Драган Симовић: НАША ЈЕ ЉУБАВ ЈАЧА И МОЋНИЈА ОД СВИХ НАШИХ СМРТИ


ЛИРИКА ВЕЧНЕ ЉУБАВИ

 

На почетку свега, рођена је наша љубав и узрастала с нама кроз све светове и векове, кроз сва времена и пространства, кроз све животне токове наше.

Ми смо љубавници који путују из века у век, из земље у земљу, из народа у народ, да би се увек изнова рађали и умирали те поново рађали, без застоја и престанка, вечно обнављавајући и потврђујући своју љубав.

Нико не зна када је и где зачета наша љубав, нити ико може знати и сагледати свршетак наше љубави, јер – нити је почетка било нити ће свршетка бити!

Ми смо овде и сада управо ту где јесмо, на једном светом месту и у једном светом времену, и једино што знамо, у овом тренутку свих минулих и будућих тренутака:

ДА ЈЕ НАША ЉУБАВ

ЈАЧА И МОЋНИЈА

ОД СВИХ

НАШИХ СМРТИ!

Драган Симовић: УСУДБА


Богаташ ће бити сиромах;

сиромах ће бити богаташ.

О, богаташу!

не шкртари и не оклевај,

већ се што пре ослободи

себичлука и тврдичлука својега.

Дели богаство своје

са онима који покуцају на врата твојега дома,

јер ћеш тако стећи плату своју

за један наредни животни ток,

када ти –

који си богаташ сада, а сутра сиромашак –

будеш стајао и просио

пред вратима дома

једног будућег богаташа!

(Усудба је ведсрбска реч за карму.)

Драган Симовић: Пјан од љубави, корачам у сутон сеновитом стазом што води покрај твојега дома…


 

 

 

 

Пјан од љубави, корачам у сутон сеновитом стазом што води покрај твојега дома.

У сенци крошања липа и кестенова, скривам се од радозналих погледа људи, како не би видели пијанство у мојим очима.

Вече је благо, тихо, румено и пролетње.

Топао вечерњи дашак, преко широка поља црвена мака, доноси до мене мирис босиљка и менте из твојега врта на крају села.

Љубав моја према теби, што попут жива огња дан и ноћ тиња у моме срцу, чини да будем пјан и луд од љубави, те да заборављам на све дужности и послове своје.

Застајем, на трен, пред твојим домом, док срце сумануто туче под грлом а крв жубори у ушима, зурећи изгубљено преко плота и шипражја око твојега дома.

Пјан од љубави и милине, гле! свуда осећам, слутим и препознајем тајанствено и скривено присуство твоје.

И ако умрем од љубави, ти никада нећеш сазнати, да сам, у један пролетњи сутон, умро од љубави за тобом, драгано и богињо моја!

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Ову сам песму, у пролеће 1974. године, записао на обичном жутом листу хартије, и преко једног поверљивог дечака из сокака, послао је својој суђеници, својој драгани и богињи, а мојој садањој супрузи и животној сапутници.

Она је ту песму прочитала и, негде сакрила од родитеља, будући да су јој родитељи изричито забранили да се виђа и састаје са мном.

У то доба, ОНА још није имала ни двадесет лета!

Годинама сам био убеђен да је ТА песма заувек некамо нестала.

И гле чуда!

Данас сам у шупи без врата и прозора, где има које-кавих старих и беспотребних ствари (не знам да ли случајно!), међу прњама и старим ђачким књигама и свескама, наишао на тај лист хартије, посве искразн и потавнео од влаге, тако да сам, срицајући попут ђака првака – слово по слово, реч по реч – успео да рашчитам ОВУ песму до краја.

(У Великом Гају, 20. жетвара/јула, 7526. године)

Обичаји и веровања: ЧЕТВРТАК


Дан у недељи који се у народним веровањима тумачи превасходно као срећан и повољан (по обележјима „мушки“ и „паран“) за разне врсте пољопривредних и кућних послова- за њега je везан најмањи број забрана.

Код Јуж. Словена, он се често упоређује с понедељком, а код Ист. и Зап. Словена – с уторком, за њих повољним даном у седмици.

Од свих четвртака у години највећи значај придаје се Великом четвртку у страсној недељи, с којим je везан низ ритуала и веровања.

 Код Јуж. Словена, осим тога, посебно се поштују наредних шест (негде осам) четвртака, када се забрањују многи послови, посебно „женски“, као што су прање, умивање, шивење, предење, плетење, ради заштите од грома и града.

 

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

Владан Пантелић: На Истоку засијало зрнце


 

 

Изнад мене – травната равница

По њој плове облаци – лоптаци

Над Рудником Јарило се рађа

Гледим га са Орлове планине

 

 

Милозвук звон овна предводника

Пробија нежно јутарњу тишину

Мајсторски ствара мале осмице

И складно их плете у дуге ланце

 

 

Заравњен круг – место посвећења

Нових Витеза Праисконог Реда

Трагам за суштином једне латице

Знам да ћу тако спознати Цвет

 

 

Знам да ћу тако спознати и Свет

Простор и време су илузије ума

Ум – зналац магије од памтивека

Само Вечност и Безкрај су истине

 

 

Отварам срце милину пропуштам

Где је сада најдража витезица моја?

Ослушкујем трагове миришем боје

Пусти их! Пусти драга боје у парове!

 

 

 

Верица Стојиљковић: Доносим ти цвет


Доносим ти цвет.

Један што цвета

 Једном у година сто.

Доносим ти цвет

Од кога ћеш да

Од свега оздравиш.

Да  свега што си

Заборавио се сетиш.

Да мирисом његовим

Душу окадиш и срце испуниш.

Доносим ти цвет.

Један што цвета

 Једном у година сто

Којим ћеш све

Људе да усрећиш.

Мирисом његовим

Пут да им покажеш.

Лепотом његовом сваком

Детету радост да поклониш.

Усамљена срца да дотакнеш

Из сна их разбудиш.

Доносим ти цвет.

Један што цвета

 Једном у година сто

Много жеља да помислиш

И за испуњење, иза дуге,

На облаку руменом

 Да плови  . . . га  оставиш!