Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге
.
За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава
.
А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица
.
Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео
.
Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Тихо се кроз магновење назире тишине ход
кроз бездане обамрле за откуцаје ноћи,
провлачим нити кроз резове душе крваве
на прагу тишине, анђео дотаче небеса свод.

Баршунасте се капи расуле као рубини дуж свјетлосне одоре,
тамо гдје браћа ратују и гробне крстаче говоре,
тамо гдје душа страда и од смрти не преза,
гдје се јуначким срцем страху навуче реза.

Огњено срце, запали лучу српскога рода
на попришту гдје се јуначки брани слобода;
тамо гдје се Херцеговина Светог Саве љуби
до судњега часа, када ријеч Божија затруби.

Колијевке су крвљу задојене грудима што тихо јече,
ни гласа, ни вапаја, стале у њих све боли неизреч’не,
са оштрице мача вјековна се судба ко одбљесак јавља,
српске мајке још рађају браниоце православља.

Као свици сјајни им ореоли у вјечности свјетлошћу зраче,
не заборави јуначе, небески ратници одоре облаче.
Ноћас је босиљак миомирисом душе опио,
свети Димитрије на јуначке груди уморне руке склопио.

Фото: Митровдан; Википедија

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смутипроспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Слика; Википедија

Једном се давно
Мој лијепи свијете
Запитало мало
Паметно дијете.

Које су боје најдаље планете
И одакле уствари падају комете.

Зашто је дуга тако шарена
И паукова мрежа тако вјешто исплетена.

Колико је небо уствари високо
И како уопште лети тај соко.

Како то дува невидљиви вјетар
И гд‌је се заправо налази етар.

Засто камила има двије грбе
Како слон носи те огромне зубе.

Како је настала пустиња Сахара
И одакле лептиру пуно дивних шара.

И све би мозда остало као прије
Да пирамиде видио није.

Тек тада се замисли дијете
Јос је више размишљати стало
Је ли тачна она теорија стара
Или је мозда мајмун од човјека настао..

Фото: Дуга; Википедија

На путу ка Животу
пуно је суза, бола
и неке тихе туге у осмеху
када дубоко у себи осетиш
све заблуде овог света
које сам не можеш да промениш.
И давно би поклекао
да није те
бескрајне Љубави у срцу,
те прозирне Чистоте у погледу,
те силне Вере у сваког од нас.
И питаш се
одакле се све то у теби родило?
А Нежност Бескраја
дланове пружа
и немо одговор даје…

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Игранка у души – урнебес коло
У колу русалка и седи старац
А ту се не игра баш никада соло
Док су на ногама и срна и јарац
И оно што усном срце је проболо
.
Али када се старцу озноје вијуге
Од воћа што гњије на сувим недрима
И на коло падну облаци од туге
Тад се јасно види снови су од дима
А песници само верне добре слуге

Фото: Русалка; Википедија

Ближа од близине ваздушног ноја
Молована, најшареније колорите
У барци ми љуља
.
Сваки немир стиша у мени
Некако ми глава високо стоји
А детиња крв проструји
У крви мојој

Фото: Слика; Википедија

Давно али баш, баш давно посадила сам башту,
али не у дворишту већ у свом изворишту,
користила сам од материјала свашта,
сећања једног чупавог деришта,
савете разних чудовишта,
а највише од свега ту ми је помогла моја машта

У тој башти ја сам неговала свој ум,
ту је било моје чистилиште и моје коначиште,
ту сам испитивала свој разум,
ту ми је био ринг и борилиште,
ту ми је било игралиште и од света скровиште.

Да ли сте већ схватили да та башта живи у мени?
Посађена је да ме оплемени,
да ме сачува од свих светских ружноћа,
од јефтиноћа и бесноћа,
да живот буде оно што треба,
једна лакоћа.

Фото: Сеоска башта; Википедија

одлази. лепо видим како се удаљава
у трену све је згасло около мук и страва

као да не зна оно о чему вазда ћути
њено је моје време њени сати минути

и речи за које не знам одакле више цуре
њене су све до једне њене су и цензуре

њен сам коначно и ја чији бих иначе био
ако сам пред њом икад пред Богом нисам крио

одлази! спаса нема! толико бар разумем
сам сам. а са собом никад ништа не умем

Фото: Слика; Википедија

Са чиме бих могла љубав да измерим,
кад ништа на свету није јој ни прићи.
Са чиме бих могла Тебе д’ упоредим,
кад ти ништа не мож’ ни до чланка стићи.

Толика се љубав не мери сa земљом,
баш ниједним стањем које ме обгрли.
Толика се душа не мери са Вером,
јер више нег’ небу, Теби срце хрли.

Ти си нешто бајно, најлепше и трајно,
племенито, чисто, са љубављу вечно.
Ти си месец ноћи, моје сунце сјајно,
занавек вековно, бескрајно и срећно.

Ти си Љубав, Вера, Част и Благостање…
Ти си попут живота, срж – поимање!

Фото: Загрљај; Википедија