Душица Милосављевић: Вилин шума


Шта ће се десити ономе ко залута у нашу шуму? – упита вила

Онај ко залута намерно ће доћи ,

посматрај му срце и његове моћи

да л по правди дела

ако је у криву, тада неће сјати

испред њега стани и мача се лати,

а облик промени у војника смела

излаз му покажи да се у свет врати!

.

Ако је по праву до нас јунак дошао

испред њега стани тако како сијаш

поклониће се теби и рећи ти муку

саслушај га мудро и ухвати за руку,

до нас га доведи,  а ми ћемо га даље

отправити тамо где га срце шаље!

Одговори чувар!

 

 

Advertisements

Владан Пантелић: Јабука будим-ка


У будућем времену – времену сада
Ми мушкарци нећемо уходити жене
И нећемо читати њихове мале трагове
Неће ни оне издајно наводити мушке
Да се исповедају у опуштеној сласти

.

Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати
Ка Једном у чврстој подршци и свести
Користећи моћ промишљене намере
И ширењем мирисне енергије врлине
А на језике ставити или мед или узде

.

У будућем времену – времену сада
Ми мушки градићемо мандалу Склада
Од цветних венчића из њихових руку
Мандалу ведских предака и потомака
У нововедској стварности која нараста

.

Поново ћемо у врло врло високој свести
Тражити другу полу јабуке – свога себе
Роњењем у дубоко језеро – огледало духа
Као некада на Лири или светој Даарији
Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

 

Словенка Марић: Песма о Песнику


Песник је хтео да испева песму
која мирише и зелени се као трава,
песму са тугом кише,
песму високу као планина и бор.
Хтео је песму која ћути као ноћ,
песму дубоку као небо,
песму саму и дивљу као извор,
као шума, као птица.
Песму неку звонку и далеку
као детињство и мати.
Хтео је, лудо је хтео
да испева макар само једном
песму коју нико није умео.
Песму беспутну и болну
сличну самом себи,
песму страсну као љубав,
лепотом зачарану као девојка,
песму неку широку као песма.
Хтео је, а песма му измакла.
А кад је умро,
из тела његовог, кроз хумку,
зазелене и замириса трава.
И тако и он постаде зелен,
постаде трава, и мирис, и песма.
И тако песник испева песму.

 

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

 

 

Верица Стојиљковић: Руке моје


Руке, гране моје, небу подигните се високо!

Стопала, корени моји,  уроните у земљу дубоко!

Косе, лишће моје, уплетите цвеће, меко!

.

Гране моје,  воду захватите!

Корени моји, ватру озлатите!

Лишће, цвеће моје, земљу пољубите!

.

Руке моје, живот-капи поспите!

Стопала моја, зраке пламне распите!

Лишће моје, свако зрно, живо помилујте!

Петер Хандке: Песма детињства


Петер Хандке, добитник Нобелове награде за књижевност,

за 2019. годину, осведочени  пријатељ србског народа.

Захвалност и поштовање великом књижевнику и великом човеку.

Кад је дете било дете

ходало је машући рукама

желело је да је поток река,

река понорница,

а ова бара да буде море.

.

Кад је дете било дете,

није знало да је дете,

све је имало душу,

и све су душе биле Једна.

.

Кад је дете било дете

није имало своје мишљење,

није имало навике,

често је седело прекрштених ногу,

непрестано трчећи,

имало је ковитлац у коси,

и није се кревељило при фотографисању.

.

Кад је дете било дете,

постављало је ова питања:

Зашто сам ја баш ја, а не ти?

Зашто сам овде, а не тамо?

Кад је почело време

и где се простор завршава?

Да ли је можда живот под Сунцем

само један сан?

Није ли оно што видим, чујем и осећам

само одраз неког Света пре овог Света?

Ако знам да постоји зло,

постоје ли заиста и зли људи?

Како то да ЈА, уопште као да нисам постојао

пре него што сам постао ЈА,

и да једном ЈА, који сам,

више нећу бити ЈА?

.

Кад је дете било дете,

давио га је спанаћ, грашак, сутлијаш,

на пари куван карфиол,

а сад све то гута,

не само зато што се мора.

.

Кад је дете било дете,

у туђем се кревету једном пробудило,

и потом никад престало.

Многих људи, тада, добрих му се чинило,

а данас тек пар, ако је среће.

Јасну је слику Раја у себи имало,

да ли баш, пита се сад?

Кад од Ништавила визије

и данас га стресе страх.

.

Кад је дете било дете,

играло се са одушевљењем,

и сад, има исти онај ентузијазам,

али само кад је посао у питању.

.

Кад је дете било дете,

било му је доста јабуку да једе… хлеба,

па је тако чак и сад.

.

Кад је дете било дете,

слатке бобице би му испуниле шаку

баш као што то бобице чине,

па и сад би.

И зелени би му орах горчином језик натопио,

баш као што сад натапа,

и са сваког би врха планинског,

још вишем врху хитао,

у сваком граду великом,

још већем граду клицао,

и ништа се није променило.

За трешњама је до највише крошње посегао,

са страшћу коју и данас поседује,

али и срамежљив пред непознатима,

баш као некад.

Кад је први снег нестрпљив ишчекивао,

на исти начин као и данас.

.

Кад је дете било дете,

бацило је штап као копље,

право у дрво,

где и данас подрхтава.

Франц Шејн: Утисак


Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких  Словена;

Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

На дрвеном мосту

већ дуго стојим

и гледам шуму

како се свлачи.

.

Светла река пода мном

листове собом

носи златножуте,

неисписане.

.

Тихо све дише,

сан од мене бежи

искиданих трака

заслепљује ме огледала зрака

.

Благи дах ветра

расплиће и сплиће

меке власи девојке

што к мени стиже.

.

Извор – Пројекат Растко-Лужица

Петар Шумски: Птица


Пусти птицу своје љубави да лети

да слободна рашири крила

и вине се пут плавих висина…

.

Не стискај је тим рукама дечјим

да је као пиле не би угушила

у загрљају старијем од времена

у коме си тек искрица

светлости била…

.

www.ekologijasvesti.com

 

Анђелко Заблаћански: Изван мене


Не знам куд ми одлази поглед
У ноћима бдења
Ни шта га на том путу чека
Иза Кумове сламе
.
Не знам ни да ли на прозору
Некада твом је био
Или је изван сна те срео
Неких векова прошлих
.
Не знам какво га јутро прене
Из несанице глуве
И тмине што у души чучи
Без реда и суштине
.
Не осетим ни кад се врати
У очи ми поспане
А знам да те је опет срео
По буђењу са осмехом

.

 Извор –Поезија суштине