Уредништво Србског Журнала: Поштоваоцима песничке речи Драгана Симовића!


Свима који су Песника поштовали, волели, који су са њим живели свакога дана реч коју је писао,  препоручујемо преузимање текстова и песама, објављеним на Србском Журналу од 12. децембра, 2018.године.

У наступајућем периоду биће објављиване најдраже песме и записи нашег Песника. Посебно указујемо и на опроштајни текст Миодрага Новаковића, главног уредника Србског Журнала, дугогодишњег пријатеља Драгана Симовића, без чијег залагања не бисмо могли да се са нашим Песником зближимо,  да се са њим радујемо, да тугујемо, да учимо да прашатамо, живот да волимо и изнад свега да са њим и од њега о нама самима учимо.

Током месеца јануара, наступајуће године, уредништво овога блога преузеће Владан Пантелић, такође, дугогодишњи пријатељ нашег Песника и Ива Симовић,  кћер Песникова.

Ово је уједно и обавештење читаоцима да ће Србски Журнал наставити да живи и остварује Песникову мисију буђења Рода Србскога као и свеколиког човечанства.

Дан Сварога увелико нараста, рекао би Плави Вилењак!

Advertisements

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића


…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујућим неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од њега.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана…

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића…

ИН МЕМОРИЈАМ: ДРАГАН СИМОВИЋ (1949 – 2018)

Драгана сам упознао крајем прве деценије овог миленијума, када сам случајно упловио у „свет писане речи“ парамедијског новинарства, приликом оснивања свог првог независног медијског блога- Србског Журнала.

…Који ће, гле игром случаја или судбине, постати и Драганов (суоснивачки) блог. Иницијално информативни, а потом независних аутора, да би га Драган последњих година спонтано преобразио у чудесни и предивни песнички, блог, евентуално и сам поставши његов главни уредник. Потом окупивши, на њему и око њега, десетине посвећених песника, углавном младих талената, али и оних прекаљених- Које сам ја из милоште назвао „Драгановим Песничким Јатом“, што се њему јако допало.

Иако је наше дружење, осим пар телефонских разговора, било даљинско и „дописничко“, наша преписка је била тако интензивна, и необично искрена и пријатељска, остављајући код нас обојице „споразумни утисак“, да смо се познавали целог (или можда и чак свих „претходних“) живота, тако да сам ову најтужнију (од смрти мога оца) вест, прихватио веома тешко и као губитак свог најмилијег.

***

…И нисам једини, ако ових дана упловите у чаробни свет лирике и поезије на Србском Журналу, што бих вам топло препоручио, суочићете се с предивним и сетним поетским баражом плејаде, углавном младих, писаца, у форми својеврсног Почасног Песничког Плoтуна- посвећеног Драгану Симовићу.

…Наравно, ти „песнички посвећеници“ су управо чланови (изнедрени испод крила) „Драгановог Јата“, коме и сам припадам, и то с нескривеним поносом и почасти; Јер познавати се и друговати са Драганом, за мене и многе друге, је поред непроцењивог духовног, уметничког и етичког обогаћивања, било велика част и изузетна привилегија. Убеђен сам да исто мишљење деле и сви остали моји „ јатаци песнички“.

Не бих желео да овде оставим утисак да је Србски Журнал био нешто најзначајније и најдивотније у песничком животу књижевника Симовића, али свакако, према његовим (не)изговореним мислима, јесте био једна од најзначајнијих, и последњих овоземаљских, станица, на његовом путешествију, ка почетној станици, небеској…

…Јер Драганов живот, овоземаљски и васионски у истоме маху, није се угасио овим вечитим, и тако напрасним, а опет тихим и безболним (како ми то описа његова Ива у писму-брзојаву, каква увек са нелагодом и зебњом отварамо, кад нам од родова најмилијих стижу), починком, и одласком његовог уморног и измученог физичког тела у дубине земаљске, и вечитим небеским починком његове истрошене, намучене, истрзане и преболне душе, која је, чак и таква, често кошмарна, и свебдијућа и за свој род стрепећа, садржавала већу љубав и духовност- него многе друге безбројне душе, квазирода србског у његовом свеокружењу.

