Јуриј Кејшка: Визија


Смрт видех да седи на међи

крај поља житног,

о косу нову, звонку

незрело класје бије

док претећи уокруг звони

Солинген, Солинген, Круп.

.

Смрт се подиже, около погледа

ко лопов – нигде ничег.

Заплака младо жито, моли,

а она косу ту хвали

и мирно, само вели:

Солинген, Солинген, Круп.

.

Кад погледах опет све беше

на своме месту сваки поток

пљускао је само у бари зелен лист

њихао се на другој грани горди

гавран, авион брујаше у зраку

сам шарао је Јупитер по васељени

боље бројао је само доглед

.

Годишњеодморце познадох на сунцу

неосетљиве без лица лежаху

празне конзерве свуд у песку живахни

појединци –

.

Једне ноћи умрло је

треће око којим сам

једноставно

видео све.

Поезија Лужичких Срба

Мирослав Мика Антић: Црвена Јесен


Кад дође црвена јесен и чокот крвљу роди,

девојке нека расплету курјука дебели швигар.

.

Гологлав ћу се кроз поља клатарати по води

пијан од ветра, а искрен к’о материна брига.

.

Полићу кошуљу вином преко целих недара.

Певаћу нешто из грла и отегнуто низ куће.

.

Још сам толико момак, још имам толико пара

да купим усне света мокре, црвене и вруће.

.

Жене, чувајте очи! Ја све одреда лочем.

Сакријте негде рамена. Гладан сам белих тајни.

.

Будем ли мало диваљ, опрости месече – оче,

до умора сам жељан кровова завичајних.

.

Неће ми бити тешко ако све није плаво.

Нисам ја овом крају далеки путник стран.

.

Ионако сам увек био и Бог и Ђаво

због неке пахуље ретке што задоцни на длан.

.

Кад дође црвена јесен, берите винограде.

Девојке, рваћу се. Отимаћу вам груди.

.

Доћићу да весеље точим у серенаде

уз кикот, вриску и лавеж тешких хармоника лудих.

.

Дај, нека песме реже! Цвокоћу дирке кроз вече.

Вина, бирташице, туго! Вина! Направи пожар!

.

Ја сам остао исти као зид неокречен

и на детињство давно мирише моја кожа.

.

Жељан сам да ми кише лижу косу са чела

и да ме чаша здравља пред капијама срета.

.

Кад буде црвена јесен, нека дођу сва села.

Још имам доста зуба за мокре усне своје

Јесењин


„Повенула снага, сила.

Умрети’ — невесео.

Уста бих твоја мила,

До смрти љубити хтео.

.

Да светлост над чашом вина

У пени не посиви,

Певај и пиј једина,

Само се једном живи.“

 

Извор-Ризница српска-књижевност

-слика Боба Глођовић-

Легенда о Сићевачком виногорју


Сићевачка клисура  је позната по лепоти, ендемским бројним врстама флоре и фауне а и по – предивним виноградима.

Легенда каже, да је у 13.веку, Свети Сава, пролазио  Сићевом и пробавши вино, које су правили тадашњи виноградари, благословио  винограде а и село у коме је застао. Ти су се виноградари одселили у сеоби под Чарнојевићем а тврди се, традицију виноградарства наставили  они, који су дошли, из села Сићева код Приштине а можда и из истоименог села код Клине.

Једна од занимљивих прича је и помињање Сићева у магијском смислу, у једном средњовековном зборнику медицинских, ветеринарских и земљоделских знања, пронађеном у румунском Банату.У рецепту против неродности винограда, наводи се, да треба написати реч Сићево и Христове иницијале на цигли, која се онда закопа под лозу. Иза тога,  лоза ће убрзо почети да рађа.

-Слободна интерпретација текста-  извор: Новости- приредила Верица Стојиљковић-

Драган Симовић: Србски мит и архетип


Један народ може да решава своје друштвене (социјалне) проблеме само онда када наступа са својег расног, националног, верског, митског и архетипског становишта.

Свеколика србска друштвена, материјална и духовна беда јесте последица одбацивања србске вере, србског мита, србске културе и србског архетипа.

Србском народу нема ни опстанка ни живота са смислом, све док се не врати србском миту, србском архетипу, србској вери и србској култури.

Када се, понаособ и као народ у целини, будемо вратили својим најдубљим архетипским коренима, својем најтајинственијем праисконом миту, тек тада ће се сви наши друштвени (социјални) проблеми решавати сами од себе и сами по себи.

Петар Шумски: Етида


Бескрај нетакнутих линија живота.

Могли смо зачети и завршити

било коју од њих.

Али нисмо.

Прах сећања пада по свим негаженим

стазама могућности –

онога што смо могли бити.

Али нисмо.

Пртина коју газимо сада

– макар и кружна –

– бескрајно је вреднија од свих

– царских друмова којима нисмо ишли.

Само на овој пртини

коју затрпава снег времена

пахуљама минута сати и дана,

само у овом безнадежном

– САДА –

ма где

– ОВДЕ –

ми Јесмо.

.

Сенке сутона

Трагове стопа

Боје у плаво.

П.Ш: “Антикварница срца“

Мирослав Цера Михаиловић: Кључна тачка – трећа


нема живота и да нема смрти

где би човек душу где тело да свртиа
.

шта га то веселог далеко од раја

у небеса диже и са земљом спаја

.

и док свакодневно излази из коже

да ли се животи убрзано множе

.

од тајне рођења па до тајне смрти

каква чуда чини да ли ишта слути

.

и шта је са животом? бежећи од краја

испаде да вечност Ништа с Ничим спаја

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

 

Владан Пантелић: Ти–шина Тијаније


Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину

Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута.

И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…

Видех како се исписују и из Тишине израњају

Промисао Мисао Идеја и Реч

И видех да израњају и многа многа Јаства

И непрекидно стварају свеколике светове

.

Видех и како зарањају и бришу се

Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

.

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…

Нестали су заједно са катаном и самострелом

Од којих се никада никада одвајао нисам

И ја сасвим избрисан растворих се у пространству

Плодношћу набубреле најдубље Тишине

Ох како је Дубина – стварна и дубока!

Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Николај Велимировић:Нематеријални светови


Отвори своју душу за светове нематеријалне.

Један од тих светова тиска се око тебе, тражећи твоју

помоћ. Други од тих светова нуди ти своју помоћ. Не одбијај

ни један ни други.

Не одбијај ни један ни други, јер и ти ћеш данас сутра

бити у једном од тих светова. Не одбијај ни један ни други,

да би се удостојио бити чланом бољега света.

 

Народна лирска песма: Што си рано подранила девојко?


Што си рано подранила, девојко

Што си драгог разбудила, девојко?

Довела га у ђул башчу, девојко,

У ђул башчу за столове, девојко,

Донела му мерак мезе, девојко,

Мерак мезе, суво гројзе, девојко,

Суво гројзе, леблебије, девојко,

И ракије амберије,