О Боже, волим је.
Не, не познајем је!`
Да, знам.
Знам је из неког прошлог,
не баш сјајног живота.
Да! Волим је.
Осјећам да је моја душа њена.
Одувјек је и тражила баш њу,
баш њу на погрешним мјестима.
.
Упознао сам је давно,
нисам је препознао…
Сада знам да је то она.
Она којој нисам ни дах осјетио,
којој нисам ни усне дотакао…
Она која знам да ме је чекала,
која знам да је моја….
Препознах те сада.
Хвала ти што си ме чекала
љубави моја.

Фото: Слика; Фототека СЖ

Родила сам се у малом гнијезду
Између храста и бора
Нисам бирала дрво
Схватила сам да тако мора.

Отхранила ме предивна мајка
Која је летјела само до бора
Нисам ни мајку бирала
Схватила сам да тако мора.

Својим малим окицама сам виђела
Јасан пут до мора
Мајка то виђела није
Па сам летјела само до бора.

Када су крила ојачала
Кренула сам преко гора
Одлучила сам се одважити
И летјети све до мора.

Много буре, југа
Прејака олуја је била
Ломила сам се, падала и устајала
На своја нејака крила.

Коначно стигох до мора
И до његових дубина
И то је мој пут био
И моја истина.

Фото: Анђео; Википедија

Уплашена од саме себе
временима гајим вулкан у себи
покушавајући да га громадима камења
охладим, умирим, угушим.

Уплашена сам сама од себе,
јер спознала сам тај вулкан у себи
који гори и ерупцију спрема,
не знајући куда ће тећи.

А вулкан кључа, пари, дими,
провирује полако из утробе живота,
а ја га се бојим јер не знам
кога ће загрејати, а кога испећи.

Знам да је то он, да сам то Ја,
али не пуштам, нисам спремна
да пустим ту црвену лавину
да из утробе потече.

Чиста је као светиња која обасјава.
Врела је да загреје све око себе.
Течна је и прилагодљива тлу
док јој лаганост цурења прија.

Уплашена сама од себе.
У утроби скривам врелину
која ерупција вулкана може бити,
не знајући како снагом управљати.

Лет изнад узбурканих облака, океан испод,
јануар, 2019.

Фото: Планина и вулкан Фуџи; Википедија

Двадесетиседмо мудрованије из Тијаније

*

Када ми се узврпољи дух лутан и када се свакодневно умноже и разиграју знакови-увиди, знам да је право време за путовање. У јасној визији мог унутарњег филма пловили су и смењивали се, позивали ме, предели јужне Праисконије која се сада зове Србија, а призивали су ме и неки унутарњи предели. За тридесетитри минута сам се спремио, спаковао ствари и књиге у пртљажник свој аута, белог пегаза, и кренуо из Егодрага преко Железника. Избегавам да путујем широким, ограђеним – ожиченим, брзим путевима јер ме потсећају на боб стазу са које нема скретања, нема застајкивања и снимања, нема отворених, красних и дугачких видика. Кренуо сам кроз предграђе необележеним путем са много раскрсница – дилема и трилема. Да бих пронашао прави пут пратио сам танане знакове које дух пред нас увек поставља. А када сам имао недоумицу бирао сам пут који је имао највише светлости.

**

Памтим своја путешествија по Јевропи, за коју ни трунке не хајем, познајем их као злу пару, али морам признати, имају обележавање… Сећам се једног свог путовања по Италији. Ознаке, стотине њих на кратким растојањима, обавештавају да постоји значајно место где је боравио неки важан папа, не сећам се имена, можда Пије нумеро икс, можда баш онај што се облачио и представљао као мушко, а био-ла је жена – Ђулијета. Дођем на то место, интересује ме шта је то тако велико због чега је ту боравио папа, питам где су замкови, јаке тврђаве, пећине, храстови стари преко шесто година, текстови историјских говора, енергетски кругови, револуционарни почеци. Ничег значајног није било, показују један омањи камен, и то је све.