***

Иако је његова племенита и несебична, и често невино дечја, како то само песничка уме да буде, душа, била пре свега непресушни извор љубави, не само за свој најближи, највољенији, и најрођенији род: Анђелку, Владимира, Боришу и Иву…

„`Најпре за Анђелку, и онда за Владимира, те за Боришу и Иву, да се, негда, присете, и макар у снима опомену, Прародине наше…„` (Д. Симовић)

…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујући неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од себе.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана.

***

Овај свевременски и дивотни Србин, рођен је у србској престоници, на београдској Звездари, од оца Милете и мајке Станке, 5 јануара 1949.

…Детињство је проживео и проиграо у брдима изнад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава, у предивном и природно хармоничном крају, који ће између младог Симовића и мистичне рзавске питомине , формирати неуништиву пупчану спону- спону „младог песника у зачећу“ и његове исконске Мајке природе.

***

И као што то данас примећујемо, Драганова лирика одише неизмерном љубављу песничком према свему „живом и неживом“. И колико год да је у животу друговао са истородним људским душама, исто толико је и „самовао“ са својом омиљеном Мајком природом- продуховљујући и природно-надахњујући своје узвишено песничко биће.

После средње школе, завршио је студије Југословенске и Светске Књижевности, на Филолошком факултету у Београду, остварујући тако и формални академски статус, али и стичући стручно образовање које ћу му омогућити да своју лирику доведе до савршенства.

Поезију и прозу је објављивао 70их и 80их година у угледним часописима, новинама и магазинима: Књижевна Реч, Књижевне Новине, Савременик, Градац, Повеља, Ријечи…

***

Од почетка 80их до данашњих дана, песник и писац Симовић је објавио најмање 22 књиге поезије, прозе, мистике, есотерије и монографије-

„Оскоруша у присоју, Сневачев велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Мајстор од седам пећина, Жена од светлости, Господе Мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма, Земља белих ждралова, Кућа на брду ветрова, Тајне неба, Орлови Перунових вртова, Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Један од ратника светлости о Војводи Петру Бојовићу, Велики ратници светлости (о војводи Бојовићу и генералу Павлу Јуришићу), Поћи ћу да нађем земљу светих предака…„

***

1986 је и формално постао члан престижног Удружења књижевника Србије, да би наставио своје поетско-прозно стваралаштво у статусу слободног уметника- и како је он то волео да нагласи: „на левој обали Дунава“, у свом песничком гају…

Поред књига и монографија, Драган је исписао на стотине, ако не и на хиљаде дивотних песама. Његово стваралаштво је било неуморно и непресушно, и литерално „до последњег даха“-

Своје последње две песме је објавио 11 децембра ове године на свом омиљеном песничком порталу Србском Журналу, да би следећег дана 12 децембра, мирно и у сну, у непуној 70 години живота, испустио своју племениту песничку душу. Као што је и са лакоћом и спокојом стварао своју небеску поезију, тако је лагодно и спокојно, и умро…

***

Траг песника Симовића у србској књижевности је неизбрисив, племенити печат који оставио у душама многих истородника и сродника је вечит, и као што то трагично бива са свим великим песничким, и од свог времена недовољно препознатљивим и схватљивим, душама, његов пун књижевни значај, и сва величина његовог немерљивог лирског опуса, биће препуштени меродавном суду, и правовредновању, неких будућих племенитијих, и својој отаџбини и народу посвећенијих, генерација. А све док се то не деси, Драган Симовић и његова велелепна лирика, поетика и прозаика, живеће вечито у свима нама…

