Гледам како милујеш семење што биљка постаје
Гледам како ти долази планинско цвеће
Лек за многе душе на путу изгубљене
Гледам како радосно улећеш у беле облаке
На земљу сишле да ти буду ближе

Лепезе беле праве твоје раширене руке
Гледам те и озарује ми се цело лице
То душа моја поред твоје плеше
И срце пева песме уснама изговорене
Како си леп у истини данас када
Преображење – тече!

Фото: Бели облак; Википедија

Паук је велемајстор ткања
Хиљаде тананих и упредених нити
Гадост кружења од жртве до жртве?
Постоји игра између убице и жртве

Библијска игра Каина и Авеља…
Бог је заштитио братоубицу Каина
Игра је велики изазов – пристанак

И човек мишљу, речју, делом тка Потку
Она је много суптилнија од паукове мреже
Прекрасну потку ткају људи истине и чистоте

Фото: Паукова мрежа; Википедија

Ех, није лако песма
бити
о чије гране ће се
радост и туга, љубав
свити.
.
Није лако пустити сузу,
у срцу узгајати без трња
ружу.
.
Није ни песми са нама
лако,
јер у душу њену завири
свако…
.
Али и Небо и Земља наша
зна,
да песма не може без мене,
а не могу без песме ни
ја…
.
Загрљај наш траје и трајаће
дуго…
Смењују се поздрави :
Добар дан СРЕЋО!
Лаку ноћ туго.
.
Шта песничко срце да
чини?
Да се радује, плаче, нада,
воли,
на вечној животној сцени
и њеној ветрометини…

Одјек на песму драге ми, дивне песникиње,
Драгане Миленковић

Фото: Загрљај; Википедија

Јутро
мирише на
Женино бијело грло,
На брашно и орахов лист.
.
Јутро
Маглом што сањиво
бауља са ријеке
Умива прозоре
И у небо упереним димњацима
Изазива црвеног пијетла
Који накостријешен
На дну постеље
Чека да запјева…
.
Јутро
Хладним рукама
Јежи груди дјевојачке
И хлади вруће бутине
.
Јутро
Стидљиво доноси пјесму
Откинуту са моје
Угрижене усне…

Фото:Фб страница – Flawers und Nature

Тихо вече у Тијању благословеном
На истоку понад дуге Јелице планине
Помаља се плови лагано пун Месец
Певају птице зриком зричу зрикавци
.
Уздижући Месец – прекрасна слика
И ширећи осећај радости у грудима
Ах! радост нема време има Вечност!
Радост је наша суштина наша природа
.
Неки људи чак и мудраци слове патњу
Пишу саге о њој као да јој се удварају
Патња чисти али не гура дух напред
Патња растреса дух радост га подиже!
.
Вече пуног Месеца – тихо певушимо
Силницу – Васкрсење и вечни живот!
Проницљиво умујући природне законе
Надчулно и радосно спојени са Богом

Фото: Фототека Србског Журнала

201
Понекад, гле, бива:
Бог прославља силне
Што Га се одричу,
И понижава кротке
Који Га славе!

202
Немаш више
Чему да се надаш!

203
Ти си једино
Видело у тами,
Песниче, певачу
Румених облака!

204
Оно што је било,
Гле, није било,
Већ јесте;
А оно што ће бити, –
У трену овом бива!

205
Виша свест, гле,
Време поништава!

206
Када у срцу своме
Обитаваш,
Гле, има те свуда –
У трену овом!

207
Светлост си пречиста,
У дубинама вечности,
Где Дух Свети
Обитава!

208
Из тишине извире вилинка
Духовних звезданих јата,
Што вековима сневају
У срцу божанског сневача.

209
Над горјем од пурпура,
Гле, пун Месец
Изгрева!

210
Благуна светлшћу
Вилинку божанску свира
У тишини векова
Минулих и будућих

211
Ово је век
О којему негда
Сневасмо давно

212
Гле! вечно је све
Што Духом бива!

213
Снежне белине тишина
Мед брезама, гле,
И сетним ивама
У сутон од пурпура!

214
Будим се, гле,
У свету
Великих сневача!

215
Праискона песма тишине
Шири се, дивотним,
Небом од пурпура.

216
У срцу смиренм,
Гле, мудрост,
И светлост векова!

217
Исцели срце моје,
О Ти, Велики Душе!

218
Мир и тишина
У срцу обитава

219
Заједно ћемо,
Срце моје,
Премостити свет!