***

Латини умеју да обележе и камен са кога је папа пишкио, ваљда је чучнуо, а Праисконци не умеју да обележе праисторијске градове који сами излазе из земље да промене званичну повесницу. Ген људи који су их изградили и ту живели потпуно је исти као и ген садашњих становника тих предела. Када би то наши обневидели и уплашени историчари схватили и ове истине објавили у школским уџбеницима, уместо глупица које сада деца, студенти и докторанти уче, повесница Праисконије би била у Норми Творца, и по њој би се равнале и исправљале повеснице свих садашњих народа Јевропе. Они би утврдили, мада то мањина зна, да се налазе на тлу Земље Праисконије, док сада, свету и свом народу, приказују безстидне приче кривотворке. Многе лажа нације би се сетиле себе, свога корена и зажелеле би, као библијски блудни син, да врате свој прави идентитет, да се врате браћи, роду припадном, својој кући.

*** *

Чак и ми у Тијанији, где је већ почело и добрано се раширило Златно доба, сем крајпуташа, нисмо ништа значајно обележили. А могли смо, ни сада није касно, за повесницу истинозборку никада није касно, да обележимо стотине хиљада значајнијих догађаја од папиног пуштања голуба. Није обележено место где је велики Витез Праисконог Реда Мансанман Остарени извео, први у знаној и незнаној повесници – тајинствени Искон сточетрдесетичетири, Искон Одабраних. Није обележена ни тачка на месту Поглед са које је други витез – Аранђел Румених Облака извршио Мерење, мерење Васељене. Могао бих данима и вековима набрајати велике подвиге које су остварили – Видница Мануел Пламбера, Буљубша Златна Нит, Благоје Стрелац Ариљац, Бела Веверица, Надзевз Штит Штит, Суђај Пегаз Бели, Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Драгон Пламеног Језика, Буљубша Златна Нит, Маирија Будна, Иван Златно Правило, и многи, многи други. Једног дана, сигуран сам, све ће то бити обележено. Јасно обележавање истинских догађаја и обележавање путева представља једноставно и плодовито управљање, како то подучава Нова свест, управљање које спречава лутање, расипање пажње, прочишћава свест и приближава циљ.

*** **

Обилазећи Авалу, гледајући на њен врх, обузела ме сета и жал због несувислог, незналачког чина краља Александра који је наредио да се уништи чудесна тврђава из прастарих времена, тврђава – капија живе енергије, а да на њено место вајар Мештровић, гонич духа, постави тамну кућерду – мртвачницу посвећену Незнаном јунаку. Тако је силом уништена моћна енергетска силница, а њена антена више не шаље и не прима дејство других тачака са којима је била умрежена. Ово мртво грдило призива демонска дејства, тако се пуни злоћом, а демонско дејство се појачава сваки пут када му се политичари – незналице клањају и када му се посетиоци, због незнања, диве. Да је, уместо незнанцу, неки други велики и смели уметник и патриота изградио споменик посвећен знаним јунацима са ликом Стевана Синђелића, или славним научницима које представља Никола Тесла, или посвећен светим људима са ликом патријарха Павла, праискона енергија би била очувана, жива, радила би непрекидно, а споменик би представљао веома моћно дејствено и управљачко место. На срећу, постоје свесне методе које могу успешно да оживе злонамерно умртвљена природна места…

*** ***

И поново ми се отворила визија, сликовна и звучна, страшног отицања воде Панонског мора кроз поноре који су се некада испод Авале отворили. Застао сам на путу да исчезне визија и јасновидом погледао пажљиво поново у прошлост, затим у будућност– а њих нигде није било. Оне су за тренутак, као визија, бљеснуле у мом уму. Постојао је једино садашњи трен, он увек постоји, који је испунио све моје очи предивним и неоскудним пејзажима, које су јесењи духови михољци богато офарбали најразличитијим бојама.

*** *** *

Настављам даље пут – Младеновац, Топола, река Јасеница,Трнава, Деспотовац. Осећам да ми срце куца лако, уједначено и да ми је дах дугачак и дубок. Свесно, научен посвећењем током многих векова у хиљаде тајни које нису описане у књигама, усклађујем срце, дах и душу са душом и уједначеним треперењем три различита ритма Васељене. На хоризонту распрострла се маглена прашина, небом плове бели облаци лоптаци, поред пута блиста златолисни храст, небо пробада високи јаблан, прелећу јата птица. Са убрусом дуго бришем влажне очи преобилно напојене и преливене Лепотом.

