Као кад се јесен
са кишама буди
Као кад се свемир
пољупцима чуди
.
Као љубав
кад се не колеба
и гине у борби
за свој комад неба
.
Као искра
што у крви плане
Заиграна вјетром
крадеш моје дане
.
Грлим сјену твоју
у уснулој луни
Као снени вјетар
кад равницом луди
.
Сви су снови моји
насмијаних боја
Танки прсти твоји
војска шкорпиона
.
Мирис твоје косе
сретне птице њише
Све што ниси ти
бјежи ми све више

Фото: Женски прсти – мудре; Википедија

Тело, моје, притиска сунчано олово.
Пусто лежи, глуво, безуво, јалово.
А, срце ми самотно и суморно,
у тишини мења облик, уморно.
.
Ни цвета, не пчеле, ни птичији пој
ни простор, ни ред свих ствари, јој.
Моје биће лута пределима тим
и сан моје главе, са срцем несретним.
.
СА СУЗОМ МОЈОМ ШТО У ОКУ СИЈА,
(Од рођења све је чађ, каква иронија)
скупљам гареж сад са многих дана,
осмехом немим на крају усана.
.
Ја нисам тражио овај вечни мрак,
ни ноћ што бунца, ни оловни зрак.
Ни највеће јаде, НИ ПРИНЦИПЕ РАЗНЕ,
УТОПЉЕНУ ДУШУ, ни речи празне.

Фото: Плакање; Википедија

Пишем… Остављам своје мисли као трагове на један живот. Ја сам скитница, и луталица, и остављам своје трагове у прашини живота. Дунуће ветар и окренути нови лист а моје мисли ће се распршити. Зато пишем. Ако неко прошета мојим сокаком, можда угледа неки мој траг. Можда моји трагови некоме и помогну… Једноставно је. Само треба разумети. Једноставно је значајно. Сви ми имамо неку улогу у овој животној представи. Неко само посматра издалека, а неко живи своју представу. А свака представа има свој крај. Па и ова животна. Зато је треба живети боље. После остаје само кајање. Знате ону народну –После јебања нема кајања…

Све што желите морате да урадите, не размишљајући о последицама. Живот је пун невоља и проблема, заплета и расплета. Права представа, али вам зато није досадно. Ако имате неку жељу, страст, љубав, ваше срце ће вас одвести на прави пут. Само живите своју представу. Баталите стид и страх… Јер све је на вама и у вама. И ту је неко ко је за вас све и за кога сте ви све. Ту је неко кога желите и ко жели вас за главну улогу у представи живота. Само треба да верујете. Све оно што се крије у вашој души, ваше срце ће прочитати. Немојте крити своје емоције. Немојте лагати о њима. Не успоравајте рад свог срца. Играјте, плешите, певајте, смејте се… Остављајте своје трагове. Нека ваше срце и ваша љубав никада не пресуше. Живот је леп. Оставите свој траг у осмеху, погледу, лепој речи, добром делу. Оставите свој траг јер све има крај па и ова представа. Зато ја путујем својим мислима. Путујем својим животом и пишем. Живот је леп!

Фото: Играјте, плешите; Википедија

Јутро
мирише на
Женино бијело грло,
На брашно и орахов лист.
.
Јутро
Маглом што сањиво
бауља са ријеке
Умива прозоре
И у небо упереним димњацима
Изазива црвеног пијетла
Који накостријешен
На дну постеље
Чека да запјева…
.
Јутро
Хладним рукама
Јежи груди дјевојачке
И хлади вруће бутине
.
Јутро
Стидљиво доноси пјесму
Откинуту са моје
Угрижене усне…

Фото: Јутро у Бару; Википедија

Пре неколико дана био сам у Ужицу
Некада је било Титово – сада ничије
Ужице је на чудном месту – стешњено
Мене су занимала историјска места –
Кадињача неосвојива а посебно Каран…
.
Пао је 14-ти км ….али никада Кадињача
Немачка војска је била много бројнија
Али зашто ипак није пала Кадињача?
Зашто није пао шеснаести километар?
Толико је Кадињача далеко од Ужица
.
Постоји алхемија и невидљива мистика
У сваком земаљском догађају или бици
То сам тражио да видим у месту Каран
Који се налази на другој страни од Ужица
На левој страни Кадињача на десној Каран
.
Библија има много тајинствених прича
У једној је писано да је Каин убио Авеља
Каин је каран (оптужен) од људи и цркве
Народ је тражио Каина –Бог га је штитио
Мит о Каину и Авељу је енергетска прича
.
Место и енергија села Каран је противтежа
Енергији Кадињача где је била силна битка
Оба места су на шеснаестом!!! километру
Како је Каран или Каин учествовао у рату
Нека за себе цењени читалац протолкује…

