У праскозорје, пре изласка Сунца, на Јарилов дан (Георгијевдан, Ђурђевдан), излазила би младост у Свете гајеве, на потоке и врела, на рудине и пропланке, у храстове и брезове дубове.

Девојке су биле обучене у беле хаљине а младићи у беле кошуље – а бело је знамен невиности и чедности у Ведских Срба – да беру брезове и ивине гранчице и различно пољско цвеће, те да плету венце које ће, потом, сплитати у бујне плаве власи.

Пошто би Сунце за три копља одскочило од обзорја, тада су се сви скупа, како девојке тако и младићи, купали на врелима, језерима или потоцима, певајући обредне песме у славу бога Јарила као и свих иних древних ведсрбских богова.

Јарилов дан слављен је и као почетак лета, јер је древни ведсрбски колодар (по којему смо ми сада у 7523-ој години) знао за два годишња доба – лето и зиму – што је сасвим исправно, јер пролеће и јесен, као засебна годишња доба, суштински и не постоје.

Од Јариловдана до Митровдана (а Митровдан је у вези са Мораном, богињом зиме и смрти) јесте лето, а од Митровдана до Јариловдана – зима.

Уосталом, у памћењу и свести нашег народа, лето и зима, као једина два годишња доба (без пролећа и јесени), сачувана су све до дана дањег.

У србским епским песмама највише је сачувана ведска вера наших предака, као и древна знања о нашем колодару.

Народни песник нас подсећа, да је Ђурђев-данак (Јарилов-данак!) хајдучки састанак, а Митров-данак (Моранин-данак!) хајдучки растанак.

Месец у којему се прославља Јариловдан зове се цветањ, цветни, цветник, јер, уистини, и јесте месец најлепшег пољског цвећа.

(На левој обали Дунава, 2. цветња 7523. године)

приредила Верица Стојиљковић

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисо багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

Фото- Балерина- Fekete Kormos Kinga-SerbianaArt

Приредила Верица Стојиљковић

Љубав немуште чини песницима,
кукавице храбрима,
споре, неспретне и лење
чини брзима, вештима и вреднима;
отвара машту, даје надахнуће,
чини свакога мудрим и креативним.
Уштогљене и круте
чини отвореним и спонтаним и довитљивим,
шкрте чини дарежљивим,
бахате и нескромне кротким и скромним,
депресивне и тужне чини ведрим и веселим.
.
Благородни Оживитељ и Обновитељ свега,
Љубав преображава
сваку грубост у племениту благост и префињеност,
простоту у отменост и љупкост,
сваку подлост и подмуклост у искреност и часност,
свако неразумевање и лудост у Знање и Мудрост,
сваку искривљеност и болест у сјајну Хармонију и Здравље.
Љубав је најбољи, универзални лек,
Исцелитељ, Еликсир младости,
јесте Радост и Надахнуће, Вечни Живот.
.
Њој никада није касно или рано,
све чини вечним, лепим, идеалним и божанским.
Да би је имали не треба нам ништа,
ни образовање, ни углед, ни положај,
ни заслуга, ни похвала, ни награда, ни казна.
Не треба нам ни новац, ни хлеб, ни вода,
ни ваздух да бисмо волели!
Ништа од овога света!
Ни светлост, ни срећа, ни познавање –
све има у Себи и све нам је већ Дала
Дајући без почетка и краја.
.
Безусловна Услишитељка, Дајућа Датост,
овде је и сада,
и не треба нам ни Нада ни Вера,
ни простор ни време.
Тражи од нас само да Будемо,
да Будемо оно што Јесмо – Она, Љубав,
да смо Једно – Бог;
Да свом Правом Ја, а не егу,
дамо сву Част и Славу,
сву Истину и Добро,
сав свој живот.
Тада, када смо Љубав,
Имамо Све,
Јесмо Вечни Живот Обиља и Радости.

Фото: Љубав божија; Википедија

Милони светлосних зрака од Творца
Сваки зрак је Мудрост од Мудрости
Сада созерцавам зрак Пут благослова
И повезујем са Свешћу Духом Душом
.
Пут благослова је кичма – вертикала
Којом тече чисто дејство врховне правде
Пут благослова је мирни пулс – гласник
Што увек истинито говори о стању Духа
.
Тајим стваралачку незаинтересованост
Посматрам вредне и разнолике духове
Свака травка и свако дрво има свог чувара
И свако место планина река језеро водеан
.
Врати се снени човече својој суштини!
Љуби људе птице цвеће делфине соколе
Љуби пустињу прашуму камен и вихор
Љуби духове виле волхове свеце богове

Љуби Природу себе Творца и благосиљај!
Не буди странственик на овој планети!!!

Фото: Свици; Википедија

161
Све што мислиш
Да јеси, гле,
То је привид
И опсена!

162
Из праисконог незнања, гле,
Самога си себе
Заувек утамничио!

163
Праисконо праскозорје –
У трену овом свиће!

164
Не ратуј против себе,
Јер си цео створен
Са сврхом и смислом!

165
Себе си самога
Стварао из себе.

166
Ја који јесам,
Одувек сам био,
И вечно ћу бити!

167
Рођен сам, а не створен,
Из Посвећене Утробе
Велике Мајке у Светлости!

168
Ти што си дошао
Из Пупка Стварања,
Гле, мој Предак јеси!

169
Ти, Који Си Творац
Свих бића и светова,
Ноћас ме, у просјака
Прерушен,
Походиш у колиби
Мојој,
Кушајући душу
Суштаства ми Твојега, –
Таква је, о Свемоћни!
Тајинствена игра Твоја.

