Драган Симовић: ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА – ПЕСНИЧКО СЛОВО О ГОЈКУ ЂУРИЋУ


Има доста дивних, сасвим обичних, пробуђених и освешћених људи свуда око нас, али их ми не примећујемо, не видимо и не чујемо, јер је страховита бука и галама рептилских медија диљем и широм овога света.

Од простака и лудака, од злих и наопаких, од курви и погани, од олоша и шљама, од моћне и заглушујуће машинерије паразитских и рептилских медија, пробуђени и освешћени се у овоме времену нити виде нити чују, па нам се, на тренутке, чини – само чини! – да их уопште и нема.

Ово време ће остати запамћено као време када су владали рогати и репати, погани и зли, ружни и прљави.

Један од тих пробуђених и освешћених, а невидљивих и нечујних, био је, свакако, и Гојко Ђурић.

Живео је – овде, у Великом Гају – свој тих, скроман и смеран живот, живео и уживао, ненаметљиво и неприметно, али, зацело, живот са сврхом и смислом.

У ноћи између петка и суботе, у педесет и петој години, отишао је, заувек, са овога света.

Памтићу га по доброти и смерности, по скромности и ненаметљивости, по чистоти душе и срца, по боемским и господским манирима.

Стасит, висок и витак, продуховљеног лица и дубоких а топлих очију, вазда благ и осмехнут, често би Гојко Ђурић – овај расни потомак досељеника Ужичана, који су старином Херцеговци – бивао виђан пред сеоским дућаном како – на, уистини, господски и боемски начин – лагано и смирено, испија своје омиљено пиво и, како све одреда, од најмање деце до најстаријих житеља села, благородно и с љубављу, поздравља или отпоздравља.

Када би, с вечери у сумрак, пролазио нашим сокаком –  пешачећи или возећи бицикл – личио ми је – чак и издалека – на расног горштака, из ужичких и херцеговачких гора, који држи до образа и части, до дике и поноса, и, који нема времена за празнословља и оговарања, за наклапања и препричавања, за приче прича ради празних и успаваних људи.

И још ћу Гојка Ђурића памтити по шкртости језика и урођеној, посве природној, аскези, која је с њим, канда, још од ране младости срасла.

Не само што се клонио сваког празнословља, већ му и свака изговорена реч бејаше одмерена и блага, сувисла и освешћена.

Гојко Ђурић је достојно и себе и својих горштачких предака напустио овај свет.

Данас ће или сутра његово видљиво тело бити сахрањено у земљу, но, његова танана, етарична и флуидна душа већ плови, броди и лети, кроз сазвежђа и звездана јата, пут Небеске Србије, ка Златном Свароговом Ирију.

Нека ти је спокојно и блажено онострано путовање, драги Гојко Ђурићу!

(У Великом Гају, 15. јула 2018. – по србском календару лета 7527.)

Advertisements

Драган Симовић: О, ви, далеки светови, с ону страну пурпурног обзорја!


Из дана у дан, све јасније видим и осећам, како једна по једна ствар у овоме свету губи сваки смисао.

Пожелим у тренуцима тиховања и дубоког надахнућа нешто да запишем, али ми се не да!

Неће ме ни песма, ни прича, ни било какав запис.

И тада, посве смирен и блажен, кажем себи: све песме су већ испеване, све приче већ испричане, сви записи већ записани, све љубави већ догођење… и, ту више нема места за мене!

У вечерњем сутону, док седим у пољу сунцокрета подно румених облака, загледан у магловите и снене даљине с ону страну пурпурног обзорја, осетих како ме подилази и прожима нека праискона сета, што, с ветром из поља, изненада долепрша до мене.

Праћен титравом светлошћу вечерњих звезда и гласним дозивањем сова из вилинских гајева, гле! ногу пред ногу, враћам се дому своме…

Соко са Велебита: Надам се скорој победи љубави, добра и истине


Слава и хвала Господу који нам кроз тебе шаље ове величанствене беседе и усмерења за наше делање
у будућем а садашњем трену.

Поодавно сам појмио у бићу својему да сам веома усамљен и сам у сваком погледу. Осећам одавно да све што ми је битно, важно и потребно морам првенствено да потражим у себи или да створим сам. Ослонца у овоме мрачноме свету скоро да не видим ни у коме али ми и не треба. Једина највећа и најдража помоћ а коју и често тражим, јесте помоћ из Виших Светова, – од Творца и мојих предака које осећам и знам да Су ту поред мене и уз мене и да ме никада неће издати у шта сам се много пута уверио.
У овој кали-јузи заиста је све гњило труло умируће и распадајуће, немаш шта, нити да чујеш нити да видиш, нити да научиш. Највише ми годи мир, тишина и ослушкивање Свемира. Тишина у природи је мој најдражи и једини лек.
Наш драги песник је у више наврата зборио о вуку самотњаку. Па каже: Вук самотњак је најјачи најхрабрији, најмудрији, најодважнији и непобедив је. А када се неком грешком придружи неком крду или чопору губи све своје претходне врлине и особине и нестаје.
Надам се скорој победи љубави, добра и истине, над мржњом, злом и лажима.

