О, када би могао видети унутрашњу красоту ствари!
О, када би могао видетиунутрашњу светлост ствари, океан светлости, у коме су потопљене све ствари!
Мртви и живи подједнако се купају у том океану, и разлике међу њима нема. Трава што данас цвета као и она што је јуче увела подједнако су лепе и мирисне у тој светлости.
О, када би само могао видети то! Заиста сузе би ти замениле све речи, а љубав божанска све остало.

Фото: Лепота; Википедија

У освит јутра пре раноранилка Сунца
Окупан росом са здравилица-трава Тијаније
Облачим лагано дугу памук хаљину белу
Са посвећеним аријским шар-везом на прсима
На главу постављам тринаестцветни плет –
Мирисни венац са многобојним бисерима
.
Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса
Трооку жеравицу са два кремен камена палим
Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана
Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје
Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика
Стижем и пуним се снагом и битом Једног
.
Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви
Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа
Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух
Док се пењем уз мердевине узлазног пута
Ка свету иза седам планина и три широка поља
Свету прародног и неизрецивог и неописивог
.
Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских
Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију
Душа плови по великим небеским таласима
Ка извору живе воде где царује Ти-шина
Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја
И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

Фото: Освит зоре; Википедија

…

Ја не користим појам Бог случајно.

Зато сигурно могу тврдити да тај појам не указује само и искључиво на религијски ентитет.

Мој рад и истраживање појма је шири од религијског поља. Мене интересује његово изворно поимање.

Изворно све ријечи долазе из народа, неке од тих ријечи се користе у религијске, магијске, езотеријске и друге сврхе с циљем да се постигне жељени ефекат.

Жељени ефекат религијске употребе појма Бог је манипулација над перцепцијом. Манипулатори знају да се појам Бог у народу, дакле изворно користи када се мисли о нечему вантјелесном, нематеријалном а опет свеприсутном…

Базирано на свим тим одликама којима се описује то Биће ја сам упоредио своје непосредно искуство просвјетљења и повезао све његове особине у оно што је најближе том опису. Неко је дакле прије мене имао исто искуство и дао му је име. Име не долази ниоткуда. Сва имена-појмови имају извор у искуству.

Дошао сам до следећег открића:

„БОГ … је бестјелесно, безвремено, беспросторно постојање=Биће које бива у својој неманифестованој, неманифестујућој есенцији. То Биће је неродиво, нествориво, непромјењиво. Оно је и Алфа и Омега свих појава а само остаје непојавно. Само по себи нема узрок али својом Свијешћу узрокује све појаве. Иако се никада не манифестује оно за Себе манифестује све своје потенцијале.

Неманифестовани потенцијали су у његовој Свијести (која је Једно с Њим), апсолутни су, Апсолут су.

Апсолут уистину значи да су сви његови квалитети (све-што-јест) садржиоци свих тих квалитета, стога би се могло рећи Једно је СВЕ, али симултано СВЕ је Једно. Без присуства Његове Воље, Будне Пажње и Духа не може постојати било која појава, било која стварност.

Стога, управо зато оно је свезнајуће али и свеприсутно.

Из његове Свијести се еманира цјеловита дуалност у којој оно и даље остаје непромијењено али његова Воља постаје Слободна да изолује посебности из цјелине, да их бира и да од њих ствара субјекте али и објекте своје субјективне представе. У сваком субјекту задржава само минимално знање-о-себи (Ја јесам) којим себе у субјекту потсјећа на сопствену присутност. То га тјера да кроз искуства даље трага шта се крије иза тог „Ја јесам“.

Да скратим…

У својој Једноти, у свом есенциалном аспекту (Апсолут + Свијест) Биће=Апсолут је Бог.

Као Бог обитава у апсолутном безусловном давању. Све-што-јест се безусловно даје свему-што-јест.

То безусловно давање себе себи јесте Љубав. Управо Љубав омогућава дуалност и пројекцију Ума у којему то исто Биће свим својим чиниоцима (свему-што-јест) даје Слободну вољу да испољи своје потенцијале.

У дуалности оно постаје Творац, а Творац не би био да нема и Творевине.

Ово давање Слободе Вољи је с циљем да му кроз њену Слободу Воља донесе Радост кроз манифестацију његових највиших потенцијала. То постиже када Творац постане свјестан Себе и Бога и стога ствара стварност Љубави, хармоније и мира.

БОГ је стога исто Биће које себе доживљава и Творцем и Творевином. Другог Бића НЕМА.

Ми смо овд‌је и сада на путу манифестације Његових (а својих) потенцијала с циљем да Му се кроз ОСВЈЕШЋЕЊЕ вратимо. Враћамо Му се када постанемо налик Њему:

Када својом појавом и д‌јелом постанемо отелотворење Његове Свијести, стога Љубави.“

Фото: Бог и бог; Википедија

Џабе Џихадисти џамијом џумле џиберишу,
Џулија џенерикин џем џандару џандрља,
џелат џину џамбаси џезву,
џивџани Џоханесбургом џивџане,
џив, џив, џив!c&džukela џакетом Џорџа
џарају џомбастом Џорџијом,
џамбас џиберки џапа џигерицу,
џаба џумбус, џаба.