170
Да ли су Твоји снови – моји,
Или су моји снови – Твоји, –
То одавно није
Ни Теби ни мени
Важно!

171
Све је већ речено,
А као да ништа
Није доречено!

172
Њишем се на зрелом житу
Што се под ветром
Источним повија

У сутон вечерњи
Румен и жут

173
И пре доласка на свет –
Ми бејасмо били!

174
Из Суштаства је, гле,
Све постало!

175
Бејаше било,
Давно,
У једном дивотном сну.

Пре сете, гле,
И туге од века!

176
Из љубави наше, гле,
Рађа се, у трену овом,
Будуће једно
Звездано јато!

177
Ми знамо ко смо,
Али ви никада,
Ништа,
О нама сазнати
Нећете!

178
Док мирујем, гле,
Крећу се светови –
Давно постали
И будући!

179
Не чинећи ништа, гле,
Путујем
Низа звездана јата!

180
То глас –
Из дубине Бића –
Узраста, гле,
Над водама!

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Тежина мрака притиска ми недра.
У крику сове дишу лажи страха
и краду смислу све песничке слике.
.
Слушам тишину у мени што стрепи,
док ми с пера не капље мастило,
а у даљини, досадно, лаје нечији пас.
.
Несаницу боли белина папира
и поглед на ноћ што не оставља траг,
тек вероломан зов — туп, празан и стран.

Фото: Сова; Википедија

Симболи љубави,

Весне поклони,

Цветови су јоргована

Љубичасто вагрени!  В.С

Према грчкој легенди, Пан, бог шума и поља, срео је лепу нимфу Сирингу. Очаран њеном лепотом , појурио је за њом.

Уплашена осећањима Пана, Сиринга је побегла од њега, тако што се претворила у мирисни жбун – цвет – јоргован.

По другој легенди, Пролеће је сакупило мало сунчевих зрака, и помешало их са мало дугиних боја, и почело да их просипа по земљи. Када је стигло до северних земаља, остала му је још само бела боја – ту је боју расуло по цветовима грмља и на местима где је бела боја пала, израсли су бели јорговани.

А друга  легендаопет,  каже, да је Богородица благосиљала дрво, под којим је заспала, а које није никада цветало. Од тада, негде око Васкрса, оно цвета.

Ако нађете цветић са пет латица бићете срећни. Зачудо, ово дивно, мирисно дрво у Енглеској се сматрало доносиоцем несреће, док је у Русији неизоставан слемент имања.

У Француској га зову Лилас, у Ирану и Турској Лисичји реп,

Код нас долина Ибра више од седам стотина година мирише и подсећа на краљицу Јелену Анжујску, мајку Драгутина и Милутина.

,

www.artnit.net › Flora doma; Стил; Florets ru…

фотографија –Телеграф

приредила Верица Стојиљковић

У памет се дозовите Срби

На Космету где нам свићу дани

Ведро небо изнад Божјег храма,

Сабор држе на пустој пољани,

Преци наши вјећају о нама.

Газиместан стражари, не спава,

Уз Немању Сава десно стоји,

Са Душаном Лазар васкрсава

Крај њих Милош никог се не боји

Деспот Стефан стигао међ њима,

Карађорђе, с Марићке јаруге

Синђелић се заклиње пред свима

Сви за једног, један за све друге

На Сабору преко океана

Тесла вечни родној груди броди,

Ту је Његош са ловћенских страна

Арсеније још сеобе води.

А Краљ Петар преко Албаније,

Са Мишићем на тај Сабор стиже,

Славни преци, понос историје

Збор зборују и о нама бриже

И остали бројни великаши

Дучић, Андрић и Патријарх Павле,

Див јунаци, бесмртници наши

Свих векова Светосавске лавре

Док збор сунце са небеса грије

Траже начин Србе да обоже,

Моли Свеце Свети Василије,

Спасавајте што се спасти може

Бог Свевишњи поручује с Неба

Не чешите тамо ђе не сврби,

Пропаст тешка прети вам и вреба,

У памет се дозовите Срби.

На Сретењу вишњем свако мио

Кад је Исус приступио Богу,

Сретните се, јад вас не убио,

И крените у свесрпску слогу.

Нико од вас наћи места неће,

У камену скривени и дрвљу,

Нема српству напретка ни среће

Не крчмите што платисмо крвљу.

Нек у главе свим Србима уђе,

Вековна се не продаје жетва,

Ко да српско као да је туђе,

Стићи ће га Лазарева клетва.

Продајете свога рода главе,

Зар вам срце не дрхти и зебе

Издаје се ко победе славе,

Кад све дате, продали сте себе.

Без Призрена неме су нам речи,

У Пећи смо остали без вида,

Душа нам се Дечанима лечи,

Грачаница српске ране вида.

.

Фотографија- Манастири.рс

Приредила Верица Стојиљковић-

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Пун месец овог јула виси над Тијанијом
Прорадило неко ломно ломило у мени
И заштокрилне мисли пред непознатим
Гледам у бели облак који плови небом
Видим како поприма многолике облике
И раствара се али не брине и срећан је
Не брине срећан је – он је оно што јесте!

Благо оном човеку који нема непријатеља
Они су заувек отишли из његове подсвести
Јер им тај човек није признао моћ над њиме
И није дозволио да испољавају своју силу
Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане
Пун месец убледео спушта се ка хоризонту
Праискони мир потпуно испуњава моје биће

Јул пун месец – недеља није отишла од мене
Сећам се прошлих лета и стене за тиховање
Колико дубоких тајни носе мора и водеани!
И у плими и осеци и бонаци почива Једно!
А толико брзих потока и река носе у себи!
Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?
Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!

Фото: Каћун; Википедија