¨Рекао је: „Дуг си ми живот дао, и силно вријеме, о Боже, толико си милости удијелио биједнику попут мене! Седамдесет дугих година вријеме сам гријешно тратио – па ипак, ни дана ми Својих дарова ниси ускратио! Не зарадих баш ништа, данас сам гост Твој; свират ћу за Тебе харфу, јер ја сам Твој!“
¨Све мине и нестане, осим Божје суштине. Кад умреш за себе и урониш у Његову бит, ни ти нећеш минути. Тко год на вратима божанскога дворца изусти „ја“ или „ми“, бит ће враћен: Једном је неки младић покуцао на врата пријатеља. „Тко си ти, о вјеродостојни?“ упита пријатељ. „То сам ја“, одговори младић. Рече му пријатељ: „Одлази, још ти није вријеме да уђеш; за мојим столом нема мјеста сировима и пријеснима!“ Што друго ће, дакле, скухати сирова и пријесна, и тако га спасити, осим ватре растанка и пламена изгнанства? Јадни је човјек отишао да би цијелу годину путовао, пламтећи ватром изгнанства, па се, пламтећи тако, скухао, и стога се вратио, и још се једном нашао пред пријатељевом кућом. Покуца опет на врата, уздрхтао од стрепње да му с усана не сиђе неуљудна ријеч. Пријатељ се јави и упита: „Тко стоји с ону страну мојих врата?“ Дошљак одговори: „Ти стојиш, о пријатељу.“
Одговори му пријатељ: „Уђи, будући да си ти сада ја – у овој кући нема мјеста за двојицу!“
¨Гле, сам себи сам незнан, па што ми је, забога, чинити? Не клањам се ни крижу ни полумјесецу, нисам ни каур ни жидов. Дом ми није ни исток ни запад, ни копно ни море; род ми није ни анђео ни земни патуљак. Нисам искован ни од ватре, ни од пјене, нисам сачињен ни од праха, ни од росе. Нисам рођен у далекој Кини, нити у Саксину, а ни у Бугарској, ни у Индији од пет ријека; нисам стасао у Ираку, ни у Корасану. Не станујем ни на овому, ни на оному свијету, ни у рају, а ни у паклу. Не отпадох из Едена, а ни из Ризвана, нити ми је подријетло Адамово. У мјесту изван најдаљега мјеста, у пређелу без сјене и трага, душу и тијело надилазећи, ја вазда наново живим у души мојега Љубљеног!
¨Људска се бића пењу љествама саможивости, али на крају се сватко сурвава с таквих љестава. Што више се пењеш, то већи си неразумник, јер ћеш при паду страшније поломити кости. Кад умреш за себе и оживиш у Богу, ти се уистину сједињујеш с Њим, у посвемашњој једноти.

