Оче наш који си на небесима
беше ли залудна жртва твоја
којом уклони грехе људима
да их осија светлост твоја?
.
Зар зло је јаче на тасу истине
да црнилом вазда свет помрачи?
Када ће време Злога да мине
да људе светло љубави зрачи?
.
Трептај светлосне честице људске
казамат зла је растреперио
снагом моћи своје хипнотске.
Творбу је Твоју својим мраком скрио.
.
Ти светлом нас сазда по лику своме
па искра божанска у нама сија.
Раскрили двери мраку тамничкоме
да засија суштина човечија.
.
Лазара си из смрти пробудио
јер смрти са Тобом у нама нема.
Жртвом Сина си душе нам спасио.
Осијај љубављу хипнотског дрема.

Фото: Исус подиже Лазара из мртвих; Википедија

Пусти ме, Господе, да са сребрним
гривнама о појасу,
прошетам кроз Твоје небо!
Носећи на пребелм длану,
Грумен земље сјајолике-
моравске…
.
Приносим ти Господе, поглед
у кресу анђеоске лепоте
те краљице у чијем срцу
зру зелене горе!
.
Kо нектар плави,
у најезди лептира
после јулске кише.
.
Погледај, Господе,
те ишчешљане, густовласе шуме,
витороге вињаге
голуба што златно зрње сунца
зоба-
све Теби приличи.
.
И плавом линијом дише
кроз јечменике, ђурђевак снени,
крв зрелог малињака ужарено жито
и бели руб девјачког сна…
Реци, мој Боже,
док лице измивам бисер – водом
у овом извору
који ми из самог срца истиче,
да ли сам овој води сестрица,
да л брат мој је јаблан сребрни,
да л мајку можда овде не стекох
на обалама житним
и пустог оца што златне
јабуке из њених дубина бере?
.
Пусти ме, Господе,
да залепршам лептировим крилом
над Србијом земљом моравском,
да у мене, ко у жедну земљу Ибар,
и Топлица, Млава и Тамнава, Kолубара,
и Лим белосвили утекну!
Допусти ми, Оче, да Мораву мајку
својим уснама на обе обале одменим,
да лице мајци Србији
у прегачу цветну загњурим…

Фото: Река Морава; Википедија

Замрачи се светло небо,
залелуја грана храста.
Црна сен’ над нашим хлебом,
паде мртва једна ласта.
И устаде Србадија,
тешку битку са Злом бије.
Ргну на њу љута змија,
многе главе своје крије.
Војевање тада крену,
једно стане, друго почне.
Стара мајка иска смену,
син у боj, отац поче…
Прадедови и унуци,
и почетак и наставци.
Срце хтеде од свег пући,
ал су Срби Див – Jунаци!
Штити, брани, гини, страдај,
не дај невин да настрада.
Устај мртав и жив падај,
ал преживе српска нада.
Част и понос, име своје,
Застава је са три боје…
Јецало је долом поље,
ратници се смело боре.
Преживели све што боли,
рат за ратом, смрт за смрћу.
Горки jесу крв – векови,
наставак на сваку причу.
Од Турака и Лазара,
пут слободе, стазе jада.
Столећа у душу стала,
Србин с чашћу већма страда.
Руше, пале, нападају,
народ, Цркве и Храмове.
Псета туђа на праг лају,
стену српства да преломе.
Груди дрхте, крвца плину,
ратницима душе болне…
Издисај за Отаџбину,
праведници се прогоне!
Вечност прође кроз године,
деценије век замене.
Шта би с нама, бол умине…
Историју нам измене!
Сада пуцња нема више,
нит нам НАТО ватру шаље…
Ал нам срце тужно пише.
Уснули смо, нема даље!

Фото: Србски јунаци; Википедија

Човече ако си уопште човек
И ако постоји Бога део у теби,
Мораш да погледаш истину у очи
Нема ко те искористио не би.

И ако имаш велику породицу,
И вољено биће крај себе,
Нико се не бави тобом
И не мисли стално на тебе.

И кад ти позли ил болест свлада,
Посете ретке буду и оду.
Кад ти највише треба неко
Нема ко да ти дода воду.

Кад имаш проблеме сви те теше
Али не дају помоћ и савет прави,
Сви су заузети само собом
И не размишљају шта те дави.

И у дому и кад има чељади
Свако брине о свом јаду,
И зато живи сам са собом
У душевном миру и складу.

Фото: Фототека Стбског Журнала

Ти си стуб куће без темеља и ребро
из ког се рађају свеци;
зато не питај никада
зашто понекад уме да боли,
јер свака рана има свој цвет, Ана.
Ево ти поље на длану – не једно,
већ хиљаду поља лаванде, Ана,
растегнутих од руба вечности
и назад до твог детињства.
Шетај боса,
нека ти стопала обљуби земља,
нека ти кожа памти мирис лета,
нека те уједе пчела,
да знаш да си жива.
Ти си стуб куће без темеља
и на теби почива небо, Ана.
И ако већ мораш из мог срца
иди као жена
која је била на пољу лаванде.

