Драган Симовић: Плаветна горја у даљини сутона (13)


Ако немаш снове
Које и будан сневаш;
Ако немаш јасновиђење
Далеких и лепших светова,
Онда ти, уистини,
Ни живео ниси!
*
Доћи ће, и, ево
већ долазе,
Синови Неба
и Кћери Светлости!
*
Правасељено, Мајко Велика и Посвећена!
Опрости ми за сва она дела,
Која сам, у незнању, без Духа
Стварања, негда, у свету чинио.
*
Душа Велике Словенске Мајке,
Сва бића у свим световима
Љуби.
*
Тражио сам!
Посвећено Радоју и Сулајки Лазовић,
дивотним душама од Вилин-горја.
.
Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам Љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!
.
У Великом Гају, наспрам Горја вршачког,
у месецу кад липе цвату, 2011. године.

Нада Матовић: На Цетињу


Гдје Његош спава,

гдје ноћи златом обасјане су,

на гробу твом птице нашле су дом и говоре стихове твоје, да народ на тебе сјете,

да стихови твоји ко голубови у заборав, не одлете.

.

На Његуше сви долале,

да са тобом прозборе,

да мудрости твоје зборе,

да сјутра у неко ново свануће о теби ђецу уче,

Ову пјесму посвећујем теби, пјесниче славни,

нек Ловћеном њен пој кличе,

нек се са тобом сви диче,

Нека ђеца с поносом уче стихове твоје Луче,

За нас још умро ниси,

ти само спаваш, а будни су твоји списи.

.

Молим све оне врохве прлаве,

да кад поред прођу поред твог гроба,

поклон свој дају теби,

доказ да живиш у сјећању и малих и велеких,

такви људи умријети не могу.

.

Хвала, Хвала за мудрост сваку,

Иако млад умро си

с поносом живи сјећање на личност такву,

такви треба да живе и кад су у мраку,

у теби виђех узора.

.

С радошћу се сјећам сваке приче твоје

и не дам да ми се сјећања на тебе упокоје!

.

Јутрос и Његош из гроба плаче,

због осмијеха дјечјих, ни луча више горети не може, јер нема круну златног сјаја, и не чује се више дјечија граја, јер нека не промишљена душа

дјецу посла на врата раја.

.

Црна Горо, Црна јеси, јер тобом злочинци ходе, Боже уједини нас, и помилуј грешне што би све да утру и сруше, а вама анђели мали, нек је вечна слава, јер не само Цетиње, већ цријела Црна Гора у Црнини вјечној због вас треба да спава!

.

Срце од боли свима пуца, дјецо- људи, ви сте сад у загрљај великана, желим што Цетиње и Његоши, за које су се борили преци, угасише зли људи, примате саучечеће сви, и не повратило се никада ово зло црно.

.

Цетиње сви јутрос помињу те, знам опрости што

титулу жалости теби морам да одам, Амин Боже, спаси нас.

Фото: Цетиње

Мира Видовић Ракановић: Грешка


Наточила сам

Стихове у чашу

Хтела сам

Нашој љубави

Да наздравим

.

Он тад схвата

Да је једини

.

Намерно је

Срушио моје снове

.

Сваки дан

Осетим горчину

.

Из дана у дан

Кајање је веће

.

Испаштам

Због моје грешке

Радица Матушки: Бистро око правде


Што те хтеде сломит’ то те и ојача,

у тишини страха чули су те гласног.

Огледало душе у одсјају мача,

и у сану своме видех тебе јасно.

.

Док код других на клин пушка обешена,

ил у неком ћошку за век ради хвале…

Деценије две-три на твоја рамена,

метак бистрог ока – многе звери пале.

.

На понос и част племенитог народа,

штитио си шуме, пољане и кланце.

Бљештаве зенице – дар небеског свода,

вучјом снагом храброг кидао си ланце.

.

Kроз стравичну пустош корачао ти си,

видео све јаде, срце да се стегне.

Борио се гордо, застајао ниси…

Са српских вратова уклањао стеге.

.

Сада ново доба нечаст сву уздиже,

у заборав шаље вечите бранике.

Али јоште храбри истине се држе,

чувајућ’ сећања на наше ратнике.

.

Са знамењем позним одоцнело време,

уз хуктај стварности грумен искре даје…

Само кад би могло прошло да се врати,

уз ореол Свети те јуначке славе.

.

Ти, Србији одан… Лаж светлост не трује,

од безумља јачи, стаменитост борбе.

Оштрицу од правде нову витез кује,

безгласје надјача са пером слободе!

.

Вавек хвала Теби, у миру и рату…

За вечност достојан, частан си и хитар…

Одан Отаџбини, саборцима – Брату!

Шљаштећа си нада, Обилићу сличан!

Фото: Maglina Heliks – Photo ESO/VISTA/J. Emerson

Тројанске планине


Вила јесте на горама српским,

На горама – Тројанским планинама,

А то име – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ,

Народ јесте баш заборавио,

Јер то име вредније од злата,

На сву жалост, Србин променио,

Баш чувени Јоване Цвијићу.

Немци њега јесу преварили,

Рекли су му да га саветују,

Кобајаги за добробит српску.

