Стари Словен: ПЕРУНОВИ ДАНИ


Сећаш ли се драга
оних тмурних дана,
када смо тек почели да се упознајемо?
Киша је тада данима непрестано падала,
а ти си ме увек у оним вратима чекала.

 

 

Сећаш ли се драга
оних тмурних дана,
када су удари грома и светлости муње,
понекад и непогоде, биле тада честе појаве!
А можда је све то само због летњег доба године?

 

 

Сећаш ли се драга
оних тмурних дана,
када смо се први пут пољубили?
Било је то испод једне старе равничарске куће,
где украсни цветови Перуна
красе место изнад прозора таванице.
А можда је све то без неког посебног разлога?

 

Сећаш ли се драга
сад, када су прошли тмурни дани,
како наша љубав, сваког часа све више расте и јача?
Баш као листови цвета Перунике, које смо заједничким снагама
у нашој башти посадили.
Или је можда све ово случајно,
или и на овај начин, наши Богови,
спајају две, некада давно, растављене душе?
Ми то не можемо знати…

Обичаји и веровања: ПЕТАК


Петак, као и среда, „несрећан“ je дан; у петак су избегавали да почну било какве важне послове, верујући да je „петак – слаб почетак“ (хрв., исто и пољ., словач. и др.), посебно се то тицало прстеновања и венчања (хрв. о. Брач).

Ако у петак почне киша, она ће падати целог дана, три дана, пет дана или ће падати до следећег петка (срп. Сврљиг).

Ако Божић падне у петак, тада ће у наступајућој години умрети много жена, посебно породиља (срп.), или ће уопште то бити несрећна година за људе и стоку (крагујевачка Јасеница); ко се у петак смеје (пева), тај ће у неделу плакати (општеслов.).

 По сев. руским веровањима, ако у сну у петак ноћу неког изгубиш, онда се „у тој години нећеш удати“ (вологод.).

 У исто време, у неким словенским крајевима, петак као дан у недељи сматрао се и срећним даном. Тако су се у Полесју трудили да посеју жито у петак, да тог дана први пут истерају краве на пашу, да насаде квочку на jaja, да почну изградњу куће и сл.

 Таква схватања се срећу и у срп. Мајевици и на Косову, за разлику од других крајева Србије. Често се петак сматрао повољним даном за магијску заштиту од вештица, урока и других недаћа.

Персонификовани лик Петке познат je свим Словенима; народна св. Петка (често и св. Недеља) изједначава се са хришћанском св. Параскевом Петком и с Богородицом; с друге стране, у лику Петке нашао je одраз претхришћански култ богиње Мокош; код Ист. Словена Петка се доводи у везу и с персонификованом Срећом.

 По јужнословенским веровањима, св. Петка je мајка или сестра св. Недеље: „Света Петка – Недељина je мајка“ (срп.), „Света Петка се сматра сестром св. Недеље“ (Ђевђелија). Македонци су веровали да je св. Петка осветољубива, зато су се чували да раде у петак; ако би ипак радили, онда су се уздали да ћe их заштитити св. Недеља, која „проштева“.

Код Словена, као и код других народа Европе, широко je распрострањен средњовековни апокриф о 12 петака, које треба поштовати строгим постом; нарушавање тог захтева сматра се тешким грехом и кажњава се најсуровијом казном: кривца стиже изненадна смрт, он се утопи у мору, изгори у ватри, погине од грома и сл. Овај сиже нашао je одраз у песмама-легендама, усменом приповедању и веровањима.

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

Драган Симовић: Вилењакова песма благодарница


 

 

Знања која су ми,

 у овом животном току,

од светлих бића из Вишњих светова дана –

осећам то срцем а духом знам! –  

вреднија су,

гле!

и битнија

 од свега што сам примао

 кроза све минуле

животне токове.

Мирослав Симовић: ДАР


 

 

 

Тамо где сунце грли облаке,

Где се састају небо и земља,

Где тиха ноћ обитава,

Тамо је смирај нашла душа наша.

 

 

 

 

Међу великим горским  шумама,

кањонима великих висина,

јатацима природе, тамо је и кућа наша,

тамо је срећа нашла свој пут.

