Србољуб Митић: Одасвуд свет


Висине и дубине небеске

Једном пољубиће се

У малој топлој кости

.

Још ми срце испред чела лети

Још ме око окованог води

Страобама куд не смеју пусти

.

Кроз прозор велике куће види се

Међу високим запаљеним свећама

Угашен неко

.

Једном неки човек плугом извалио

Зарђали нож пројар

Врло важан

.

У планини у изби каменој

Мати сина у наћвама купа

Детенце се кроз камење сјаји

Јован Јовановић Змај: Док жижак гори


Мој је живот тужан пустолина грдна,

 моје ломне груди порушена црква,

 увенуло цвеће по гробу се њија –

 к’о да га је љута отровала змија;

побегле су тице од сува растиња…

Само још у цркви мали жижак тиња.

.

Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову?

Тице, цвеће, сунце другамо те зову;

 куд ћеш овом гробљу сахрањена нада,

ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!

 Куд ћеш овој цркви, стубови су пали, –

веру су и љубав собом затрпали.

.

Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу,

видиш ону хладну од мрамора плочу,

ту урежи твоје непознато име,

па док жижак гори – нек гори пред њиме;

а ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила,

заборави да си икад овде била.

Милорад Куљић: Камено удомљење


Прошетах се земљом предака мојих

тичући стопом камен освештани.

Гробове предака својих походих.

Под Ситницом векују скамењени.

.

Снага ми тла у роду надошла

па лебдех Хумом са сенима светим.

Свака ми слабост овде је прошла.

Чинило се да могу да летим.

.

Пристиглом тићу из јата овога

завичајни поход био пут љубави.

Туда су преци ходили до Бога

и лако се душа до Бога усправи.

.

Светогорје фрушко оца ми чува.

где га је мекши камен удомио.

Носим му поздрав родног Симијова

из чије колевке он исчилио.

.

Док мене буде чуваћу корен

постојбине ми очеве драге.

Са љубављу ћу славити камен

по коме крварише свете ноге.

Димитрије Николајевић: То чудо


 

Овај живот мене живи, не ја њега

Не светлим ја у његовим већ он у мојим очима.

Једном дат читав век из руку ми се отима

И плен одвлачи гори испод снега.

.

Док брзо сиромашим он се богати,

Што сам старији он све млађи,

Свака ме љубав с њим превари чим узлати,

Јер је заодене младу у снове и дарове.

Он краде, мене затичу у крађи,

Њему трупље, мени гусле јаворове.

.

А где је милост, где је нега

Да одмене плеће на које се наслонило брдо?

У неверици загледан у немогуће чудо,

Овај живот мене живи, не ја њега.

.

Д.Н: Изабране песме

Милоје Стевановић: Скрожњак


Јанпут дошо човек који је бијо познат ко камени мајстор. И звали га Камени. Најљепше куће с подрумима зидане тесаним каменом у време његовог мајсторлука е он измајсторисо. Туј сам из његовијег уста први пут чуо за скрожњак.

Питам ти ја њега: Шта ти је то скрожњак? И он поче да прича: Код добријег домаћина сам зидо пивнице с два лица. Оће он да му бидне тесани камен, с вугном, споља. Ал оће тако да бидне и с унутарње стране. Ти зидови су ти били близу метар дебљине. Некад и појаче. И ја сам ти тујнак, вели, барабар зидо два зида. Лице одонуд и башка лице одовуд. А између та два зида сам долмио ситним каменом и малтером. Е, ал с места на место обавезно турим скрожњак. То ти је рипа коју истешем д-има на кантовима лица. Она ти иде скроз на скроз с овог, касти, спољног лица на оно онамо унутарњо лице. Ако е зид, да речем, дебо метар, она е морала бити метарска. Ни мање ни више. Но толка. И кад она скрозира и повеже спољашњи с унутарњим зидом, то ти је вечна ствар. За вјеки вјеков. Е, то ти је скрожњак, благо мене. Тако се то, вели, радило. Није се пелверило к-ово сад.

Е, ал ондак ти је за једну истесану и уграђену рипу ишла надница. Мајсторска. Објашеш рипу кад изгријава сунце и у залазак ако е узидаш, добар си. Јанпут ми се десио малер. Тешем ћошетњак. Испо ко истраксован. Ивица ко пушка. Готово. Зовем газду да дође с неколко људи да е подигнемо.

Имала е три товара. И више. Скупљају се они, приносе палије. Надари ме ђаво д-ударим шпицом још јанпут, д-обијем један ћувик, неш ми веровати, није био већи од јајца. Како јајце, још мањи. Можда ко мисиреће.Цак!

Пуче, она рипа, ко леденица. По сред средине.Повикаше: шта има везе. Кад уградиш то ће да бидне данга ко кончић. То нико неће ни да премети.

Реко, каки то! Да се магањим?! Бож сачувај. Кажем домаћину: ову надницу ми преџврљај. Ништа те не кошта.Не би ти је уградијо ни за каке паре. Не правимо ми ово од данас до сјутра.

Зато се, каже, грађевина зидала по неколке година. Знало се кад се гора за кров сјече. Ондак кад опане лишће. И јопет строго се пазило да није младина. Јер за младине сокови крену горе навише. Ако ондак одсјечеш шевар или мај кое дрво, ете ти жишка. И шта си урадио? Ништа. Појде га за дваес-тријес година. Изрешета га ко грудњачу. Ту грађевину унуци не дочекују. Мора да е претресаш. И, ондак, одњо ћар вајду. Зато радиш по пропису и знаш шта си урадио. Јок к-ово сад. Оће за љето да направи кућу. То ти, вели, није куће ни виђело. Ја кад ти кам. Ет, тако ти мене Камени оприча шта е скрожњак.

