Помисли,
Колико нас неба чека
Негде тамо, високо, дубоко, и
Близу и далеко
Колико ће шумети листови разних боја
Нашег дрвећа многобројног
Тамо негде и близу и далеко

О колико ће ветрова свирати међу
Врховима планинским, блиским и далеким
И колико ће вила драгих нама певати
Песме прастарих времена и блиских
И далеких
Колико ће птица пролетети над нама
Негде овде и негде тамо
О колико ће крила под грањем шумети

О колико ће искри воде од
Сунца запламтети и колико ће звезда
Нас, на путеве испратити и дочекати

Колико ће, пута руке се испреплетати
Над цветовима безкрајне љубави

Колико ће имена наша пута, на небу
Се срцем исписати овде и тамо негде
И близу и далеко
И колико снова се одсањати
Заједничких заталасаних одјецима
Гласова душа наших
О колико, о колико ће ружица росних
Румених исцветати на пољима бројним
Нашим душама вајаним
О, лепоте радости ходања
По травама смарагдним, сафирним
Животима блиским и далеким, а нашим!

Помисли само!

Фото: Плаво небо са облацима; Википедија

101
Све ствари
Са смислом
Бивају!

102
Ако не умеш да сневаш,
Онда ни живети не умеш!

103
Један тајинствен зрак сунчев,
Гле, и душу твоју обасјава!

104
Оно што знаш,
А не знаш да знаш,
Гле! то је пра-сећање
Душе твоје живе!

105
Ако следиш,
Ти,
Осу сунчеву,
Изићи ћеш,
Из тамнице
Света!

106
Ако следиш
Осу окомиту,
Знај, ући ћеш
У вечност
Суштаства!

107
Посвећени песник –
Ма где обитавао –
Увек је на правом месту!

108
Ма где обитавао,
Посвећени је песник
Увек у Срцу Света!

109
Човек, на Путу Светлости,
Вазда бива усамљен!

110
И видех, и познах,
Да се добра дела Човекова,
Често, против њега самог
Окрећу!
И, опет: видех, и познах,
Како се рђава дела, рђава човека,
У свету, чешће, хвале и величају!

111
Посвећени песник, гле!
Обитава притајен у свету.
Будући притајен –
Он, стога, посвећен бива!

112
Обитавам у свету,
А свет не зна за мене –
То и јесте, уистини,
Пут посвећеног песника!

113
Живети са смислом,
Значи: живети у вечности!

114
Верујем
У све што ми се
Дешава,
Па иако све
Са сврхом
Не бива!

115
Заволео сам свет, –
Иако у свету
Немам уточишта!

116
Са сврхом и смислом –
Ипак! –
Све у свету
Бива.

117
Свима да праштам;
И сви да праштају ми!

118
Вера је, гле, оно
Што не знаш да знаш!

119
Ако знаш,
А не знаш да знаш,
Онда си на путу
Сневања.

120
Оно што не може
Никаква сила,
Може, уистини, гле!
Љубав сушта.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
Полуписмени тежаци,
горштаци И горосече,
али православци.
Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!
И ја, Њин потомак и дужник,
од главе До пете,
земљољубац и ђак Светог Саве
Желим да проживим,
остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен
Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.
Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.
Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.
Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.
Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.
Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!
А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен
Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

Фото: Песник Добрица Ерић; Википедија

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо

Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки плаво богато подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека

Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса

Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка

Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фото: Јутро у Београду; Википедија

милост Господе! дуг је дан
међу зидове стиснут куће
исти ме опет вара сан
да ли је ногуће немогуће
.
милост Господе! љута ноћ
ништа се у њој ништа не да
проговара ли Твоја моћ
ил нова прича приповеда
.
не тражим ништа до свој траг
опрост за ново посрнуће
спусти и на ме поглед благ
за све могуће и немогуће

Фото: Фб страница – Favourite Flowers

О Србима могу ти још рећи, да је то народ психички дубок, а судбински трагичан. Доћи ће време кад ће бити опште признато, да је то народ најдубљи и најтрагичнији у свој Европи.

