Драган Симовић: Крени у промене


Србија ће бити слободна онда када ти будеш био слободна личност.

Ако ти ниси слободан човек, за тебе ће тада цео свет бити само једна велика тамница.

Србију ћеш најлакше променити тада када себе промениш.

Онога тренутка када ти будеш одлучио да будеш свој на своме, да живиш слободно на земљи својих предака,

тада ће и Србија бити твоја родина, твоја домаја, твоја држава.

Све док ти ниси слободан, не може ни Србија бити слободна, и никада Србија неће бити – твоја Србија!

Залуд се ти трудиш да мењаш и ослобађаш Србију, ако сам,  у своме срцу, ниси слободна личност.

Колико слободе има у твоме срцу, толико слободе има и у Србији.

Србија никада не би била поробљена, да пре тога ти сам ниси био поробљен.

Онај ко је Србију економски и војнички поробио, најпре је тебе културно и духовно поробио.

Атлантисти су лукави, веома лукави.

 

То је најлукавија човеколика раса на Земљи.

Они већ вековима живе од својега лукавства и твоје неосвешћености.

Ако ниси образован, освешћен, посвећен, самосвојан и самобитан, они ће те за час поробити,

а да ти и нећеш бити свестан тога, да си и од кога си и када све поробљен!

Немој дозволити да будеш само једна од оваца у тору атлантиста.

Одбаци све лажне атлантистичке вредности, па ћете и ти и Србија бити слободни.

Ако ти је све атлантистичко драже, милије и вредније од свега србског,

како ћеш онда да се бориш за своју слободу и слободу Србије?!

Излечи се од болести атлантизма и американизма,

па ћеш и себе и Србију излечити, а потом и ослободити.

Почетак промена и ослобађања Србије, гле! у срцу твоме започиње.

Не оклевај, већ, храбро, крени у промене!

Немој дозволити да те се сутра и преци и потомци стиде!

14.март, 2015.година

Горан Лазаревић Лаз: Коса небеске траве


 

небеска трава расплела косе

плаво тавнило звезданог стада

руке те моје у бескрај носе

и све кад прође опет је сада

.

срце би дрхтаво дуго да ћути

јутро кад збере раскриље звезда

сви наши сати увек минути

усред белине нам љубогнезда

.

пролази и то светломлечје

страст пашњаци младањем трају

зрије у грудма надање дечје

.

када се тела смирењу дају

лутамо јавом да снове прати

путу том нашем живот да врати

 

Предраг Јаничић: Писмо Милу Ђукановићу


Ево узех да ти пишем,

Јер и мене то се тиче,

Да те питам, да ми речеш

Црногорски предсједниче

.

Кад је овај рат минули

Деведесет прве био

Зар нијеси Црногорче

На Дубровник предводио

.

Кажу да си јунак био

Одан своме Српском роду

Борио се ко Обилић

За крст часни и слободу

.

А када ти Бог дворове

С мушким чедом обрадова

Ориле су српске пјесме

Све се чуло до Косова

.

Блажо си му име дао

Да те сјећа на твог стрица

Ког убише комунисти

Крај Острошких испосница

.

Ђенерал је краљев био

Бранио је ћивот свети

Док Острошких греда буде

С’ Блажом ће се Срби клети

.

А у битци Мојковачкој

Шест је твојих братственика

Бранећ Српску оступницу

Пошло путем бесмртника

.

Па ми нешто није јасно

Црногорски предсједниче

Испод стабла храстовога

Како црни трн да ниче

.

Зар нијеси исто оно

Што ти прађед Марко био

И зашто си Блажов орден

У пепелу погазио

.

Кажу браћу црногорчиш

И нацију нову правиш

А мог’о си као Иван

Своје име да прославиш

.

Косово си свето прод’о

Арнаутски посто слуга

Кад те видим предсједниче

Обузме ми душу туга

.

Манастире велиш хоћеш

Да нам отмеш и похараш

Е па нећеш предсједниче

Ти још дуго да управљаш

.

С’ ђаволом си заиграо

У содому коло води

Но још вјеруј спаса има

Црној гори и слободи!

.

Па зар мени херцеговцу

Забранити ико смије

Да цјеливам часни ћивот

Светог оца Василије?

Радица Матушки: Мач правде


Ено, види Mајко, Tи земљице моја,
прoбуди сe нeкo од свoг oвoг злога,
кaнo сунцe сија у срeд нeспoкоја,
ужарени пламен, шаље испред Бога.

И њега су тужнoг, забораву дали,
сада мaч искива од свoг бола Tвога,
хрaбрoст да му виде, преда њим би пали,
јер он није рођен за слугу нит роба.

Kрв му ватра живa, a пoнoс му снага,
Србијом се дичи, оклопникe ствара,
а душа му одвeћ светковином блага,
свe штo рукoм ствoри, нeвeру разара.

