Новица Стокић: Сој


Усилили се милно злобници малодушни

Здушно рабећи матицу родницу

Паметујући умним вијугама можданих сржи

 .

Уваљени у поре ћелија замрзлих

Клицу виталну јаловише хрлно

Свијајући сој пакости змијски у недрима

 .

Рабећи љуску ауре смелости

Пуни самилости чилне милолажне

Изгризоше клијалост плоднице умилне

 .

Плодовима пелински чемерним

Трујући благородну црницу здравицу

Усахнуше семе плодни клицородно

 .

У угњиле семењаке

Црне.

 

Advertisements

Бранислава Чоловић: Теби -Творцу


Када те пожелим

ти пошаљи вјетар

кроз звјездану ноћ

таласе нек дигне

нек распламса ватру

небеских чувара

и зањише гране

мироносног јоргована

онда нека дахом

размрси ми косу

у њој утка вјенац

од љиљана и звијезда

што миришу на земљу

гдје свети је ИЗВОР

и еликсир живота

гдје настаде мисао, рјеч

и света ЉУБАВ

и првостворена од ТВОРЦА љепота

у мојим очима нек заискри првобитни сан

нек виле свуд плешу

сафиром се ките

у бисерним водама лице своје мију

херувими с харфом

крај дрвета живота

из БОЖИЈЕ руке

воду знања и постања пију

.

Ах……првобитни сан

Владан Пантелић: Мудрица на мудрицу- направише песмицу


Знам да постоје предходни животи

(Нисам сигуран да постоји садашњи)

На вратима за Мидгард био сам ратник

Мушко и женско – зависе од огртача

Који –журећи у овосвет- узима личност

Узех мушки огртач заједно са мачем!

 .

Лепота је узрок и последица стварања

Док су задовољства – посебно захвалност

Фини чистачи за проблематична осећања

А срећа је радно стање човека на Путу

Дођох срећан са тоболцем златних свера!

 .

Јутрос пођох да берем руже и камење

Да се исцевљавам из заглавља живота

Моје уље креће и иде и гори из стомака

Док из моје галерије истиче чиста вода

То су знаци за акције које ме дуго чекају!

 .

Суастико-свастикални део мога бића

Упућује ме у родну Тијанију и пита¬-

Ти који одлазиш у Тијанију па се враћаш

Да ли си исти човек или си неко други?

Повезујем се теменом са Централом:

Н И Т И Ј Е О Н – НИТИ САМ ЈА!!!

 

Верица Стојиљковић: Над Вилин реком


Отворише се врата небеска!

Поглед,Пут златни обухвата!

Ниједног облачка, а одасвуд,

стиже кликтај гласова, ратника!

.

Ко  грми на брежуљку, и шта

одјекује над Вилин реком?

.

Ко то сјаји златом опточен,

и чије руке Сунце грле?

.

Који народ стоји  неким опчињен,

у времену једном, ко тренутак пре,

догођеном?

.

То руке су  Белов Нина подигнуте

свој народ да загрле!

То чују се узвици његових ратника

стиглих из далеких похода!

.

То песма је славног, СРБ народа!…

.извод из песме-

Велика Томић: Лила – Петровдан – очување традиције


Велика Томић:  Лила

.

У коло се ухватиле

нежне, танке ко корице лиле.

Олалија, олала,

песма нам се орила.

.

Лила танке брезе,

суву букљу веже.

Олалија, олала,

песма нам се орила.

.

Да осветли торове,

и драганове дворове.

Олалија, олала.

песма нам се орила

.

Прште на хиљаде жишкица

да нам роди пшеница.

Олалија, олала

песма нам се орила.

.

Да нахрани сватове

у драганове дворове.

Олалија, олала,

песма нам се орила.

.

Ја ћу драгог даривати

пуном корпом од лила.

Олалија, олала,

песма нам се орила.

.

Пуном корпом дечјег гласа

да нам срце, ко жито таласа.

Олалија, олала,

песма нам се орила.