Фото: Место Каран; Википедија

Пријатељу
Гледам шта се не види
И чујем неизречено
Мисао о теби
Кроз срце увјек крене
Кад зачујем врапце
Што поричу јесен
И чујем неизречено
.
Пријатељу
Мили драги
Распрсне каћун
И по која звијезда
Над долином
Ђе јој се сјај пролама
Још дуго после смрти њене
.
Шаљем ти загрљај
Мек као руно оваца
Што блеје невиност у зеленилу
Што каћуне жваћу
И не мисле о љепоти
И пропасти великих царстава
Као да знају да оно највеће
Нема ни почетка ни краја

Фото: Каћуни; Википедија

Изађи из мене!
Ноћас…
Ноћас кад се небо сруши на розете,
Кад умукну звона и поспу алеје,
Кад глуво доба призове цара,
Што гледајући на тело Коловрата
проговара:
,,Да ја имам таквог слугу,
држао бих га поред срца својега“.
Милост је милошћу дарована,
Благост је благошћу дирнута,
И комад леда се крави
Пред телом уснулог јунака.
А моје срце је разорени храм,
Који и моју душу сравни,
У њему милост не налазим,
У њему ме благост не дотиче,
У њему су ледом окована хиљаде кукавичјих гнезда.
.
Изађи из мене!
Сад… Кад мисао ми се ломи,
Као копље прекинуто с прса
Да рањенику олакша муке,
Кад ширим животу руке,
У коме сан је безлетан,
У коме море није гробница, већ Плави дом;
И ја нисам избеглица из давних жеља
Нити сам тамничар прошлости,
И нисам себи судац и џелат,
Распарач и преља
Нити савесно једем смрт.
Да ми је да се одрекнем трена
Под каквом звездом и да ишчупам
Тај зубац из механизма,
И исушим глиб у којем тонем до појаса.
.
Изађи из мене!
Заувек! И вечност је мало,
Познања смола;
Да сперем сав отров убода шкорпије,
Што ми кроз жиле предуго кола.
Одричем се сто три пута, бесова и демона,
Што ми их од рођења душа крије,
Као белег и клетву!
Именујем их смртнима!
Именујем их опроштенима!
Именујем их преобраћенима!
Док гледам према Сиону,
овај малени брег му је припрата,
У којој је моје срце олтар од злата
И позива те
Да приђеш и клекнеш,
Док му се још прашта.
.
Изађи из мене,
Ослободи ме, нек ти је душа проста!
Нек за тобом оду пајаци и фанфаре,
И порота нек у живот упре прст,
Па макар у том часу гротескно прогласили смрт
За најрадоснијег госта!

Фото: Изаћи ћу јачи; Википедија

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Фото: Венац ружа; Википедија

Лирски записи

01. Још мало, још само мало, и све владе света биће у расулу. Немири, страх, пометња и бежанија, захватиће све владе, све земље, све народе. Биће то коначан обрачун народа, са својим издајничким владама. После овога, ниједна влада света неће ни помислити да буде издајничка. А неће ни бити влада, јер ће сам Народ бити – Влада! Још мало, још само мало, и све издајничке владе света наћи ће се на сметлишту повеснице. О тим владама, већ колико сутра, нико ништа неће знати. Остаће заувек безимене!

02. Све невладине организације света, иза којих стоје западне обавештајне службе, служе Империји Зла. То је Рептилофилија, која верно и понизно плези Рептилији. Србија је пуна тих људских изрода, те људске погани. Не, нису они србски изроди (јер Срби и нису!), већ последњи људски изрод и отпад –шудре, парије и палије! Долази време, и већ је дошло, када ти изроди људски нигде у свету неће имати уточишта.

03. Да није рептилских религија, сви би словенски народи били – Један Народ, Један Род. Туђинске (душманске) религије растурише Аријевско Биће Словена. Од Великог Рода разроди се и одроди мноштво неких међусобно завађених племена, која су лак плен, и јевтино робље, за сваког тиранина.

04.Аријевски се Словени неће никада сабрати и ујединити, све док заувек не одбаце душманске религије. Те религије су једино зато и смишљене – да се растури Духовно Језгро ВедСрба и иних Аријеваца – да се растури и пороби! Али, то мора да крене изнутра, из Унутарњг Суштаства. Свако сам са собом мора да дође до тог познања. Зато што су душманске религије чинима и мађијама поробиле и Ум, и Срце, и Душу свих словенских, свих ведсрбских народа.

