Ношена дахом сна
у коме и
даље постојимо ти
и ја…
.
Цео град је
окупан светлошћу и
надом да Љубав
и вечност постоје…
.
А ја,
у тами и тишини
глуве, немилосрдне самоће,
ослушкујем своје срце,
питајући шта хоће…
.
Не волим када
сам сама, будна…
Боле осећања чудна…
.
И зато бежим
опет у снове,
у жељи да
сањам те и
ноћи ове…

Фото: Фб страница – Мy Purple Lovers

181
У јесен, позну,
И сетну,
Гле! у месецу гаврана,
Силазим у пра-биће своје;

Где ни простора,
Ни времена,
Уистини,
Никада било
Није.

182
Од људи ми само –
Туга, сета
И боли душе!

183
Да ли да узлетим,
Или,
Да се – суновратим?

184
Неке будуће зоре,
У мојим песмама –
Свићу!

185
Туга је у свету, гле,
Бескрајна и вечна!

186
У трену овом, у вечности,
Сви преци моји, гле,
У помоћ ми притекоше!

187
Велики преци моји,
У сваком трену, гле,
Нада мном бдију.

188
Бдију нада мном, бдију,
Сви они, сушти,
Што су од мене већи.

189
Роду људскоме
Више,
Гле!
Потребан нисам!

190
И будан,
Већма,
У сну бивам.

191
Ја сам стварнији од сна
Великог сневача у пра-сну!

192
Свет овај, гле,
Вазда снова стварам,
У песмама својим!

193
Свеколики бесмисао овај,
Можда, ипак, бива
Са неким вишим
Смислом!

194
Понад вилин-горја,
Гле, родина вечна!

Лепша од свитања, –
У тишини века!

195
И бејах, и бивам, –
Једном, и гле,
Заувек!

196
Велик сам онолико,
Колико си Ти –
Велик у мени,
И ја у Теби!

197
Изађи из тамнице света
Усправном осом
Духовног Сунца!

198
Понад снежних врхова
Тишина од века
Низ пурпур-облаке
У освит се слива

199
Бескрајни светови
И векови таме;
И само Ти –
Једино Ти –
Светлиш у тами!

200
Презрео си ме, Боже,
И понизио до скота!

И даље Те славим,
Мада не знам што!?

Фото: Фототека Србског Журнала

Зар ћемо дозволити да злотвори ликују
Када нас генетски модификују?

Ево шта буде с’ науком о генима,
кад падне у руке светским кретенима!

Онима што рачун не полажу ником
кад образ укрсте с’ новчаником!

Оним што се баве генетском манијом –
да Србе укрсте с боранијом!

Онима који пуцају од поноса –
кад створе пасуљ с’ укусом лососа!

Они су спремни, методом истом
Да укрсте Јуду с’ Исусом Христом!

Мисле да смеју, што ни бог не уме –
да укрсте анђеле и монструме!

Бог их презире, ал’ ко Бога пита?
Питају се Богови новца и профита!

ГМО је страна речца, плаћеница!
Ја сам је проучио професорски, помно,
и закључио то је скраћеница
Од модификоване српске речи ГоМнО!

Фото: Фототека Србског Журнала

Сањам снежну стазу

маховином обрасле прастаре шуме,

децу која игром рата наслућују бој,

на чијим мачевима су уклесане руне…

сањам од сна делиће времена

сварга их лако у кругу врти,

ближе су Јави на конац стали

да уђу хтели , па одустали!

.

Тражим те трагом безсмртним

и дугу кроз сан пуштам да ти поруке донесе

до прасећања свих снова које Јава нуди

из снова ме понеси , крај тебе пробуди!

.

Слика-Светлана Беловодна-

Приредила Верица Стојиљковић

 Потеците речи моје 

залечите живе ране.

Подигните оборене

удахните – нека сване.

.

Сваку руку сваку душу 

која плаче немо, тихо

подигните са колена!

Нек’с радује што је живо. 

.

Кристал горски сузе живе.

Носе лека посред таме.

Њих испуни Љубав сама,

Бог им нови живот даде.

.

Потеците речи Божје, 

нисте моје већ од њега.

Од ког Слава роси дневно,

од ког бежи тамна сена.

.

Занемели великаши…

Сваком реч сад лед поста

Пред Белину Сви су стали –

и ништа им сад преоста.

.

Искра једна жари сјајно,

из дубине душа светих. 

У сваком се обновила. 

Сред сваког се позлатила.

.

Злато није од земаљске сорте, 

већ Звезданог Раја прах.

Њиме прсни прего прага

да с’ отвори вечни Сат. 

.

Путем сјајног Златоправа

плови једна мала барка.

Кормило јој у вечности,

једра пуна жива праха.

.

Лије са ње попут кише.

То Свети сад благослов дажди! 

