Гледала сам дуго
лик у огледалу.
Ћутали смо.
Нисмо имали рећи,
једно другом,
ништа што већ нисмо знали.
Само смо се једно запитали,
о истом промишљали,
да ли ћу поћи путем,
којим ће мој лик да крене,
или ће, пак,
мој лик кренути за мном.
Гледали смо се дуго,
мој лик и ја,
док најпослије нисмо схватили
да смо одвећ на истом путу.
Гледали смо се дуго
док нам се у зеницама
нису оцртале небеске зидине.
Да ли смо стигли
у подножје неба,
или је небо,
пришло ка нама.
Дубоко понирем
у очи познања.
У огледалу нема
мога лика,
нема ни мене.
Чије је ово небо
кроз које се све види?
Да нисмо прешли
на другу страну,
иза огледала,
небеског?

Фото:Огледало; Википедија

Твоји поклони су од свих другачији.
Ујутру ми пошаљеш сунце,
око поднева сенка ми нестане,
поподне облак пројури,
с вечери звезда бела осване.
.
Понекад облутак пољубац ми донесе,
поток мало запева,
a ветар ми цвеће у косу уплете.
.
Твоји поклони су од свих другачији.
Од високог виши, од дубоког дубљи,
од далеког даљи,
и сви облаком руменим упаковани.

Фото: Јутарње сунце; Википедија

Из незнаних дубина,
из непознатих предела
ви долазите мени.
Обасјани златним бљеском
испред мене банете.
Не знам вам име,
али чини ми се да вас већ дуго
ослушкујем у свом срцу.
Мелодија ми је позната однекуд.
Осећам да спада терет
који сам сматрала својим.
За мене која одавде не могу
никуд,
важни су хоризонти.
Не, не можете ми забранити снове.

Фото: Сунчев бљесак; Википедија

Шта вреде књиге мудрости,
брате мој.
У сваком си листу,
а нигде те нема.
И све тако,вазда од почетка:
кључну објаву Сунца
наново
свака ноћ решава и чека.
Наук прошле не прима се.
Шта вреде обзнањена просветљења.
изумитељи тајни спасења.
Лажу учитељи мудраци
да се уздигоше боголико
и оправдаше човека.
кад бди ноћ тешка људска
и прска очај и кора ко љуска,
а рука месијанска треба.
Лажу.
Међу корицама васељенске књиге
пишу се велика бдења
и мртви трагачи,
и разраста се бол света.
У зидовима Вавилона
сва су хтења и сва откровења.
Па окрени куд хоћеш ову ноћ,
брате мој,
свеједно до које обале.
Коначно, отворена је чељуст
свеколиког бдења,
без записа,
без знака провиђења.
Сам си ко Бог.
Ко први човек.
Губитак је – за сва времена.
Тајне нема. До послетка
сам на свом огњу сагори свако.

Фото: Вавилон; Википедија

Ено башибозлуци разграбише отето
Не хајући на вапаје губитника
Постадоше газде на туђем

Присвојише и залогај задњи
Не задавише се

Понекад подригну потајно
У лице
Поданицима својим

Кујући у злато
Куку и мотику
На сва уста

Да се не дигну.

Фото: Кука и мотика; Википедија

По нордијском предању, Один као врховни тада бог њихове митологије је дао пуно тога и жртвовао да би научио моћ Поезије.

Поезија је директно стварање свега. Стварност и реалност. 

Комбиновавање речи са смислом призива дух и моћ а Свети Дух или жива сила Творца доноси сама стихове из Извора Живота. 

Људи склони тамној страни и негативности су пошли путем мрачне поезије, којом су стварали своју реалност. Бајалице, клетве, уроци и остало се увек говоре у стиху. Само знаном ономе ко изговара. Онај на кога то падне осети притисак огромне силе.

То је практична употреба мрачних стихова названа Магија. 

Поезија је начин употребе моћи. Они окренути злу и себичности је употребљавају за мрачне сврхе па дал’ више дал’ мање. 

Да ли знаш да један мрачни кошчеј на пример, (то је титула и ранг) може само са два стиха да те укопа у месту и издвоји мозак из тела као течност?

Поезија је употреба моћи.

Ако је пак неко окренут светлу и добром, он или она се ослањају на Свети Дух ради низвођења моћи Добра на свет. Светла и Љубави ради стварања живота и радости. Природа пева стално и ствара. Ветар свира своје мелодије које мало ко схвата. Биљке пупе пунином мелодија поезије живота. Вода чује моћне речи љубави и постаје лек.

Да ли знаш да један човек или знаник или ведун или волх или учитељ или како год назвали ту титулу – може са два стиха да те заустави у месту и отвори ти мозак за Светло одозго? Да те преобрази у ходајућу Љубав? 

Да ти да снаге да и кроз пакао ходаш са осмехом и са сваким додиром да оживиш све?

