Ирена М.:БОРБА


N2_6849_06Публика…

Разјарена гомила.Која виче-Удри га!

Удри га!

Ринг…

Гонг одзвања у простору…не надјачава гомилу…

Два борца…за неки циљ…титулу.
Макљају се док не изнемогну.Ноге  издају и једног не могу да подигну.
Хајде удари.Леви,десни кроше…Онда налет испод јак у пределу браде-

Аперкат!

Крв се слива…под дејством теже пада и размазује…

Како народу мало треба да подивља и покаже животињске нагоне.А борцу адреналин кад проради он механички бије…Да не осети,другог телесно оштети и победи.

По покрету рамена противника чита се његова намера.Рад доњих удова битан је за контролисање простора.Горњи служе ко механика,одбранбена техника.Став руке,вечити гард…

На изглед обична туча изискује контролу ума.Он се стиша,сталожи и воде га виши импулси.Време је еластично ономе ко уме у себе да проникне,онда се дужи и смањује.

Један паде…

Бројање…

Не устаје…

Победа!!!

У том трену победник сазнаје да је ударао себе самога.

Противник најтежи сами себи смо-Ми!

Све слабости,мане-окрећу се против нас,саме…Победник је онај ко победи себе,превазиђе мане…надјача мисли непозване…

А публика-Нека виче и урла!

Она за контролу покрета није чула.
Биће јој након тога нејасно, одкуда да два противника играју нерешено…Уједначено,покрете исте поседују…

Синхрони плес није за гомилу…Важно је да поједини умеју да разумеју.

Победник овог меча је … и његова подсвест.

Сима Пандуровић: У колевци сна


Кад сунце зађе, и покривач плави 
Звездане ноћи, вече топлог јуна 
Падне по пољу и врх цветних круна, 
А жути месец на небу се јави, 

 

 

У мојој души шум уморних трава 
И трепет лишћа у дисању ноћи 
Шире сан један сугестивне моћи, 
Један сан што се чини да је јава. 

 

Један сан, који сјај месечев злати, 
Јавља се, чили, повија онако 
Како мирис дуне пољанама лако, 
Како уздах ноћи кандилке заклâти. 

 

 

И с бојама које упија лепота 
Ноћи, овај свет се с другим светом слива 
У меку слику задовољства жива, 
У живот једног сна и сан живота. 

 

Тада мирише доба раног маја; 
И као да се, неприметно, просто, 
На Идеал што је у сећању ост’о 
Наставља тихо један сан без краја.

 

 

 

 

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – О душевним болима


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Има тренутака, када бивамо веома сурови, када погано вређамо, када гледамо да најтеже боли нанесемо управо онима који су нам најмилији и најдражи, који су пуни љубави и милости према нама, који нас посматрају очима Свеблагога Бога.

А час потом, повлачимо се у самоћу и тишину, те дуго и горко ридамо, плачемо и јецамо због онога што смо само неколико тренутака раније починили.

Тада се наша душа купа у сузама покајања, и у сузама покајницама исцељује ране које смо јој ми – вређајући своје ближње, своје најмилије и најдраже – нанели.

Највише боле и најдуже се исцељују оне душевне ране које самима себи наносимо у тренуцима помрачена ума и сужене свести.

Све сам увреде лако и брзо праштао ближњима који су мене вређали, али увреде које сам ја другима наносио, гле! и после толико лета, канда, још увек самоме себи нисам опростио.

И вечерас ме – док исписујем ове лирске ретке – још увек пеку и боле све оне боли које сам негда и негде ближњима својим задавао.

О, Боже! како бих био срећан, да никада никог нисам повредио; да сам према свима њима – према свим бићима и створовима Твојим – био свагда и увек благ, благ попут Тебе, о, мој Свеблаги Боже!

(Негде у Банату, вече 25. цветног 7526.) 

Владан Пантелић: Зеленико, играј змијо!


