Перо Зубац: И ја чујем како растем


Има птица златокљуна

сребрнога меког перја,

ја је видим и прећутим

и запишем у свој дневник

криомице:

видео сам перје птице

како пада изнад града

као када изненада

снег завеје.

И не кажем ником, ником.

Ни да слети на дрвеће

под прозором,

ни да гласом меким неким

јави мени

ролеће је

све зелени

а пролећу врапци, свраке,

птице чудне, свакојаке,

а понекад црне ласте,

а ја чујем како растем

све ми бруји у ушима.

Нико не зна и не види

да та чудна птица има

кљун од злата жутолиста

што на сунцу јако блиста –

па ти пишем, неком морам

поверити

да ја видим своју птицу

сребрнога меког перја

што пролети над Лиманом

у пролетња предвечерја –

и не могу више крити,

све ме сврби моја тајна,

напиши ми –

да ли си је, бар некада, кад снег пада

ил кад прва травка никне,

угледала некад и ти.?

.

П.З: “Лет изнад детињства“

Словенка Марић: Запис о кући и човеку


Трошне су греде,

трошан је кров,

црви изјели кућу.

Човече,

не седи у њој,

срушиће се до темеља.

Седи човек, можда и није

и свако вече залива снове.

Од њих се кућа огуба,

у тами расту ко гљиве,

цвет им од паучине,

црвоточину скупља.

Човече,

санђама ти запосео шуму,

крадљивци и шегрти

преодену се у чуваре

и секу ти твоја стабла,

и праве ћумур од њих,

и мрве их, и дробе,

и праве грађу

за своје куће

иза седам брда.

Под земљу ти зашли,

копају ти камен

испод твоје куће,

темељ ти руше.

Човече,

не заливај снове,

црви ти руше кућу,

кућа ти оглави ради.

Човече,

јеси ли ти?

Шума је твоја.

земља је твоја и Божија

и камен у њој је твој.

Устани зором

и разодени чуваре,

подигни хајку на санђаму

до недођије.

И отпочни наново кућу,

грађа је твоја.

Мирисаће смола ко тамјан,

одагнај смрад ћумура

и санђаминог измета,

мирисом се окади.

Фото: Миљаковачка шума; Википедија

Мевлана Џелалудин Руми: Твој сам


Твоје лице је идол, постао сам идолопоклоник.

Из твоје чаше је вино, постао сам пијаница.

Кад твоје љубави има, мене нема.

Ово непостојање скопчано са тобом

боље је од сваког постојања.

Која преља задремала


Која преља задремала?

Млада Роса задремала.

Лојем косу намазала,

гребеном се очешљала,

конопцем се опасала,

у коло се ухватила

до Милића Вичанина.

“Ој, Милићу Вичанине,

купи сукњу, зима ми је,

и пауче поскакуше,

и минђуше повијуше,

игличице, избришиме.

Чик, Милићу, чик ђаволе,

Чик удари – чик ухвати!“

.

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Фото: Коло; Википедија

Вукица Морача: Слобода златна


Ни један човек окове не љуби,

Нико улудо главу не губи,

Јер у дну душе сија слобода

испод божијег небеског свода.

 .

Нико не воли ланце и лисице,

Праведници да крију лице,

Да неправда ведри и облачи,

Да лаж злобе хаљину не свлачи.

 .

Дај Боже правде и љубави

Да се овај свет од зла избави,

Нек сунце обасја децу своју,

Да прославе љубав твоју.

Димитрије Николајевић: Кише


С вечери киша кроз прозор провири

за тугу да ме пита са којом тупе ножеве

у ветру трајем

И уђе у собу да нас је више

за столом кад ломимо хлеб

и ћути змије у осмеху

У дворишту обраслом у ветар

на камену седи време

и чека да изађемо рањави

На прагу нам се придружује самоћа

да не будемо једино

у овој ноћи што сенкама

по нагорео вид нам долази

па седимо на иструлелом лишћу

док заборав тихо

неку потамнелу слику певуши

Пси долазе до наше смрти мислећи

да је бачена кост

ал цвилећи нагло одскачу

Из празне куће

страх истрчава и моли

да се вратимо

Бранислава Чоловић: Праисконија света


У земљу Праисконију

Улази се кроз тунел

Од багремовог Цвијета

Кроз огледало дуге

Уз ред пузавица од

Црвених ружа

Пољима њеним шепуре се фазани

Миришу на вјечност

Травчице и звјерчице

Љубављу и миром

Испуњени дани

У светој Праисконији живи Бог

И његова дјеца Сунца

Он слуша молитве што шапућу се тихо

Дај Боже….

И ДајБог даје

И кишу и сунце

И радост и љубав

Блаженство и мир

А кад покрене вјетрове планинске

Плешу храстови

Као у сред представе

У пољу од каћуна

Ратник од свјетла полаже свој испит

Кроз седам сита просијава свој дух

И своју сјенку расточи

Као од сапунице мјехур

А ожиљак вјешто као орден носи

И сакупља еликсир

На јутарњој роси

У Светој Праисконији

Развезују се чворови

Страхова и сумњи

Заблуда и мржњу

И плету вијенцу

Од љубави свежњи

У њој живе пјесници,алхемичари

Чудотворци

У шумама њеним виле,вилењаци

Познати су од змајевих суза њихови ђердани

На облацима бијелим

Праоци диване

Из њихових лула

Чаробни мириси се шире

Мануи по води ходе

Златним луком стријеле одапињу

По Праисконији благостање сију

Дај Боже да Мидгард Земља цијела

Праисконија буде света

Међе нек јој буду од Цвијета бијелог

И сва нек мирише на Бога љубљеног.

Драган Симовић: Плаветна горја у даљини сутона (7)


Звон бреза

.

Биљани Обрадовић, словенској вили са Рзава,

која, без престанка, трага за лепотама Велике Душе.

.

Ветрови румени

С горја зимзелена

У сутон вечерњи

.

У љубичасто-руменом

Огњу обзорја

Вечерњи звон бреза

.

Понад поља жита зрела,

Гле, облаци од пурпура!

.

На волнама Словенског Истера,

у месецу кад липе цвату, 2011.

Фото: Брезе; Википедија

Валентина Милачић: Божанска пјесма


Савладај у себи искушење,
одустани од крхких ријечи.
Савладај у себи гордост,
одустани од завидних обећања.
Савладај у себи сујету,
одустани од запитаних осмјеха.

Кад искушење занијеми,
гордост оглуви, а сујета обневиди

загрлиће те божанска пјесма.

Стеван Раичковић: А какав јуче беше дан


А какав јуче беше дан у подне,

На жутом сплаву уз воде што сспоро

Прођоше крај нас и кроз непроодне

Мисли, које смо донели, док скоро

И оне нису све постале водне!

.

Тај сплав је био везан уз обалу:

А чинило се ко да некуд плови

Заједно са нашим мислима, ка жалу

Дром, без наши тела, ал у нови

Облик живота,, сан на јаву малу.

.

О, нисам ваљда могао тек само

Да мислим тако ја, а ти друкчије?

И у твом оку беше знак да тамо

Заједно са мном ботавиш, где није

Ни ни овај вазду кога знамо!

.

И тад: ко шалу (али слину грому)

Да збија неко с нама открисмо

Како нас држи град на оку свому

(што се са посла – на коме ми нисмо

Враћа уморан или једак дому).

.

Мину тек дан: а нека нит тек пуче

И распаде се топло срце лета

Ко жуту бачву када разобруче…

.

Кишо, одшкрини хладне двери света,

Да уђе макар један зрак од јуче!