Напола склопљени снови,
Звиждук изгубљених душа у сутону сећања…
Сме ли се ико заклети, да не прође дан
А да нису мислима загрљени?
Да не прође дан да уздахом нису ожаљени?
Сме ли се ико заклети, пре него упре прст у нечији живот?
Пре него понесе терет припадања некоме,
Ко ће једном постати само име. И слика.
Безбојна сенка, чије срце куца само у траговима,
Које лепетом крила остављају ноћни лептири.
И неком су они само инсекти који вртоглаво облећу светлост,
А некоме гласоноша с четворо очију на крилима,
Које те у мисао гледају.
Одмахнеш разумом кад те бриге обузму,
Сањарења су излишна са ове стране живота,
Плес по жици за неспретне плесаче,
И стрмоглави пад у малодушност,
Кад упериш прст у нечији живот,
А ни за свој још ниси одговарао.

Фото: Уперити прст; Википедија

На крају дана Сунце
одлази негде далеко, ко зна где.
У нови дан
да тамо жарко сине,
у неке златне велике даљине,
у баште где твоје срце куца.

А Месец упали сећања
на ватре првих, невиних додира
и на шапат чедних питомих ружа.
Док лута у свом заносу
лепотом Краљице
облачи ноћ у црне свечане хаљине.
Полако своју тајну у тишину носи,
остану можда неки облаци,
неке очи,
понеке речи и
тихи кораци,
рука која другу стеже
да не боли,
већ да јој каже колико је воли.

Таква ноћ и сад кроз мене лије,
шта да радим
твој осмех у мени се крије.
Не смем ни да ти кажем,
не смем ни себи да признам,
кријем то данима.
Носим са твог лица неки чудан сјај,
усне слатке, црне очи, ноге босе,
шапат прамена твоје плаве косе,
и машта моја
неће да се стиша
у хаљини твојој што лепрша.

Свирај Гитаро, у овој ноћи,
љубавне теме
да скинем немирно бреме
и прескочим у друго време.
Где нема
јуче,
данас
и сутра
и тако у круг.

Душа моја хоће
да си ти та жена, та љубав
и срце што куца,
да се заувек улијеш
у моја јутра и изласке Сунца.
Питам те
зашто те ветар не доноси,
знам у облаке те крије,
а ја бих да те само љубим,
ко воду да те пијем.

Заробићу траг Месеца
у лету птице што ти маше,
немој додири наши
и ноћи наше
да те плаше.
Гитара је ту да свира тако
нежно,
невино и лако.
Буди ми љубав, подигнимо обе чаше.
И пробудимо се једном у јутро наше.

Кад изађе Сунце,
на стази љубичастих ружа,
потражићеш оно,
Богињо моја,
не мораш да питаш.
Немој да тражиш.
На уснама нашим видећеш љубав.

241
Твој Син је инокосан
И сетан у свету,
Мајко Дивотнице!

242
Мајко, видела си
Шта Чеду Твоме чине,
И стога је Срце Твоје сетно,
Дивотнице!

243
Из Пра-Душе Дивотне Мајке,
У срце моје, гле,
Струји Живот вечан!

244
Из тишине извире вилинка
Духовних звезданих јата,
Што вековима сневају
У срцу божанског певача.

245
Оно што сневаш, гле,
То ће твој свет бити,
И с ову и с ону страну
Великог обзорја Живота!

246
Све се ово, гле,
У једном Великом сну
Догодило давно!

247
Сви смо ми, гле,
Род један сушти,
Са свим бићима
Диљем Васељене

248
И видим живот
Који не престаје
Никад;
И једнак бива
Тамо негде иза –
У Светлости
И тишини вечној!

249
Оно што будан сневаш,
То је најлепша стварност
У Пра-Васељени!

250
Речи које у тишини
Сневам, гле,
Снова ме рађају,
Али одозго,
У Духу Сневања!

251
Само нас дела Љубави
Бесмртним чине!

252
Какве снове сниваш,
Такав, уистини, и биваш!

253
Можда свет овај
Не љуби песнике,
Али, Великој Души Мајке,
Гле, они су мила чеда!

254
Мајко Племенита
У Светлости Духа,
Снова ме, у Љубави,
Одозго роди!

255
И на студени од века,
Гле, греје ме Душа
Мајке у Светлости!

Спевано у тајинственом сновиђењу, гле,
на светим водама Словенског Истера,
између Божића и Васкрса, 2011. године.

Крај

Фото: Свет за велику промену; Википедија

Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,
који битише у свим световима које је
изнедрила Вечна Потка. Једино га нема
у србским читанкама, које образују
потоња покољења.… Ваљда – што Песник
у њих не може да стане…

И би битка у Е г о д р а г у
И добише је Витези Праисконог Реда

И рече Аранђел Румених Облака
Један од јунака чијег мача фијук није спио
Док није пала исходишна игла – надвагана
Битке за победу деце бога СРБ-а
Што пре стотину векова донеше Земљи
Светлост, Слово, Слог, Реч и Говор:

Сада нас Мансанмане Остварени
Чека Велики изазов Освете ега-не-ега
Можда још тежи од саме битке –
Шта урадити са побеђенима?
.
Видим и знам, знам, знам и видим
Да мислимо, осећамо и деламо
Једнотно и исто, једнотно, исто и једнотно:
С а м и л о с т је, самилолост је, коначна победа

Фото: Самилост и благост; Википедија

А има ли ишта што ћете задржати?
Све што имате једног ће се дана раздати;
Стога, дајите сада, да доба давања припадне вама, а не вашим баштиницима.
Често кажете: ≫Дао бих, али само потребитима.≪
Али, воћке у вашем воћњаку не кажу тако, ни стада на вашем пашњаку.
Дају да би могли живјети, јер задржавати значи пропадати.
Зацијело, тко је вриједан да прими своје дане и ноћи, вриједан је свега што ви имате.
И онај који је заслужио да пије из оцеана живота заслужује да напуни чашу и из вашега поточића.

