Овог ведрог топлог и округлог подневља Поново се пењем на Каблар планину Повећавам укус моћ и мудрост пењања Благосиљам успоне на сваком искораку . Мој напор циља вечни живот за све И не плашим се да ћу негде погрешити Решавам један по један тврди проблем У своме бићу и на успонима планине . Дошао сам на врх да стојим усправно Лако је лако бити непомер у равнини Када се пењеш буууди муфлона у себи Када стојиш буууди дрво и буди дрво … Човек Вечности расте вечно се пењући Недодиром милка врхе унутарњих планина У трену ради милионе добробитних ствари И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај
01.Желим да посматрам девичански плаво и бистро небо. Како је то некада, давно, у мојему детњству било. Некада, пре појаве самолета, који беличастим отровним трагом шарају по небу, као мајмун ваграма по беломе сликарском платну. Зашто више не можемо да уживамо у лепотама и дивотама јесењега неба? Не можемо због Рептилије, која је поробила Америку, користећи американску војску као покусне куниће у ратовима против словесног човечанства.
02.Рептилија, још у овоме нараштају, мора бити посве уништена. Без потпуног уништења Рептилије на Земљи, човечанство не може духовно да напредује. А то значи, да Рептилија не сме бити само побеђена, већ заувек уништена. Уништена као раса човеколиких гмазова.
03.Виша Звездана Раса, чији су потомци ПраАријевци, СрбИријски Бели Срби, мора да појми, схвати и освести, да је Рептилија највећи противник духовног развоја човечанства. Рептилија је паразитска нижа раса човеколиких утвара, раса која је кроз векове једино неговала и развијала лукавство, да би преко лукавства, подмуклости и потуљености завладала словесним светом. Они који у својим рукама држе деведесет и девет посто планетарног богатства, деведсет и девет одсто свеколиког светског капитала, припадају тој најнижој човеколикој и вампирској раси која се зове Рептилијом.
04.Поставља се једно просто питање: Како је Рептилија тако лагано успела да завлада словесним човечанством? Успела је да завлада словесним човечанством због европског позитивистичког учења, које је аријевским народима, преко јудео-кршћанства, наметнуто почетком осамнаестог века. Шта је, и какав је, позитивизам? Позитивизам је лажна наука, лажно материјалистичко учење, лажан философски поглед на свет. По том учењу, сви су људи од Бога, и, будући да су сви људи од Бога, онда сви људи и имају иста и једнака права. Основа и потка европског позитивизма произилазе из јудео-кршћанства, из ватиканске творнице обмана, превара и лажи.
05.Оно што јудео-кршћанство не зна, илити не жели да зна, јесте – да сви људи нису од Бога! Нису сви људи од Бога, већ постоје људи од Бога и постоје људи од А(х)римана. Постоје људи од Светлости, и постоје људи од Таме. Споља гледано, за неупућеног и непосвећеног, сви су људи исти или једнаки, али, када се сазерцава из Унутарњег, онда се јасно види, да су једни људи бића светлости, а други људи бића таме. Једни су окренути ка Духу Стварања, и они су Вертикала, а други су окренути ка Златном Телету, и они су Хоризонтала. Једни стварају и несебично предају ближњима, жртвујући се за ближње и суближње, а други су паразити, астрални вампири, који краду, пљачкају и отимају од ближњих и суближњих.
06.Из европског позитивизма, доцније је изишао дарвинизам, материјализам, марксизам, комунизам, бољшевизам, мундијализам, као и сви ини декадентни и противприродни изми. Демократија је чедо позитивизма, јер у окриљу демократских друштава, имамо владавину бесловесне мањине (која припада Рептилији), над словесном божанском већином, која припада Вишој Божанској Раси. Оног трена, када потомци Божанске Расе буду схватили и освестили, да је Рептилија – Рептилија, те да се према Рептилији не сме бити болећив, тада ће Рептилија, заувек, и бити протерана са Лица Мајке Земље.
07.У времену које долази, водиће се умни и духовни рат до коначног уништења Рептилије. Дакле, не спољни, већ унутарњи рат! У спољним ратовима, видели смо то, немогуће је борити се против Рептилије. Штавише, спољни (класични) рат против Рептилије – једино и одговара самој Рептилији. Зато се Рептилија највише и прибојава нашега буђења и освешћивања, јер зна, да само умним и духовним начинима и средствима, може бити заувек уништена!
Градила сам дома два. Један за живљење, Други за стварање. Љубав, вољу и снагу уносила, Мисао, идеје креирала, Топлину групе стварала, Спонтаност раста развијала, Синергији стварања тежила.
Ницали су цветови и расли, У снажно дрвеће се претварали, Љубав сам давала, Трептаје усхићења и радост живљења уносила.
Одговора очекиваног Нисам добијала. На санти леда остајала.
Од снаге друге се склањала, На нови простор се померала. Куда сам кренула?
На ливади мојој травке се сушиле, Кулисе се у дому рушиле, Руке у земљу урањала, Поглед ка небу пружала. Помоћ од неба тражила.
Дом за живљење за мене је сјај изгубио. Простор за стварање у другу кулу се претворио. На ивици сам стајала, Снагу од некуд тражила, Крила за лет очекивала.
Полетела да други пут нађем, Оба дома оставила. Вратити се немам куд.
Дом за живљење другу снагу добио, Боје неким другим створене За мене топлине немају.
Дом за стварање у хладну кулу се претворио, Језгро створено се распршило, охладило, Врата се за мном затворила.
Две куле гледам. Непознатим се приказују. Домови за мене нису. Тешка врата имају, Кључ у брави стоји.
Посматрам. Не осећам. Хладноћа из њих извире. То дом живљења мој није, То дом стварања мој није.