….Зато, данас не тугујмо већ се радујмо животу и делу нашег свеземаљског и надземаљског песника. За овај пут Драган се већ дуго времена припремао- пре скоро једне деценије, у последњој строфи, последње песме, истоимене књиге „Поћи ћу да нађем земљу светих предака“, Драган је испевао следећу пророчанску строфу:

„`Далеко тамо и све даље, у даљинама сутона модрих шума, где трепере јасике и певуше иве; где је румен венац Звезде Вечерњаче- поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака! Поћи ћу да умрем На Земљи Светих Предака!„`…

…Наш уморни Песник је тако, ових дана, и стигао на крај свог дуго планираног пута, да би у спокоју вечном, у Земљи Својих Светих Предака, могао снове песничке да настави у миру да снева. Вечнаја Памјат…

***

Збогом Драги и Вечити Пријатељу! Почивај у миру…

Миодраг Новаковић

(исписано између 12 и 14 децембра 2018)

 

 

 

Владан Пантелић: Горан Боричић – Артер Мион


Горан је дугогодишњи пријатељ Драгана Симовића.

Дружили су се много више док је Драган

са породицом живео у Панчеву. 

Касније су остали у тананој духовној вези, какве је Песник волео и неговао.

Горан је тих и ненаметљив човек, са дугогодишњим искуством рада на себи.

У неком времену је организовао предавања просветљених духовних учитеља или

њихових напредних ученика. Велики је познавалац Књиге, посебно књига које

су писали људи са личним искуством и који су то живели.

То није лако разазнати јер је свет просто преплављен многим књигама

које се штампају у огромним тиражима, вешто су изрекламиране, а често

представљају невеште мешавине знања разних аутора, која се, у ствари,

не могу у личној пракси употребити. Горан је зналац и вешт и

прецизан преводилац чланака, књига,  мудрица, од великих учитеља, научника, писаца.

Поменућу неке од њих: Парамахамса Јогананда, Гурђијев,  Шри Чинмој, Шри Јуктешвар,

Лахири Махасаја, зен учитељи, Штајнер, Гете, Едисон, и многи други.

.

Гурђијев – Изреке о Учењу и Разумевању (1)

 

1.….Када радим са ученицима, ја сам као кочијаш.

Ако коњ следи пут, пуштам слободно узде. 

Ако он иде десно према јарку, повлачим узде на лево.

Ако се он креће лево према падини, повлачим узде на десно.

2.……За учитеља је важно да учини да ученик поставља нова питања.

3.……Неко може дати човеку само онолико колико је он спреман да прими.

4.….Никада не учим директно, јер моји ученици тако не би учили.

Ако хоћу да се ученик промени, почињем издалека, или

говорим неком другом, и тако он учи.

5.….Хиљаду пута више вредности има у глачању пода како треба

него у писању двадесет и пет књига.

6.….Ако знате како да урадите једну ствар добро, ви можете да радите све.

То је тако да кроз чињење човек разуме.

7.….Човек мора да разуме ово: његова еволуција је потребна само њему.

Нико други није заинтересован за њу.

8.….Мораш без одлагања чинити у животу, у свим стварима –

ако хоћеш да будеш нормалан човек.

9.….Не постоји „близу“ у правом разумевању, оно или јесте или није.

10…..Истински смисао живота је знање. Читав живот, сва искуства, воде ка знању.

.

Превод: Артер Мион

Верица Стојиљковић: Цвет ванвремен


Цвет без краја отворен, ванвремен!
Из њега птица тишином израња
Да поздрави долазнике
Сунчевог и месечевог сјаја!
Тајанствени ћутања трен
Златном паучином
Љубави Творца прекривен!

Велика Томић: Звезда на Леденој Гори


Жеља у свемир оде

циљану тачку муњом да прати

а горе,  кораци троми и строги

силина светлости на земљу је врати.

 .

Полегла крај реке у траву меку

гледа у звезде што небо роје

сјај јој њихов измами сузу

и склизну, склизну… у воду.

