Оче наш смилуј се на ме
Грешну и неутешну,
тешкоће се множе
А из ове коже се не може.

Срце отврдло и стегло се
Од увреда и строгих погледа
Љубав се скрила у дубини
И само се злоба огледа.

Памет није довољна
Решења се не виде
И све погрешним путем
У пропаст сигурно иде.

Знам да треба да учим,
Искуства вредно скупљам,
Али далеку рајску земљу,
Мир и слободу сањам.

Фото: Слика; Википедија

Светску заштиту рибица има
што именом бога име јој дали.
Иако више личи змијама
рибицом Човечијом је прозвали.
.
Егземплар прави у роду је људском
јер рода првога трсу има.
Оплодио свет у знању ведском
а заштиту од злоумља нема.
.
Од правремена он бож’ји је син.
Тројство и троједност његов су пут.
Правда и право завет њему фин.
Без страха он хрли у бож’ји скут.
.
Жељу да ништи праоца свога
зачудо има блудни му син.
Одверио од стабла роднога
па сада кида отачки корен.
.
Но корен овај нит је танка
о којој судба света битише.
Снаћи ће свет чистка потопска
кад искре чојства не буде више.
.
Портал што води у бо’жје скуте
тај народ ко ванчулну тајну скрива.
Кад машти својој раскрили путе
ванопажајни бескрај он снива.

Фото: Фб страница – Beautiful Roses & Flowers 🌺

Ој јуначе српски са солунског фронта
убише те сто пут за твога живота.
Убијао Шваба, убијале звери.
Кидали те вуци из пасијих двери.
.
Разнеше ти кости по врлети пустој
носише те прости и по шуми густој.
Секоше ти главу, пробадаше чело
ал’ сачува душу кад убише тело.
.
Гутала те мора и гробнице плаве,
њихали те вали, вазнесли до славе.
Грактале те вране и галеби бели
љубило те сунце и облаци свели.
.
И засп’о си тако на дну мора сиња
прекрстио руке ал срце још тиња.
Пригрлио пушку и све што си стеко.
Издахнуо тихо и молитву реко:
.
Да ти Бог наш чува отаџбину милу.
Да кандило светли мајци, оцу, сину.
Да се цвеће њише и љуби и кћери.
Да им звоне звона и да су весели.
.
А кад склопи очи, тад душа заблиста,
уздигну се горе, до самога Христа.
Запеваше орли, двоглави и свети.
Задрхташе вали, аждаја што прети.
.
Са осмехом оста на небу записан
да слободан поста и да си мирисан.
Да се ниси пред’о и да ниси клек’о.
Да си храбро глед’о и оружјем пеко.
.
Да си пад’о, стај’о, био мртав скоро
ал’ да си се диг’о, клете дане број’о.
И да костур беше, жила, вена само.
Ал да и тог трена стајао си право.
.
И одважан беше, ти, јуначе српски
и у смрти твојој кораци ти чврсти.
Свој на своме газда и понос и дика.
Земља једна мала имала је борца,
имала је свеца и од Бога сина
ИМАЛА ЈЕ СРБИЈА
СРБИНА ВОЈНИКА!

Фото: Србски војник; Википедија

Види лати цвета белог,
Дуга је на њему!
Сунце у роси је слика!
Творац сневао!
Види птицу шареницу,
Краси храста гранчицу!
Творац певао!
Види поток, милује планину
Жива кап душа лечилица!
Творац послао!
Види звезду сјајницу
Васељенску сапутницу!
Творац оставио!
Хеј, ти!
Кушај мирис цвета белог,
Ослушни птицу,
Помилуј храста гранчицу,
Гутљај воде узми,
Руке рашири,
Васељену загрли
Бездан љубављу испуни!

Фото: Фб страница – The gardens of the soul

Љубављу запиши изговорено и

љубављу изговори записано!

*

Када си у времену не дозволи нико други да га користи до тебе самог!

Ако дозволиш било коме да искоришћава твоје време, дајеш му моћ!

Слика – Дима Дмитриев

Приредила Верица Стојиљковић

Шта је истинито светло?

Шта је живо светло, тај плам који никада не гасне, тај језик што говори све речи знане и незнане?

Шта ли је та искра која сред срца живи, обитава и нежно сузама вечности залива дрво живота?

Где ли је њена лепота?

Има ли је у рукама оних који знају, у бедрима јаким што носе тешкоће лако?

Има ли је у очима које виде иза вела ил’ пак у недрима што крију тајне које то нису…

Знамо.

Знам.

Знаш…

Само се правиш да си луд на ово јутарње кишно време…недостаје ти Сунца зрак што пири кроз бели облак и сребрну росу…

Одсјај у трави…

Све боје светла кроз једну кап росе.

Има ли светла у сну?

На јави?

У Прав-у? У Слав-и?

Чек чек на трен. Само да мисао једну завршим па да скокнем до небеске капије, а поред ње лагано лије, светло живо као извор што ври.

Живе воде су то…воде од светла.

Реке што иду из Раја Небеског. Њима плови бродовље од стакла белог.

Шта је истине светло?

Ја бих ти рекао када би знао да нећеш се страхом обући тад.

Када би срцем отвореним чуо песму славуја које нигде не видиш.

Руке пружам ка небу и тлу. Прелива мисао као вода кроз њих. И то је део и мит.

Реч као звук првоте – све у славу те једноте.

Млазеви ватре живе, клизе по прстима, мире по грудима, певају у очима…

Сећања навиру никад изгубљена…

Светло живо је Истина.

.

Извор- Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге
.
За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава
.
А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица
.
Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео
.
Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Тихо се кроз магновење назире тишине ход
кроз бездане обамрле за откуцаје ноћи,
провлачим нити кроз резове душе крваве
на прагу тишине, анђео дотаче небеса свод.

Баршунасте се капи расуле као рубини дуж свјетлосне одоре,
тамо гдје браћа ратују и гробне крстаче говоре,
тамо гдје душа страда и од смрти не преза,
гдје се јуначким срцем страху навуче реза.

Огњено срце, запали лучу српскога рода
на попришту гдје се јуначки брани слобода;
тамо гдје се Херцеговина Светог Саве љуби
до судњега часа, када ријеч Божија затруби.

Колијевке су крвљу задојене грудима што тихо јече,
ни гласа, ни вапаја, стале у њих све боли неизреч’не,
са оштрице мача вјековна се судба ко одбљесак јавља,
српске мајке још рађају браниоце православља.

Као свици сјајни им ореоли у вјечности свјетлошћу зраче,
не заборави јуначе, небески ратници одоре облаче.
Ноћас је босиљак миомирисом душе опио,
свети Димитрије на јуначке груди уморне руке склопио.

Фото: Митровдан; Википедија

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смутипроспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Слика; Википедија

Једном се давно
Мој лијепи свијете
Запитало мало
Паметно дијете.

Које су боје најдаље планете
И одакле уствари падају комете.

Зашто је дуга тако шарена
И паукова мрежа тако вјешто исплетена.

Колико је небо уствари високо
И како уопште лети тај соко.

Како то дува невидљиви вјетар
И гд‌је се заправо налази етар.

Засто камила има двије грбе
Како слон носи те огромне зубе.

Како је настала пустиња Сахара
И одакле лептиру пуно дивних шара.

И све би мозда остало као прије
Да пирамиде видио није.

Тек тада се замисли дијете
Јос је више размишљати стало
Је ли тачна она теорија стара
Или је мозда мајмун од човјека настао..

Фото: Дуга; Википедија