(Визија са духовне планете чије су реке
плави растопљени бисери и сафири,
а вечно променљиви пејзажи плешу.
Назвах је Созерцанија Светла)

Многооко гледам твоју слику
Сунце се лепо сместило у среди чела
Колико уздржаног и жестоког давања!

Колико богатства и лепоте!
Колико сласти у зрелим воћкама –
Две јабуке љуто загрижене
Послужене у сребрном пехару!

Пуштам да нам се душе прожимају
Милооко и неочекивано ми узвраћаш
И не скидаш поглед који ме убада

Ох понуда је изненађујуће богата!
Толико стихова неисписаних
Толико ноћних грчева и дрхтаја
Толико крикова чежње и среће!

Слика ми немушто пева и прича
О сновима силним који чекају свој ред
И о драгуљима из себе – рудника богатог

Колико путева и цветова ка врху планине!
Колико лета и котрљајуће морске пене
И суза-бисера војнички постројених!
И толико зракова топле љубави из срца!
Зурим у Јединога Бога:
– Ти си ми Око напио!..

Фото:Слика, фототека СЖ; Википедија

Пусти ту птицу
из кавеза својих груди
да одлети међу своје..
Да одлети у слободу
из које је потекла..
Пусти је да живи у
радости свог постојања!
Ко смо ми да је
сумњама и страховима вежемо?
Свака птица
своју емоцију носи.
Свака птица
своју радост свира.
У цвркуту птица
препознај мелодију живота,
чуј симфонију
природне креације.
Допусти јој да свира,
допусти јој да живи.
Отпусти из груди
са љубављу и радошћу
сваку птичицу,
сваку емоцију,
сваку ноту из свог срца
и буди сретан и захвалан
што си кроз инструмент свог тијела
дио Божијег оркестра
који вјечно креира
мелодију овог постојања!

Фото: Фб страница – Birds World

Песма дође на папир
Кад је пустимо да слети из кавеза
Који у глави и око главе носимо
Глава је оловка а графит је срце света
.
Песма је увек ту у нама и око нас
.
Ми смо увек око песме – око песме гледа нас

Уместо љубавника загрлите песме

Будите блудни у тој лепоти

Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите

Певајте их… певајте им… певајте

Грцајте их док вас крцкају
Док вас не скрцкају на најситније умове
Што ће беспомоћно пливати у лепоти
У коју сте растопили овај свет – свој свет
Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет

Свет светли – светли свет са друге стране
Певајте плешите кроз светове!

Фото: В. Попа: Браним и не дам слободу; Википедија

Носи светло и на таји
Страха немој имати
Огањ јеси и не брини
Шта ће мрачни просити
.
Ишту светла дај им пуно
Ишту душе сву им дај
Ишту искру подај спремно
Вољом Творца и не хај
.
Огањ Светла у сред дана
Жишку Душе по сред Сунца
Искру Свету по сред чела
Спремно снажно вољно дај!
.
Извор Живи у теби је
Њих сад светло топи све
Као Сунце Вампирима
Као Звезда неживима
.
Хтели јесу твоје крви
Е па ево пијте пијте!
У њој јесте Ватра Жива
Сунца Јара богодара!
.
Наискап сад ватре живе!
Док не спали нечист сву
И од вас сад трулих бића
створи кашу пепелну.
.
Ко шта тражи
то ће и пронаћи.
Ко се душом у Богу огреје
Дух Свети у њему тад све је.

Фото: Дух Свети; Википедија

О, драги, излудећу од љубави.
Нико не зна колико све патим.
Сву ноћ не склапам очи.
О, када ће већ једном сванути.
Потискујем радозналост.
Светлост месеца ме више не узбуђује.

Сву ноћ сам провела очекујући вољеног.
Шаптала сам његово име непрестано.
А ноћ је предуга као полугође.
Мили мој, цео свет је утонуо у сан,
Једино јане склапам очи.
Сву ноћ одгонетам звезде;
Када ће коначно доћи тренутак
Срећног сједињења.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Док ти певаш
Далекој се звезди јављаш.
Поврати се у звер, у крв, у почетак.
Осећаш ли да на себе заборављаш?

Фото: Далека звезда; Википедија

Чујем троми ход
корака мудрости
древне Хеладе,
ношених кроз осмијех
познања врлина љепоте,
у предворју љубави.
.
Да ми је,
бар једном,
ткање руха поезије
опрати на извориштима
харитских богиња,
да замирише благодарјем,
жена поезија.
.
Бујају ријечи у мени
недозрелошћу познања,
но чији су ово сокови,
у чаши, коју би да испијеш
до самог дна?

Фото: Вукана; Википедија

Родила сам се у малом гнијезду
Између храста и бора
Нисам бирала дрво
Схватила сам да тако мора.

Отхранила ме предивна мајка
Која је летјела само до бора
Нисам ни мајку бирала
Схватила сам да тако мора.

Својим малим окицама сам виђела
Јасан пут до мора
Мајка то виђела није
Па сам летјела само до бора.

Када су крила ојацала
Кренула сам преко гора
Одлуцила сам се одвазити
И летјети све до мора.

Много буре, југа
Прејака олуја је била
Ломила сам се, падала и устајала
На своја нејака крила.

Конацно стигох до мора
И до његових дубина
И то је мој пут био
И моја истина.

Фото: В. Бабошин – Крила; Википедија