Сви смо до сад чули да очима није вјеровати, јер очи виде што ми желимо да видимо.
Да, тако је, и ако пратимо ту логику ствари онда се нашим очима никако не може вјеровати.
Но, погледајмо то са сасвим друге платформе, са сасвим другог нивоа и видјет’ ћемо нешто специфично, нешто што може измијенити читав однос према нашим чулима и њиховој функцији у разоткривању истине о сваком тренутку наше стварности.
Погледајмо прво зашто се очима не може вјеровати:
Перцепција ока има полазну тачку у оствареном, те је и закључак који стварамо на тој бази следећи:
1. ВИДЈЕТИ = ВЈЕРОВАТИ = БИТИ
Када човјек доживљава визуелну стварност сматрајући да је извор његове перцепције у слици коју гледа, дакле у ономе што види, тад очи варају, јер му говоре да је истина у ономе што опажа. Овако смо учени у школи.
Тај приступ стварности би се могао дефинисати јендоставним редоследом:
ВИДЈЕТИ је ВЈЕРОВАТИ је БИТИ.
Овакав однос перцепције стварности говори да стварност (простор и објекти у њему) постоји изван нас и да ми једино можемо реаговати на садржај испред наших очију пресликавајући га у наш ум. Очи нам тад говоре да ми немамо никакву моћ над оним што гледамо, да смо само мали одвојени дио стварности. И није чудо да се човјек тад осјећа слабашним, немоћним.
…
Погледајмо сада зашто се очима може и треба вјеровати.
Када нам је перцепција базирана на знањима о себи-Творцу онда се и закључак изводи из те премисе, јер тад Вјера која је основни механизам учвршћивања перцепције долази из знања (из духа) а не из манифестације. Тада знамо (природно) да нам око говори управо о ономе што смо већ генерисали у свом духу, у својој свјесности, потврђује нам у каквом смо то духовном и менталном стању стварали. Одатле слиједи и закључак:
2. ВЈЕРОВАТИ = ВИДЈЕТИ = БИТИ
Дакле, вратимо се поново на исту визуелну стварност на исту сцену испред очију, али са другачијим знањем о процесу, о перцепцији. Претпоставимо сад да је наша стварност последица пројектоване перцепције коју смо генерисали унутар нашег разума.
Разум је слојевит. Можемо га подијелити на:
Свјесни,
Подсвјесни,
Несвјесни и
Надсвјесни.
Сви ови дијелови разума функционишу заједно и у релацији једни са другим. На тај начин се једино и може остварити било које искуство, а наш ниво освјешћености у тим искуствима изричито зависи од активирања и освјешћења тих нивоа разума. Одатле и различита искуства, од пуких инстиктивних до високо духовних.
Несвјесни разум је складиште сировине, складиште информација (колективно несвјесно је рецимо дио несвјесног разума). Он служи да сировином снабдијева фабрику могућности, тј. наш Подсвјесни разум. Подсвјесни разум је фабрика која ствара мноштво могућности на исту тему, генерише перцепцију под утицајем нашег менталног склопа, убјеђења и надасве свјесносног нивоа јединке). Тај дио разума кодира (ствара шифре) перцепцију и тако кодирану перцепцију прослеђује ка чулима. Чула преузимају тај код и декодирају, дешифрују га, аутоматски га претварајући у еквивалентну чулну вриједност. Свјесни дио разума служи да се та чулна пројекција прочита, овјери и потврди као ‘стварна’=остварена перцепција.
Дакле, наша чулна (материјална) стварност има извор у духу, из духа потиче и духом се овјерава.
Да ли видите какву улогу у откривању истине о тренутку играју наше очи?
Да ли видите на који начин нам очи могу помоћи да схватимо да ли смо на правом путу, на путу реализације наше душе или пак не?
Вратимо се на визуелну представу тренутка.
Шта је то визуелна представа тренутка?
То је визуелна представа нашег избора, наше генерисане перцепције.
Дакле, очи су пројектовале оно што је већ изабрано и обрађено нашим подсвјесним разумом и немају моћ да мијењају било шта што смо усмјерењем своје воље и пажње изабрали и обрадили. Изабрали смо дакле једну од мношта креираних могућности и управо је та могућност (као генерисана перцепција тренутка) сада пројектована кроз чуло вида у непромјениву визију стварности тог трена. Очи, гледајући ту пројектовану визију, не суде о визији, али зато ми то чинимо. Чинимо то својим менталним стањем, емотивним набојем, својим нивоом освијешћености. Стога, оно што очима видимо непобитно говори о истини наше генерисане перцепције и стога о истини нашег менталног склопа, нашег односа према истини о процесу пројекције. Очи нам перфектно откривају шта смо то својим подсвјесним разумом створили али такође и шта смо то својим Свјесним разумом прочитали.
Једино укључивањем свјесности о процесу и знањем о поларизацији можемо дати очима ону важност коју до тад нисмо давали. Једино тад у потпуности можемо вјеровати очима, јер оне нам откривају СВЕ о нашем тренутном стању, о нашој поспаности или трезвености, о нашим заблудама или пак о нашем јасновиђењу. Оне нам освјешћују несвјесно. Да, тада очи постају инструмент којим откривамо истину о свом свјесносном нивоу.
Без очију није могуће освијестити визуелну представу наше перцепције, стога нити визуелну представу нашег менталног склопа и свих фактора укључених у остварење тренутне визије. Очи нам служе да је (перцепцију) простремо у простор испред себе али и да из позиције неутралног посматрача онда сагледамо њену како просторну цјеловитост, тако и њен набој, усмјерење наше воље и пажње унутар просторних односа и да стога сазнамо да ли смо у том трену још увијек на путу душе или пак дубоко утонули у поларизацију нашег ега.
Тек тада су очи у служби пробуђеног бића и можемо им у потпуности вјеровати, јер оне не могу стварати лажи о ономе што виде. То ми чинимо. Зато је на нама да освијестимо своју позицију у односу на оно што себи очима представљамо, на нама је да се ПРОБУДИМО и да видимо истину.
Буђење у духу пак искључује наше физичке очи, али једном пробуђени враћамо се очима са сасвим другачије платформе/свјесносног нивоа, са сасвим другачијим односом и знањем о њиховој функцији.
Очи не лажу, лаже нас наш разум. Тачније, Ми, у незнању о себи и о функцији очију лажемо сами себе.
Истина увијек ослобађа. То је непобитно правило.
Фото: Очи; Википедија
СРБСКИ ЖУРНАЛ 