Димитрије Николајевић: Град из кога смо изгнани


У том граду чије зидине у небо штрче,

Из кога смо изгнани ко зна када

И по коме наше изгубљене сенке трче,

Сви смо се пре рођења родили;

У њему смо као у прасну некада

Своје прве и последње љубави водили.

.

На начин нам се неки други отад

Све друкчије, као мимо нас, дешава

Док крчимо путеве да стигнемо назад

У своју постојбину сред небеса

Што скрива клупко нашег заборава

И на нас камену прашину стреса.

.

У том граду чија недоручна тајна

Заувек остаје негде иза, неоткривена,

Од онога што јој остависмо, безкрајна

Река нас дели преко које нас зове

Неко нама сличан, изван времена,

Што живи наше давно покрадене снове.

 .

Стева Лакатош: Луч


Вечито будна ноћ

пред очима мојим

и

високо негде усамљена

Звезда стоји.

Гледам је пожудно сваким

буђењем Зоре јер

тешка су свитања

сплетена од Сутона.

 

Миа Симовић: Мој пас Бак


Мој пас се зове Бак

Спава када је мрак

Има браон очи

Високо може да скочи

Мој пас има очи црне

И воли да се преврне

.

Он ме воли и толико моли

Омиљена играчка му је патка

И личи на играчку Ратка

Има кратак реп и веома је леп

.

Има кратку длаку

Лаје када види патку

Има друга Рекса

И воли да једе кекса

Када одемо у шетњу

Увек прави сметњу

 

Маја Пантић: Волела бих (да волим)


Волела бих да ти кажем све своје страхове.

Волела бих да имаш толико много времена.

Желим да знаш зашто сам понекад онаква

каква нисам и због чега се на тај начин браним.

Волела бих да ме саслушаш, разумеш и заштитиш.

.

Волела бих да плачем пред тобом онолико

колико ме боли све са чим се борим.

Да могу да могу да покажем колико сам слаба,

а да те то не уплаши и да ме због тога не одбациш.

.

Волела бих да знаш да знам да будем јака,

али не желим то сама, јер онда не могу бити дама.

.

Хтела бих да знаш да сам се родила насмејана.

И да знаш да сам дете и да одбијам да порастем

јер у свету одраслих ретко шта је лепо.

.

Волела бих да знаш да сам некад волела да трчим,

али сам се уморила јер сам истрошила срећу,

и онда сам стала и запалила цигарету,

почела да мислим, научила да пишем.

.

Понекад бих волела да никада нисам волела никог

више него он мене, а понекад сам захвална

што сам макар то умела.

.

Нестрпљива сам кад сам уплашена,

уплашена сам кад не умем да верујем.

Не умем да верујем јер сам веровала.

.

Где журим, не знам ни сама!

А касним само кад журим,

у међувремену сам сазнала…

.

Волела бих да могу слободно да волим,

без устручавања,

јер једино ми ТО даје крила.

.

Волела бих да добро у људима завлада,

али ми кажу да сам илузорна.

Волела бих да се врате храбри и поштени,

добронамерни, дружељубиви и весели људи.

Желела бих да знам на коју планету су се

одселили и како до тамо да дођем.

.

Волела бих да сви буду бољи од мене,

а ја да будем једина зла.

.

Волела бих да поново будем дете

и да никад не порастем,

а ако порастем да будем птица

или биљка која цвета.

.

Волела бих да сам песма.

Да ћутим док ме неко пева.

Да се смешим, да ме топлина обузме

док не постанем дуга.

Волела бих да радујем друге.

.

Волела бих да волим

свом снагом свога бића,

а да ми нико то не замера.

Јер једино то ми даје крила

и једино тад осећам се живом.

Богиње: Срећа (Доља) и Несрећа (Недоља)


Слушамо ли срца свога глас,
живота нити наше, чврсто ће рукама
држати небеска богиња Среће
и златним путем судбине, водиће нас!
Не чујемо ли своје срце , тужна ће
бити нам душа, у рукама богиње Несреће!В.С.

Доља, богиња Среће

 

Судбина је када слушамо глас свога срца, јер, где говори срце, ту је душа.  Нема лоше судбине, јер Створитељ нам не пише лоше приче.

.
Богиња Доља је богиња Среће, која као небески паук плете нити живота. Она вешто својим смарагдним вретеном плете јасне нити судбине човека и чврсто их држи у рукама.

Сестра богиње Доље, Недоља или Несрећа, плете сиве нити живота и судбине човека, који учи божју лекцију. Када особа у потпуности научи лекцију, богиња Несрећа разбија сиву нит његовог живота и људи су ослобођени тешког живота.

Милорад Максимовић: Гримизна стена


Далеко, све док поглед сја,
на Гримизној Стени, цвета сам,
трачак наде,
за Свет и нас,
да видимо нови дан.
Далеко је он од Света сад,
само, љубав води њему, знај,
док људи сеју само зло, страх,
као да не желе
нови дан.
Подигни главу са мном сад,
на Гримизној Стени
Светлост сја,
и док мачеви грома севају,
тмина нестаје,
заувек.

 

Душица Милосављевић: Змајев портал


Ведун град , око њега бела сфера сија
пламенови бели бестелесно се крећу
мисаоно зборе и облике мишљу стварају
радост свеприсутна шири простором срећу!
.
Шума је жива и земља под њом
прастари храст ми рашири кору, у себе ме прими
загрлих његово срце силимом свом
горостас стамен што бесмртно живи!
.
Бреза ми дуго косу у кике плела,
да брже порасте,
из птичијег кљуна траву сам јела
бесмртних сокова што тамо расте!
.
Бреза ми отвори своја недра и позва к себи
окупа белом блиставом росом
на свим телима знамен ми даде
док су се гранчице играле с косом!
.
Плам испред ногу постаде јачи
из земље се вину мрежа од сјаја
мислима коракнух кроз ту белину
и затворих портал белога змаја!

Милорад Куљић: Скерлетни олтар


Земаљска се лако небесила
док витези по земљи ходили.
Од главе је реч вреднија била
док потомству наследство чували.

Навек скерлет олтаре бојио
за молитву и завете часне.
Скерлетни је барјак виорио
да поведе у јурише славне.

Скерлетно срце сред дубовог храма
Старом дамом радосно трептало.
Распрсло се поганим играма
којим прошлост славну успавало.

Из скерлета божур изникао.
Такав ниче на Косову само.
Ретки цвет је судбу оплакао
јер нас нема да га заливамо.

Како Трибалу погледати лице?
Коме царству ми ћемо притећи?
Туле се светла храмова Бистрице.
Копни престо пастирске столице.

Миленијум у трен се стопио.
Осуо се саркофаг мермерни.
Лазар причест узалуд је пио
не оплоде л’ снови му небесни.

Петар Шумски: Не-Стварност


Месец је не-пун.

Парк је не-пуст.

Стаза је не-широка.

Клупа је не-хладна.

Ти си не-ружна.

Ја сам не-тужан.

Ми смо не-пар.

Па ипак,

држим те за не-реч

да ћемо се срести

не-кад.

.

ПШ: Збирка – “Антикварница срца.“