Драган Симовић: О Истини и Правди


Лирски записи – 2013. година

Сви говоре о Истини и Правди, али само ретки желе да се сретну са Истином и Правдом,
док они, још ређи (најређи!), тек, живе по Закону Истине и Правде.
Људима су пуна уста Истине и Правде, не зарад Истине и Правде, већ зарад Лажи и Кривде.
Кад светина говори о Истини, онда има на уму Лажи по којима се влада;
и када спомиње Правду, онда мисли на Кривду коју над неким спроводи.
Постоје људи лажи, који се рађају и умиру у Лажи.
Уистини, огромна већина људи живи у Лажи, јер им је лепше и једноставније да живе у Лажи него ли у Истини.
Живети у Лажи, значи не бити Одговоран (тако размишљају људи у опсени!) пред Створитељем, пред Духом Постања, пред ПраВасељеном.
Али, и то је, како рекох, највећа варка!

Људи лажи остају вековима, некад и тисућама година, утамничени у Лажи, у Вртлогу, у Витлу Самсаре.
Само Освешћен и Посвећен Човек може да искочи и излети из Витла Самсаре (из Закона узрока и последица), и да крене Путем Светлости.
Спасење је увек Вертикала – Сварожница, Усправница, Божанска Оса!
Истина и Правда ослобађају човека; ослобађају породице, племена, а некад и свеколике народе.
Кроз повесницу племена и народа, кроз паметарницу Белих Стриборјана, многи су појединци (а ти појединци су, скоро по правилу, свагда и увек знамените личности!) бивали жртве Лажи; а из Лажи вазда происходи и Кривда која се над неким врши и спроводи.
У овоме времену, које дуго траје, Срби су највеће жртве Лажи и Кривде!

По обиму, обиљу и количини лажи које су изречене, у разним видовима, на разним странама, са разних и различних места, а на рачун ВедСрбства и Срба, уистини, нема примера, нема поређења, нема словесног упоређивања, кроз многе векове у повести човечанства.
Због тих лажи које се, ево, већ дуже од столећа шире о ВедСрбству и Србима, Срби су у двадесетом веку биолошки преполовљени.
Не смемо заборавити, никада, да је највећи геноцид, највећи погром над једним народом, управо извршен над Србима и Србством!
Ниједан народ у двадесетом столећу није тако страдао, није тако крвнички уништаван и затиран (од колевке па до гроба!) као Срби!
Ако Срби желе да живе, ако желе да буду присутни на Мајци Земљи као Словестан Народ, онда они никада не смеју нити да забораве нити да опросте овај грозни злочин извршен над њима!

Можда је праштање, како кажу, хришћанско, али није ведсрбско! Срби су Ведски Народ, и знају да је праштање – понављање злочина над самим собом!

.

-слика Перуна -Шишкин-

Advertisements

Биљни – Биљани Петак


„Божурка и Босиљка
Биља, Ђурђа и Смиља
Борјана и Булка,
Калина, Смиљана и Јабука,
Далија и Малина,
Јагода и Ива,
Лана, Невена и Јасмина,
Дуња, Ружица и Вишња
И још много других имена
што Цвета- ју око
важних лепих србских дана“ В.С.

Петак пре Ђурђев -Јарилов дана у народу је познат као Биљни или Биљани петак. Ове године то је 19. април. Овим даном завршава се забрана брања цвећа која траје од Весниног дана (равноднвница пролећна) до Ђурђев-Јарилов дана.
Верује се, да биљке убране на овај дан имају посебна лековита својства: коприва, копитњак, цисача, омален, одолен, петлова креста, петлово перо, ђурђевак, поврата, оман, бриздавац, млечика, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватница, дебелица, вратич, крављача, подбел, навала, козлац, гороцвет, кукурек, мечја шапа, маслачак … Ломе се и гранчице леске, дрена и граба.
Траве се доносе кући и стављају на скривено место или на какву шљиву, да ту дочекају Ђурђев-Јарилов дан.

С.М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји из среза бољевачког“ описао је како изгледа брање биљака на овај дан.
„Чим се чују први петлови жене, деца, младићи и девојке окупљају се и крећу у планину „у траве“. Девојке песмом објављују да је време за полазак:

Ој, убава, убава девојко, ој,
дизајте се момци и девојке,
да идемо у гору зелену,
да беремо траву свакојаку,…

Свако понесе мало пресног пшеничног теста, грумен соли (за даривање биљака), нешто за јело (јаје, хлеб, сир, мало ракије) и алатку којом ће копати биље.
Кад се заврши брање трава, сви поседају и заједнички ручају, па се потом враћају кући. Они, који су ишли по траве, тога дана иначе ништа друго не раде.“
У неким крајевима, на Биљни петак окупља се народ пред оближњом пећином. Жене доносе лековито пољско биље, а мушкарци уносе у пећину дрва и ложе велику ватру. Пред пећином се руча, и у њој се проводи дан у општем весељу. Обичај је веома стар, повезује се са веровањем у пећинске (подземне) духове и оживелу природу после зимског сна.

У неким крајевима од трава убраних праве се цветни венци који се суше а затим уносе у кућу. Понегде жене косе траву са ливада и чувају је целе године како би им породица била здрава. Маслачак се не сме пропустити тога дана.
Колики се значај придаје лековитом и магијском деловању биља говоре нам и женска имена присутна у Срба: Биља, Биљана, Божурка, Борана, Горана, Боса, Босиљка, …
У корену женских имена у нас, своје место нашло је више од 70 биљака, говори нам истраживање Љубице Жикић, која је о томе објавила и књигу „Цветник женских имена“.

