Владан Пантелић: СвеУчионица


Светлосрци Једини Бог застаде
У среди заноса Игре – Пралиле
Сео је на дивотни хиљадулисни
Белозлатасти расцветали локвањ
И Поглед-Љубав спустио на свет

Пред Њим су три испуњене посуде
Три врсте врло ситног праха тајинка
Једини Бог лакашним покретима
Један по један – расу их на светове
Прахове силе – Нава Јава и Права

СвеСвет је постао моћна учионица
У којој су измешани сви ученици
Основних и иних средњих школа
Високих и виших и докторанти
Доктори и професори и научници…

Неспознан човек живеће безпуће
Онда ће на путу видети и ударати
У живе честице – свере три света
Ослобађен нехоћења и озверења
Учиће кораке унапред између свера

Ходатајство кроз просторе-времена
И повезивање са душом свезнајном
Усмерава ка ПоЗнању и Управљању
Душом Духом структурисаном Свешћу
И вечним Телом налик на божанско
Заувек се спаја са Бићем Јединога Бога

Photo by Alexandr Podvalny on Pexels.com

Зорица Бабурски: Свита


Наш господар је постао Цар

слепе очи Глас му дале на дар

тад цар постаде Великодушан

поклони народу Царски клан

.

ми Цару сашисмо ново одело

на главу стависмо Златну круну

а себи ископасмо Гробове хладне

да у њима наше Кости труну

.

Цар и Свита му стоје у реду

стрпљиво чекају карту до Раја

Гласачке очи слепо гледе

лутају беспућем свог тужног Бескраја

.

нико неће чути Глас покољења

јер на пут Цару не сме се стати

и преживеће само Уста нема

Реч ће свака главом да се Плати

.

доведосмо голог Цара на Трон

а он нам чита с подсмехом Опело

из ведра неба нек убије нас Гром

„Рашијте цару царево ново одело”

Аутор: Glasshouse – [1], CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=15134649

Драган Симовић: Огњовидац


Сневајући дуси ватре

Рођени пре светова и векова

Из срца праогња живодајна

Певуше у ноћи тајносаној гле!

Умилну песму језицима пламеним

.

Сневајући дуси ватре

Певачи и свирачи праискони

Душе огања Васељене

Лепршају луком обзорја

У праскозорје рођено пре сна

Верица Стојиљковић: Гледам твој ход лаки


Онда станем и гледам тај ход лаки

И руке што земљу воле, како сипају милост

И љубављу заливају биљке што тихо

Стоје и мирно на свој ред чекају!

. Хеј, ти, корака лаког и руку милосних

Пусти да с тобом гајим биље твоје!

Спустила сам крчаг воде што носим

Ево ту је, поред ограде твоје!

Велика Томић: Игра сенки


Уз ружу, свећу и ноћну таму

заискри око ко жишка пламен.

Само ми ноге клецаве беху

када спусти на колено руку.

.

С друге стране очи копља сеју,

свако ме у стомак гађа.

Док чекам свећу да догори,

пламен се поново рађа.

.

Разигра пламичак сенке по зиду.

Вијори соко и шири крила,

летим са њим до самих звезда.

Падам и устајем док ме снага не изда.

.

Било је вече,

Ти, Ја и Дунав тихо, тихо тече.

.

Из књиге – „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Димитрије Николајевић: Под звонаром вечери (8)


Од тог привида стене ми се померише

у недрима – тишину да одморе

и замакну.

После с пејзажима опустелим све тише

о судбинама понором ћутње разговарам.

Помињемо пупољке и пољупце,

даљине и изворе,

а у ствари опевам бољке

кад зјап у мени дотакну,

њене беле рупце;

док се киван

безнадом за нож обарам

гаром ко јаром

подриван.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Владан Пантелић: Где је сада мој сан ?


На тврдом лотосу

Сплео сам ноге и исправио кичму

Са три затворена ока и уз дубоко дисање

Повезао сам се са Мајком Земљом

Кроз кичму до врха главе

Уз све могуће тешке радове

Надковао сам седам обојених степеника

Потом још три до врха Неба

.

Индиго Ноћ са миријадом свитаца

Сваки свитац је нечији сан

Раздвојио сам своје биће

И у висине упутио једно зрнце себе

Прелазећи преко клисурица и планина

На раскрсници спојило се зрнце са сном

Препознати кренуше смело и без речи

Стрмом узаном и кривудавом стазом

Пратећи светлост – водича

Маринковић Марко: Гавран и врана


У крову од зграде

на старом тавану

живео је гавран

заљубљен у врану

.

Живели су срећно

док је било хране

ал’ се гавран тихо

одвоји од вране

.

Док га брижно чека

кљуцка неку травку

у згради преко пута

гледа једну чавку

.

Вратио се гавран

ал’ врана је љута

јер је целог јутра

била забринута

.

Објашњава гавран

љубоморној врани

да су им без хране

одбројани дани

.

Попустила врана

раширила крила

и свога је гавру

чврсто загрлила

Милорад Куљић: Светлоловац


Међ’ брдима од змајскога стана

а у граду наше Госпе свете.

Арији се рађаху без мана.

Зачело се најумније дете.

.

Место лоптом науком се игр’о.

Опседала њега чуда света.

Снагом воде бродиће навиг’о.

Машту пушт’о да Космосом лута.

.

Снагу мисли рано је спознао.

Вежбали га и отац и мајка.

Мудрост библијску наизуст је знао.

За бројеве био рачунаљка.

.

Маштао је муње да упрегне

сила неба да осија земљу.

Нијагару успео да стегне

да му моћну обрће турбину.

.

Једносмерју смере укрстио.

Пут далеки струји омоћао.

Науку је целу собом окрстио.

До знања Свеума он пут је знао.

.

Читав век је пред науком био.

Још увек је велика енигма.

Тајну Космоса једини схватио.

Игре светлом дарив’о људима.

Радица Матушки: За Вечност, Љубав


Не могу волети од бескраја мање,

о срце моје се уплело грање.

Младица дивних, ветра ћутање,

испод ребра снажно куцање.

.

Трепери небо, дан нови сване,

са јутром дивним и Сунце гране.

Од неба веће, од њега мање…

Волим га, волим… Свет нека стане!

.

У сусрет лету пролеће дрхти,

љубав је ова јача од смрти.

Планета наша у круг се врти,

судбина стазе живота прти.

.

Згасни се звездо ноћ нека буде,

не желим данас друге људе.

Пусти свице нека ми суде,

сањам га, често… Залуд се труде!

.

Kажу: „Љубав је пролазно стање,

речи из душе – само тепање.“

Ал’ поглед његов лицу сунчање,

мисао о њему, руку дрхтање.

Прихватам, с’ поносом вена трептање.

И чежњу вечну, кроз постојање!