Фото: Слика; Фототека СЖ

Двадесетшесто мудрованије из Тијаније
*
У Васељени не постоји ништа што није живо! Творац је најпре створио минерале, па биљке и животиње, потом људе. Све створено обавља сложене задатке у оквиру Норме Творца и све се налази у растућем еволутивном процесу. Васцела божја творевина служи човеку на милијарду начина, а заједно са човеком служи Творцу. Минерали, биљке, животиње и људи су повезани тананим нитима једноте и, по својој суштини, су Једно. О томе су подучавали многи свети људи, истински учитељи, јасновидци, пророци, свете књиге, и о томе наука има све више доказа.
**
Права духовност човека огледа се у његовој мудрости, тј. његовом свакодневном животу, његовом деловању. Многи људи гомилају знања из разних области, посебно из психологије, религије, духовности. Они о томе говоре свакодневно у облику савета – како треба живети. Мудраци су они који знање примењују у свом животу. Између знања и примене постоји јаз или зид које можемо назвати навика. Навика је стање улогореног и ушушканог ума који претешко излази из своје пећине сигурности. Погледајте како живе неке врсте морских ракова. Имају своје пећинице из којих вире и лове. Онда мало истрче, па се поново врате, а све се то дешава у свега неколико просторних приобалних метара. А испред се налази непрегледна вода мора или водеана у које они не залазе. Тај простор, те дубине, за њих су ван искуства. Символика овог примера важи и за човека. Водеан чине Радост, Љубав и Светлост које је поставио Творац као основе света. Слобода је она сила којом откривамо и живимо ове основе. Али слобода је застрашујућа за неслободна човека. Без храбрости, која се налази у оквиру трећег енергетског центра, тешко је, немогуће је широм разкрилити крила слободе, која воде у дубине и висине божанских искустава.
***
Највећи проблем за стицање виших духовних искустава, стицање правог знања, представља незнање. У живој сликовници Бардо тодола, тибетанског учења о путовању душе, незнање се, отишлом из земаљске равни, приказује као црни бездан. У незнање убрајам сва погрешна и лажна учења која се дубоко укорене у наше умове, тамо окамене, и делују као тешка црна магија. Лажна знања заузимају меморијски простор човека, као што то чине информације на хард диску. И, што је много горе од тога, лажна знања нису статична, већ се упорно и жестоко боре против нових и већих истина. У стварном животу то се испољава кроз много врста несклада – несугласице, жестоке свађе, туче, јади, беду, депресије, ратове. До пуног изражаја долази цели сет негативних осећања и радњи – себичност, грубост, бес, тупост, лагање, вређање, љутња, очај, мржња, свађа, вређање, жеља за туђим, замраченост осећања, замраченост ума. Лажно знање је основа себичности, себичност је основа грамзивости, а грамзивост гледа у туђа дворишта, краде, отима, изазива ратове.
****
Истински духовни развој није могућ ако човек не открије да су многе, скоро све, темељне ствари које је научио застареле, лажне, или, у најмању руку, небитне. То се односи на школска знања из скоро свих предмета, на све специјалности, сва религијска знања, телевизијске програме, политичке игре… Најдубље се у наше умове зарива религијско учење. Уче нас шта је добро, шта није, према норми те религије. Уче нас о страшном Богу који вреба сваку нашу грешку да би нас казнио на вечне муке. Страх од Бога се стиче у раном детињству када је дете зависно од родитеља и безпомоћно да се одупре лажама и паралажама и незрело да доноси своје одлуке. Скоро све што смо учили у школама ствара страхове. Страхови, слично лажним знањима, заузимају наше емоционалне просторе, просторе позитивног деловања и просторе наше среће. Нико нас не учи ко смо, зашто смо овде и где треба да идемо. Нико нас не учи шта је заиста, заиста, важно у нашем животу и како се то постиже. Када човек не зна сврху свог постојања сличан је путнику који не зна циљ свог путовања. Таквом путнику сви путеви су добри, али никада не стиже на циљ…
*****
Најважније знање у нашем животу је знање о Богу, дакле о души, духу, свести и физичком телу Бога, његовом кретању, слуху, виду, мирису, укусу, деловању. Важно је, најважније је, да и ми научимо да делујемо као Бог. То знање је доступно, али, наравно, није лако, јер Бог делује из непрекидног стања среће и љубави, и стога су његове радње веома успешне и брзе, скоро тренутне. Знање о Богу је најефикаснији лек за чишћење колективног несвесног које нас ограничава у свим сферама живота. У колективном несвесном налазе се армиране тврдње да човек мора тешко да ради, да мора да се разбољева, слаби и стари, да узима зависничке лекове и да умре.
******
Знања Нове свести предводника и Аватара науке и духовности Др Григорија Петроича Грабавоја успешно мењају колективну свест, и она све мање и мање личи на тамну, оловну, непробојну кацигу која се надвила над наше главе и животе и чини их неперспективним, а све више и више личи на разведравајућу свежину. Када се смањује тешко и ограничавајуће деловање колективног незнања расте наша храброст, расте наша срећа, расте ефикасност лечења са свешћу, расте уверење о могућности васкрсења отишлих, расте веровање о вечном животу човека у физичком телу. Здравље, самоваскрсење и вечни живот се морају непрекидно стварати, заједно са Богом, јер припадају принципу развоја божанске стварности.
*******
… И стога се учовечи и очовечи Човече! Збаци са грбаче џакове страха, џакове незнања, исправи се по вертикали координатног система Вечности, повежи се са Тврцем заувек, ослободи крила за дугачке и високе летове, полети и стварај! Стварај и лечи себе са свешћу и са смислом, пуни своје биће светим знањем, непрекидно изливај свеобилну реку среће, издашно дели премудрост, и дели све светлоплодовито – свему постојећем!