 .

Небо је слика сањара вечног

што смирај у непознато тражи

сажаљиви облак капке пружи,

пресољени извор  да разблажи.

 .

Помери се да место не плави

на Ледену Гору где суза нема

звезду јој Аурора сакри

у смрзлом оку само суза њена,

уместо звезда цакли.

 

Драган Симовић: Небески храм


Храм велик чудесан

До понад облака и ветрова

Насред СвеСрбске земље

Од мора до мора и даље

Дижемо у духу гле

Већ триста тридесет и три лета

 .

И Храм велик чудесан

Израста из костију србских

Из лобање србске деце нејаке

Из туге наше и јаука наших

 .

И дижемо Храм у небеса

Да се онебесимо и обожимо

Да плач србски пред Бога изиђе

Да се у Богу познамо

 .

И да сагледамо ми Србљи грешни

Пут којим ходимо у болу

Од постања света до данас

 .

И да нам се рече

Ко смо и куда идемо

Где смо били

И где ћемо бити

 .

(Из збирке СЛОВО ОД СВЕТЛОСТИ – избор Анђелке и

Иве Симовић и Владана Пантелић)

Петар Шумски: Усидрење


Усидри се.

Пашћеш ако ниси

довољно дубоко и високо.

Нека твоје тело нађе усидрење

у снази Земље.

Нека твоје срце нађе усидрење

у Миру и Радости.

Нека твој ум нађе усидрење

у Тишини.

Нека твој дух нађе усидрење

у Највишем.

Пашћеш ако ниси

довољно дубоко и високо

Јер трска си пружена

од Земље до Сунца

За тебе нема другог живота

осим тежње

ка Светлости.

„,Ружа Срца – Песме Средишта“

..

www.ekologijasvesti.com

Словенка Марић: МИТОВИ


Данашњи еврофанатици и тзв. мондијалисти са презиром и

омаловажавењем говоре против српских митова,називајући митом
и оно што није мит, а понајчешће пљујући по косовском миту, иако
је Косовска битка историски догађај.Блебећу тако празне главе и
убоге душе против мита о царству небеском, хоће, кажу, царство
земаљско и то називају реалношћу.

Наравно, лажу и подмећу.Нису косовска народна епопеја и легенда о

величини косовских јунака настале на темељу Лазаревог опредељења

за саможртвовање ради царства небеског,

које ови малоумници виде као цену за лагодно башкарење у хришћанском рају.

Ако је само једана песма навела ово  као разлог изгибељи српске војске,

остале су на бојном пољу виделе  и силну турску војску.

А и то царство небеско, које помену један
народни певач, није оно што мисле сироте душе,

недорасле уму народног барда.

Јер царство небеско је царство духа, морална и
карактерна вертикала људског бића.

У тој вертикали су витештво храброст, част, достојанство,

љубав према слободи, родољубље,
презир према издајству и користољубљу.

То је све оно што је  народ у вековима ропства сачувао

у свом духу као звезду водиљу.
Без тога не би био устању да извојује слободу после четири века
ропства.Народ који престане да слави слободу и да је жели,
неће је ни дочекати, угасиће се и престати да постоји.И шта против
ове истине имају данашњи мондијалисти и европејци,наследници
Брозове идеологије и антисрпства?

Зашто им смета мит који и није мит? Управо због тога.

Због оне духовне вертикале на коју нису устању да се уздигну.

Због новог мита о царству земаљском у Европској Унији који сами стварају.

Прича о ЕУ има све одлике мита о срећном животу у будућности

у којој владају богови новца.
Наравно, овај нови мит захтева промену свести и уништење оне
духовне вертикале уз коју се још по мало држи слуђени народ.
Овај нови мит је прави мит, али без душе као свог темеља, те неће
бити слављен у песми његових твораца нити народној.

Његов темељ је добра лаж за лошу праксу.

