Тихо…тихо звоне невидљива звона.

Ослушни неким другим ушима.

Дубоко осети оно што те прожима.

Тон сред срца, душе и духа…

Нема речи за то нема ни поја…

Ја сам твој и ти моја.

Кроз еоне њишемо руке наше

Седимо на ивици свемира

испод нас река времена…

Једина…

Чујем тихи звон срца твог ма где био

Како ме дозива, милује речима…

…што нису речи…

Ускоро ће потећи.

Ускоро ће прве капи животне росе

пасти на суве ноге босе.

На душе што тугом битишу све.

На тела што вечно мисле да мре

и да никад неће вратити се сјај,

нити ехо заборављеног Неба тај,

што негде дубоко у њима ври

а да му не знају извор наћи.

Вео скинух са лица твог

невесто Неба и мене,

искро што бојиш све Божије сне,

а они по свету без краја скачу.

Играју и проносе дарове све!

Да никада мрак не постане!

Да тама не победи – не!

Јер вазда је светло попут воде.

Жеђ вечну и огромну гаси,

вазда су њени присутни часи…

Гле!

Звезда падалица…

Као суза са лица

Творца што воли све.

.

-Извор-Звезда Род-

Приредила Верица Стојиљковић

Пред прецима се поклони,

они све тајне твоје знају

живи тако да поносни буду

на твоје речи и твоја дела

највиши облик поштовања је тај

даруј из душе златни сјај!

За столом чекају у врху чела,

кад правдом осветлиш тами крај!

У тебе верују!

.

Слика –Елена Куканова

Приредила Верица Стојиљковић

Како се постаје близак
како неке очи постану твоје
па када у њих гледаш
видиш само једно, а не видиш двоје?
.
Како се постаје близак
и неке руке постану твоје
па када их у својима држиш
не осећаш да сте двоје?
.
Како се постаје близак
па нечије срце куца – ко твоје
и чак и када нисте више ко једно
знаш да нисте ни двоје?

Фото: Фототека Србског Журнала

Крај ливаде шарене
Зелени се луг
Хитро трчи зека
Прави круг у круг.

За њим трчи лисица
Смије јој се брк
Надала се да це брзо
Завршити трк.

Али зека паметан
Оде преко гора
Па јос брже скакуће
Није људи фора .

Кад се лија умори
Од те силне трке
Диже нос и обриса
Своје суве брке.

„Није важно зекоњо
Кокошке су слађе
Ја цу сада за њима
Потрчати рађе.“

А ти иди сам
У тај мокри луг
Баш ме брига за тебе
Ниси ми ни друг.

Фото: Зец и лисица; Википедија

Не знам ја више
да ослушкујем ливаде,
ни да гледам кроз кристале времена,
а срце само тражи и
не зна докад ћу моћи да корачам сам,
ослушкујући време вечности,
да ли ће проговорити усне
мени недирнуте.

Сама си у сну,
моје очи те виде.
Птице излазе из
мог ћутања.
Камено време чека
крик да прође.
Хтео бих да ти кажем,
али твој воз празнине
загрљај ми руши.

Не, не знаш ти
како пече хладна стена на вратима наде и
како звони легло празнине
што се скупља око срца
и зашто боли заборав
што кида и растеже вене
кроз ноћ.

Не знаш ти
како пати
одјек хоризонта
што те лењо увлачи у трепавице
и како је хладно кад ветар кида цвеће
са заспале дојке.

Ти не знаш малу уснулу чежњу за тобом,
кад се тражи време нежности
у неком углу пролећа
и како тишину ову ниједна музика
не може да угаси.

Не знаш ти
да у том трагању пролази Месец
поред нашег узглавља,
а кап нежности јутра
хтела би да проговори
и покаже свој сјај.
Докад твој загрљај ћутања да носим?
Зашто ми твој осмех
не каже стало је време тишине?

Ако проговориш,
жедан љубави и жедан тебе,
напићу те се једног јутра.
Видећеш једном,
кад седнеш на дно Океана,
да дубље тајне од љубави нема.

Фото: Лепа жена; Википедија

Оче наш који си на небесима
беше ли залудна жртва твоја
којом уклони грехе људима
да их осија светлост твоја?
.
Зар зло је јаче на тасу истине
да црнилом вазда свет помрачи?
Када ће време Злога да мине
да људе светло љубави зрачи?
.
Трептај светлосне честице људске
казамат зла је растреперио
снагом моћи своје хипнотске.
Творбу је Твоју својим мраком скрио.
.
Ти светлом нас сазда по лику своме
па искра божанска у нама сија.
Раскрили двери мраку тамничкоме
да засија суштина човечија.
.
Лазара си из смрти пробудио
јер смрти са Тобом у нама нема.
Жртвом Сина си душе нам спасио.
Осијај љубављу хипнотског дрема.