Александар Пушкин: Зимско Вече


Бура маглом небо крије,

вихор сњежни фијуче,

то ко звер она завија

и ко дете заплаче.

.

То кров од ње остарели

сламом нама зашуми,

то ко путник закаснели

у окна нам удари.

.

Наша стара колибица тужна,

тамна само спи.

А што ли ми, о старице,

уз оканце ћутиш ти?

.

Ил од буре завијања

уморна си, друже мој,

ил вретена твог зујања

опио те тихи пој?

.

Пијмо, добра друго наша,

за младости моје јад,

пиј од боли, гђе је чаша?

Срцу бит ће лакше тад.

.

Пој ми песму како ј’ птица

преко мора живела.

Пој како је девојчица

зором воду носила.

.

Бура маглом небо крије,

вихор снежни фијуче,

то ко звијер она завија

и ко дијете заплаче.

.

Пијмо, добра друго наша

за младости моје јад,

пиј од боли, гђе је чаша?

Срцу бит ће лакше тад.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Бранко Радичевић: Девојка На Студенцу


Кад сам синоћ овде била

и водице заитила,

дође момче црна ока

на коњићу лака скока,

поздрави ме, зборит оде:

„Дајде, селе, мало воде!“

.

Ове речи – слатке стреле –

минуше ми груди беле –

скочи’ млада, њему стиго’

диго’ крчаг, руку диго’

рука дркта… крчаг доле…

оде на две на три поле.

.

Још од њега леже црепи,

али де је онај лепи?

Кад би сада опет дошо,

ма и овај други пошо!

Анастасија: Најлепша прича о постању….


Замисли почетак.

Још није било Земље. Још материја није одражавала свет васељенски. Али, као и сада, испуњена је била Васељена енергијама различитим у огромној количини. Енергије суштине живе, у мраку су и мислиле, у тами и стварале. Није им била потребна светлост спољашња. Унутар себе, себи су светлеле. И у свакој је било све – и мисао, и чула, и енергија стремљења. Али су ипак, разлике међу њима постојале. Код сваке је  једна, над свим осталим енергијама

преовладавала. Као и сада, постоји у Васељени рушилачка суштина и суштина која је градитељ живота. И мноштво нијанси разноликих, налик на људска осећања, постојало је код свих.

Међусобно, никако васељенске суштине нису могле да дођу у додир. Унутар сваке суштине, енергије су у већини троме, док изненада муњевито кретање не настане. Унутар себе, собом стварано, собом одмах и уништавано. Пулсација њихова свемир није мењала, никоме није видљива била, те је свака сматрала да је сама у пространству. Сама!

                                                                       ***

 И одједном, као импулсом, коснуо их је све додир! Истовремено све,  у Васељени бескрајној. Усред комплекса енергија тих живих, један је одједном  обасјао друге. Да ли је  био стар тај комплекс, или веома млад, немогуће је изрећи обичним речима. Да ли се из вакуума појавио, или из искри свега о чему се помислити може, није ни важно.  Тај комплекс је веома наликовао  човеку! Човеку, који живи данас! Налик је био његовом другом »ја«. Не материјалном, већ вечном,, заветном…

Легенде – планина Голија – Беле воде


Некада давно, у води Тичар језера је живело чудовиште огромне снаге. Страшно чудовиште често је излазило из језера, нападало и прождирало стоку чобана. Снажни бикови су заметали борбу и тукли се са чудовиштем, али је оно увек побеђивало. Чобани у страху замоле једног ковача да свом бику окује рогове и добро га припреми за сусрет са језерском немани. Судбоносни сусрет чудовишта и бика са окованим роговима догодио се на пропланку крај језера. Носили су се три дана и три ноћи, а народ није излазио из својих кућа. У зору трећег дана крик језерског чудовишта проломио се Голијом и оно се свом снагом сурва у језеро. Смарагдна боја језера добила је боју рубина од рана чудовишта. После неколико дана, недалеко од језера, на једном извору, вода постаде крвава. Народ позове три свештеника и окупи се пуно света на обалама језера. Три дана су читали молитве. Трећег дана се вода избистрила. На извору потече бела вода, а не крвава. Након тога место окупљања и извор добише назив Беле воде.

Мушко женска чесма

У дну језера налазе се два извора, говори се и данас да су ту некада давно дошли супружници из далеког места тражећи лек за своју неплодност. Када косе почеше да им седе, сваке вечери долазили су и плакали у дну језера. Природа се сажали и отвори земљу под њиховим ногама па их прогута, а од суза из њихових очију начини извор у дну језера са два млаза воде. Верује се да, ко попије воду са женског извора, прво дете биће му женско, а ко попије са млаза насталог из мужевљевих очију, добиће сина.

( извод – Милуновић Ана, Голијска језера: Митови и легенде).

Извор – Приче и легенде –Ecovirtour-

Душица Милосављевић:Даривање


Када дарујете некога од срца и најмањом ситницом.
радост размене енергије је непроцењива!
Када дарујете жива бића осмехом и мисаоним благосиљањем,
све вам се враћа више него што дате на разне друге начине.
Поклонити некоме и лепу реч и лепу мисао је
још непроцењивији дар од било ког материјалног!