Едгар Алан По: Гавран


-Песма коју је Песник волео .. и .. волео-

 

Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,

над књигама које древну науку у себе скрише,

бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао

и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.

„Посетилац неки – шанух – куцнуо што може тише,

само то и ништа више.“

.

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;

сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.

Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим

за Ленором бол да блажим. Име које подарише

њој анђели, дивна драга којој име подарише

анђели, ње нема више.

.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,

неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;

да умирим срце рекох: „То зацело сад је неко

на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,

посетилац неки позни, закуца што може тише

на врата и ништа више.“

.

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:

„Госпару ил госпо – казах – не љутите ви се више,

бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао

и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,

да и не чух“… Тад ми руке врата широм отворише –

само мрак и ништа више.

.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,

слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,

и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,

„О Ленора“ реч једину, изговорих тихо, тише,

„О Ленора“ одјек врати што ми уста прозборише,

само то и ништа више.

.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.

И ускоро нешто јачи ударци се поновише.

„На прозору, у капцима, мора бити неког има,

мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,

мируј срце да увидим какву тајну они скрише,

ветар само, ништа више!

.

И отворих капке тада, кад улете изненада

лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,

господски га изглед краси, поздравом се не огласи,

нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише

поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,

слете, стаде, ништа више.

.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,

због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.

„Мада ћубе черупане – рекох – плашљив ниси, вране,

што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише –

кажи каквим именом те силе пакле окрстише?“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,

мада смислом речи ове мени мало јасно бише:

ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,

и не видех таква створа црних крила што се свише,

звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,

с’ тим именом „Никад више.“

.

Но Гаврану с’ кипа бела та реч беше мудрост цела,

реч једина с’ којом му се мисао и душа слише.

Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с’ места

а у мени сумње неста: „Сви ме знанци оставише,

одлетеће и он ко и Наде што ме оставише.“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,

„Стварно – казах – то што збори, реч једину никад више,

ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,

док све мисли које сазда у један се припев слише,

тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,

тужни припев: „Никад више.“

.

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,

наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,

и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно

у говору свом нејахно носи тица та што стиже,

шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,

мисли, гракћућ: „Никад више.“

.

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих

тици чије пламне очи до срца ме прострелише:

и у мисли занесена, мени клону глава снена

са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,

прилећ неће никад више!

.

А ваздух све гушћи бива, као мирис да разлива

кадионик којим анђо кади собу тихо, тише

„Несрећниче – викнух тада – божија милост то је рада

да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:

пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише.“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

„Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,

заклињем те небом склоним и Господом понајвише,

дал’ ћу душу намучену приљубити у Едену

уз девојку озарену коју сви ми снови снише,

уз Ленору којој име серафими подарише?“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

„Сад умукни, клета тицо, – скочих, викнух – злосутницо,

у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!

С’ тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,

самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;

изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише.“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,

крила му се око бледог Паладиног кипа свише,

очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,

светиљка га обасјава и сен му по поду пише:

душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише

спасти неће – никад више!

НАРОДНА ПЕСМА СА ГОЛИЈЕ (2)


Под гором је орала девојка.
Волови јој сиви соколови,
а рало јој од сувога злата.
Семе јој је крстати босиљак,
а брана јој јоргована грана.

*

*Казивала Деса Нешковић.
*Записала Словенка Марић.

НАРОДНА ПЕСМА СА ГОЛИЈЕ (1)


 

 

– Ој овчару, лијепи делијо,
Јеси л мајци овце напојио?
– Јесам, мајко, овце напојио.
Триста пило, триста прескочило,
још толико за гором остало.
Наиђоше три лјепе ђевојке.
За првом сам овце предвојио,
за другом сам свирак изгубио,
а за трећом памет померио.

.

*Казивала Милунка Драмићанин;
*Записала Биљана Драмићанин;

*Објавила на фб страници, Словенка Марић.