И која заслуга може бити већа од оне што лежи у храбрости и повјерењу, дапаче у милосрну, примања?
И тко сте ви да би људи морали раздерати своје груди и разголитити свој понос да бисте ви могли вид‌јети њихову вриједност огољелу и њихов понос постинен?
Прво гледајте да сами заслужите да будете даваоци, и оруне давања.
Јер, одиста, живот даје животу – док сте ви, који се сматрате даваоцима, само свједоци.
И ви примаоци – а сви сте ви примаоци — не прихваћајте никаква терета захвалности, да не бисте под‌јармили себе и онога тко даје.
Радије се дигните заједно с даваоцем на његовим даровима као на крилима;
Јер, превише се сјећати својега дуга јест сумњати у племенитост онога који има простодушну земљу за мајку, и Бога за оца.

Фото; Фб страница – I love Nature

Ови узеше, Ти нам врати
нама који Те чак и
провјеравамо, С разлогом.
.
Ах, немамо кога да искамо.
Врати нам снове, Боже!
То је све што је и Теби
и нама остало.
Остало је шутња.
.
Сањати будан није утопија.
Замисли, Боже, дивне јаве
и реалности Ти сањаш,
ја реалан апсурд?
Дај неку карту по којој ћу
Крстарити свјестан, несретан

и врати ми снове!

*

Предраг Вушовић Пређо (1960 – 2011)

Рођен је у Котору, а основну школу је завршио у Дубровнику.
У Загребу је похађао Академију драмских уметности. Глумачку каријеру је започео као дечак. Од 1996 године био је члан ГДК Гавела у Загребу. Глумио је у тридесетак филмова и петнаестак ТВ драма и серија.

Водио је чудан живот, сви су га волели, био је свима пријатељ осим себи. Песме је писао у неком међувремену, на рубу његових дана и ноћи.

Пријатељи су преписали његове песме а збирку песама – Слушај срце приредила је и објавила његова сестра Јасна.

Приредио Владан Пантелић

Бескрајња је чежња
овде у шангану
крици јесени из кавеза надомак бунара од злата
и мали комадићи мраза на ледено хладној асури
тиња осамљена лантерна мисао тражи бес-крај
болна уздаха разгрћем застор . вани месец
лепота је моја самота попут цвета сред облака
горе – модри пакао небеских висина
доле се ваља и надире бујица реке лу
између вечности неба и далеког пута
чемерна је моја душа
у сну не допире ни до планинског прелаза
бескрајна чежња
раздире моју утробу

Фото: Слика; Википедија

Ж и в и м данашње јутро у Тијанији блаженој
Јутро препуно увида као јучашње и сутрашње
И лепо као осмех и девојка и плаветни видици
Прелеће гавран и криком зове јато на руштук
.
Магла се придиже али бојазно обилази мој дом
Она је жива живцијата и води је дух замагљивач
Тачно зна кога или шта треба у невид да баци
Не улази никада у дом бића која знају свој пут
.
Ложим ватру кувам и пијем тротравка чај лекић
За јако Тело стваралац Дух и контакт са Душом
И гледам трооко на исток у лопту Жарка Сјајка
Учим од њега несебичност и безусловно давање
.
Мајка Природа – свеобухватни и делатни учитељ
Птичјим цвркутом збори како се узносе молитве
Камен белутком у спокојству влада ватром у себи
Планином наслоњеној на небо отвара видике дуге

Родна румена јабука – за загриз изазива вечни
Поветарцем учи како се милује девушка стасала

Фото: Слика; Википедија

Касниш ли на плажу дана,
Крени ка Морави западној реци,
Зарони у њене валове ноћне,
Освежиће те дубине моћне.

Ако си заборавио детињства дане,
Јагоде зреле, крушке ране,
Узврело воће на сунцу јула,
Врелину дана душе разигране.

Никада није касно да живот дише,
Да се сетимо мириса поља,
Оврле пшенице, сунцокрета, орашја неба,
Пламсаја вечерње песме у затишје.

И тако дарујемо носталгијом себе
Нек срце заигра ритмочно бивше време,
Сетимо се олујног неба месеца јула,
Зидасмо небо у незброј недигнутих кула.

Па ако можемо дати живот свему,
Оплодити снове на радост нову,
Нек заборав снуђдено повије главу
А ми кликнемо кроз песму праву.

Фото: Велика Морава; Википедија

Иду године, живим у мраку…
Зaлуд данимa, светлост штo дају,
Сећања тешка, налик су страху,
Ходам мртвожив вечном бескрају.
Знате све добро… гoне нас дуго,
Љагу бацају пo Вучjoj части,
Зашто ћутитe, народе туго…
Зар и у вама српство се гаси?
Време пролази, грли мe сузoм…
Сенке из рата, снове ми гоне!
Mучнa тишинa траје предуго,
Несан ме прати и ноћи ове.
Ратник, рођен за витешка дела,
Вoђeн зaклeтвoм с чeтири слoвa,
Душа joш сиja, oд бeлoг беља,
Нa нeбу видим Двoглaвoг орла.
Kидам се, Мајко Србијо драга…
Из пламених груди, Вук се роди!
Kрећем нечујно са кућног прага,
Српски мe корак… у борбу води.
Из колевке наше, чује сe плач,
Зa њу устajeм… у свако доба,
Срцe бoли мe… у руци je мач,
Зa вас, сaмo смо потрошна роба!
Док ми се боримo, потражи спас…
Буди се Србине, пoдигни глас!

Фото: Свети Ђорђе; Википедија