Драган Симовић: Кад сељак умире


Посвећено Прецима Ратарима
Ратницима Светлости!

Кад сељак умире, све се сневесели:
Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…
Његова душа на међу се сели,
Тамо где је клецо при сваком кораку.

Кад сељак умире, походе га звери,
С највиших планина; из присоја гује…
Његову душу Бог сељачки мери,
На њиви-небу, где ветрови хује.

Кад сељак умире, небо се замрачи;
Пресахне поток; тихне цвркут тица…
Његова душа у цвет се повлачи,
Да се снова роди, кад никне пшеница.

У Великом Гају, наспрам Вршца,
у рано пролеће, 1974. године.

 

Advertisements

Драган Симовић: Вила благородница и бели чаробњак


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Данашње поподне улепшаше ми, оплеменише и обогатише две дивотне, пробуђене и освешћене ведсрбске душе: Вера Розалија и Драган Пеловић.

Онострана светлост ових двеју племенитих и божанских душа озарује Унутарњу Васељену.

Бити у њиховој близини, значи бити на извору ведске мудрости и духовности.

Не зна се ко је од њих двоје узвишенији, племенитији и дивотнији!

Вера је вила посвећеница и благородница, а Драган бели ведски чаробњак и песник-вилењак.

Посвећени и у Духу високо узрасли трагаоци за Истином и Лепотом, а унутарњим видом непрестанце загледани у далека сазвежђа и звездана јата оностраних светова, ето, то су њих двоје – Вера Розалија и Драган Пеловић!

(Београд код Вуковог споменика, године 7527, месеца лежитраве, дана двадесетитрећег.)

 

Драган Пеловић: Допусти да душа моја росом пробуђеног умије душу твоју


ТРИ ПЕСМЕ

 ИЗ КЊИГЕ „СНОВИ БЕЛОГ ЧАРОБЊАКА“

ЈЕСИ ЛИ ТИ ТА

Јеси ли ти та,

што ноћу фењер са свицима носи,

и песмом својом

милостивом звезде буди?

Јеси ли ти та,

која кроз олујне ноћи

Светлост души мојој носи?

Јеси ли ти та,

што поје нежно, најнежније

не би ли звездана чеда успавала?

Јеси ли ти та,

која кроз живот ходаше,

у хаљинама разним,

не би ли душу моју загрлила?

Јеси ли ти та,

која у себи тајну знадеш

ииспружене руке срцу моме пружаш?

Јеси ли ти та,

коју сам у молитвама

ноћима, годинама, вековима дозивао?

Јеси ли ти та,

која ме је у себи пронашла

и која у срцу своме мени пева?

Јеси ли ти та…

У ЛУЦИ ОД ЖАДА

У луци од жада

окупаној мирисом

кристалног срца Гаје – чекам.

Сам, стојим  на мосту од паучине,

тетовиран маштом

унутрашњег сећања.

У луци од жада са пртљагом сећања,

завежљајем жудње, и

флашицом сете очекујем лађу.

Океаном димензија и

временских циклуса саздана

лађа Господња са Сиријуса стиже.

Нек ноге што ово тло газише

не поклекну 

и нек сузе што капају

кристално чисте буду!

Улазница је светло срце пробуђених

и душа која Господа љуби,

те се са Њим стопи.

У луци од жада

остављам маску, мисли жудње и санкаре,

одлажем хаљину телом звану

и чистом душом

ка Плавој звезди хитам.

У луци од жада …

ИСПРУЖИ РУКЕ МИЛА

Испружи руке мила,

Желим ти невидљивим мастилом

животе наше исписати.

Испружи руке мила,

својим би топлим дахом

да грејем душу твоју нежну.

Испружи руке мила,

да срце своје ставим у њих,

да ти себе дам до целовите Празнине …

Испружи руке мила,

да читаво једно еонско путовање

сећања на Извор окончамо.

Испружи руке мила,

да ти звездана јата галактичког Стварања подарим…

 

Испружи руке мила,

допусти да душа моја росом пробуђеног 

умије душу твоју,

и да огањ ватре моје

са твојом уједињен гори.

Испружи руке мила, чуј стих душе моје.