*** *** **

…Крагујевац, Доња и Горња Сабанта, Липар, Пчелице, Сугубина, Цикот, Шантаровац, Шуљнава, Слатина, Ковачевац, Драгоцвет, разровани пут…, Јагодина (Ја-богина)… Каква, каква имена! Она представљају супстрат догађаја који су се овде одиграли, уписали у Потку, а она их вратила и усидрила. Имена места, имена људи, све именовано, пуни су магије и кључева. Чудесан је језик смежујућих, језик одабраних, језик рода Праисконаца, рода Арија, рода Расена – Срба! Овај језик потиче од чувеног расенског огледалног просторно – временског писма, који ствара Богове. Лукави туђинци, сенкине сенке, придошли из мрака, током дугог, дугог времена, уништавали су савршено писмо прерађивањем. Данас се користи тридесет-словна буквица, словарица, србица, погрешно названа ћирлица. Иако унакажена и дводимензионо разапета, још је моћно и нераскидиво повезана са праписмом, прајезиком, и свака реч носи кодове препуне података, и уз сваку реч се може будно и свесно путовати уназад до прапочетка и унапред у недогледну будућност. Огледално писмо, можда, нисам сигуран, знају прваци Инглинга. Инглинзи су чувари изворног православља, од кога су преузети многи делови и уткани у хришћанство. Знања старе вере и науке су била многозначно повезана са природом и Богом и истином, и никада нису достигнута. Огледално писмо, то је сасма сигурно, налази се очувано у акаши и биће доступно неком лингвисти чиста и истрајна срца. Дух деце, подучене овим писмом, биће подигнут из садашње пљоснате равни, где се знање стиче тешким и дугим пуњењем главе бубањем и гомилањем свакојаких, и јалових, података, умеће да размишљају вишедимензионално, јер је и живот вишедимензоналан, и имаће лак и брз приступ највишим божанским знањима.

*** *** ***

Кукурузна шаша и јесење лишће злате се на сунцу. Купушњаци непосечени уздигли хиљаде зелених глава. Избедрене, напупене и влажне оранице чекају семе. Танке и стидљиве стабљике пшенице изгледају слабашно, али то је привид – оне увек, увек победе зиму. Полицајци звере на кривини, они увек на кривини замке постављју, са камерама глуме Кустурицу, пецају паре кажњавајући тешке преступнике који су на путу обишли пужа.

*** *** *** *

О, дивни, мили Господе! Срећан сам и пресрећан што си ме снажно надахнуо када си ми шапнуо да сви имамо прилику, ко то оствари, да се као висока и веома одговорна духовна бића, као највиши Учитељи које знамо из повеснице, усидримо на изабраној планети. Када поново зажелим да на данашње одредиште пођем, а моје одредиште су Наис и Сићевачко природно и духовно благо, слетећу као Аватар најпре на врх пирамиде Ртањ и ту одржати своју прву проповед. Ватри ове проповеди, коју одавно, одавно припремам, придружиће се Земља, и Вода, и Ваздух, и Етер, и проповед ће се дубоко, дубоко уткати у Потку.

*** *** *** **

О дрвећу, чије је лишће обојено у много нијанси од сеамдесетидве основне боје, које је направио лични бојар Сина божијег, избегавам да пишем и нећу да одајем њихове адресе. Чувам их од наших самоважних министара и министарки. Знам да се међу њима скрива главодрвосеча. За њих је висока идеја и истина о једности – људи, животиња, биљака и минерала, и стваралачко размишљање у корист заједнице, ван домашаја. То је за њих не-мислена именица.

*** *** *** ***

Сваки час у небо прхну птице веселице – селице, благоухане певалице и остајалице. На радију, уз красну оперску изведбу, тече дугачка прича о неоствареној љубави између Кафке и Милене Језерске, чешке паметнице и револуционарке.

*** *** *** *** *

Живот не битише иза завесе одакле за нас мора да истрчи. Неки људи мисле да живот треба да им се отвори, да им понуди нешто романтично, богато, пустоловно, лепо, сажвакано. Но, живот је божанска чудница. Прву искру упалио је Господ и дао смерове. А ми, свак за себе, и сви за-једно, треба даље, са чистим срцем и исправним деловањем, да распаљујемо његов пламен и стварамо.

