Милорад Максимовић: Сунца Син


Чекам стрпљиво.

За трен или два

донеће лепоте звезданог неба,

његов сјај

и искре живота на њој 

твоја коса звездана.

.

Мисли ми расуте

као прах по ветру,

као сени под крошњама,

као капи на твом лицу

јер росило је јутрос 

а ти си тај трен

једро срцем стварала.

.

Заједно идемо…

Све спремно је.

Толико имена њених…

Земља, Тера, Тара.

Артанија, Рт, Арда,

као нека свемирска чарда…

.

Она је тако далеко кажу.

Живот на њој песме ниже

а пламен стварања букти све јаче.

Буди жељу.

Распирује дух,

не чека на мишљења мудрих.

.

Тако је то.

Ко је икада очима видео

искру живота у слави и песми,

зна шта јесте бити.

Шта је живот пре живота,

шта је мудрост а шта лепота.

.

Он је одлучио.

Око ње се окреће свемирски сат.

Она покреће сваки свети рат

који потом брише 

зла што похотно би све. 

Све што је несвето – нестаје.

Као дим на ветру.

.

Ветар Етар.

Дух и Дах.

Пир духа вечног пламена.

Онај који даје знамења 

Иди – и живот буди.

.

„Не мари шта кажу разни људи 

јер они то нису. 

Зато ти Јеси. 

И нека се све свето збуде,

нека се Љубав усели у Људе,

нека се Светло Свето деси!

Нека буде!

Зато што ти Јеси.“

.

Хоћу Оче.

Ти се у мени будиш. 

Осмех од сазвежђа…

Трен ван времена.

Шта је истина…

Она је…

Она је…

Она је…

Ехо одзвања.

Душица Милосављевић: Сутра


Данас је време променило смер,

нема више ноћи ни дана, вечери,

само јутра по којима се купају облаци,

све време,

тешко се живот привикне на сутра,

јер и када спава прате га јутра

и пита се да ли уопште постоји сутра,

а јутро све је!

.

По јутру се дан познаје, а дана нема ,

можда га буде након јутра,

пита се човек мислећи да је сутра ,

изгубило се време, које не постоји!

Он је навикао да броји, све броји ,

и боји се, боји, боји

онога на шта навикао није!

.

Спреман да се крије,

под земљом дубоко јер тама му фали,

и тако ће себи баланс да направи

навикао тако!

.

А јутро му се смеши и нуди му светлост

и пита га зраком шта ће са њим бити

када пресели се тело

у вечне животе где тама не постоји,

да ли ће тада престати да броји

секунде живота на измишљеној скали!

.

Човек се насмеши јер мора да се шали

овај зрачак немиран што га из сна буди!

Али се замисли у дубини сопства

да истину му рече ово ново сутра,

у даљину погледа и мисаоно рече :

“ Благословена будите свака нова јутра!“

.

Фотографија са фб групе „World’s Beautiful Landscapes“

Драгош Калајић: Песма последњег римског легионара на утврди Сингидунума


Зове се „јантар”, кристал наше меморије,
који има боју ока твоје ведрине,
с погледом што стреми из преисторије  
и прожима ме вечним светлом из висине.

Зове се „понос”, наших предака врлина,
што има држање по узору твог стаса,
уздигнутог над милом и силом долина,
сведочећи свима каква је  твоја раса.

Зове се „Sol  invictus” бог наш што нас води
чији сјај исијава олтар твојих груди,
кроз загрљај их пружи да се двојство сроди
и  патње све избаци да  зора заруди.

Зове се „верност” етос с којим се  молим
а ти га оличаваш. Кажем ти о стању
ствари како бих ти рекао да те  волим.

Кристина Гашић: Славите живот


Осетите ли некад

музику свог срца?

Ослушните како се

вечна песма поје кроз вас,

Погледајте дубље,

тамо испод оклопа

наизглед сјајна,

Где се скрива љубав

безкрајна.

.

Шта сањате, чему се

ваша душа радује?

У смирај дана

и затишју буке,

Бриге или захвалност

 које понесете у сан,

Дочекају вас сигурно

 кад сване нови дан.

Колико још треба

да се чека?

 Колико вам још

 времена треба

да почнете живети

 свој дар?

 Изаберите пут љубави,

 истине, срца,

На ком цело ваше биће

од живота пуца.

.

Схватате ли да ви

нисте ваше име

ни ваше мисли?

Знате ли шта ви

заправо јесте?

 Ви сте бесконачни

простор, чиста лепота.

Славите овај дар

непроцењивог живота.

Нада Матовић: По навици


Од брашна правим те, по навици,

и у камену је утиснут твој лик, а у вину укус ћути.

Зато у пјесми заливам те вином, да наздравим ти за срећу;

по навици пјесмом причам и кад ћутим.

У сваком пићу тијело твоје ћути, по навици,

у памук умотавам те да залијечиш све оне ране

што на стомаку ћуте ми – навика.

По навици разне надимке ти дајем

и мирујеш ко пијесак, не будиш се кад те зовем Лолита, Карењина…

Мој ручак си, мој цвијетни купус,

Апотека за лијек сваки, за љубавни трик,

моја башта, она у којој и прегорелу кафу у пепелу пијем.

Моја си Хеба!

Не знам волиш ли сунце или можда мраз,

лаванду, лимун или жути лист.

Можка месо у саксији видиш?

Прољеће земље или ибиса њеног?

Све истражујем ти, али поријекло нећу.

Ти си пјесма што у ћутању ледном види срећу.