Одлазим, Леђа окрећем. Хладноћа ме прати, Погледа нема, Нити се раскидају.
Два дома сам имала.
Светлост другу и снагу тражим, Други дом љубављу да стварам, Други дом стварања да градим.
Тло за ново семе тражим, Цвеће ново да никне, У стабла дрвећа да расте, Корење у земљу да пустим, Грање ка небу да пружим.
Воз тихи клопара, зимска поља снегом прекривена, јан 2017.
Како се постаје близак како неке очи постану твоје па када у њих гледаш видиш само једно, а не видиш двоје? . Како се постаје близак и неке руке постану твоје па када их у својима држиш не осећаш да сте двоје? . Како се постаје близак па нечије срце куца – ко твоје и чак и када нисте више ко једно знаш да нисте ни двоје?
Када ти од самог ђетинства кише изазова по лицу лију, а ти си сачувала блистав осмјех радосне душе. . Када те олује тешког одрастања украду од игре и радости, а ти и даље миришеш на чистоту ђетета пуна среће и младости. . Када те вјетрови живота по леђима шибају, а ти и даље усправно, поносно и моћно стојиш. . То је успјех, то је моћ. . И док сада у теби живе љубав, радост и доброта са поносом могу рећи ти си побједник живота!
Фото: Киша на лицу девојке; Википедија
*
Владан Пантелић: Песникиња Линија Рајтерић
Ураган енергија девојке, песникиње, из Котора, са интелигенцијом далеко изнад средњих стандарда … Од најранијег детињства је научила да се ухвати у коштац са проблемима у животу и и прихватила је одговорност за свој живот и животе својих ближњих. Није се либила нити плашила да ради многе послове. Тако је провела дугих шест година на броду и четири године као дистрибутер по Црној Гори.
Вођена изнутра Богом и инстинктом кренула је путем светлосних радника и оспособљавала се на курсевима духовности и исцелитељства. Божије царство је у нама самима – говорила је њена душа Исусове речи. И њена душа је пропевала, и тако је Лидија припремила за штампу, за сада, три збирке песама. Колико ће их још бити само Једини Бог зна.
Упознали смо се у Подгорици, разменили енергију светлости, разменили искуства, разменили књиге… Онда је она отишла пут Котора, таксијем који сада вози, то јој сада посао,а такси је клизнуо попут ракете, попут ракете …
Као кад се јесен са кишама буди Као кад се свемир пољупцима чуди . Као љубав кад се не колеба и гине у борби за свој комад неба . Као искра што у крви плане Заиграна вјетром крадеш моје дане . Грлим сјену твоју у уснулој луни Као снени вјетар кад равницом луди . Сви су снови моји насмијаних боја Танки прсти твоји војска шкорпиона . Мирис твоје косе сретне птице њише Све што ниси ти бјежи ми све више
Тело, моје, притиска сунчано олово. Пусто лежи, глуво, безуво, јалово. А, срце ми самотно и суморно, у тишини мења облик, уморно. . Ни цвета, не пчеле, ни птичији пој ни простор, ни ред свих ствари, јој. Моје биће лута пределима тим и сан моје главе, са срцем несретним. . СА СУЗОМ МОЈОМ ШТО У ОКУ СИЈА, (Од рођења све је чађ, каква иронија) скупљам гареж сад са многих дана, осмехом немим на крају усана. . Ја нисам тражио овај вечни мрак, ни ноћ што бунца, ни оловни зрак. Ни највеће јаде, НИ ПРИНЦИПЕ РАЗНЕ, УТОПЉЕНУ ДУШУ, ни речи празне.
Пишем… Остављам своје мисли као трагове на један живот. Ја сам скитница, и луталица, и остављам своје трагове у прашини живота. Дунуће ветар и окренути нови лист а моје мисли ће се распршити. Зато пишем. Ако неко прошета мојим сокаком, можда угледа неки мој траг. Можда моји трагови некоме и помогну… Једноставно је. Само треба разумети. Једноставно је значајно. Сви ми имамо неку улогу у овој животној представи. Неко само посматра издалека, а неко живи своју представу. А свака представа има свој крај. Па и ова животна. Зато је треба живети боље. После остаје само кајање. Знате ону народну –После јебања нема кајања…
Све што желите морате да урадите, не размишљајући о последицама. Живот је пун невоља и проблема, заплета и расплета. Права представа, али вам зато није досадно. Ако имате неку жељу, страст, љубав, ваше срце ће вас одвести на прави пут. Само живите своју представу. Баталите стид и страх… Јер све је на вама и у вама. И ту је неко ко је за вас све и за кога сте ви све. Ту је неко кога желите и ко жели вас за главну улогу у представи живота. Само треба да верујете. Све оно што се крије у вашој души, ваше срце ће прочитати. Немојте крити своје емоције. Немојте лагати о њима. Не успоравајте рад свог срца. Играјте, плешите, певајте, смејте се… Остављајте своје трагове. Нека ваше срце и ваша љубав никада не пресуше. Живот је леп. Оставите свој траг у осмеху, погледу, лепој речи, добром делу. Оставите свој траг јер све има крај па и ова представа. Зато ја путујем својим мислима. Путујем својим животом и пишем. Живот је леп!
Јутро мирише на Женино бијело грло, На брашно и орахов лист. . Јутро Маглом што сањиво бауља са ријеке Умива прозоре И у небо упереним димњацима Изазива црвеног пијетла Који накостријешен На дну постеље Чека да запјева… . Јутро Хладним рукама Јежи груди дјевојачке И хлади вруће бутине . Јутро Стидљиво доноси пјесму Откинуту са моје Угрижене усне…