Извори: С.М.Грбић „Српски народни обичаји из среза бољевачког“; нет странице: „Вести-нет“, „Лексикон здравствене културе Тимочке Крајине“, „Небески прстен“, фб страница „Старославци“ и др….

Душица Милосављевић: Дарија


Дарована даровница душама се даје

Дар-и-ја  да душе исконски сјаје!

Погледај суштински пламом из срца

То није око већ твоја душа.

.

Дар ти је видљив кроз плам из ока.

Светао сиви, плав, зелени и сунчев браон

Ореол стамен из бића твога!

.

Кроз призму Јарила добија боје

Суштински бели је,дар душе твоје!

Када се овлаплотиш у сфери свог дара

нестају боје, белина тад ствара!

Димитрије Николајевић: Ова кожа


Шта све не издржа, свему изложна кожа

Откуд угледа свет и дух се обре у њој;

Непоћуди усуда у зауму двосекла ножа

Одолева, не би л се изнела кроз непостој.

.

Времена је распињала трагом ништавила,

А она и на пола копља вијорила на ветру

Све да би се њоме рањива душа завила

У густину бића, лептиру слична и етру.

.

И камен јој назубљен отирао ткиво,

И железо глачало сјај њеним додиром;

А она у издржу, ко волшебно плетиво

Обнавља се испод жрвња и под косиром.

.

И кад се унегви теснац удав-прстима,

Јавне се из притаје, загргоља јој струј:

Жићем вођена до свеувира међ брдима

Хелена Шантић Исаков: Хладноћа југа


Сасвим свежи од исцрпљености

чекамо нову шансу – говор другог,

а никог на видику.

Страшна је хладноћа оног што ме је

дотакло на 1800 метара

надморске висине – јер дошле су

северне ласте

и донеле глас бивших,

ехо прошлости,

мирис подсећања.

Немам моћи да не живим илузију

тако меланхолија расте

множи се,

излази из ласте,

устаје на ноге

и посматра ме.

Још мало па ће проћи

свако подсећање на бол.

Вукица Морача: Намерно смо овде


 

 

Знам да нисмо случајно овде,

на овом месту, у овом трену,

Постоји план за сваког,

Да ствари у правом смеру крену.

.

Само следи зацртан план

Који си сам одавно дао,

Сачекај промене радосно,

Са сигурношћу  и у складу,

Не дај никоме да ти енергију краду.

.

Иди за својом сврхом,

Која ти је предодређена,

Види чега треба да се одрекнеш

И шта код тебе треба да се мења.

.

Значи, животни план си сам направио,

Идеш путем, али помало скрећеш,

Буди радостан, сигуран и складан,

Све ће бити добро, видећеш.

 

Невена Татић Карајовић: Ратник


Ако се икада заљубим поново,

нека то буде ратник.

ЧОВЕК са копљем,

онај што реже,

што диже главу и боде,

што се бори,

што гледа смрти у очи

и воли.

.

Онај што зна, хоће и уме.

Што нема страх.

Онај који је од грома створен.

Што дрхтала је земља

кад га је рађала мајка

а ветар сејао семење храбрости

а не корење, парлог и прах.

.

Ако се икада заљубим поново,

нека то буде борац.

ЧОВЕК, горд, велик и прав.

Онај што увек храбро стоји,

што правдом своје дане боји,

што никад никоме се не покори

Осим…

У тихој ноћи,

кад стане,

оружје скине,

оклоп крај кревета мог стави

и плови

нежним и топлим уздасима мојим.

.

Да, тај

што руке има од ватре,

што очи има од жучи,

што срце има од стакла

премазано крвљу браће војника,

што душу своју једном сатка у боју

кад пред вратима ада плака.

.

Да, тај

што реч му дата је крв јуначка,

што гине за брата,

што за сестрицу, мајку, оца и претке

сме да иде до пакла.

.

Тог хоћу!

Јунака!

Из пепела дизаног вука,

урлик да ми да.

Да ме од борби својих,

од метака и праскања

сву изатка,

да будем ратник, борац и ја!

.

Ако се икада заљубим поново

дај ми Боже ЧОВЕКА

који ће самном право да стоји

са срцем што крв капље,

душом што ровове ори,

трси путе муке и боли.

Да ме за руку води

и светли ми дан.

.

Ако се икада заљубим поново,

БОЖЕ

ЧОВЕКА, РАТНИКА МИ ДАЈ!

 

Владан Пантелић: Песма је потрага за суштаством


Суштаство се достиже тиховањем

Тиховање је Песма тиховање је Моћ

И урођено је човеку – као дисање

.

Стрес и сметенички животни плес

Склонили су знање тихуну – чојку

На споредни колосек сврхе живота

.

Тиховање степено у дубину води

Пажњом на тело дисање и смирај

И созерцање преко уздижућих врлина

До простора са тананим титрајима

.

Преко моћи Тишине Безмисли Празнине

Смирени путник стиже у Пре-време

У Превремену га чека невиђена Лепота –

Слобода – Истина – Љубав – Блаженство

.

-фотографија-В.Пантелић-

Добрица Ерић: Огрлица од грлица (13)


(Сонетни венац

Тако ја пишем, а ветар брише

Арију траве у којој блиста

Ковчежић  где свици сакрише

Огрлицу мог детињства.

.

Жрвањ шкрипи и брашно сипи

У поцепану торбицу лета

Бритва којом сам претио липи

Оста у срцу сунцокрета.

.

Река грицка корице мраза

И чим чобани око богаза

Раздувају маслачке језе –

.

Ето жар-птице златокљунице

Која ће опет да нам извезе

Азбуку сунца на стаблу брезе.