 

Драган Симовић: Како пишем


Радмили Бојић, србској песничкој вили!

Пишем у заносу и надахнућу, пишем у неком чудном стању које није од овога света, пишем срцем и душом…

Одувек сам тако писао!

Мој ум је вазда са закашњењем стизао да испрати оно што напишем, будући да моје стваралачко, моје песничко-вилењачко унутарње биће иде испред ума и свести, иде испред времена и простора.

Не само да поезију и лирику пишем у том стању, већ и обична, свагдања писма.

Словне, језичке и правописне грешке исправљам по вертикали, „у ходу“, без размишљања.

Моје знање о језику и правопису није уопште знање какво је то у стручних и научних језикословаца, филолога, лингвиста и граматичара, већ је у питању дубоко осећање.

Просто речено: ја немам знање о језику и правопису, но урођено најдубље осећање за језик и правопис; то је неко из ранијих животних токова пренето знање и искуство ведсрбског језика које је постало саставни део мојега унутарњег бића и суштаства.

О језику и правопису не размишљам, зато што знам и осећам!

Ово је мој песничко-вилењачки одговор на питање које ми многи, и свакодневно, постављају: како пишем?

Ето, сад знате како пишем!

Драган Симовић: О, ви, Богови и Богиње!


О, ви, Богови и Богиње!

о, ви, Светла Суштаства!

 о, ви, Чувари и Водичи!

О, ви,

што бдијете нада мном

и стражарите,

без санка и починка,

никада ме

 самог

не остављајте,

како у овостраним

 тако и у оностраним

световима!

Драган Симовић: ПОЧЕТАК СВИХ ПОЧЕТАКА


dragan simovic

 

 

Немате нацију, немате државу –

зато ви сами будите и нација и држава за себе!

Ово је време владавине корисних идиота, време дебила, медиокритета и простака.

Све нације су разбијене, све државе су разорене, и човечанство је поробљено на свим пољима и ступњевима.

Остаје вам само бескрајно пространство унутарњих светова.

Колико будете образовани, колико будете посвећени, колико будете освешћени, толико ћете и бити слободни!

Удружујте се са старим пријатељима, и пронализите нове пријатеље, стварајте и градите духовне заједнице, духовна језгра, тајна братства и сестринства.

Колико будете освешћени и самобитни, колико будете повезани и уједињени, толико ћете и бити слободни!

Сви су вас издали, сви су вас продали –

 од дна до врха и од врха до дна –

на свим пољима и ступњевима бивања и бивствовања.

Немате нацију, немате државу, немате народ, немате род, немате цркву, немате војску –

заиста, немате никога у спољноме свету ко би вам припомогао, ко би вас бранио, ко би вас заштитио!

Све образине су пале, све копрене су разгрнуте, све лажи су огољене, све установе су разорене, све вредности уништене, све земље опљачкане.

Постојите само ви, самосвесни и самобитни, у заједници, у братству са вашим пријатељима истородницима и истомишљеницима.

Ви сте последњи ратници светлости, последњи ВедСрби, последњи Санскрићани, последњи Аријевци.

Схватите то и прихватите, прихватите и освестите –

 и, бићете много јачи, много неустрашивији, много самосвојнији, много самобитнији!

Усамљени, ви сте много јачи, него што сте то били у болесној, лажној и трулој заједници; у заједници без Духа и Свести.

Усамљен човек јесте најјачи човек, каже једна ведсрбска мудрост.

Ово је време усамљених личности!

Кажем личности, зато што су у овоме времену само личности усамљене.

Усамљени су најбољи, највреднији, најхрабрији, најсамобитнији.

Персоне и особе нису усамљене.

Ено их у чопорима и крдима; ено их у марвеним торовима, ено их у јавним кућама, ено их у црквама и сектама, ено их мед војскама и слугама Великог брата – Великог дебила, Великог рептила!

Ено их без душе и срца, без ума и разума, без љубави и снова како живе (а боље да не живе!) задат и надзиран, не свој, већ нечији и ничији, бесловестан живот.

Вама се обраћам, ВедСрби –

Санкрићани, Стриборјани, Аријевци,

јер смо један Род, једно Братство,

 један Свет!

За нас је ово (ма како вам у први мах страшно деловало) један нови Почетак; за њих је ово (за сенке и утваре, за бездушне и безумне,за тамоњих од њих!) Свршетак Свих Свршетака.

