¨Затисни то своје ухо, жељно ниске чулности, јет ти попут памука глуши
савјест, и бртви твоје унутарње ухо. Буди без уха, без осјета, без мисли, и
ослушни глас Бога, који те зове да се вратиш. Наш говор и покрет вањски је
пут, наш је нутарњи пут изнад небосклона. Тијело путује својом прашном
стазом; дух, попут Исуса, морем корача.
¨Сваког слијепог путника, ланцима окована, Бог довлачи к Себи, радило се
о праведном или о рђи. Сви се путници долажењу опиру, осим оних, који знају
тајне божанскога чина. Заповијед „Дођи против своје воље“, упућена је
слијепому долазнику; „дођи од своје воље“, речено је човјеку, истином
othranjenu. Док онај први, попут дојенчета, воли дојиљу због њезина
млијека, други јој је срце поклонио, Њој, велом застртој. „Дојенче“ не зна
љепоту Дојиље: оно жели тек Њезино млијеко. Истинскому Њезину љубитељу
није ни до чега, осим до његове властите једносмјерне оданости Њој. Без
обзира љуби ли трагатељ Бога због онога што Бог није, како би непрекидно
уживао у Његову благу, или љуби Бога због Њега самога, и ни због чега
другога извањскога, како га оно не би од Бога одвојило – у оба случаја
потрага креће из истога Извора: из срца, којега оте тај божански Отмичар.
¨Знај да је вањски облик пролазан, а да је непролазан свијет истинске збиље.
Докле ћеш игру љубави играти с обликом врча? Окани се врча, и крени у
потрагу за водом!
¨Сунчева је зрака пала на зид; зид је заблистао посуђеним сјајем. О
лудове, зашто поклањаш срце прегршти земље? Тражи Извор који вјечито сја.
¨Бог ти је у срце посадио жељу да Га тражиш. Не обазири се на своје
слабости, већ се посвети трагању. Сваки је трагатељ вриједан таквога
трагања. Потруди се, још се јаче напрегни, да би ти душа умакла из тамнице
пусте твари.
¨Био ти хитар или спор, на крају ћеш наћи оно што тражиш. Увијек се свим
срцем предај својему трагању. Макар био погнут, макар храмао, не
одустани од потраге, већ мили цестом усусрет Њему.
¨Кад се свјетиљка припали на пламену свијеће, сватко тко види свјетиљку,
зацијело види и свијећу. Гледај свјетло Божије у свјетиљкама светаца, или Му
гледај свјетло у свијећама оних, који одоше прије нас.
¨Сваки пророк и сваки светац има свој пут, али сви путеви воде к Богу. Сви
су путеви доиста један једини пут.
¨Постоји славна ријека, ток воде живота. Дођи, о лакоумни, а жедни човјече!
Захвати воде, како би се врт твојега духа напојио. Ако не знаш видјети
воду живота, нека те учитељи вјерски одведу до њезине обале. Тада слијепо
урони врчем у воду, па кад отежа, знат ћеш да га је вода ријеке напунила.
Вријеме пролази, и силне воде промичу, одлазе. Пиј, да се не би у прах
расточио због своје неутажене жеђе!
¨Пророци и вјероучитељи налик су на путоказне знаке, намијењене оним
духовним путницима, који се изгубише у пустињи. Но онима, који су се с
Богом сјединили, не треба ништа изим њихова нутарњег ока, и божанске
свјетиљке вјере; њима нису потребни путокази, па чак ни цеста којом би
путовали. Такви људи постају тада знакови другима.
¨Док облак не проплаче, како да врт процвјета? Док чедо не заплаче,
како да млијеко потече? Новорођенче зна да ће плачем дозвати дојиљу.
Али Дојиља свих дојиља подојит ће те само кад се криком огласиш.
¨Одраз који бацају добри пријатељи потребан је све дотле, док ти не
постанеш, а без помоћи икаква одразника, водоноша морске воде. Знај да
је одраз у почетку пуко опонашање. Али ако се настави, преобраћа се у
изравни увид истине. Све док не постане увид, не одвајај се од пријатеља који
те воде – не растани се од шкољке, све док кишна кап не постане бисер.
¨Ако је у тебе камен кушач, ти сам бирај свој пут; ако пак није, иди и
поклони своју оданост оному, у кога је моћ разбира. Или имаш камен кушач
унутар душе, или не знајући пута, мораш наћи водича.
¨Твоја земаљска драга заклања лице Божанства; твој земаљски водич
заглушује ријеч твојега правог духовног водича. Не здвајај, буди весео,
зазови помоћ Онога, тко се зову одазива.
¨Окрени се од постојања према непостојању, тражиш ли Господа, и припадаш
ли Њему. Непостојање мјесто је прихода; не бјежи одатле. А постојање –
оно је мање или више мјесто потрошње.
¨Док жедник воду тражи, и вода тражи жедника.
¨Осјетило вида је коњ, а јахач је свјетлост Божја. Без јахача коњ је
бескористан. Свјетлост Божја јаши чулно око, и душа тада зажуди за Богом.
Како да коњ без јахача препозна знакове пута? Божја свјетлост појачава
чула: то значи изрека „на свјетлости свјетлост.“
¨Спомен на Бога пуни нас жељом за путовањем, и чини од нас путнике.
¨Рече пророк да је ријеч Божја: „Не садржи Ме крчаг ни скупоцјен, ни
припрост; не садржи Ме земља, ни сви небосклони. Већ Ме садржи срце
Мојега вјерног слуге. Каква ли дивног чуда! Ако Ме тражиш, у срцу Ме
његову тражи.“
Фото: Јеромонах Роман; ВикипедијА