Ено, види сaдa, капи му низ чело,
по вреломе плaму, љутoг jадa капљу,
а он својом чaшћу као Свето – бело,
рукoтвoру даје, снагу сву јуначку.

Oсeти у души, колико се свега,
у тоj жарноj тузи, скупило до сада,
то је дoмoвинo, oкo нaс свих cтега,
сутрa нeк нaм бaрeм, васкрснe свa нада.

Одjекује грoмко, све до неба плавог,
чaм гoрчинe сиви, ударцeм истопи,
cилина ковача не преза пред жаром,
зна да мoрa бити, победник над лошим.

Oштрицу припрeмa, тоцило се врти,
вода капље журно, преко каменице,
јачи мач ће бити и од саме смрти,
растераће оне – птице злослутнице.

Нек неправда дрхти, кадa сjaj забљешти,
покосиће злога као перје сврачје,
свe гoркo ћe прoћи, ковач боли лечи,
када слaвни Витез, иступи са мачем.

Ана Ахматова: Не гледај тако


Не гледај тако, у љутњи не мршти се

Ја сам твоја љубљена, ја сам твоја

Нити пастирка, нити краљица,

Чак ни монахиња-богомољка

У овој сивој сам хаљини од траља

У ципелама излизаних потпетица?

Али, као и пре, дајем врућ загрљај

И страх носим у великим зеницама

Писмо моје не парај, мили

Не плачи због лажи истинске

И добро га, на само дно, скриј

На дно своје торбе сиротињске.

Владан Пантелић: Свитање


Јутрос сам најпре јасно угледао
Да ме вертикале мило посматрају
Ох да!Тако треба и тако увек бива
Када се храбро потпуно отворим
Тад хук хучи – кроз мене маршира
Космичка шарена моћна штафета
Са стотине хиљада хиљада порука

Одмах урадих неколико вежби
За врло брзо стварање Вечности
И да сецнем силину овог налета
Добрих и лоших ванземаљаца
Није ми то одмах сасма успело
Уморих се – постадох жутоцрвен
Као ватра од зрела патлиџана

Ти си прозорљив и провратљив
Ти си прокровљив и прозидљив –
Ехо храбрилица у телесним ушима
Хватам сивог вођу ванземаљског
До јуче су били јаки и преварни
Његово тело губи снагу – мртвише
О да! Сетих се! Свиће Сварогов дан!

Вукица Морача: СРБ


 

Светлост,

Реч,

Безконачност.

.

Свет

Радости

Благословен.

.

Светост

Расе

Боголике.

.

Слава

Роду

Богатоме.

.

Сав

Разум

Бљесне.

.

Себедарје

Радосно

Божанско.

.

Срећа

Ретка,

Благодатна.

.

Срећно,

Радосно и

Берићетно Ново лето, 7528.

Иво Андрић: Ни богови ни молитва


Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.
.
То се моја стара и вечно жива жеља 
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.

.

-извор- Поезија векова-

Рефик Мартиновић: Мирис чаја


 

Још увијек ме сјећање тјера

на модре сњегове

једне хладне

јануарске зиме

гђе осташе твоји трагови

на једну дивну бајку

и на твоје име

на бијеле иглице

у увојцима плаве косе

на твој црвени шал

који је у маглама крио

образе румене

и бистре капи јутарње росе.

.

Још увијек памтим

кад су ме из сна будиле

промукле зоре

наше чаршије

што се с маглама боре

и уморне свјетиљке

у сребрном наручју

уснуле улице

док су ледени вјетрови

дахом са планине

грлили озебле брезе

у дну моје авлије.

.

И тако се крадом

разлијевају дани

јутрима сненим

која криком умиру

и ноћима без звијезда

које у трептају болном

губе свој сјај.

…а ја крај прозора сједим

у топломе дому

у тишинама без краја

и у бијело бојим

модре сњегове

и сјећањем љубим

прохујале дане

уз мирис топлога чаја

…а знао сам добро

да узалуд тражим

затурене твоје трагове

и у бијело бојим

јануарске сњегове

…ти си само мирис

липовог чаја

полумоја и далека

у блиједим зрацима

уморног сунчевог сјаја.

Верица Стојиљковић: Љубав ткана од постања


 

Плачеш ујутро, поподне, кад ноћ падне,

Дрхти ти рука, док загрљај рођени чека,

Глас ти утамни, а усне постају хладне!

Срце зацвили, кад лед тупо заискри!

.

Ал види!

.

То кораци само душом звоне,

Док отрове полако избацују гадне!

Чекај! Пусти ветру ватру, нек  разгори

Толико, да вид опече и – да заболи!

.

Тада!

.

У смирај врелине дана, долази

Оно што сузе суши и чело ведри!

Лепота простире ћилим тада,

Љубави ткања ти – од постања.