Ти знаш да на крају Трагалац и Тражено

Једно буду.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Пар речи о Драгану Пеловићу: алијас Елендил Љубав (Elendil Love), љубитељ звазда и песник нове октаве.  Рођен 26. јула 1961. год (у дану рађања Плаве звезде), инициран у свет духовности и љубави.
Основну школу и гимназију је завршио у Зајечару, а апсолвирао је на правном факултету у Нишу, но живот га усмерава ка Интензиву просветљења, те креће Путем срца и самоусавршавања. 
Дугогодишњи је члан и секретар Друштва за Психофизичку рекреацију – Зајечар, прошао је обуку разних школа и традиција, (Дијадна школа Просветљења Дијанетичке радионице, Charlsa Bernara, Mind Clearing, Ходање по жару,  Регресотерапија, Астрологија) а завршава и обуку за професионалне Препородитеље (Holistic Rebirthing, под вођством магистра клиничке психологије Judith Colinngnon из Лондона), бави се проучавањем науке древних Маја, учествује на Vipassana медитацијама по учењу S.N.Goneke, a која је изворно Budhino учење о Dhammi и Универзалној љубави. 
Један је од оснивача Фондације Дух Ртња, која се бави екологијом, пирамидама и изучавањем граничних подручја науке, Звучни је терапеут и завршио је обуку за Thetahealing практичара.  
Развио је сопствену методу  Sound Vivation – Звучно оживљавање, која је комбинација Холистичког Rebirthinga и Звучне терапије. Радионице, семинаре и предавања организује сваке године за душе на духовном Путу, на прелепом Ртњу. 
(Вера Рашајски Гаврилов)

 

ПОТОМАК – др Светислав Стефановић


Светислав_Стефановић.jpg

Ја сам потомак тих бунтовних раса,
што их живот пљачка, што их небо куне,
што пуне гробља у којима труне
сва патња људска незнана без гласа.

Често у болу без утехе спаса
у тупој ноћи изненада ми суне
и на душу к’о тешки облак груне,
громовит тресак бескрајних таласа.

Крик мученика, жртава, робова,
нечувен тутањ безбројних гробова
што мазду траже од небеса злобних!

И пламен сукће с гломача страхобних,
док гле, спрам њега покољења газе
косовском крвљу прскане Вечне Стазе.

Срп на небу – Милош Црњански


250px-Jeff_Fennell_-_Early_Morning_Moon_(by).jpg

Ти незаборављена моја
на родном пољу изненадна женка,
остај ми сенка, сенка.

Ко редови зарђалих коса
кукуруз је на сунцу зрео.
Тешка си била, врела и боса
као сноп жита кад се разгрне.
Очи ти беху мале ал црне
као рупице на фрули.
Кад ми на теби сваки зглавак врео
од сласти поче да трне
раширила си се, и уздрхтала,
ко земља испод грана трулих.

У црном дугом свиленом плашту
по свету блудим.
И свуд где стигнем шапатом будим
болан осмех, сузе и машту.

Свирам смрт,
ал ми гудало расипа нехотичне звуке.
А зидове мртве и облаке што плове
благо ми милују руке.
Једнако ћарлија као далек врт
трагом мојим сенка моја,
пуна жита и неба ведра,
врела као једра недра твоја.

И дом ми се ноћу преплићу на руци
голе жене, и звуци
грвавих накита страшних,
тешке свиле и листови прашни,
чим пред зору сване,
небо ми је росно ко равне пољане,
а Месец се над њима сја
као срп.

Гарнизон у Коморану, 1918

ОПСЕСИЈА – Милан Младеновић од Лужице


800px-035_milan_od_luzice.jpg

Продуби свој однос према Бићу, буди
Празнина којом дише свет! То је Поема —
Та чудна обузетост Стихом кога нема
И Римом. То је чин. Ако узбуди
Празна мисао: Чист пример потпуности,
Ако на безобличном тлу ишчезава
Време, то је Поема! То се смрзава
Смисао у хладном подстицају вечности.
Заборавиш ли знано, нађено ако
Изгубиш, мисао ако препозна се
У Празном, то је Поема! Предео тка се
Сред главе — огољен. Свет настаје полако.
Свет твојим духом наведен на Реч! Из
Лаког захвата немом површином
Искачу облици и лове Тишином:
Глас! То је Поема — тај прогледали низ
Речи, то узлетање у Стих. Празнина
Својствена простору, тамна, безобална,
Та собом опседнута мисао, стална
Присутност, та неочекивана даљина
Унутар ствари, то несамериво чело:
Прерушава се у Време ал’ не заборавља
Себе, иако покретом све обнавља
И своје памћење окива у тело.
Скривену музику не спуташ ли када
Изједначи се с Тишином мисао и свако
Бивање мине: То је Поема — то лако
Припајање Празнини, то лебдење. Сада
Је Заборав који се присећа свога
Порекла и рађа се свет пробуђен Стихом.
То је Поема — то лутање по тихом
Привиду јаве. Стварник је уснуо, ко га
Сад може лишити предела из сна
И речи? То је Поема — то замирање
Које буди чин, то празно понирање
Духа у себе, у темељ без дна.
Продуби свој однос према Бићу, буди
Поема којом дише свет! То је Празнина —
Та чудна обузетост Стихом из дубина
И тамним слухом Риме која руди.

