Драган Симовић: Од Искони Праискони


И вечерњи звон на ветру

Под пуним месецом

Над пољем

И шушти шуми шумори

Шаша у сутон румен

.

Путуј далеко

И још даље

Тамо иза свих даљина

Тамо иза свих дубина

Тамо иза свих висина

Путуј и путуј

Без престанка

Без предаха

Без уздаха

Јер си рођен да путујеш

Низ светове

Низ векове

Низ сазвежђа мед јатима

Јер си рођен да путујеш

Јер си путник вековечни

Јер сте једно

Пут твој и ти

Од Искони Праискони

Advertisements

Верица Стојиљковић: Цвет Малени


Шарени се у сутон небо!

Облаци већ разливени!

Мрак пристиже мекани!

Утихују траве  и сан пада први!

Врх планине заћутао – мотри!

Једна звезда с неба гледи,

Круну цвета погледом тражи!

„Где си мили, покажи се, покажи!

Стоји ли та стабљичица нежна

још тамо,

на обали…“

Ветар прозборио, шапнуо,

Малени цвет разбудио

„Ено сунца, и ноћу не спава,

Само му се боја променила,

Постала је теби блиска,

Као и ти цвете – плава!

.

-пролеће, 2017.године-

Радован Маринковић: Чачак


Када су Немањићи зидали манастире у Овчарско-кабларској клисури,

довлачили су камен чак из Рашке.

.

Приликом проласка запрега поред места где је данас чачанска црква,

Најмљађи брат Немањић стоварао је са сваких кола по један камен.

.

Питали су г

– Шта то радиш?

– Па, ето, чачкам нешто – одговарао је.

.

Од тог камена најмлађи брат саградио је, кажу, цркву градачку, а оно

Место на коме је “чачкао“ камење прозваше Чачак.

Хелена Шантић: Далеко


Далеко од копна, без крила,

за реку преспора, у стиху изгорела

зурим у крв која отиче лагано.

Непомичност ми је завичај,

бележим и десетинке дуге као ропац.

Сећам се, присећам се, постојим негде тамо.

Разговарам са бледилом на мом лицу

а онда пуну чашу нечега просипам

себи на главу.

Овако изгледа будућност: отрежњујуће

чим се умеша нека течност лакше је.

Али у грлу ми је со. Гребе и пече. Кашљем

и успевам да искашљем грумен.

Моја мајка хоће да види шта је то

и наравно задовољно клима главом:

шећер – коцка шећера.

Као да и не примећујем све то

хитам да поспремим своје играчке

соба је тако прљава од моје креативности.

Средићу утиске у вожњи лифтом

на горе или на доле?

Без смера, далеко од копна,

за реку преспора, у стиху изгорела

зурим у крв која тече из лифта.

 

 

Вид Вукасовић: Купиново трње


 

Наилазим на укрштене вреже купине и

покушавам да је померим довољно да

се провучем. Успевам али притом

убадам прст. Крв капље на бели

камен на стази.

Купиново трње

Две капи крви

На белом каму

Велика Томић: Булка


 

 

Корак до тебе

пружићу само снена

и тако нема у буктавој тами

стиснућу усну, врелу и од саме жари.

 

Забраном, уз тихо појање

заруменићу се

као булка повијене главе.

Бранко Миљковић: Песма о цвету


Један малени цвет

још ни проговорио није

а већ је знао све тајне Сунца

и све што земља крије.

.

Један малени цвет

још није ни проходо

а већ је умео сам да се храни

светлошћу, ваздухом и водом.

.

Један малени цвет

не зна да чита и пише,

ал зна шта је живот, шта је свет,

и мирише, мирише.

Перуника


Тамо где муња Перуна, бога неба, олуја и грмљавина, погоди тло, где земљу додирне,

израсте Перуника, кажу митови и легенде словенских народа.

А онда …  словенски се мит утопио у хришћански …јер … у Требињу и Дубровнику,

прича народ, да  је једном Богородица грлобољу малог Исуса излечила Богишом.

Од тада  Богиша се на Спасовдан носи у цркву, благослови, па га мајка, бака,

или сестра даје детету кад га грло заболи.

.

Грци опет верују, да се овај цвет појавио тамо, где се спустила дуга, којом се опасивала

Ирида – богиња-гласница, те му одатле име Ирис.

Ириси су сликани у палатама староегипатских фараона и древних критских владара

а поштовали су их и Арапи и Јапанци.

.

Антички писци, попут Теофраста, Никандара и Плинија, забележили су да је Перуника

била врло цењена у тадашњој медицини, нарочито цвет,

чији је интензивни мирис подстицао ванчулне способности.

.

Поред имена Перуника, Ирис и Богиша овај цвет се у неким крајевима зове још и

Ружица, Сабљица, Калуђер, Небески цвет, Кринка, Мачинац.

.

Занимљиво је и , веома  старо  веровање, да онај ко носи са собом ризом

ове биљке достојне богова, може да нађе своју истинску љубав.

.

Извори: Јасне Јојић “Магија биљака – и лек и амајлија“; „Сунчева трпеза“;  „Говор биља – Политикин забавник“ и др.

 

Светлана Цеца Рајковић: Богиша


И чујем често нежан глас како ме дозива

у мојим сновима, у мојим визијама…

Осврнем се да видим које малено биће жели зборити са мном,

али никог не видим.

Ноћас, док сам у сну седела на мом малом пропланку

окружена храстовом шумом

и док сам слушала дивне приче мојих звездица,

зачух опет онај диван гласић.

Звездице се ућуташе,

као да се поклонише,

као да препознаше,

а и јесу препознале

тај диван глас.

Све је утихнуло…

Космос је постао тих,

тај глас и Божанска бића воле,

воле да слушају…

И осетим да је ту,

ту одмах поред мене.

И опет га погледом потражих..

И гле!

Изненадих се, тргох се, ту је,

ту је поред мене.

Гледам га, Боже, и не видех до тада ништа лепше, милије, сјајније…

Опчињена његовом лепотом, светошћу што му звездице дадоше, гледала сам га нема.

И јасно ми је зашто сви ћуте,

зашто све утихне када се он појави,

зашто Богови занеме.

Тај прекрасни цвет стајао је на пропланку

и исијавао најдивнијом плавичастом бојом,

бојом Космоса.

Цео Космос је тај цвет!

Плавичаста боја се ширила

и носила је као ветар глас тог дивног цвета.

Певао је цветић малени,

певао је Космос цео.

Слушала сам песму дивну,

враћала ме кући мојој…

Немо сам стајала и гледала дом свој.

Цветић ми је песмом слике доносио…

И видела сам да је мој дом, дом и тог најдивнијег цвета!

И као да сам спознала мој мили цвет,

срце се имена његовог сетило.

“ Богиша!“,  узвикну срце у мени

и пробуди ме јак бол….

 

Ана Ахматова: Дуго сам


Дуго сам твојом лепотом испијена

Учила себе како да се смирим,

.

Од ребра твога ја сам створена,

Како да те не волим, да се дивим?

.

Да сам ти сестра било би угодно,

Али вољом древне судбине сиње,

Пред тобом стојим лукаво, похотно

.

У лику твоје најслађе робиње.

.

Но кад се смрзнем сва понизна тако,

На грудима твојим као снег бела,

Тад мудро радујући се удара јако

Твоје срце – моја отаџбина цела!

.

-превод с руског: А. Заблаћански-

.

Слика- Catrin Welz-Stein-