05.Старо доба јесте доба религија; Ново доба јесте доба Духа Стварања. Религије нису спајале народе, већ су их раздвајале. Вечити грозни ратови у име ове или оне религије. Мржња је владала Старим добом. Мржња и грозота пустоши. Религија није Вера, није Знање, није Свест; религија је сушта опречност и супротност свему томе. Шта значи бити религиозан? Најбољи пример за то јесу комунисти и бољшевици, као и ини сатанисти. Сатанисти су, можда, завршница религиозности Старог доба!

06.Бољшевици су били дубоко религиозни. Између њих и сатаниста нема никакве разлике. Праискона и бесловесна мржња према свему племенитом, узвишеном, дичном, часном и лепом! Бољшевици, сатанисти и глобалисти – то је једна те иста рептилска религија.

07.Све старо мора да умре и нестане, да би могло нешто ново да се роди. Религије су прошлост, а будућност припада Духу Божанског Стварања. Зашто су религије прошлост? Зато што су вековима, свуда по свету, сејале само мржњу и зло. Иза религија, на Мајци Земљи, осташе стотине и стотине милиона гробаља. Сви религиозни народи, дан и ноћ, размишљају само о једноме – како ће да сатру и затру неке друге народе који припадају неким другим религијама!

Фото: Слика; Википедија

приступ рјешењу проблема са једног другог и трећег нивоа свјесности

…

Да би уопште могли причати о приступима прво морамо знати разлику међу нивоима.

Укратко:

Свјесно Биће је Биће свјесно стварности коју ствара, свјесно себе-Творца и механизма кроз који ствара. Надасве Свјесно Биће је свјесно Собства-Апсолута. Оно је способно да у свим ситуацијама види себе како их ствара али и извор из којег их ствара. Стога, Свјесно Биће се фокусира на слободну вољу при чему сву одговорност за могуће последице преузима у тренутку избора. Његов Дух је Слободан, те Слободу не тражи нити се за њу бори. Она је интегрални његов дио. Оно се уздиже изнад поларизације и борбу види противучинковитом, уистину види је последицом недовољне освијешћености. Свјесно Биће је саосјећајно, што значи саосјећа али не прихвата на себе патњу и страдање другога. Оно је увијек изнад тог нивоа како би својом фреквенцијом могло помагати а да при том не буде увучено у негативност, у поларизацију.

Полусвјесно Биће је свјесно стварности. Свјесно је да је стварност узрочно-последична, али не признаје, јер не зна, да је оно Творац тог узрока, стога и последица. Оно није у потпуности свјесно механизма којим ствара искуства, иако има неке или чак и многе увиде у исти. Оно се бави законитостима димензије умјесто принципима који стоје иза механике стварања. То је зато јер су његова сазнања границе које га држе фокусираним унутар манифстације. Оно је емпатично, схвата повезаност свих и свега али не у потпуности, те неријетко бива поларизовано иако с увјерењем да то чини зарад Правде и правичности. Његов Дух је Слободарски, што значи да оно није потпуно слободно али зна да Слобода постоји и њој ће тежити макар и кроз борбу на живот и смрт.

Несвјесно Биће је Биће несвјесно себе-Творца, несвјесно механизма и принципа по којима ствара ствраност као и извора из којег потиче. Оно је у потпуности несвјесно себе-Апсолута у свим стварима. Иако је свјесно да је субјекат оно се не упушта у питања чији су одговори иза кулисе његовог Ја јесам. Оно је реакционарно, инстинктивно, експлозивно а његов мото живљења је задовољење нагона самоодржања. Оно је лака мета за манипулацију и незрело је да схвати вриједност емоција и осјећања.

Па да видимо, како се ови нивои односе према истом проблему.

Узмимо примјер рата.

-Свјесно Биће не улази у рат. Њега нико не може ‘привести’, уцијенити или на било који начин натјерати да учествује у борби. Његова фреквенција чини да се такав избор не може десити. Фоцус му је на цјелини те и субјекат у којему бива центрирано зарад индивидуалног искуства види као нераздвојиви дио цјелине. Пошто је константно свјесно свог божанског поријекла, Једноте Апсолута, оно све рјешава свјесним и савјесним избором. Избор се чини на свим нивоима Свјесности, разлика је управо онаква какви су и нивои. Свјесно биће чини избор потпуно свјесно свега што је важно (Себе-Апсолута, механике стварања, себе-Творца али и себе-створења, свјесно душе али и ега). Имајући при избору све то у виду, оно не може а да не гледа исту суштину у свима и свему. Иако из субјекта види да му се спрема проблем оно се не задржава у проблему, већ се уздиже изнад њега и д‌јелује, не физички већ духом. Његов Дух обухвата све чиниоце проблема, интегрише их у себе, при чему се у њему уздиже Љубав. Љубав анулира набој поларитета у стварању. Оно зна да уколико је Љубав његов филтер кроз који перципира ‘свијет’, његов избор ће довести до хармоничног расплета проблема. Његов унутрашњи мир ће се пресликати у мир око њега. Не, то не значи да ће рат аутоматски нестати, али оно неће бити дио те приче, нити ће бити оптужено за дезертерство и издају, нити га пак дотичу поларизована мишљења.