Драган Симовић: Блаженство што није од овога света


Када унутарњим видом проматрамо,

тада јасно видимо –

једнако као што у дубинама срца и осећамо –

да је живо и одуховљено

све у овоме свету,

те и у свим иним,

видљивим и невидљивим 

световима

вечне васељене.

У тренуцима ових дубоких увида и познања

бивам испуњен некаквом чудесном милином и дивотом,

као и непојмљивим блаженством

што није од овога света.

Пријатељи! О, пријатељи! – Драган Симовић


 

Сви ви живите у мени,

и у свакоме од вас

 живим и ја!

Сви смо ми неким

тајносаним нитима божанским

заувек повезани;

и сви смо се ми већ сретали –

 ко зна колико пута –

у неким давно минулим

животима;

и свако је од нас свакоме

однекуд знан, драг и мио;

 јер сви смо ми, скупа,

један дивотан божански сан,

 који и будни

вазда сневамо!

Нека пријатељство наше

буде песма Створитеља;

песма испевана

на почетку свих почетака:

 у времену кад времена

 још не бејаше;

у простору кад простора

 још не бејаше;

песма која нема

ни почетка нити свршетка;

песма што се разлеже и простире

 низа далека звездана јата,

и путује ка Души

Велике Мајке,

и увире у Срце

Божанског Оца;

и нека песма –

 о, пријатељи моји мили! –

вавек изнова

ствара

 и рађа нас,

у бескрајним Прстеновима

 Вечности!

Пријатељи! О, пријатељи!

Сви ви живите у мени,

 и у свакоме од вас

живим и ја!

Драган Симовић: О СРБСКИМ ИМЕНИМА ПО БОГУ ПЕРУНУ


0OZ0Da4D6CU.jpg

Да смо ми, у самој суштини,

и поред свих вековних ратова, погрома и разарања, сачували Родну Веру ведсрбску, да ми, у ствари, ништа нисмо изгубили у својему Памћењу, упркос вековном покрштавању огњем и мачем, потврђују, између осталог, и наша лична имена, у којима је чувано и сачувано наше прасећање на живо присуство наших богова и предака.

Сада ћемо се присетити србских личних имена, мушких и женских, по богу Перуну.

У мојему племену Врањеши (од Врањих Срба, који су се расејали евроазијским пространствима –

од Хималаја, преко Персије,

до Херцеговине те југа ПраСрбије), често је мушко име Перун, али и женско Перуна и Перуника.

Затим имена: Перкан и Перкана, Перкун и Перкуна, Перо и Пера, Перко и Перка, Перуша и Периша.

(Перо и Пера није од туђинског имена Петар, како неки неупућени мисле, већ изравно од имена бога Перуна!)

Постоје и презимена изведена из Перуновог имена:

Перуновић, Перуничић, Перковић, Перкуновић, Перишић, као и презиме Громовић; будући да је Громовник једно од Перунових оностраних (мистичних и магијских) имена, изведено из својства и дејства Његовог божанства.

Наравно да ја све ово не пишем писања ради, већ с намером и сврхом, да се присетимо: ко смо, чији смо, и одакле смо!

И да почнемо да размишљамо о својим личним имена у светлу духовне науке, будући да само име носи неку тајинствену и онострану поруку које ми, најчешће, и нисмо свесни.

Има једна ведсрбска пословица, коју би требало да запамтимо: Реци ми како се зовеш,

па ћу ти рећи ко си!

Мој пријатељ, посвећеник, хомеопата и исцелитељ, Владан Пантелић, говорио ми је, често, како само име, између осталог, упућује на предодређеност за неке врсте болести, као и да у самом имену постоји наговештај нечега тајинственог што се односи на карму илити усудбу.