*** *** *** *** **

Теку километри, теку еони. Мењају се слике пејзажа, мењају догађаји. Пролазим Наис, возим кроз клисуру. Нигде нема табле обележивачице која би подучила радозналог путника знамењу Сићева. Име планине и клисуре се везује за ветар сићевац, који уме да фијуће и да бесни низ Вилину реку која је прекрштена у Нишаву. Тринаест година после хидроценртале на Нијагари почела је да ради и мини хидроцентрала “Света Петка“ или “Вила са Нишаве“. Идејни пројектант је био Никола Тесла, касније проглашен за почасног грађанина Сићева. У овом подручју расте шездесетиосам ендемских биљака од којих помињем рамонду и жалфију. Са леве стране пута налази се мала црква, озидана каменом, а обликом потсећа на пчелињу старинску кошницу. Мало изнад налази се новија црква, украшена живом, живооком, иконом Свете Петке Иверице. Причало се у народу да су на овом простору Османлије преваром отеле, потом и закопале дванаест живих девојака. Мислило се да је то легенда. Приликом изградње храма пронађене су њихове кости, као и накит. Руку уметника који је осликао икону Свете Петке, то се лако види, водила је виша сила. Гледам у живе и дубоке очи светице, препознајемо се, и тихо, безгласно причамо. Онда нестаје духовни шапат, нестајемо обоје, а очи нам се у Вечности стапају…

*** *** *** *** ***

Прелазим Нишаву и узаним путем пењем се ка манастиру Пресвете Богородице. Место има снажно природно дество, има много цвећа, има топле и искрене очи монахиња, испране и осветљене молитвом, има меку, хладну и лековиту воду. Када са овом водом и матичном водицом добро исперемо оба ока, и треће око, потом и осталих деветнаест очију, видећемо да, осим Лепоте, на овом свету ничега нема. А Лепота је – постојање.

*** *** *** *** *** *

Посетио сам и бању и био на извору. Увек сам волео изворе! Изуо сам ципеле, заврнуо ногавице и ушао у воду. Заиста је, заиста је дивна згода кад нам ноге греје нишкобањска топла вода… Ах, што нисам мангуп! Око бање густа шума, препуна стабала – близанаца – по два стабла из једног корена. У неком животу то су били љубавни парови, али се нису довољно наволели, или их је неко раздвојио, па су одабрали да у овом животу буду дрвеће, и одабрали су да буду спојени дужи низ година, јер дрвеће живи много дуже од људи, док се људи не сете да су вечни у физичком телу.

*** *** *** *** *** **

У Наису пажњу су ми привукла два споменика покрај Вилине реке – црна наказа, ватикански поклон, сличан бауку и кошмару, и бели, Миротворац, пун стваралачке снаге и чежње за општим миром и складом. О црном имам потпуно исто мишљење као и о споменику Незнаном јунаку на Авали, По-беднику на Калемегдану, маузолеју Његошу на врху Ловћена… и неким другим радовима туђинаца и безбожника. Треба их благословити и уклонити, и вратити старе објекте и ознаке и ослободити енергију природе…

*** *** *** *** *** ***

Свесно настављам Пут. То је мој живот. Волим путовања кроз чудесне светове унутарње и предивне светове видљиве, и никада, никада нећу престати да путујем… О, путниче, намерниче, добро дошао! Изволи слатко и воду и одмори уморне ноге. Ако идеш даље, срећан ти пут! Ако тражиш Бога, посматрај широкогрудо све створено. И препречи путеве!

Фото: Сићевачка клисура; Википедија

Ни речи више немам у гласу ,
све је стало у оном часу …
Кад си лаганим кораком
без мене, у вечност кренуо.
Видела сам, није ми промакло,
у мом правцу си се окренуо!
Твој поглед, душу моју
у чистоту је оденуо.
.
Немам ни мисли у мислима,
ни слова једног, у написаним писмима.
У мени живиш само ти,
и почива Истина.
Та Истина у мени зајеца и заболи,
она ме растужи, она ме и воли…
Та Истина ме боли,
За мене се онај део твој,
уткан у биће моје,
уистину моли.
.
Ништа ми није, а нешто ми је све.
Немам те, нема те…
Мало ме заголица сећање,
тек по некад унутар мене утихне све..
Чујем их,кажу :
,, Жива је, али лагано мре “!
Ништа није исто после тебе,
а исто је, наизглед све!