(Посвећено Др-аш-ку, Славици, Лидији, Сандри, Тањи Ков, Тањи Имшир, Драгани, Клаудији, Ани, Мили, Марији, Милени, Мири, Наташи, Ами, Уни, Иви, Каћи, Лари Праисконој,Бојани, Теи, Милици,Нади, Радету, Слађану, Игору, Влади, Љубиши, Ивану, Звездану, Срђану, Душану, Павлу, Николи, Андреју,Луки, Васи, Стефану, Димитрију, Анак Шиви Анак Шиви и милионима посвећеника Уметности живљења широм Васељене )

 

 

Змија – зелена као трава зелена као лишће
Зелена као горско језеро зелена као око – игра
Кроз срце у средини груди ровари наша бића
Забија своју главу и буши талог наших мржњи
Вијуга зеленим телом кроз талог наших страхова

 

 

Играј Зеленико, играј Анак Шиво Анак Шиво!
Играј на зеленом попришту бит-ка!
Овде је семе Једноте овде је Једнота
Овде ису-кује Мач електрични Вила Мала Језера
Овде је Маирија Магдалаина променила Смер
А Танија Планинлица прескочила Поток
Овде је Сабина Сијено пронашла Ловца
Овде је Ловац циљао Сабину Сијено

 

 

О, ти, Мансанмане Остварени
Што ходиш и са символом зелене змије
И играш Пралилу Пралилу моћи!
Сакупи дванаест пута дванаест витеза
Са дванаест пута дванаест етеричних мачева
Сасеците скритумраку и ослободите Љубав!

 

 

Видим Те, Богољубави моја, плавољубичаста!
Играј Анак Шиво Анак Шиво, иг-рај Шивооооооо!

25. мај 2010. у 21:18

 

Липа – видарица и моћна заштитница


Стаблу и цветовима липе одувек су приписиване божанске моћи. Стари Словени веровали су да ово мирисно дрво штити од злих сила и да гром никада не удара у његово стабло а пошто достиже старост и до петсто година, важи за симбол дуговечности.

Људи још увек уплићу грање овог дрвета у кровове кућа да би се заштитили од удара грома и пожара а сечење липових стабала сматра се великим грехом. Од липе се справљају лековити напици и веома укусан мед.

Словени су липи приносили жртве као божанству и посебно поштовање исказивали су усамљеним, самониклим, горостасним стаблима која су проглашавали храмовима. Приликом поткресивања стабла липе чувају се све па и најмање гранчице од којих се праве моћне амајлије.

Липа је и „срећно дрво“ и стари српски идоли, по свој прилици прављени су по превасходству од липовог дрвета („липов бог“ и „држиш се како липов бог“ код Словенаца, такође и српски израз „крстови липови“ – не треба заборавити да су крстови код Срба заменили старе богове).

Да је липа „срећно дрво“ види се и из обичаја да сватови, кад дођу, барјаке најрадије остављају па липи,  

Извор: „Старославци“, фб страница,  и др. странице

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Бруј вечне васељене


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Седим под липом што је од јутрос почела да цвате, и тихујем уз брујање ројева пчела.

Излазим из спољнога света и све дубље зарањам у тајинствене унутарње светове…

Док затворених очију слушам брујање ројева пчела у крошњи липе, имам осећање, да слушам бруј ројева звезда и звезданих јата, да слушам бруј и жубор несагледних звезданих светова вечне васељене.

Бруј ројева пчела у крошњи цватуће липе делује сасма смиријуће и исцељујуће, делује, напросто, васкрсавајуће…

Као да се вечна васељена, са свим својим звезданим световима, низвела у моје срце, у моју душу, у моје суштаство…

(Велики Гај, 25. месеца цветног, 7526.)

Пабло Неруда: Забрањено је


Забрањено је плакати а да се нешто не научи,

пробудити се, а не знати шта са собом,

плашити се својих сопствених успомена.

Забрањено је не смејати се проблемима,

не борити се за оно што желиш,

одустати од свега због сопственог страха

да оствариш своје снове.

Забрањено је оставити своје пријатеље,

не покушати разумети све што сте заједно проживели,

и звати их само онда кад су неопходни.

Забрањено је не бити свој пред другима,

претварати се пред људима до којих ти није стало,

изигравати кловна да би те памтили,

и заборавити све којима је заиста стало до тебе.

Забрањено је не учинити све за себе самог,

бити уплашен од живота и од онога чиме те живот обавезује,

не живети сваки дан до посљедњег даха.

Забрањено је да ти недостаје неко без радости,

да заборавиш његов осмех и очи,

а све само зато што је он изабрао другачији пут од твог,

забрањено је заборавити његову прошлост

и заменити је његовом садашњошћу.

Забрањено је не покушавати схватити друге

мислити да је њихов живот вреднији од твог,

не спознати да свако има свој пут и славу.

Забрањено је не стварати сопствену причу,

не имати тренутак за оне којима си потребан,

не разумети да је живот оно што даје,

а такође и оно што узима.

Забрањено је не тражити срећу,

не живети живот с позитивним ставом,

не сматрати да увек можемо бити бољи;

Забрањено је заборавити да без тебе

овај свет не би био исти.