То је моћ песме. То је Силница. 

Ко има изреку у народу „песма нас је одржала њојзи хвала“?

Ко има једини и даље живу епику а да је свако зна од детета до старца, не само повлашћене касте која само мрмља?

Зашто данас човечанство не трпи поезију дуже од пар минута или уопште а некада је то било главно?

Сва уметност пролази и све се промовише, даје му се пажња сем поезији јер…?

Да се одвоји човек од праве моћи. Да не осети како у њему све ври кад стихови Светог Духа дођу обасјани. 

Да се никад из места не помери и будан буде, не.

Стога…

Врати се извору и пронађи лековиту моћ стиха. Има их пуно баналних и небитних, а ти пронађи праве. Пронађи оне који говоре души. Пронађи и оживи…

…Јер Бог Творац је створио све речју, звуком стихом вечности. Нотом узвишености.

Ево вам једне тајне откривене која није ни била то;

Музика је једна врста стиха и језика Вечности. Музика је песма подигнута на виши ниво. Стих опет, ствара музику и звук. Сваки инструмент ствара вибрацију која после добија облик.

Музика је део песме или поезије. Она постаје жива када је Човек разуме. Јер је неодвојиви део поезије.

Зато је много музике данас банално и лоше, да се Човек не досети језика…

Језика свог природног, Божијег.

..

Стих стихује Вила Равијојла

Кано ниску ниже и дукате златне

Све сад пева и све попева

А пред њом сад мали Храстак расте

.

У времену у ком нема краја

Расте Храстак сред Божијег раја

Небесима тим пољима славе

Руке пружа све зелене праве

.

Стих стихује Вила Загоркиња

Боже мили гле чуда велика

Расту деца духом испуњена

Божја слава вечно објављена!

.

Стих стихује Дјева Светла Бела…

Стих стихује Човек посред чела

Стих стихују и деца и стари

Стихом ствара Бог у нама ствари

.

Дух јесте и Стих би!

.

Све је живо, све сад ври.

.

Извор Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић

Чаролију из себе проспи

срцем злато и сребро прави

радост кроз простор пронеси

И види шта ће да се деси

кад против тебе удруже се сви ,

победи јер магија си ти!

Фото – галерија слика и фотографија Србског Журнала

Приредила Верица Стојиљковић

Ноћас ћемо брати биље што све ране лечи
Негде цветак, негде лист, корен, негде плод,
Сви помиловани, душом упитани
у корпу месечином плетену, ће стати!
.
Понећемо и камење зрело и потока искре
Мало песме зрикаваца, ноћних птица,
Вилин коло са врха женске планине,
И мед са кора, коловођа дрвећа!
.
И пред јутро, кад већ сунце буде будно
Дому ћемо поћи, где, ватре радосне и
Жеље благосне већ пламте и
На њима ћемо силу љубоносних
Срцалека направити – то прозори су душама
Ка пољима белим, ка пољима златним!

Фото: Каћуни; Википедија

Хеј планине,
шта кријете за ме,
да ли је то хук прохујалог века,
у тој шуми прошлост,
мирис боровине,
или корак судбе
што на мене чека?
.
Хеј планине,
ви дворци висина,
да л’ вас небо купа и шапуће тајне
ил’ вас у подножју подкопају људи
па до вас не стижу
те звездице сјајне?
.
Хеј планине,
мој престоле среће,
чини ми се ко да и ја растем с вама,
такнем на мах сунце
па ме светлост ствара,
бистрик и топлота самном изаткана.
.
Хеј планине,
доћи ћу вам опет,
живите у даху који из вас дишем,
носите ме сводом,
ох, каквог ли плама,
ви вечно у мени,
ја вечно у вама.

Фото: Влашке планине;Википедија

Гледајући већма, смртне језе поља,
Брат свог Брата штити, поштујући завет,
Bитeзoви прaви, пoнoситoг соја,
на свакој им је рани изнико пo цвет.

Блистају се руже, као и божури,
то је понос ратнички, крвљу печат дат,
док буктиња ватре ка њима пожури,
пo пољанама хукти, тај паклени рат!

На бојишту, никад Хероји не касне,
Витештво не часи кад се невин брани,
задатак извршен, пир ће да се згасне,
Вук за Србље скаче, па макар у рани.

Сада тужно оста и ратно бојиште,
о њега je прикoвaн, црне птице кљун,
док сирочад земље у неправди вриште,
мук шуме оплакују, потоци и жбун.

Oдбачени сви су, јер штите истину,
напаћену Србиjу, Вукове и род,
хтели би да сване, да напустe тмину,
изнад себе гледајућ у небески свод.

Оста да се пише и да се сачува,
све што беше Свето за срце народа,
да заборав никад, дику не одува,
оне што су ствaрнa Слога и Слобода.

Фото: Косовски божур; Википедија