Фото: Исус подиже Лазара из мртвих; Википедија

Пусти ме, Господе, да са сребрним
гривнама о појасу,
прошетам кроз Твоје небо!
Носећи на пребелм длану,
Грумен земље сјајолике-
моравске…
.
Приносим ти Господе, поглед
у кресу анђеоске лепоте
те краљице у чијем срцу
зру зелене горе!
.
Kо нектар плави,
у најезди лептира
после јулске кише.
.
Погледај, Господе,
те ишчешљане, густовласе шуме,
витороге вињаге
голуба што златно зрње сунца
зоба-
све Теби приличи.
.
И плавом линијом дише
кроз јечменике, ђурђевак снени,
крв зрелог малињака ужарено жито
и бели руб девјачког сна…
Реци, мој Боже,
док лице измивам бисер – водом
у овом извору
који ми из самог срца истиче,
да ли сам овој води сестрица,
да л брат мој је јаблан сребрни,
да л мајку можда овде не стекох
на обалама житним
и пустог оца што златне
јабуке из њених дубина бере?
.
Пусти ме, Господе,
да залепршам лептировим крилом
над Србијом земљом моравском,
да у мене, ко у жедну земљу Ибар,
и Топлица, Млава и Тамнава, Kолубара,
и Лим белосвили утекну!
Допусти ми, Оче, да Мораву мајку
својим уснама на обе обале одменим,
да лице мајци Србији
у прегачу цветну загњурим…

Фото: Река Морава; Википедија

Замрачи се светло небо,
залелуја грана храста.
Црна сен’ над нашим хлебом,
паде мртва једна ласта.
И устаде Србадија,
тешку битку са Злом бије.
Ргну на њу љута змија,
многе главе своје крије.
Војевање тада крену,
једно стане, друго почне.
Стара мајка иска смену,
син у боj, отац поче…
Прадедови и унуци,
и почетак и наставци.
Срце хтеде од свег пући,
ал су Срби Див – Jунаци!
Штити, брани, гини, страдај,
не дај невин да настрада.
Устај мртав и жив падај,
ал преживе српска нада.
Част и понос, име своје,
Застава је са три боје…
Јецало је долом поље,
ратници се смело боре.
Преживели све што боли,
рат за ратом, смрт за смрћу.
Горки jесу крв – векови,
наставак на сваку причу.
Од Турака и Лазара,
пут слободе, стазе jада.
Столећа у душу стала,
Србин с чашћу већма страда.
Руше, пале, нападају,
народ, Цркве и Храмове.
Псета туђа на праг лају,
стену српства да преломе.
Груди дрхте, крвца плину,
ратницима душе болне…
Издисај за Отаџбину,
праведници се прогоне!
Вечност прође кроз године,
деценије век замене.
Шта би с нама, бол умине…
Историју нам измене!
Сада пуцња нема више,
нит нам НАТО ватру шаље…
Ал нам срце тужно пише.
Уснули смо, нема даље!

Фото: Србски јунаци; Википедија

Човече ако си уопште човек
И ако постоји Бога део у теби,
Мораш да погледаш истину у очи
Нема ко те искористио не би.

И ако имаш велику породицу,
И вољено биће крај себе,
Нико се не бави тобом
И не мисли стално на тебе.

И кад ти позли ил болест свлада,
Посете ретке буду и оду.
Кад ти највише треба неко
Нема ко да ти дода воду.

Кад имаш проблеме сви те теше
Али не дају помоћ и савет прави,
Сви су заузети само собом
И не размишљају шта те дави.

И у дому и кад има чељади
Свако брине о свом јаду,
И зато живи сам са собом
У душевном миру и складу.

Фото: Фототека Стбског Журнала

Ти си стуб куће без темеља и ребро
из ког се рађају свеци;
зато не питај никада
зашто понекад уме да боли,
јер свака рана има свој цвет, Ана.
Ево ти поље на длану – не једно,
већ хиљаду поља лаванде, Ана,
растегнутих од руба вечности
и назад до твог детињства.
Шетај боса,
нека ти стопала обљуби земља,
нека ти кожа памти мирис лета,
нека те уједе пчела,
да знаш да си жива.
Ти си стуб куће без темеља
и на теби почива небо, Ана.
И ако већ мораш из мог срца
иди као жена
која је била на пољу лаванде.

Фото: Поље лаванде; Википедија