220
У срцу пречистом
И Реч живота
Бива уписана

Фото: Фб страница – Elisa

Говоре ми …
да те виђају
у вечерњим сутонима
у сенкама дрвореда
ходаш обалом тихе реке
кораци ти све тиши
а године додирују
виолине ветрова
који са
свирају тужне сонате
кидају умрло лишће
и бацају низ реку
…а сретни пролазе
осмехом загрљени
држе се за руке
ја им се радујем
и цртам стара сећања
наше љубави
која још боле
…сећања на тебе
са сјајем у трави
и ранама које пеку
кад пламеном горе
јер је део мене
отишао с тобом
…остани у мојим песмама.

Нисам издржао драга
на бранику љубави
пусти ме да сабирам
дане прохујале са вихором
а кад потоне ноћ
и звезде се погасе
поклонићу ти душу
да заједно сањамо
оно чега нема више
љубав није за себичне људе
она је привилегија
оних што се пре птица буде
…остани у мојим песмама.

Чуваћу за тебе
звезде у очима
да осветле уснули град
да у сећањима твојим
будем вечно млад
иако твоји растанци
оставише траг
знам да…реке теку
у истом смеру
без повратка извору
…кад не буде нас
нека остану песме.

Фото: Од аутора песме;

О Косову приче старе
у еповима вјечно сјаје,
гдје витез Милош сабљу диже,
у славу рода он нестаде.
.
Крв проливена за слободу
у сваком зраку сунца блиста,
на светој земљи, знојем предака
заливеној крвљу и сузом чиста.
.
Издаја сјенком црном паде,
ал’ вјера чврста оста снажна;
крваве сузе муке задаше,
ал’ српска душа није празна.
.
Молитве Богу нека лете,
не дајмо срце злу да клоне,
искром вјере што сузе брише,
љубав и српство нека звоне.
.
К’о Милош за вјеру што мач је дигао,
и ми да срце Србије бранимо,
у пјесмама да му спомен чувамо,
Светог Лазара да вјечно славимо.
.
Косово не слави Србија сама,
за њињих цијела васиона плаче;
у свакој сузи, у сваком сну,
Косово гори пламеном части неугаслим.
.
Поздрави Метохију, наш понос стари,
пренеси јој тугу и љубав моју,
у свакој молитви, у свакој зори,
Косова и Метохије име у срцу бројим.

Фото: Косово; Википедија

Јадиково нисам, што ме ране боле,
Ожиљци ратнички, не зна им се броја,
Kад сам у бој пошо рекао сам мојим:
– Не роните сузе, никад за Хероја!

Знале би ми груди, да жицну и пецну,
Душа да заиште, повратак ка дому,
Ал ипак у себи слушао сам жицу,
Вена проговори: „Остат ћеш у боју!“.

Kлањале ми руке, по кадкад надоле,
Само никад снажне, док ту пушку држе,
Склапале понизно, док се Богу моле,
Хватао их зором, где се хладне грче.

Свака ми мисао, беше растрзана,
Знојне капи стално, падаше низ чело,
Сам једна заклетва, остаде признана,
“Отаџбину брани, жртвуј своје тело!”

Нисам чуо вапај, да се кући вратим,
Ни све речи мајке, тужни плач сирене,
Само зарад земље, мого сам да патим,
Иако ми фалише, топле руке њене.

Сви су брзи дани, мени текли споро,
У борби ил рову, блату или крви,
Стражарећи већма сваком раном зором,
Гледајућ свитање како сунце грли.

Желео бих тада, да све стане немо,
Непокретност исках од планете ове,
Иако сам се дуго, за ту битку спремо,
Рат и после рата, у ватру нас зове.

Бранио сам рода, рођене, незнане,
Блиске срцу српском, крви исте – браћу,
Горке сузе беху, сваком од нас дане,
Рођен као Ратник… Борим се, но шта ћу!

(За све немире, тешка сећања, горке дане…
За све ране: кaкo видљивe, тaкo и oнe унутaр груди!)

Фото: Фототека Србског Журнала

Малена моја…
Ти си вила.
Ти си анђео.
Ти си животни дах.
.
Ти си лептир са мога зида.
Ти си мој дечачки сан.
.
Малена моја…
Ти си зрцало.
Ти си језеро.
Ти си мој лик што у њему сја..
.
Ти си срна из моје шуме.
Ти си мој небески дар.
.
Малена моја…
Ти си душа.
Ти си сунце,
мој први и вечити зрак.
.
Ти си птица са моје гране.
Мој мир и спокој у сумрак.
.
Малена моја…
Ти си око.
Ти си смех.
Ти си исконски радостан дан.
.
Ти си жена са крилима среће
што једном мени слете на длан.