Незаустављиво време,
ствара ми бреме, и тај терет
у бол се превара.
Чекам да дођеш као некад ,
али врата душе моје
после тебе,нико не отвара…

Фото: Слика; Фототека СЖ

почињу брачне свечаности
љубавни крици детлића личе
на ударање по бубњу
уметност свиђања је бескрајно
разнолика
.
дивље се патке заручују
у новембру
догађа се тако
да се јата путника
долетелих чак из русије
нађу са староседеоцима на истим
језерима на il-de-fransu
и тада долази до великих љубави
праћених трагедијама
и оговарањем

Фото: Дивље патке; Википедија

Нико нас неће поделити више.
на добре и грешне.
Тајни смо као гране снежне,
а све што је старо у љубави,
плаче све тише.
Још мало само, па ћемо
суморни, са осмехом тужним,
у страстима ружним, стати,
болни, бледи, уморни.
У биљу, или нечем другом,
моћном, над пропланком једне шуме младе,
наћи ћемо опет своје наде.
.
У мирисном небу ноћном.
Наде свих који се болно смеше.
И, кад, опет, као вечни цвет,
над телима уморним, небеса заплаве.
И загрљај опет буде свет,
као злато око свете главе,
са тамјана мирисом суморним,
нећемо знати који грех то беше,
међу гресима што ко олаци плове,
што нам та тела и душе даде дивне и нове.

Фото: Књижевник Молош Црњански; Википедија

Како ли је , Боже, у Твојим дверима?
Све је рајско, то одавно знамо.
Зашто мора човек
да се сретне с Тобом
па да види све то
тек кад дође тамо?
.
Могао би, Боже
ко пријатељ стари
да практично буде –
речено нам речју.
Кажи нам на њиви,
Фабрици, у школи,
нек се чудом осветле олтари,
нек из цркве, звона,
са кубета њена
зазвоне нам речи
са светог амвона,
па да човек чује,
препород доживи,
одрекне се греха,
пошаљи нам Твоје
бројне херувиме,
пошаљи нам наше
покојне и драге
нек њихове душе
зачас им оживе
нек пренесу јасно
све поруке Твоје
па да сагледамо себе,
своје неспокоје.
.
Препород донеси
овом грешном свету.
у Тебе се куну,
чине грешку клету
мислећи да служе
Теби и Твом сину.
Вапаји су многи
упућени Теби:
Помози нам, Боже,
грешили смо сви ми,
али, Ти то можеш,
очисти нас греха
препороди разум
маленог човека.
.
Зар је претња мелем
до последњег века?
.
Једним Твојим гестом
да уиштиш свето
што стварање беше
дуго, свевековно?
Само кажи јасно,
да чујемо лепо,
пошаљи поруку.
Охолост и гордост
нису нам за дику
сви ћемо у трену
бити други људи,
очистити душу,
бити благотворни,
а Твоја ће мис’о
од дела разорни
и на земљи нове
отворити двери
да Сотона снагом
не победи Тебе
а нас мале људе
учврсти у вери.

Фото: Мали људи; Википедија

Покајница дивна, самомученица.
Марија се сакри од људскога лица
О да грешне мене,
Страшћу помрачене!
.
Страсти су зверови што нам срце ију
У нама ко змије тајно гнездо вију
О да грешне мене,
Страшћу разједене!
.
Но да грешне спасеш ти пострада Христе,
Не гнушај се сада од мене нечисте!
Чуј вопаљ Марије
Од свих најгрешније!
.
Смилова се Господ, Марију исцели,
Помрачену душу као снег убели.
Хвала ти Свеблаги,
Господе предраги!
.
Суд нечист очисти, златом га позлати,
Напуни га препун Своје благодати.
То је милост права,
Теби, Боже слава!
.
Па Марија поста Духом обасјана
И ко ангеч Божји снагом опасана,
Силом Твојом, Христе.
Милошћу пречисте!
.
Шта мирише тако у страшној пустињи,
Као тамјан красан у храмовној скрињи?
То Марија дише
Светињом мирише!

Фото: Света Марија Египћанка; Википедија

Кад се вратим једном
са својом слободом
памтићу незнање
које дуго певах.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.

Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је
до крајњег смирења.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.

Фото: Фототека СЖ