Миришу силно бијели
цв’јетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.

И нико не зна како је
тешко ходити сам и болестан,
без игде иког свога,
у златно пролеће.

У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тамни спомени,
давни и мучни.

Силно миришу бијели
цв’јетови.
Киснем. Без мира, без
љубави.
Сам и жалостан.

Фото: Бела рада; Википедија

Погледај колико је богат твој врт.
Зашто плачеш због сиромаштва?
Или не можеш да видиш то благо?
Не знаш му укус?
Посматрај, капљица милује лист,
Ветар тресе танку круну.
Овде је све како је Бог уредио,
Како васељенска сила жели.

Негде сунце сада излази,
Негде се натапају чаше.
Неко седи на камену, чека,
Неко лети горе, раширио крила.
Са неким нема вере, ни новца,
А неки ће проживети само с њом.
Ходај лагано својим путем,
Толико можеш да урадиш.

Не мењај живот за сребро
На пољима судбинских зала.
Кратки су путни други
А памћење злобно.
Носи само љубав у свом срцу,
Векови ће је памтити.
Испуни свој храм.
Чујеш ли како се деца гласно смеју.

Овај свет у богатству је разнолик.
Пронашао си своју нишу раја.
Путеви воде ка звездама.
Нека твоје познање сјаји.
Буди свој до краја у свему.
Не тражи далеко,
Само овде где је твоја кућа.
Ти си земље прави господар!

(Амарерски превод ВП)

Фото: Деца се смеју; Википедија

Ја те нађох као једну башту, коју
Обасипље драго камење фонтана,
Па све птице своје пустих да ти поју
Међу бокорима и венцима грана.
.
Моје су се чежње њихале на свили
У гранама твојим, где плод руди мио;
Моје чаше твоји љиљани су били,
Из којих сам вино вреле страсти пио.
.
Али јесен стиже уз вихоре слепе,
Па јабуке твоје и све дуње лепе
Откиде и сјајне цветове ти стресе …
.
Побегоше птице … Башта оста сама
Вај ко гробни венац сада свехле ресе
Висе сврх кубета мртвијех чесама …

Фото: Одлетеше птице преко океана; Википедија

Ноћас ме у сну таче нека рука,
Не знам која,
Сасвим кратко,
Само вечност до три док изброја
.
И од тог додира дође до споја
Мене и неког звезданог света –
Не знам са којом од безброја
Маглина. Звезда , планета
Са којом од дуга.
.
Само ниједнога небеског слоја,
Ниједног круга,
Не могох се сетити кад се пренух –
Сем оне руке
Заборавих све у трену.

Фото: Додир; Википедија

Да ли ти недостајем
у ноћи јесење
само по некад, кад звук те прене,
кад чујеш звекет капале кише
да ли те киша сети на мене?
Да ли ти недостајем
у зимска јутра
само онда, кад ваздух мирише,
кад осетиш пламен ватре ужарене
да л’ те топлота сети на мене?
И да ли ме носиш у летње дане
под кошуљом мокром
у грашци зноја
да ли ти певам мисли разуздане
да ли сетиш се да била сам твоја?
Да ли ти недостајем и у пролећа
у вечерима кад све се стиша
да л’ у капима чујеш столећа?
О, да ли те буди и пролећна киша?

Фото: Пролећна киша; Википедија

Душе се успињу уз планине високе
корак по корак,
с камена на камен;
остају долине , уплакане реке
заборављеног живота знамен.
Гаврани ћуте, орлови над гнездима лете
ветар застаje,
ослушкује дрхтање планете.
Засија небо
oсветли га муња,
tо Хроми Вук
међ свој народ се спрема!

Фото: Хроми вук; Википедија