Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину
Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута.
И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао Мисао Идеја и Реч
И видех да израњају и многа многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове

Видех и како зарањају и бришу се
Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада никада одвајао нисам
И ја сасвим избрисан растворих се у пространству
Плодношћу набубреле најдубље Тишине
Ох како је Дубина – стварна и дубока!
Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Фото: Слика из Тијања, ВП

Све је мртво, тихо, тужно, све је хладно..
Немирје безума гори црним бићем!
Свест је од оца одвојена давно,
али нада срца говори да свиће!

Унутрашњом тамом севну светла бљесак,
Разоткри тишину, жеђ утоли горку,
Божију топлину расу као песак,
Реч оживе дете, уби чедоморку!

Крик живота новог, претворен у песму,
Вечношћу се смеши пред пркосом тмине,
Безбрижне доброте одвио је чесму,
Душом појми мирис старе отаџбине.

Фото: Ватра; Википедија

Сунце.
Та велика ужарена лопта
нигде не сија блиставо и умилно,
као над овом земљом
што се Србијом зове.
Нигде неће ни с’јати!
Свитање над Србијом описа нема .
Заћутиш.
Занемиш у трену
када те њено сунце грли
и прелива се над тобом.
Уплиће ли ти се чежња у власи,
човече, ти, што упијаш румен тог сунца
над овом земљом Србијом
и носиш у оку своме њено свитање?
Да ли се она копрена плава
што ти се из ока распе низ скуте
по некад , само, заталаса
виш’ оних питомих падина благих,
па дуго, дуго тонеш и нестајеш
у сјају тог сунца
што се прелива над твојом власи?
Да л’ ти се, низ њене плаве даљине српске
из груди отме онај нежни дрхтај,
па затрепериш:
Волим Те, Србијо, да ли знаш?
.
ММ: „Плаве даљине српске“.

Фото: Најлепше слике Србије; Википедија

Да није контраста не бих знала
Да волим пут, сваки корак
И кад је живот горак,
Када ме плаши и свуда је тама
И осећам се потпуно сама
Позива ме да се сетим
Да престанем да стрепим.

И када ме сенка јури
Значи да негде цури.
Изгубило се усмерење
Јавило се узнемирење.
Тражи да се знаци прате
Они увек знају да те врате.

Правац је један а путева много има,
Па ако је зима, стеже и боли
Тај те пут сигурно не воли.
Треба да се запиташ
Чему сада да се вратиш.

У похлепи жеља срце залута
Једноставно скрене са пута
Очекивање је главни знак
Да ти је на очи пао мрак.
Сваку вредност заборављаш
Само би да узимаш
Тада срећа нестаје
Нешто увек недостаје.

Није важно колико си одмакао
Колико си суза проплакао
На сваком раскршћу Он те чека
Као табла нека
Тако стоји, и док благослове броји
Каже ти:
Кад ти нешто јако фали
Ти се само захвали
Затвори очи и дубоко удахни

Онда се себи са пута макни
Указаће ти се лепота овог света
Осетићеш мирис цвета
Чућеш песму птица
Видећеш светло свица
Знаћеш да си на правом путу
Јер си заборавио жељу круту
Сада знаш колико много имаш да даш.

Фото: Шумски пут; Википедија

Док нешто (неко)
не умре
друго се не роди.
Док Своје (ако тога има)
у најмање делиће постојања
не распрши смрт
друго ново не настаје.
Дивљина.
Као умирање и радјање
распадање и настајање.
Дивљина свој ток стварања има.
Роди се.
Расте лагано тражећи
плодно тло и светло
и сапутника за помоћ
док до врха не дорасте (неког)
и на том крају оде.
Нешто оде, облик промени.
Остави створено да лагано умире.
Не нестаје.
Разједињује се, раствара.
До најситнијег.
У том уситњеном
ново семе налази тло.
И расте. Развија се.
Континуум.
Одавде до негде.
И опет.
И у томе није само.
Дивљина свој ток има.

У дивљој шуми где нема трагова човека.
Беловешка пушча, јул 20

Фото: Биоградска шума; Википедија

Недостаје ми преливање боја жара у јесен,
тихо треперење одлазећег лишћа
и онај непоновљиви мирис земље
која се још хлади од летњих врелина.
.
Недостаје ми оно парче бистрог,
високог неба, обасјаног благим сунцем,
и понеки паперјасти облак
залутао у свевидећи бескрај.
.
Недостаје ми зов дивљине,
слобода корака, покрета,
мириса и мисли.
.
Лутања.
Тражења.
Сусретања.
Дах.
.
Недостаје ми да сам свугде и нигде.
Недостаје ми праисконска слобода.
Недостаје ми живот!