Радујмо се новоме Почетку, Почетку Свих Почетака!

Сада макар знамо колико нас има – а довољно нас има.

Уз нас су Богови и Велики Преци!

Препознати непријатеље, раскринкати издајнике – Драгош Калајић


Glavni-stozer-2002

Ми данас живимо под ударима једне противнародне и противевропске, издајничке политике у служби вековних непријатеља Европе који циљају да нас лише не само моћи стварања богатства већ и наше земље, наше државе, наше будућности. Тај непријатељ нимало не крије своје намере и стратешке циљеве. Примерице, већ 1992. године, државни секретар САД Џејмс Бејкер изјавио је на страницама NewYork Times (од 18. априла) да Југославију треба свести у размере Србије пре балканских ратова, додајући да ће се против ње предузети мере по моделу „ратне коалиције у Заливском рату”. Претходне 1991, 24. маја, исти гласноговорник снага мондијализма изјавио је у Лисабону како у Источној Европи треба поспешити стварање нових, „независних држава” и: „Оно што желимо да достигнемо су независне државе, не само Русије већ и у Русији, не само Москве и Санкт Петерсбурга, него и Урала, Сибира, Далеког Истока.”
Није потребно располагати великом памећу па прозрети зашто је непријатељима потребно да хришћанске државе буду уситњене у низ све ситнијих, слабијих и податнијих државица. Тако би непријатељ лакше освојио циљани предмет своје незајажљиве и пљачкашке похлепе те подљудске, противевропске и противхришћанске мржње. И о таквим, пљачкашким намерама државни секретар САД нас је скоро отворено обавестио у званичном погледу на Источну Европу, од 16. децембра 1991. године: „Улога САД је да тим земљама донесу демократију о којој оне мало знају и да предводи искоришћавање богатих људских и материјалних ресурса тих огромних земаља за ствар слободе уместо тоталитаризма, ради неизмерног ојачања безбедности, просперитета и слободе САД и света.” Излишно је истицати да у наведеној изјави намера, последња свеза и реч служе само као реторички додатак, без икаквог стварног садржаја, јер се та сила устремљује управо на цео свет да би га освојила и опустошила.
Једна ствар је извесна: дубоко се и кобно вара свако ко мисли да се са таквим непријатељем може направити некаква нагодба, некакав компромис интереса. Једноставно, витални интерес тог највећег паразита у повести човечанства је да узме све — и остатак. Крајње је време да се из ужасних повесних искустава нашег народа у XX веку извуку поуке за овај у који ступамо, да политичке елите науче да политички мисле, односно да умеју препознати непријатеља и његове циљеве.

Јутра са Леутара


 

10014884_250925421785348_2012318977626040967_n

Србин је, извесно од свих народа на Истоку најмање склон мржњи. Не мрзи ни један народ око себе. Ако уопште мрзи то је онда свог суседа, каквог Србина преко улице, или оног Србина на горњем спрату, или оног Србина на доњем спрату.
Турци су оборили његову средњовековну државу, рушили његове куће и цркве, одводили у ропство његове жене и децу, и чак многе продавали на пазару. Међутим Србин и данас не одриче Турчину чак ни оне сјајне врлине које овај никад није ни имао. И Хрвата је сматрао својим братом! Не мрзи ни Бугаре који су увек били пријатељи његових непријатеља, и увек ишли да се на његов рачун усреће и порасту, не приближивши се ни људима своје православне вере ни људима свога словенског племена, ни људима своје туркоманско-уралске расе. Србин никад није престао да и њега сматра братом, не задовољавајући се да га зове бар рођаком. Протерао је једног свог краља, краља Милана, зато што је овај био дигао руку на Бугаре, у једном рату који је био бар политички разумљив.
Овај недостатак отрова Србину, отрова који је, међутим, природа дала и најлепшим биљкама, чини Србина више слабим него јаким. Јер доброта често ослаби човека више него злоћа. Историја Срба нема ни једне странице мржње и фанатизма. Никад у старој држави Србин није знао ни за верске ратове, ни за инквизиције, ни за Вартоломејске ноћи, ни за суђење тортурама. Бар у историји и у народним песмама нема никаква помена о таквим начинима, којима се, међутим, Средњи век служио скоро по свим хришћанским земљама.

Јутра са Леутара – Јован Дучић

Драган Симовић: БОЖАНСТВО ТЕСЛИНО


dragan simovic portret

 

Једно песничко промишљање и просневање,

 на дан када је рођен Никола Тесла.

 

 

Онај ко Теслу сазерцава са становишта тајне духовне науке, и ако то сазерцавање потраје годинама, тај мора у Тесли видети оваплоћење Божанства.