Да су Срби остали верни своме патријархалном строју, својим обичајима, својим законима и својим појмовима о човеку, породици и друштву, они би били најсрећнији и најугледнији народ међу народима и поред све своје трагичности. Изгледа ми да их је трагична судба пратила и постизала баш због поремећаја у свему овоме.

Поремећај је дошао од европске школе, у којој су се школовали државни службеници. Србија нема своје школе, свога васпитања омладине. Ту је корен њенога зла.

Ако икад успе да се ослободи европске школе и установи свој начин васпитања, у духу вековних народних схватања, Србија ће се поново напунити духом светитељства и херојства, као суд кад се напуни и препуни медом или млеком па прелива.

Фото: Европа; Википедија

Нарастају ријечи у мени.
Проговара унутрашње писмо
језиком заборављеног свијета.
Пупчана врпца свемира пулсира.
Дан и ноћ се смјењују.
.
Ватрени точак меље
камене пустиње.
Постају небески засади
цвјетних језика
који ће нас ишчитати,
без пера,
умоченог у мастило.
.
Нарастају ријечи у мени,
пољубљене у дану
на који не пада сијенка заборава.

Фото: Писмо; Википедија

Од Оца преко Сина нама:

Данас сам ту..
Данас пуштам да све цвета,
да се шири.
Данас нека ти срце буде башта
најлепших цветова љубави,
истине и правде.

Данас буди влас
на којој се нижу истине.
Данас буди венчић нежности,
саткан од цветова људске лепоте.

Данас цветај у песму, у вери
да смо сви једно у једности,
једнакости и доброти.
Данас понеси цвеће радости.
Данас и увек са тобом сам ту.
Ти, налик мени.

Фото: Песникиња Мира Саичић; Фејсбук

.

081
Дејство Чисте Свести,
Гле! прожима Пра-Васељену.

082
Син Човечији дејствује
За Светлост;
Син Људски одвећ
Дела за Вештаство.

083
Стварање је у Бићу
Нашем уписано!

084
Крв Сина Човечијег, гле!
Носи семе Светлости.

085
За вечан сте живот рођени,
Ви, синови човечији!

086
Све што је освешћено,
Уистини, бива вечно!

087
Постоји, у Пра-Васељени,
Дејство од Чисте Свести,
С којим ступамо у везу –
И бивамо Једно –
Само преко Свесног Суштаства,
Које у нама обитава.

088
У нашему Суштаству, гле!
Скривено обитава,
Семе правасељенске Светлости –
Живота вечнога!

089
За живот вечан, гле!
Мораћеш да се
Избориш!

090
Ништа се не поклања;
Све ћеш морати
Сам да створиш!

091
И Бога ћеш морати
Да приволиш
Да те благослови!

092
Дејство Чисте Свести
Све прожима
И све обујима!

093
Нама је Вечан Живот
Задат и дат!
Ако га не прожмемо
Чистом Свешћу,
Исто је, гле,
Као да га
Ни имали
Нисмо.

094
Суштаство Сина Човечијег,
Гле! једно те исто бива
Са Суштаством Пра-Светлости!

095
Штавише, и оно што нисам ја –
Заистински, гле, бивам ја!

096
Само сам Овај
Што јесам
У овоме трену
Вечности!

097
Све што је било –
Гле! било је и прошло;
Све што ће бити –
Биће када буде дошло;
А само у овоме трену –
Гле, јесам и бивам!

098
И гле!
Даљине, даљине…
Сневају о вечности!

099
Гле! и у тами –
Светлимо!

100
Следи Пут Светлости,
И буди спокојан!

Фото: Светлост душе; Википедија

Раскопчај капут,
онај, јутрима што носиш
кад бива хладно!
Раскопчај дугме свако,
да наслоним се на те груди,
а онда ме грли,
дуго, дуго и јако, јако!
.
Онда, закопчај дугме, баш свако,
да тако овим светом ходамо,
под капутом твојим,
по вечности нераздвојно!
.
Раскопчај капут,
онај, јутрима што носиш
кад бива хладно!
Раскопчај дугме свако,
да наслоним се на те груди,
а онда ме грли,
дуго, дуго и јако, јако!
.
Онда, закопчај дугме, баш свако,
да тако овим светом ходамо,
под капутом твојим,
по вечности нераздвојно!

Фото: Капут; Википедија