Фото: Јесење боје; Википедија

Мој Бог
није као ваш
Мој Бог постоји
.
Он је лијеп
Он је једини
Он је прави
.
Његове молитве
нису као ваше
Оне ме
чине сретним
А вас
Ваше плаше
.
Лажу
Трују
и по другима пљују
.
Мој Бог
није као ваш
Охол и окрутан
.
Од својих вјерника
Не очекује
И не захтијева
да друге људе
лише слободе
Да се у
у његово име
Ратови воде
.
Да се
у ланце кују
и прогоне сви
који у њега
не вјерују
.
Који друге
Богове штују
.
Мој Бог
никада
дозволио не би
Да ђеца старцима
рађају ђецу
Да жене буду
нижа бића
.
Да освета
није бреме
Да није гријех
Мрзити
и газити
Слабијег од себе
.
О Боже
Само због
другачијег
имена
Молитве
или боје коже
.
У име свога Бога
ви се борите
да вас је
на свијету
што више
.
И да
Ако икако може
Његове овце
буду сви
.
Ја Бога молим
да моја
И сва друга
ђеца свијета
Никада не буду
Као што сте ви
.
Јер свога Бога
створили сте
по својој прилици
По својој слици
Тако да и није
неко велико чудо
што вам мржња
кроз вене тече
.
Вашом су вјером
стољећима владали
Примитивизам
Незнање
Страх
Тама
Мрак
.
Странци
Бичеви
Ланци
.
Никада нисте схватили
да су само сузе
исте вјере
А ратови ваши
Окрутан злочин
Без разума
И без мјере
.
Али нису
Богови ваши
Као ни ви сами
Ни чудни
Ни зли
Зато што вам очи
неправду не виде
.
Чудни сте и зли
Јер се ваша срца
Ничега
Баш ничега не стиде
.
Мој Бог
није свемогућ
Али он даје
живот
вјеру
и наду
Да овај свијет
И поред вас
Таквих
какви јесте
И поред свог зла
Може и мора
бити
И љепши
И бољи
.
Мој Бог
није проклет
Свакога дана
опомиње ме и учи
да за све људе
на овој планети
Довољно мјеста има
.
Свакоме оном
ко љубави је жедан
у једној се капи
сва доброта скрије
.
Проклетима вама
Ни извор
довољан није
.
Мој Бог је љубав
Мој Бог је љубав
Мој Бог је љубав
Љубав
.
Према свима
и свему
добром
на овоме свијету
.
Срећа је знати
Стрепња вјеровати
.
Ви у свога Бога
вјерујете
Ја у мога
не вјерујем
.
Не вјерујем
Ја знам
Он постоји
Мој Бог је љубав

Важно је препознати време
У коме живимо и шта је ново
И револуционарно велико донело
И важно је да будемо будни и присутни
И свесно учествовати у свом животу
.
Сада се свактрено врло снажно
Срећу врло крупни назори
Прошлог и будућег времена
Времена ситних знања и смрти
И времена знања о вечном животу
.
Хоћемо ли остати снена бића
Која страх и контрола
Свега постојећег контролише
И држи у апсани света?
Или ћемо активно стварати
Ново доба свести које ће скроз
Раскрилити оловно сиво небо незнања
Које нас је затворило у тамницу?
.
Време је да изоштравамо своју свест
Ка крајњим границама велике Осмице
Време је да одлучимо
Хоћемо ли привидно умирати
И враћати се нановво на почетке
Или бити у великом стварању безсмртни
Како нас је Једини Бог дао
.
Време је да храбро одлучимо
Хоћемо ли бити много богатији
Од принчева краљева и царева
Тако што ћемо сваки дан у своја срца
Удисати радост срећу и љубав
А издисати тугу љубомору и страх
.
Време је и да своје здравље
Потпуно узмемо у своје руке
Време је да упознамо
Свих свјих седам тела
Која су стварна пројекција
Целокупне духовне поставке
А свест која воли да лута
уназад и унапред а треба да лечи
Усмеримо равно у средишње срце
Које је увек овде и сада и куца –
Тик так тик так – увек присутно

Мудрост је деловање моћи Знања
Будимо мудри будимо вечни
Не губимо време на умирање
Нити на досадно поновно рађање
Чак ни на васкрсавање
И живимо у непрекидном
Садејству са Богом.
То је наша права природа…
.
Наша природа – Див – Дивотица!

Ти си паклени пољубац,
и не знам да ли да га желим
јер уједа као дивљи пас.
.
Нема граница, нема правила,
само погледи као ножеви
који секу ваздух између нас.
.
Ти си као стаклена чаша,
испуњена нечистим вином,
и желим да те разбијем,
али не могу.
.
Превише си лепа да те уништим
и превише опасна да бих те волео.
Твој дах је као кама,
што ми улази у крв.
.
Не осећам ништа између нас,
само овај пламен
који ме лиже са свих страна
и све је у исти мах
чисто и прљаво,
тако проклето животно.
.
И ништа не говоримо,
не требају нам речи,
у тој тишини,
можда сам жив више него било када пре.

Фото: Спуштање ноћи; Википедија

Сејем
Трагове отишлих тренутака
Радости и сузе у очима
Дрхтаје срца и песме на уснама
.
Сејем
Звезде тиркизне, на птичијим крилима
Безкраје пространстава у њиховим очима
И пој њихов, овде, на твојим рукама – гранама
.
Сејем
Траве лековите, по твојим ливадама
Испод камена, белутака и
Поред шума планинских потока
.
Сејем
Уснуле срне, у бдењу јелене,
Нараштај белих вучица и вукова
Чуваре твојих поља и цветних вртова

Сејем
Сребро и злато, храмове што гради
Неба свих боја, месец бели и
Сунца насмејана

Сејем
Росу, капи што живот дају и
Од немила исцељују,
Што над тобом, љубљеном од Бога
У вечности бдију
.
Сејем
Пламенове беле, жарне,
Светло у плесу срца твога,
Љубави латице, румене и љубичасто плаве
Везу грожђа, јабуку и жирја –
Све зри – милина је смираја
.
Сејем
Радост искрице за све што су овде
Очеве, мајке, браћу, сестре и
За оне што већ су – тамо негде

Сејем
Чежњу и истрај тренутка
Кад корен постане исти и
Врисне створено у радости – Чудо Творца!
Још – живот један!

Сејем
Светове у љубави израсле
Нежност што дише се и
Милост сваке душе!

Фото: Сејање парадаиза; Википедија