Да ли понекад ухватиш мисли моје?
Да ли осетиш трептаје
порука чежње које ти шаљем,
таласе Љубави за твоје биће
негде за мене сакривено,
чежње за бићем које осећам
да волети бих могла.

Да ли у неком скривеном кутку тебе
још има места за неку мене?
Неку која бих била Ја
и која бих те волела за руку држати?
Да ли ће се некада та чежња
спојити са твојом, можда постојећом?
И у љубав претворити, свеукупну,
у лепоту бивствовања удвоје.

Или ће нам се путеви,
без осветлења и путоказа разићи?
Отићи у неке нове друге животе,
чекајући на неку другу прилику,
за исправку свега брзоплетог И слепог,
за грађење нечег што нам је можда дато,
нечег што препознали нисмо,
за грађење нечег што Једно би смо били.

Берлин, Спандау, тиха калдрмисана улица, јул 2016.

Фото: Град Берлин;Википедија

Пишем… Остављам своје мисли као трагове на један живот. Ја сам скитница, и луталица, и остављам своје трагове у прашини живота. Дунуће ветар и окренути нови лист а моје мисли ће се распршити. Зато пишем. Ако неко прошета мојим сокаком, можда угледа неки мој траг. Можда моји трагови некоме и помогну… Једноставно је. Само треба разумети. Једноставно је значајно. Сви ми имамо неку улогу у овој животној представи. Неко само посматра издалека, а неко живи своју представу. А свака представа има свој крај. Па и ова животна. Зато је треба живети боље. После остаје само кајање. Знате ону народну –После јебања нема кајања…

Све што желите морате да урадите, не размишљајући о последицама. Живот је пун невоља и проблема, заплета и расплета. Права представа, али вам зато није досадно. Ако имате неку жељу, страст, љубав, ваше срце ће вас одвести на прави пут. Само живите своју представу. Баталите стид и страх… Јер све је на вама и у вама. И ту је неко ко је за вас све и за кога сте ви све. Ту је неко кога желите и ко жели вас за главну улогу у представи живота. Само треба да верујете. Све оно што се крије у вашој души, ваше срце ће прочитати. Немојте крити своје емоције. Немојте лагати о њима. Не успоравајте рад свог срца. Играјте, плешите, певајте, смејте се… Остављајте своје трагове. Нека ваше срце и ваша љубав никада не пресуше. Живот је леп. Оставите свој траг у осмеху, погледу, лепој речи, добром делу. Оставите свој траг јер све има крај па и ова представа. Зато ја путујем својим мислима. Путујем својим животом и пишем. Живот је леп!

Фото: Пут, путовање; Википедија

Пре почетка ноћи и месеца сене,
са сјајем бисерним и свицем у оку…
Ходам кроз шипражје на почетку шуме,
у грудима носећ’ ту љубав дубоку.

И ђурђевак један ту крај мене ниче,
док се сутон тиха спушта на пропланак.
Назире се дрен, шаље нам добро здравље,
гледам повисоко извирује шанац.

Нижем венац среће, а и благостања,
док молим се Богу и Светоме Ђорђу.
У молитви мојој лик је који сањам…
Штити га здравцу, где год му стопе прођу!

И мала се река преда мном отвори,
одсјај од заласка игра на таласу.
Бацих вез венчића у воду бистрицу,
ходам преко моста, поглед ми на јазу.

Окићена кућа и капија моја,
крстови од леске, зелен’ поља красе…
А, у рано јутро, весели се зора,
млаз цвећа низ лице, као талас мора.
У далекој реци, баца се плам сетан,
и мени и теби, Ђурђевданак свиће.
Пут истине, Србља нам’ је истоветан,
за радост и здравље.. Јес’ било и биће!

Обичаји разни, наша традиција,
погледи пут царства изнад земље наше.
Нек живи Срб -Јунак, живeла Србија,
са венцем у руци, смешим се и машем!

Добро дош’о данку, понос нек не прође,
сунце на уранку, светлост – Свети Ђорђе!

Фото: Свети Ђорђе; Википедија

Шта шушти шумом
што шушка шумару,
шишарке шиљи,
шишмише шокира,
шкакље шедрване,
штрца шебоју шестобоје,
шарки шкраба шућмурасте шаре.

Шта шушти шумом
што шиканира шеве шипражју,
шкљоцајући, шкргутајући.
Шта шљуку шљиви шармира,
што шакал шиљати шодером шипчи.

Што шумска шаргарепа шешир штима,
шта škorpija&šimšir шапућу,
шурују шумарцима широким.
Што Штакор шарлатан шипарици Шваби
шпицловске шале шаље,
што Штрумфета šamponira&šiša šiske,
шармира Шарова шерета.

Шта шићарџија шапуће шљивику,
шикао шест шљивовица,
шест шкриња шанирао,
шутнуо шантаво,
шибао штапом шалукатре,
шерет шабачки
шором шајке шаље,
шашави шминкер, шушумига, шаљивџија,
шине шаловао, шустерисао,
шкриња шинама шипчи, шушти ,шикће,
шеврда шумом.
Што шине шиште шумом
шизнути шљам,шиљогузани, шабани
шкрипе, шкргућу, шенлуче шумом,
шутирају, шире шодер,шут, шарениш, шкарт.
Шикљају шизофрени шамански шумови,
шаљу шиљокуранску šunutost&šipak
шумадијским шумама.