На сву жалост послуша их Цвијић,

Избрисао име тих планина –

То чинио на почетку века,

На почетку века двадесетог.

Тим горама, дао ново име,

Мучно име, ето, ПРОКЛЕТИЈЕ –

Како би се са земаља српских,

Избрисале све ознаке древне,

Које беху сигурни подаци,

О повјести српскијех предака.

Тим се сакри да је ТРОЈА српска

А била је где је СКАДАР данас,

Па се зато те оближње горе

И прозвале – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ.

Вид Маливук, одломак из песме

Невесиње, 3. септембар 7525 (2017)

Фото: Проклетије; Тројанске планине

Сереј Јесењин: Писмо мајци


Јеси л’ жива, ти, старице драга?
Жив сам и ја. И поздрав ти шаљем!
Нек вечерња она светлост блага
Дом твој купа невиђеним сјајем.

Јављају ми да си забринута,
Да те за мном туга стегла љуто,
И да често излазиш до пута
С изношеним старинским капутом.

Да ти стално, у сутону меком,
Иста слика пуни стравом таму:
У кафанској тучи као неко
Зарио ми испод срца каму.

Немој више бити брижна лица!
Само тлапњом страшно мучиш себе.
Нисам тако тешка пијаница,
Да бих умро не видевши тебе.

Као некад, нежан сам и сада,
Живим само једно сањајући,
Да се опет из овога јада
Што пре вратим нашој трошној кући.

Вратићу се кад нам башта грање
У пролеће бело испреплета.
Али немој опет у свитање
Да ме будиш ко пре осам лета.

О, не буди одсањани жамор,
Не оживљуј што је хтела душа –
Одвећ рани губитак и замор
У животу морадох да кушам.

И не учи да се молим. Нећу!
Минуло ми прошли дани скрише.
Само ти ми, мајко, носиш срећу,
Као ти ми не сја нико више.

Зато немој бити забринута,
И не тугуј за мном тако љуто.
Не излази пречесто до пута
С изношеним, старинским капутом.

(С руског препевао Миодраг Сибинови

POEZIJASUSTINE.RS)

Фото: Сергеј Александрович Јесењин; Расен; Википедија

Словенка Марић: РОДУ


У сну варљивом замро си, Роде,

не уздижеш се небу и светлости,

ни јарки сјај сунчев не буди ти наду

у радосно свитање будућег јутра.

.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог,

унутарњим видом читај повест своју.

Види и ослушни,

храбри преци твоји усправно иду,

после тешког боја слободи кличу.

Види и ослушни,

витезови горди у одорама сјајним

на виловитим коњима у свануће језде,

јека се чује и гласови су јасни,

из далеких времена дозивају те.

И знај,

живе сени предака твојих довикују

да светом земљом глас слободе пустиш,

да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,

да језике свежеш великашима својим

што ти ватру жарку у души утулише,

што те без милости у сужањство бацише.

.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог.

Витезови сјајни, срчани и поносни

твојом повешћу часно и истрајно језде,

и дозивају те из блиских и далеких времена

са светом земљом глас слободе пустиш.

Вукица Морача: Србија – јунак земља


Србија је пребогата земља

Углавном сиромашних људи.

Бог нам дао воду, руде,

Ко ће људе да пробуди?

 .

Србија је зелена земља

Ракије и весељака,

Сиротана и вредника,

Наших дивних сељака.

 .

Србија је  дивот  земља

Дивне климе, два доба,

Имаш лето, имаш зиму,

Да се слабо тело проба.

 .

Србија је понос земља.

Нити моли, нити проси,

Већ се са окупаторима

Сама бори, сама носи.

 .

Србија је борац земља,

Све ратове смо добили,

Али у миру су нам паразити

Дух славни сломили.

 ..

Србија је херој земља.

Сам Бог мора да је чува,

Јесмо прекаљени и превише,

А и даље Тамни на нас грува.

 .

Србија је сунце земља.

Кад је видиш очи боле,

Те лепоте и доброте

Само овде још постоје.

Аница Илић: Могу


Пролећне ноћи и мирис Живота…

Сета у оку, туга у срцу, бол у души…

Хоће ли проћи?

Још једна ласта без свога гнезда

са сломљеним крилом…

Хоће ли доћи?

Желим да нестанем, у ништа да се претворим

а треба да живим…

Хоћу ли моћи?

Радица Матушки: Твоја вила  


Ја, која се у тебе преобразим

рођена из црвеног цвета,

златне косе с крилима нежним…

Ја, која видам и ране лечим,

верна и смерна, ал стреле носим,

раниш ли ме, жањем и косим.

Ја, опевана, спомињана,

посестрима, ничија љуба ни жена,

без крила твоја бих била.

Ја, којој влас косе не смеш да дираш,

јер умрећу ти без златне свиле,

уз прве зраке сунца као да ме било није.

Ја, што вечно те пратим за пар корака,

да те упозорим, да те чувам и храбрим,

да те спасим од зала.

Ја, која се у тебе преобразим

носећи стрелу и лук у руци,

ја којој су веровали Срби

и уз чију су помоћ побеђени Турци.

Ја, вила траварка, планинка, изворка,

ја, с тобом шетам испод месеца.

Ја, ничија… А Твоја!

Фото: Црвена ружа; Википедија