Милорад Куљић: Архетип Златног доба


Од како букну светски котао

аналитичари свашта говоре.

„Да би човек на свету опстао

Срби ће за то да се изборе“.

.

Шта овај лупа помислих прво.

Тако смо мали свету минорни.

Смештају нас под једно дрво

а он збори да смо изабрани.

.

Дан васкрса Христовог стигао

што ме сетило патње му претходне.

По жртви се моћним духом дигао

сведочећи да смо природе вечне.

.

Велика жртва светлошћу пламти

која са Богом светло јој једначи.

Српски олтар моћно небом букти.

Жртвени крик још увек снажно јечи.

.

Светост коју крвљу куписмо

моћи нам светачког духа даје.

Грехе нам преци платили авансно

па мироносци у нама таје.

.

Златно доба праоци створили.

У архетипу нам сећање траје.

Биће да стога смо патњом горели

да будемо свету васкршње јаје.

Велика Томић: Велики петак


Пустите ме данас да певам

Дани су Исусових мука

Васкрсење Сина избавља душу

..

Сећаш ли се, Великог петка

хиљаду деветсто деведесет и девете?

Ја, Велика, са Тобом сам део бола поделила

Перјана ми срећа, а бит залеђена

Свака је башта твоја

само не и цвет који човек сади

..

„Црвен цвете, зарасла те трава…“.

.

Збирка: „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

ФФото: Распеће Христово на Велики петак; Википедија

Драган Максимовић: Снови!


Волиш ме и знам да те волим,

Волиш ме а срце ме боли,

Волиш ме како да победим себе

Волиш ме а моја душа гори.

.

Из дана у дан борим се,

Како да помогнем себи,

Како да одлучим и реч ти кажем,

Другом бих лако не могу теби.

.

Суза у оку, руке се зноје,

Кажи ми како најдраже моје,

Или ми кажи ил да кажем теби,

Од овог трена без тебе не би.

.

Снови ме муче лик твој пред очи,

Из сна ме тргну а ниси ту,

Јастук додирнух хладан ко увек,

Само си са мном ,само у сну.

.

О Боже мили помози мени,

Да мир свој нађем крај ње ја,

Да срца не буду раздвојена више,

Нек једно буде уместо два.

Весна Зазић: Не болиш ме више


Кад срце једном јако заболи

и застане у грлу уместо да куца

јасно је да некога више не воли

и да чврста спона у болу пуца.

.

Јако је заболело и застало сада.

Заледило на пола свога откуцаја

Разум ће одмах морати да завлада

јер се слабић од љубави тешко раздваја.

.

Превише сам ти свесно прилика дала,

да ме изневериш,повредиш и заболиш.

У очима твојим видим колико сам пала

и да ме одавно ни мало не волиш.

.

Јеси јачи и можеш да вређаш и претиш

али ме тиме само на разлаз осоколиш.

Не вреди ни да покушаш да се светиш

јер,знаш,више ме ни мало не болиш.

Владан Пантелић: Предвечерје


Предвечерје на реци Истар. Пут испред мене личи на лепе испражњене линије које се затамњују, јер је време узмакло за данас. Разустио сам да прекинем разгранавање и да наставим раст ка небу.

Многи светови у које улазимо или које додирујемо изгледају потпуно реално: светови таме, криминала, алкохолизма, лоповлука, разних разбојништава, политике, сна, и други. Да ли су заиста реални или су подилузије велике илузује општег постојања? Мозгалице неће дати одговор.

Најмоћније јасновиђење потиче из Знања.

.

Пењао сам се обронцима Авале и загрлио сва света стабла Велике Расе: храст, брест, кедар,брезу и јасен.

.

Истрајно сањарење о миру је управљање. Човек који управља иде за својим сном и испуњава га. Управљање својом кармом је могуће и изводљиво. Потребно је стално мењати правац.

.

Човек са много дубоких бора на челу је препун брига. Брига је неделотворно осећање, нико га није тражио, никоме не помаже, али мучи брижника. Јасно је да бриге непрекидно ствара его.

.

Знање неисторичара, бар код нас, много је веће и много логичније од знања историчара. Историчари нешто замуцкују од Немањића, а неисторичари повезују дуг период постојања нашег Рода, од доласка вајтманама са сазвежђа Лира, пре више од 600 000 година, на континент Дарију, и сеоба широм Мидгард земље. Али, измигољиће се сербо-аријевски дух, измигољиће се просторно-временско писмо Расена, писмо које је рашчињено и које је стварало богове. Измигољиће се и већ се измигољава…

.

Јастреб на моме путу, миран, не размишља да одлети. Ухватио је својим астралним чулима моје чисте помисли.

.

Испред мене огромна стрмина. У глави ми је кликнуло сећање – како суфи учитељ подучава ученика да хода по површини воде: “Себе остави иза, а онда ходај по води.“ Примених, и гле чуда! – нађох се на врху стрмине.Са врха стрмине уђох у шуму. Јасно су ми прорадили у-вид, у-слух, у-мирис, у-укус и у-додир. И почех да упарујем биљке и птице: бор и орао, јела и соко, храст и гавран, буква и сова, јасика и грлица, јасен и голуб, јавор и кобац, брест и тетреб, јаблан и ждрал, чемпрес и галеб, липа и гугутка, глог и шишмиш, тиса и пауница,гинко и папагај.

.

Застао сам и нисам даље, за сада, наставио Пут. Енергија тог стања и тренутка се зове – О-ПУСТ-И-О СЕ ВИТЕЗ!