(прво објављивање песме)

Да ли од поља румених макова, да ли од трске коју су мештани палили, тек једно насеље, које је данас део Новог Сада, доби име –Руменка. Е, у том насељу, ових дана се обележавао дивни, предхришћански, србски обичај –  касније Петровдан – већ петнаести пут, у извођењу др Јасмине Пивнички, у сарадњи са КЦ „Руменка“.

 

Милован Данојлић: Јабуке

.

Црвене јабуке са плантаже

на пијаци се највише траже;

а оне квргаве, сиротињске,

петровданске или илињске,

ту су, тек да се човек подсети

куд се некад пентрао, лети,

и шта му је, кад зима стегне јака,

кришом, с тавана, скидала бака.  

 

Славко Перошевић: Цару свијех шампиона


Гледам Лондон град свјетлости
Јежи ми се свака длака
А груди ми понос неки
Обузима због Новака!

.

Јер ме ране рода мога
Још увијек љуто боле
Ал’ , ти својом величином
Видаш ми их брате Ноле!

.

Из мрака те са завишћу
Посматрају свјетске але
И мрзе те што долазиш
Из Србије земље мале!

.

Од синова њиних брате
Што си јачи што си бољи
И Србином што се зовеш
Што по њиној није вољи!

.

С љубомором гледају те
Из својијех сјајних ложа
Ал џаба им све Новаче
Тебе прати милост Бож’а!

***

У „Вијенцу Горскоме“ би
Славни Његош за те писа
Сад из гроба да се дигне
Прва би му био миса!

.

Ја нијесам ко владика
Моћ је мога пера мала
Ал надам се да ћу ипак
Успјет да ти кажем хвала!

.

Не толико због пехара
И побједа са турнира
Но због срца твог великог
Што Србима душу дира!

***

Златибор ти громко кличе
Фрушка Гора и Авала
Сва Србија Ђоковићу
Од срца ти збори „ХВАЛА“

.

Над Крајином са Козаре
Име твоје небо пара
Херцег земља поздравља те
Са високог Леотара!

.

А с Косова поносито
Дечанска се чују звона
У част и у добро здравље
Цару свијех шампиона!!

.

-Извод-

Милица Тасић: Да ми је…


Да ми је да насучем срце своје
на твоју обалу
или да отпловим на теби до херувима луче –
све анђелке бих тобом задивила.
.
Пучином пењачицом да ми је
да се огрнем
и зеницу твоју из сунца да извучем,
озебле вршкове недара топлином њеном угрејем.
.
Пресечену напола јагоду твоју
уснама својим да ми је нежно да помилујем,
знам, сав сок са њих бих упила у себе –
најлепша бих нектарина била.
.
Андерсене, бајком ме начини.
Егзипери, најлепши вртлар постани.
Биљка хоћу да ти будем.
.
Мој Хансе, мој Антоане,
у биће моје напокон уплови.
Таласом мора мога постани –
мирис хоћу да ти будем.
.
Мили принче, шапат мој чуј:
најлепша ружа на зениту бих ти била.

-извор: Онлајн поезија-Анђелко Заблаћански-

Милан Николић Изано: Живот не познаје године ..


Живот не познаје године и старост,

за њега је младост увек јава,

кад кроз снове лети љубав, искрена и права,

док у души пламен гори, он пут осветљава,

нема борбе, нема страха,

све је игра Сунца и Месеца, ноћи и дана.

-извод-

Душица Милосављевић: Мирис смиља


Планински свеж поветарац

доноси мирис смиља

улази ми у ауру,

миомирис ме опија.

.

Једном ногом си наслоњен

на врх највећег ланца каменог

руку си испружио тамо где

су све стране света,

са длана ти је полетео

ветар и убрао лати са

тек процветалог цвета.

.

Погледао си ме јасно

и заповедио  очима да ме

материјализују у твојој близини,

видим тај одсјај очију твојих

у зраку, увек сам са тобом,

оваплоћујем честицу сваку.

.

И нема даљине, не

Ни раздвојености душа и тела

Јер, гле

смиље  ми оста у длану моме

и где ногом коракнем ту оно замирише

а кад га ка теби дунем кроз етар

из мојих дланова завитла се ветар!