Фото: Шума; Википедија

 Осмишљам како живот да улепшам,
И себи и другима да радост предам,
У сваком моменту када се сретнемо,
Да обострано задовољство стекнемо.
.
Почињем од овог тренутка
Да шаљем чистача до сваког кутка,
Да почисти све ћошкове у души,
Не сме ни помисао, ведрину да угуши.
.
Храбро се заклињем себи
Одплети нећу овој потреби,
Да срце ведрином храним,
Од пакости осмехом се браним.
.
Прихватицу шта је чија воља
Ако му је због тога енергија боља.
Доброта ће лоше струје преокренути
И олујне мисли у благе променити.
.
Свету је неопходна револуција доброте
Ако мислимо спасити своје животе.
Сигурно тло под ногама
Омогућује бистрина у нашим главама.

Фото: Наука о души…;Википедија

Овде, одакле сваки пут полази
И сви завршавају
Леже распућени ко разбијени крзачи
Крај извора у бескрају.
.
Урушавају се од камена исклесани
И замичу низ строшена времена
Кро која су, даљинама оседлани,
Вијорили и – намотали се на вретена.
.
Овде, где се разастире ловиште
И све скончава,
Домамљени и свезани у чвориште,
Беле се од заборава.

Фото: Чвориште путева на Пацифику; Википедија

Од Јариња до Ресталице и
од Гњилана до Проклетија,
раширила птица крила –
моје Косово, моја Метохија.
.
Да прелети Шар-планину,
Мокру гору, Жљеб, Козник,
и да слети на све ране
које памти верни Паштрик.
.
Кад је жедна, жеђ да гасе
Бели Дрим, Лаб, Ситница,
и слапови из Мируша,
док је грли Грачаница.
.
Да је склоне кад се смркне
Драганац и Пећке стене,
Зубин Поток да је чува
као Бањска успомене.
.
Да је храни жито поља
Метохијске благе равни,
у Призрен је и Приштину
дозивају наши славни.
.
И кад стане и кад крене,
кад је зора или тмина,
да зна ко је, шта је била
и чија је дедовина.

Фото: Манастир Грачаница; Википедија

Бол.
Ту је.
Свуда је.
Прекрива ме.

Бол грло стеже,
затвара.
Неизговорене речи стисле се.
Коме Љубав да пренесу?

Усне суве, испуцале.
Осушиле се.
Дуго пољубац
Осетиле нису.

Хладни прсти.
Ледени, дрхте.
Чезну да загрле,
Љубав да их загреје.

Очи сузне, мутне.
Не виде од тражења бесциљног.
Друге очи би да виде,
Којих нема.

Дрхтаји тела.
Хладноћа струји венама.
Ватра телу треба,
Нежност да је запали.

Болест.
Проћи ће.
Много тога пролази,
Чежња остаје.

Поноћ. Пун месец обасјава постељу, 15.нов.2016.

Фото: Дрхтање; Викпедија

Везујем те за стих, вјетар, кише досадних чекања
На загрљаје који ме уморише, а нема их више.
Везујем те у жељи да имам те,
али налете кошаве директ у срце од тебе примам,
Усахни водо, стани вјетре,
неко жели твој осмијех за себе поново
ко лијек да узима.
Половина стиха, половина душе,
наслов да ли имати може?
Ко ли се скрива испод те твоје коже?
.
Везујем те за стих, вјетар, кише досадних надања.
Везујем те у жељи да имам те.
Од осмијеха само тужан бјежи,
зато боље трчати за срећом
него бити онај што срећу никад ни срео није.
Цвијеће не ниче онда када ми хоћемо,
већ онда када помислимо да никада
неће ни зрно нићи,
јер изненађења су могућа на сваком крају свијета.
.
Везујем те за стих да отишао не би,
али отишла сам ја.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Кад древне силе сколе,
усколвитлају све људске поноре,
запрете, обећају, слажу,
Нжне чине опомене у екстази,
пусте да те живот згази.
.
Посустало клонеш у јату своме,
кловновски тужно дамари бију
предсказањем отужну симфонију.
.
Носиш срамоту од Голготе.
Треба ти кроз цели живот потуцање,
и обронци и свици,
под ногама са жиром суварци.
.
Само некоме нуди хризантеме
и дарује у своје име.
Тад ваздух тражи нова плућа,
небо васкрснућа, човек сванућа
да кошмар да скине са врата,
изопаченост у вртлог баци,
угаси пламтећи жар,
да разбије глинени календар,
кондири почну да се пуне
да би се добио опроштај Фортуне.

Акорд немуштих невида,
носе устајалост као поругу.
Хоће музику тек изниклу
никако стару, “са ињем у коси“
ни ону кад су трчали боси
по тек покошеној трави
на Дунаву, Морави, Ибру и Млави.
.
Оклопи изоставили времски изроди,
тумарају, харају, каљају, море,
загађују бистре изворе,
скрнаве олтаре, пљују опела.
.
Фортуна дели хризантеме
Које дарује у своје име.
.
Ка узмогне да хода нараштај други,
донеће нови пламтећи жар,
тада ће да се распрсне
глинени календар,
кондири ће почети да се пуне,
и тако добити опроштај Фортуне.

Фото: Фортуна; Википедија