 

 

 

 

Реке које живот значе,

природа која има свој ток,

зелене ливаде, родна поља,

срећан је свако који прати тај пут.

 

 

 

 

Ипак ћеш схватити да не треба 

за друге ствари марити,

најсавршенији круг и цивилизацију –

то нам је природа подарила.

 

Драган Симовић: НАША ЈЕ ЉУБАВ ЈАЧА И МОЋНИЈА ОД СВИХ НАШИХ СМРТИ


ЛИРИКА ВЕЧНЕ ЉУБАВИ

 

На почетку свега, рођена је наша љубав и узрастала с нама кроз све светове и векове, кроз сва времена и пространства, кроз све животне токове наше.

Ми смо љубавници који путују из века у век, из земље у земљу, из народа у народ, да би се увек изнова рађали и умирали те поново рађали, без застоја и престанка, вечно обнављавајући и потврђујући своју љубав.

Нико не зна када је и где зачета наша љубав, нити ико може знати и сагледати свршетак наше љубави, јер – нити је почетка било нити ће свршетка бити!

Ми смо овде и сада управо ту где јесмо, на једном светом месту и у једном светом времену, и једино што знамо, у овом тренутку свих минулих и будућих тренутака:

ДА ЈЕ НАША ЉУБАВ

ЈАЧА И МОЋНИЈА

ОД СВИХ

НАШИХ СМРТИ!

Драган Симовић: УСУДБА


Богаташ ће бити сиромах;

сиромах ће бити богаташ.

О, богаташу!

не шкртари и не оклевај,

већ се што пре ослободи

себичлука и тврдичлука својега.

Дели богаство своје

са онима који покуцају на врата твојега дома,

јер ћеш тако стећи плату своју

за један наредни животни ток,

када ти –

који си богаташ сада, а сутра сиромашак –

будеш стајао и просио

пред вратима дома

једног будућег богаташа!

(Усудба је ведсрбска реч за карму.)

Драган Симовић: Пјан од љубави, корачам у сутон сеновитом стазом што води покрај твојега дома…


 

 

 

 

Пјан од љубави, корачам у сутон сеновитом стазом што води покрај твојега дома.

У сенци крошања липа и кестенова, скривам се од радозналих погледа људи, како не би видели пијанство у мојим очима.

Вече је благо, тихо, румено и пролетње.

Топао вечерњи дашак, преко широка поља црвена мака, доноси до мене мирис босиљка и менте из твојега врта на крају села.

Љубав моја према теби, што попут жива огња дан и ноћ тиња у моме срцу, чини да будем пјан и луд од љубави, те да заборављам на све дужности и послове своје.

Застајем, на трен, пред твојим домом, док срце сумануто туче под грлом а крв жубори у ушима, зурећи изгубљено преко плота и шипражја око твојега дома.

Пјан од љубави и милине, гле! свуда осећам, слутим и препознајем тајанствено и скривено присуство твоје.

И ако умрем од љубави, ти никада нећеш сазнати, да сам, у један пролетњи сутон, умро од љубави за тобом, драгано и богињо моја!

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Ову сам песму, у пролеће 1974. године, записао на обичном жутом листу хартије, и преко једног поверљивог дечака из сокака, послао је својој суђеници, својој драгани и богињи, а мојој садањој супрузи и животној сапутници.

Она је ту песму прочитала и, негде сакрила од родитеља, будући да јој родитељи нису допуштали, да се виђа и састаје са мном.

У то доба, ОНА још није имала ни двадесет лета!

Годинама сам био убеђен да је ТА песма заувек некамо нестала.

И гле чуда!

Данас сам у шупи без врата и прозора, где има које-кавих старих и беспотребних ствари (не знам да ли случајно!), међу прњама и старим ђачким књигама и свескама, наишао на тај лист хартије, посве искразн и потавнео од влаге, тако да сам, срицајући попут ђака првака – слово по слово, реч по реч – успео да рашчитам ОВУ песму до краја.

(У Великом Гају, 20. жетвара/јула, 7526. године)