…
И речи завршавају пут
под врелим језиком игуане…
.
Птице и месец испаравају на хоризонту
до не-распознавања…
.
Срце је стена одроњена
низ бели камењар додира…
.
Бол те раздваја од јуче
и сутра: Ти јеси
та јара што земљу претвара у со,
та рана која ниче на телу бола…
.
Твоје стопало зна
да направи још један корак
узалуд:
Из ове се белине нема куд.
Претворен у суви пламен:
на теби је да поднесеш
сећање на росу јутра
и пут до вечери без утрнућа…
.
Рукама које се топе
закопаваш тело без речи:
тек краткотрајан си ожиљак
на лицу земље…
.
Без опроста,
без милости белог неба
предајеш се извесности тренутка:
ово је доба
несанице сунца.

Фото: Сунце, залазак; Википедија

Обузе ме вучја глад
За говором твојим меким
За музиком срца твог
За миром душе твоје…

Нема те…
Утрнуше ми сва чула
Од глади превелике
Пред зору почех
Да се савијам
Да завијам
Па прогутах … месец!

Кажеш –
Очи ми видео ниси
Ни гласа чуо мога
Најдивније смо говорили
У загрљају
Једно крај другога

Фото: Слика; Википедија

Када се Сунце
и море споје,
роде се
невјероватне боје.

Баш онакве какве су
очи твоје,
кад загрлим и пољубим
најдраже моје.

Знам да ме у мислима
чуваш и када нисам ту,
и знам да ми по Сунцу
шаљеш љубав сву.

Кроз плави хоризонт
ти машем океаном љубави.
Волим те највише на свијету
то никад не заборави.

Фото: Плажа Плави хоризонт; Википедија

Лирски записи

Стваралац посвећен Стварању излази из Времена и улази у Вечност.

Будући да се Стварање не догађа у Времену, већ у Вечности, Стваралац није у власти Времена.

Његово видљиво тело пребива у Времену, али његово Биће и Суштаство обитава у Вечности.

Сва велика уметничка дела надилазе Време.
Нису у власти Времена, нису подложна Времену.

Све оно што се из Вечности низведе у Време, после неког Времена враћа се у Вечност.

И ми смо се из Вечности низвели у Време, те кад ваљано обавимо свој Задатак, крећемо натраг – пут Вечног Присуства.

Тако ми постајемо, бивамо и заувек остајемо – властито Дело.
Стварајући властито Дело – ми стварамо Себе.

Отуда Стваралаштво и јесте више од Љубави и више од Доброте.
Јер ни Љубави ни Доброте нема без Стваралаштва.

Над свим бићима и световима влада Начело Стварања, којега неки зову Начелом Промена, будући да Стварање и јесте Вечно Присутна Промена.

Фото: Лепота Сунца; Википедија

(Ова песма је написана кад је Симовић напустио ову реалност)

Лака ти земља
Витеже пера,
Реч је енергија
Из срца етера.

Нека ти немирни дух
Плавом Земљом ходи,
Неке те нека твоја
Плава звезда до
Самог Бога води.

Симовићу тићу,
Звезданићу, Змајевићу,
У светлости обитавај
И свој Дух спасавај,

Нека твоја Душа
Забљесне сјајем и нас,
Недостојне Србе
И поведе нас у спас.

Од кад тебе нема,
Тама и даље влада,
Наше душе и земља
И даље пропада.

Па ипак кад видимо
Да твој сјај са небеса бљесне,
Лакше нам је поднети
Све муке, болесне и бесне.

Фото: Песник Драган Симовић; Википедија

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној
.
Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци
.
Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне
.
Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи
.
Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак
.
У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Фото: Слика; Википедија

Стварни смо, а нисмо у ствари

Обитавамо тамо где време престаје

Сунца светопламен ауре нам прави

а тело под енергијом нестаје…

.

“Ко смо ми?”

питају се сви !

.

Погледајте очима душе и разумом плама

безвремено у простор без краја

Ходите путем ван постојања,

мирно и храбро у светлост неба

у своја сунца …

у своје искре…

у своја срца…

–

О, како лепо сијате !

.

Пренесите ту лепоту где год душа гледа

она тајне чува неисказане свету

осветлите сваки кутак несвесног што сања

разумом се уздигнуте изван постојања

И видећете ко смо!

.

Тамо где златопламени зрачак пламти

ми се купамо у светлој ватри

живота

које Љубав сија !

Слика Муха

Приредила Верица Стојиљковић

За кога цвеће процвета све?

Зар не за око оног ко посматра то?

.

За кога носи мирис и Божанске боје?

За срце твоје и моје.

.

Извод из песмњ Мирис божанског –  збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

Слика- Олег Шупљак   

Приредила Верица Стојиљковић

И сиђоше синови орлова
Из стена румених у долину
И са кћерима језера лучезарног
Изродише ждрале тајносане

Ратници светлости и виле краснопојке
За ноћи пунога месеца гле!
Обитавају на стенама језерским
Уз песму и свирку ждрала оносвета

Фото: Црвени ждрал; Википедија

Грлим лист пали,
и влат касне траве.
Љубим цврчке заспале,
и ужурбане мраве.
Милујем дуње узреле,
тикве убране, у рукама беле гроздове.
Љубим птице шарене,
под стреху застале,
лаванде у забораву исцветале,
и белутке на путу остале.
Слушам кораке, у оносвету чујне!
То ти си кренуо
мене тамо потражио!

Фото: Слика; Википедија