Једна будућа духовна наука (а све науке у будућности морају бити духовне!) –

те када се човечанство буде узнело на виши ступањ Стваралачког Духа, – говориће и сведочити о Тесли као о оваплоћеном Божанству.

Оно што је Тесла створио, што је предао људскоме роду, за све будуће векове, то не би могли да остваре ни највећи генији човечански!

Теслина остварења, Теслини изуми, и свеколика Теслина дела, све то, уистини, превазилази и надилази све што је људски род икада у повесници планетарној створио.

Ми грешимо када о Тесли говоримо као о највећем људском генију, зато што је Тесла више од људског –

он је Божанство које је боравило међу нама!

У тајним ведсрбским и ведруским белим братствима, Тесла се прославља као живи ведсрбски Бог.

Први који је у Тесли препознао оваплоћење ведсрбског Божанства, био је Свами Вивекананда, велики ведски (аријевски) посвећеник, учитељ и философ, који је Ведска Знања открио и предао западном човеку.

После сусрета са Теслом (а сусрет је потрајао неколико часова), Вивекананда је, излазећи из Теслине лабораторије, и обасјан чудесном светлошћу, гласно, да сви чују, рекао својим ученицима: Међу нама обитава Живи Бог под именом Никола Тесла!

Само ретки посвећеници знаду (зато што се Теслине оностране визије са сврхом скривају од јавности), да је Тесла разговарао са муњама, и да је муње доживљавао као духовна бића, као божанства.

На питање једног од пријатеља посвећеника, на којем језику разговара са муњама, Тесла је одоговорио да зна многе језике, али да са муњама превасходно разговара на праизворном србском.

На поновљено питање пријатеља из тајних духовних кругова, зашто баш на србском разговара са муњама, Тесла је шкрто одговорио:

Зато што муње имају имена србских богова!

Онај ко пожели да о Тесли размишља, промишља и, да га сазерцава, мора да изиђе из поља званичне, позитивистичке и материјалистичке, науке (стога што је поље званичне науке веома скучено и тескобно за свеобухватно сазерцавање једног Божанског Духа), те да Теслу сазерцава у космичким и духовним пространствима, изван земаљског и варљивог престорно-временског пространства.

Тесла није обитавао само у прошлости, већ је и наш савременик, и биће савременик свих будућих нараштаја, јер није од овога света.

Он се из виших светова низвео на Земљу, као један од нас, да би нам открио Тајни Пут Светлости.

Тесла се у времену које долази, и које је већ дошло, прославља и обожава, диљем и широм света.

Он је Посвећени ВедСрбин који је у божанској љубави  стварао за свеколики људски род.

Многи га народи доживљавају као својега; многи га посвећеници виде као утеловљење Божанства.

Једино Посвећени ВедСрб може да припада свима, може да припада свеколиком човечанству – јер то и јесте ведсрбски Завет: Посвећени ВедСрб јесте Божанство које је изнад свих земаљских привида, варки и опсена.

Дивно је што многи народи својатају Теслу (јер прослављајући Теслу, они и ВедСрбство прослављају!), само један народ (један једини народ!) нема права да својата Теслу, а то је онај народ који и дан-дањи кличе: Србе на врбе!

Како имају образа, како имају части, да својатају Србина Теслу, они који су над Србима извршили најстрашнији, најгрознији злочин у повесници људскога рода?!

Драган Симовић: СРБСКА ДИКА И ЧАСТ


Куд се деде, и камо нестаде: србска част, србска дика, србска слава, србска вертикала, србски ратнички дух?!

Без свега овог нема нам спаса, нема нам живота!

Ако смо то све изгубили и под ноге бацили, онда је најбоље да нас нема, јер нас и иначе нема!

Где су србски Сунчеви ратници, неустрашиви србски соколи и витези, да бране част србске девојке, србске жене, србске сестре и србске мајке?!

У Београд долази свакојака белосветска фукара, свеколики белосветски олош и шљам, све белосветско кусо и репато, да се по савским и дунавским сплавовима иживљава над србским девојкама, над србским женама, над србским сестрама и мајкама, а млитави, јадни, бедни, никакви и ушкопљени србски младићи, страшљивији од зечева и мишева, све то мирно посматрају, као да те србске девојке, као да све те србске жене, сестре и мајке нису род њихов, нису племе њихово, нису крв и дика њихова!

Србске девојке, жене, сестре и мајке нема више ко да штити, брани и чува; нема никога, међу србским млитавим и вас никаквим момцима и мужевима, да се бори и, да, ако затреба, и погине за њих!

Чему још може да се нада овако јадан и бедан народ?!

Камо среће, да смо сви ми, као род и народ, часно и достојанствено изгунили, него што смо све ово доживели!

(У Великом Гају, на Теслин дан, лета 7527.)