О, драги, излудећу од љубави.
Нико не зна колико све патим.
Сву ноћ не склапам очи.
О, када ће већ једном сванути.
Потискујем радозналост.
Светлост месеца ме више не узбуђује.

Сву ноћ сам провела очекујући вољеног.
Шаптала сам његово име непрестано.
А ноћ је предуга као полугође.
Мили мој, цео свет је утонуо у сан,
Једино јане склапам очи.
Сву ноћ одгонетам звезде;
Када ће коначно доћи тренутак
Срећног сједињења.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Док ти певаш
Далекој се звезди јављаш.
Поврати се у звер, у крв, у почетак.
Осећаш ли да на себе заборављаш?

Фото: Далека звезда; Википедија

Чујем троми ход
корака мудрости
древне Хеладе,
ношених кроз осмијех
познања врлина љепоте,
у предворју љубави.
.
Да ми је,
бар једном,
ткање руха поезије
опрати на извориштима
харитских богиња,
да замирише благодарјем,
жена поезија.
.
Бујају ријечи у мени
недозрелошћу познања,
но чији су ово сокови,
у чаши, коју би да испијеш
до самог дна?

Фото: Вукана; Википедија

Родила сам се у малом гнијезду
Између храста и бора
Нисам бирала дрво
Схватила сам да тако мора.

Отхранила ме предивна мајка
Која је летјела само до бора
Нисам ни мајку бирала
Схватила сам да тако мора.

Својим малим окицама сам виђела
Јасан пут до мора
Мајка то виђела није
Па сам летјела само до бора.

Када су крила ојацала
Кренула сам преко гора
Одлуцила сам се одвазити
И летјети све до мора.

Много буре, југа
Прејака олуја је била
Ломила сам се, падала и устајала
На своја нејака крила.

Конацно стигох до мора
И до његових дубина
И то је мој пут био
И моја истина.

Фото: В. Бабошин – Крила; Википедија

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину
Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута.
И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао Мисао Идеја и Реч
И видех да израњају и многа многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове

Видех и како зарањају и бришу се
Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада никада одвајао нисам
И ја сасвим избрисан растворих се у пространству
Плодношћу набубреле најдубље Тишине
Ох како је Дубина – стварна и дубока!
Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Фото: Слика из Тијања, ВП

Све је мртво, тихо, тужно, све је хладно..
Немирје безума гори црним бићем!
Свест је од оца одвојена давно,
али нада срца говори да свиће!

Унутрашњом тамом севну светла бљесак,
Разоткри тишину, жеђ утоли горку,
Божију топлину расу као песак,
Реч оживе дете, уби чедоморку!

Крик живота новог, претворен у песму,
Вечношћу се смеши пред пркосом тмине,
Безбрижне доброте одвио је чесму,
Душом појми мирис старе отаџбине.

Фото: Ватра; Википедија

Сунце.
Та велика ужарена лопта
нигде не сија блиставо и умилно,
као над овом земљом
што се Србијом зове.
Нигде неће ни с’јати!
Свитање над Србијом описа нема .
Заћутиш.
Занемиш у трену
када те њено сунце грли
и прелива се над тобом.
Уплиће ли ти се чежња у власи,
човече, ти, што упијаш румен тог сунца
над овом земљом Србијом
и носиш у оку своме њено свитање?
Да ли се она копрена плава
што ти се из ока распе низ скуте
по некад , само, заталаса
виш’ оних питомих падина благих,
па дуго, дуго тонеш и нестајеш
у сјају тог сунца
што се прелива над твојом власи?
Да л’ ти се, низ њене плаве даљине српске
из груди отме онај нежни дрхтај,
па затрепериш:
Волим Те, Србијо, да ли знаш?
.
ММ: „Плаве даљине српске“.

Фото: Најлепше слике Србије; Википедија

Да није контраста не бих знала
Да волим пут, сваки корак
И кад је живот горак,
Када ме плаши и свуда је тама
И осећам се потпуно сама
Позива ме да се сетим
Да престанем да стрепим.

И када ме сенка јури
Значи да негде цури.
Изгубило се усмерење
Јавило се узнемирење.
Тражи да се знаци прате
Они увек знају да те врате.

Правац је један а путева много има,
Па ако је зима, стеже и боли
Тај те пут сигурно не воли.
Треба да се запиташ
Чему сада да се вратиш.

У похлепи жеља срце залута
Једноставно скрене са пута
Очекивање је главни знак
Да ти је на очи пао мрак.
Сваку вредност заборављаш
Само би да узимаш
Тада срећа нестаје
Нешто увек недостаје.

Није важно колико си одмакао
Колико си суза проплакао
На сваком раскршћу Он те чека
Као табла нека
Тако стоји, и док благослове броји
Каже ти:
Кад ти нешто јако фали
Ти се само захвали
Затвори очи и дубоко удахни

Онда се себи са пута макни
Указаће ти се лепота овог света
Осетићеш мирис цвета
Чућеш песму птица
Видећеш светло свица
Знаћеш да си на правом путу
Јер си заборавио жељу круту
Сада знаш колико много имаш да даш.

Фото: Шумски пут; Википедија

Док нешто (неко)
не умре
друго се не роди.
Док Своје (ако тога има)
у најмање делиће постојања
не распрши смрт
друго ново не настаје.
Дивљина.
Као умирање и радјање
распадање и настајање.
Дивљина свој ток стварања има.
Роди се.
Расте лагано тражећи
плодно тло и светло
и сапутника за помоћ
док до врха не дорасте (неког)
и на том крају оде.
Нешто оде, облик промени.
Остави створено да лагано умире.
Не нестаје.
Разједињује се, раствара.
До најситнијег.
У том уситњеном
ново семе налази тло.
И расте. Развија се.
Континуум.
Одавде до негде.
И опет.
И у томе није само.
Дивљина свој ток има.

У дивљој шуми где нема трагова човека.
Беловешка пушча, јул 20

Фото: Биоградска шума; Википедија

Недостаје ми преливање боја жара у јесен,
тихо треперење одлазећег лишћа
и онај непоновљиви мирис земље
која се још хлади од летњих врелина.
.
Недостаје ми оно парче бистрог,
високог неба, обасјаног благим сунцем,
и понеки паперјасти облак
залутао у свевидећи бескрај.
.
Недостаје ми зов дивљине,
слобода корака, покрета,
мириса и мисли.
.
Лутања.
Тражења.
Сусретања.
Дах.
.
Недостаје ми да сам свугде и нигде.
Недостаје ми праисконска слобода.
Недостаје ми живот!

Фото: Јесење боје; Википедија