Фото; Џивџан; Википедија

Нисам јео већ шести дан…
У оку ми шупљи окрајак хлеба,
Што га птице међу собом однеше,
Нисам хтео да се браним
Од њихових кљунова,
Каткад их треба пустити,
Да ти све што имаш однесу далеко.
Нисам спавао, ево пети дан…
Трепти ми нерв набрекао
Од даноноћног ослушкивања,
Нисам хтео да бежим од тишине,
Кад знам да ће ме њихова бука
Сустићи, пре неголи пређем
На другу страну моста.
Нисам пио воде четврти дан…
Грло је пресахнуло пљувачку
Што гурала је врисак жеђи
Из пресушне нутрине,
Нисам хтео да вриснем,
Сву сам бујицу речи у затрован
Бунар за мирно јутро бацио.
Нисам чуо глас већ два дана,
Варка ме то примирје
што растаче сутоне,
Нисам хтео да слушам поток,
Његов ми жубор језик осушио,
Та силина воде што удара тупо
У пустињу моје уморне утробе.
Нисам се мицао читав дан…
Ни трептај више не пружа заклон,
Морао сам удове своје да убијем,
Нисам хтео да ме иједан покрет,
Као стрвину немилосрдно
Открије гладним зверима.
Нисам мислио о јутру…
Небо је препуно звезда што
Ми се у зенице селе,
Као ројеви пчела збијају се
Пред налетом слућеног ветра,
Нећу да чекам судње ми јутро,
Тамо ме можда већ сад Рај чека.

Фото: Седмица; Википедија

Песма је посвећена деци – жртвама рата

Скупљах ти сузе, дечије, ратне,
из очију гладних хлеба и љубави.
Хватах ти дах и крике страшне
муке, што се о небо ломи.
.
Тражих ти откуцаје растргнутог
срца усред страха.
Додиривах ти бледе образе,
испијене ратом.
.
Руке ми беху пијане од туге
док се твоје детињство
скупљало као киша на мом длану,
а твоји кораци посртали
на прашњавом пољу крви.
.
Не могах ти вратити ни брата,
ни сестру, ни мајку,
нити закрпити твој малени живот,
нити кишама исцелити ране.
.
Ти си само још једно ратно сироче
које носи река несреће,
само једно тужно, несрећно дете,
негде тамо, тамо где долазе туђи очеви
да сеју смрт и кидају дечије главе.
.
На згаришту бомба ће ти бити играчка,
фијук гранате успаванка.
Рашћеш у сенци мржње,
учен да је освета
једини језик који свет разуме.
.
Огледаћу се у твојим сузама,
умирући од туге.
Као киша на мом длану
скупићемо се у две сузе и
нестаћемо у мору неправде и бола.
.
Кад трећу пусти наш Отац,
подићи ће се воде
и потопит ће имена крвника и жртава.
.
Остаће само неки добри људи
и сећање да смо постојали.
.
Као киша на мом длану
разливаће ти се капи живота,
дан по дан,
срећни за преживљену ноћ.
.
Док сваки прозвиждали метак
односи твоју љубав и милосрђе
у бездан, на чијем дну ницаће цвеће
које мирише на смрт и освету.
.
Као киша са мог длана
клизиће капи твог надања, тражећи
неке боље, срећније светове.
.
А ми ћемо, дете, остати овде,
заглављени између метка и молитве.

Фото: Дечак; Википедија

Нека су благословени,
И блажени, сви они
Преци моји, у свим
Световима, који су,
Суштаству мојему,
Макар једну искру
Божанске Светлости
Даривали!

Фото: Преци Срба; Википедија

Мајко Србијо,
Ми немамо друге,
Убога Мајчице, раздртих недара,
Мила Љубавице, Сиротице драга,
Господарице, оскрнавише те слуге.
Пресахлог вида и обљубљених бедара,
Мајко Светињо!
Туго, чамотињо,
Утехо, Душице,
Нагрдише ти лепо лице
Нерасти и нељудске клице.

Витезови спаса,
Изгибе нам Раса!
Своја копља дигните,
Мачеве небу вините,
Нек коњица закаса,
Духове предака Искрилите!
Нек блистају бритка сечива
Пред закрвављеним очима душмана!
Нек се све мушко у одбрану слива!

Чергари и гмизавци нас препокривају,
На земљици нашој чадоре свијају
У кохорте хорде збијају
По земљици нашој палацају
и око прагова се увијају
Чује се њина дивља вриска
И сев бодежа и јатагана.

Низ груди куља јарост склиска
И буди се крвца јуначка,
Устају витезови спаса!
Опстају наш сој и Раса!

Фото: Мајка Србија; Википедија

Преко пута куће је кућа,
између та два свијета
луна шкропи мисли
да не сузе по софри.
Преко пута стабла је стабло,
између та два ока
мјесечина лаванду дуби
фатаморганичним смиљем,
погане шутње криволови.
Да не прерасте себе,
а да не руши дан
и не прекида дан,
и да се напосљетку
двије ноћи рукама свежу
мамцима зачараних праменова
у ноћ, из које буђења нема.

Фото: Месечина; Википедија

Душа ми оста тамо
Где врлети небу хрле,
Где се снегови и звезде грле,
Где трагови су змије, вука и срне.
.
Душа ми оста тамо,
Замршена између грања и неба,
По маховини погледом корачам,
Она земљом, преко стења и јела.
.
Ливаде, пашњаци, шуме,
Бескрајни набори брда,
Потоци, путеви, све се преплиће,
Све тече, све кривуда.
.
Шуме су мој дом и ода,
Планински врхови моја слобода,
И небо бескрајно, тихо, плаво…
Душа ми оста тамо.

Фото: Приватна слика МС