Све то је важно, јер оно такође зна да не може измијенити судбину оних на нижим нивоима Свјесности. Они су такође, под‌једнако моћни Творци сопствене судбине. Стога, оно зна да човјечанство има шансу да изађе из поларизације само уколико неко остане изнад и изван тог набоја. У том случају оно саосјећа и са једним и са другим нивоом Свјесности али не допушта да га емоција уведе и спусти на њихов ниво. Уколико би се то десило оно би постало исто као и ти други који још немају способност да се уздигну изнад ситуације, изнад емоција, изнад нагона и инстинкта.

Свјесно Биће је истински чувар врсте. Оно је надгледник човјечанства и на човјечанство не утиче физичким обрачуном и силом већ физичким ‘неђеловањем’ и директним упливом у колективно несвјесно. Фреквенција његове Свјесности балансира цјеловити полусвјесни и несвјесни свијет. Његов задатак је да бдије над собом, над сопственим избором и кроз све то над судбином човјечанства. За то не очекује медаље и ордења. То је његов интерни задатак и интерна награда. То је урезано у његовој души.

-Полуисвјесно Биће је Биће Слободарског Духа и оно ће у рат кренути уколико осјећа неправду и угроженост. Оно није потпуно свјесно да је једина и истинска побједа ‘неђеловање’, неучествовање. Оно је право оличење ратника за људска права. Његов Дух не подноси неправду и неправду види као последицу спољашњег ђеловања те не може да се извуче из поларизације ја-они. ‘Они’ су увијек одговорни за зло, зато ћу ја да се борим до последње капи крви да уништим то зло, зло које ми одузима Слободу. Самим уплитањем у сукоб оно чини ново зло и храни набој егрегора који одржава рат. Оно је часно и за част и слободу гине. Примјер такве Свјесности је Цар Лазар, а србски народ вођен тим идеалом и даље безглаво тумара Србијом, свијетом. Полусвјесно Биће не може схватити да се без борбе може учинити више но учешћем у борби, у рату. Његов Дух захтијева супротстављање поларитета и зато ничим му се не може указати на Моћ неутралног посматрача. Оно га види као кукавицу или пак некога ко избјегава одговорност, не схватајући да је самим избором да учествује у рату већ изабрало последице и неодговорност. Његова непотпуно освијешћења воља захтијева да се рјешење тражи кроз супротстваљање непријатељу, не видећи да га (непријатеља) оно само ствара у себи.

Такво Биће ће оптуживати онога који указује на Моћ Љубави као романтичара, фантазера, лудака, и исмијават’ ће га, сматрајући да је племенитост његовог ратничког духа изнад ‘кукавичлука и заблуде’ онога који ‘Љубављу рјешава проблеме’. То се може вид‌јети на сваком кораку. Иако мисли да је његова мислија племенита полусвјесно Биће не види цјелину без поларизације и стога и само чини зло и својим учешћем храни његов егрегор.

-Несвјесно Биће приступа истом пеоблему инстинктивно. Оно не види племените разлоге у борби, оно је вођено голим нагоном за опстанак. И када му неко нареди да убија, оно ће да убија са задовољством, мислећи при томе да обавља своју људску дужност. Оно је такође оличење потпуне поларизованости и у поларизацији може да почини звјерства. Несвјесно Биће бива манипулисано споља и од њега се не може очекивати никаква одговорност за избор који чини. Његов избор је пасиван а активан избор у његово име чине његови надређени. Оно је оличење роба, људског створења без Моћи да влада сосптвеном судбином.

Сви горе наведени нивои су дио процеса освјешћења. Нико није ни бољи ни гори. Неко пак схвата више или мање истину о себи-постојању, о механици стварања и улогама које игра у стварности. Не судимо стога онима који су на нижим нивоима, и ми смо били. Разумијевањем и схватањем истина о себи смо се уздигли, не зато да би смо ликовали и вредновали себе изнад других, већ зато да бисмо били корисни водичи и надгледници нашој по искуству млађој браћи и сестрама.

Љубав је исцјељитељска Моћ.

Док не схватимо како Љубав д‌јелује не можемо се уздићи у цјеловитост изнад одвојености и поларизације. Борба ће при том бити наше природно стање све док не утонемо у сопствено срце. Срце и Бог су синоними. Стога, онај који се премјести у срце као и Бог бива неполаризован и вођен изнутра радије него ли споља.

Фото: Расејање; Википедија