Фото: Поље лаванде; Википедија

Она је огањ у тмини,
плесни пламен што трепти без страха,
нешто што речима не може да се каже,
већ само осети — на кожи, у ваздуху, у души.

Она је шапат ветра на рамену,
немирна као талас што удара у стене,
жедна као пустиња кише,
потребна ти као дах у тишини.

Не тражи да је ухватиш — пусти да ти дође,
као сунце што се не жели сакрити,
покажи јој да си оне ноћи што трају,
да си загрљај што лечи и изазов што буди.

Њена страст није у речима —
она је у трептају твоје коже,
у смелости да будеш слаб и јак,
у очима које гледају право у огледало душе.

Учи да слушаш када ћути,
да гледаш кад ти се смеши,
јер жена пуна страсти —
је песма што се живи,
а не само прича која се прича.

Фото: Фототека Србског Журнала

Мудрац, краљ и љубавник несити
краљ хебрејски Соломон је био.
Магични прстен печатник својио.
Демонском силом умео владати.

За красном девицом што му одбегла
демонску потеру силну гонио.
Ни магијом јој љубав не сломио.
Лепог пастира она заволела.

Њеног љубљеног сила прогнала
да љубав младих даљином угаси.
Но љубавна чежња љубав им спаси
јер њена визија стално тињала.

Пољубац уста од вина слађих
сладострасно је маштала бона.
У срце њему ткала се она
желећи смрт без трена љубавних.

Срце његово очи голубице
за којим жудио јасно сликало.
Виђење свако му душу драгало
Желећи жарко до љубљенице.

Мудрог улови краљица од Сабе.
Нестаде замке љубави жудној.
Призив маштени донео је спој
и усне уснама које се љубе.

Фото: Пастирица; Википедија

Пробуди се и устани пресветли Роде
Никада никоме не окрећи други образ
Јер ћеш бити отсечен од моћних предака
И бићеш отсечен од својих потомака
.
Не буди лака жртва жудње удвојене
Крени у освајање сопствених дубина
Уништи непријатеље у глибу подсвести
Пиши Песму-то је твоје дете и награда
.
Пусти омају Јевропу принцезу-лопужу
Она одувек гаји двосмислу реч-нереч
Стално те понижава отима корене и име
И склони са чела лажа вође штеточинце

Не могу те водити амебе сатрапи вампири
Они што избеченим очима мотре на туђе
Ти си носилац сушта-матричног бивства!!!
Устани! Твори љубавност и праведност света!

Фото: Омча; Википедија

Тихо корачам да не пробудим јуче,
да не узнемирим сенке
што у стопу ме прате.
Сваки корак, један мали бег.
.
Понекад станем, ослушнем земљу,
памти ли оно давно прошло,
памти ли ону стару жељу,
да желим јаче, да желим више.
.
Онда кренем, стрепим и дрхтим,
настављам да корачам.
Сваким новим кораком сам јача,
док сумња растрже, за рукав вуче.
.
Ноћ ми понекад осветли мисли,
као фењер у магли сенке.
Корачам, застајем, падам, устајем.
Не одустајем.
.
Пут није лаган, ни познат, ни благ,
али у њему моја истина дише.
Свако „данас“ лечи по једно „јуче“.
Да не пробудим страх, корачам још тише..,

Фото: Моханђи, кораци; Википедија

Помисли,
Колико нас неба чека
Негде тамо, високо, дубоко, и
Близу и далеко
Колико ће шумети листови разних боја
Нашег дрвећа многобројног
Тамо негде и близу и далеко

О колико ће ветрова свирати међу
Врховима планинским, блиским и далеким
И колико ће вила драгих нама певати
Песме прастарих времена и блиских
И далеких
Колико ће птица пролетети над нама
Негде овде и негде тамо
О колико ће крила под грањем шумети

О колико ће искри воде од
Сунца запламтети и колико ће звезда
Нас, на путеве испратити и дочекати

Колико ће, пута руке се испреплетати
Над цветовима безкрајне љубави

Колико ће имена наша пута, на небу
Се срцем исписати овде и тамо негде
И близу и далеко
И колико снова се одсањати
Заједничких заталасаних одјецима
Гласова душа наших
О колико, о колико ће ружица росних
Румених исцветати на пољима бројним
Нашим душама вајаним
О, лепоте радости ходања
По травама смарагдним, сафирним
Животима блиским и далеким, а нашим!

Помисли само!

Фото: Плаво небо са облацима; Википедија