Купа сваку душу, срце. 

Препорађа живот јасни.

.

Свети Оче мој – Свевишњи!

Који си ми стих сад дао?

Све без краја да се дивим

и изнова Љубав живим…

.

Дишем духом.

Душим дахом.

Мрак одлази.

Љубав сваком!

–

-Извор-Звезда Род-

Приредила Верица Стојиљковић

Молим те
чувај се сине
.
Чувај се истине
које то није
лаких обећања
и непромишљених ријечи
.
Тишине
када је сувишна
И празне приче
када немаш шта речи
.
Ако икако можеш
заобиђи
поломљене путоказе
и цесте које
никуда не воде
Брзе ријеке
рушевне мостове
дубоке тајне
и мутне воде
.
Избјегавај лешинаре
који би хтјели
у прошлост
да те вуку
Идиоте који сеје Богове
боре и туку
.
Лузере
који те
у будућност
без наде маме
.
Клони се оних
који не виде
љепоту
твоје душе
Твоје снове
боли
ожиљке
и ране
.
Сакриј срце
од љубави
која узима
а ништа не даје
.
Оне хињске
подле
и срамотне
која боли
лаже
вара
и краде
Оне која
не умије да траје
.
Пази се добро
туђих савјета
које ниси тражио
Бесмислених превара
неплаћених дугова
неискрених осмијеха
и лажних другова
.
Нека те небо чува
од клетве оца
сузе мајке
зависти брата
и жене ината
Бескраја туге
простака сина
љубоморе ближњих
и кћерке без стида
.
Бјежи од оних
који те боле
Чувај оне
који те воле
.
Заборави мене
ако једнога дана
заборавиш
шта је то љубав
.
Знам

Знам
да сам досадан
безвезан
и заморан
али молим те
обрати пажњу
на сваки корак свој
.
Јер понекад
мале грешке
живот значе
.
Молим те
бирај срцем
и ријечи
и д‌јела
.
Док други буду
циркусанти живота
робови злата
похлепе и страсти
.
Ти буди
и остани
моје јутро
мој понос
мој ратник части

За рођендан теби сине

Фото:Фототека Србског Журнала

Кад роса падне на лист
што пред тобом трепери
знај -да ја сам та кап росна!
.
Кад ветар зањише грану
пред кућом твојом
знај -да ја сам та грана заљуљана!
.
Кад сунце огреје пут
до твога дома
знај -да ја ходам одавно њиме!
.
Кад воде зажубори
знај -да ја сам та река што говори!
.
И свака птица
кад зачује се песмом
знај -да ја певам кроза њу!
То љубав зове драги на састанак
тамо – где су планински врхови!
.
И кад затутњи гром и засветли муња
знај -да то сева од искони мач мој
И стреле златне већ кренуле
да разбију мрак
што покуша да приближи се теби

Фото: Фототека Србског Журнала

Човече ако си уопште човек
И ако постоји Бога део у теби,
Мораш да погледаш истину у очи
Нема ко те искористио не би.

И ако имаш велику породицу,
И вољено биће крај себе,
Нико се не бави тобом
И не мисли стално на тебе.

И кад ти позли ил болест свлада,
Посете ретке буду и оду.
Кад ти највише треба неко
Нема ко да ти дода воду.

Кад имаш проблеме сви те теше
Али не дају помоћ и савет прави,
Сви су заузети само собом
И не размишљају шта те дави.

И у дому и кад има чељади
Свако брине о свом јаду,
И зато живи сам са собом
У душевном миру и складу.

Фото: О, човече…; Википедија

Родих се из бола и туге
која ме на самом дну сачекала
са осмјехом да ми каже
са мном се не живи,
са мном се жив умире.
Родих се из очаја,
кроз порођајне муке
прогледах бистрим оком душе
и дубоко удахнух живот
и тако завољех сваки удах
који направим.
Родих се захвалан
као што се мајка
Богу свакодневно
на здравом дјетету захваљује.
Родих се, и оздравих
од свих забрана, заблуда,
туђих ријечи и осуда
које су ми крале слободу.
Родих се одлучан
да на свом животном папиру
испишем најљепше стихове
и најљепше пејзаже ока мога
насликам.
Родих се, поново,
да живим жив.

Фото: Фототека Србског Журнала

Русиjа, нису тo тек прoстране степе,
тундре и мoра брезoвине,
ни риjеке, величанственo лиjепе,
пoпут: Вoлге, Oба и Двине…,

ни њенo фасцинираjуће прoстранствo,
oд краjа дo краjа свиjета,
ни Мoсква, њенo величанствo,
ни пеjзажи, какве нема планета…,

ни Урал, ни Баjкал, ни Шакалин…
Ниjе тo ни сjаj Петрoграда…
Не, тo jе Рус: мoj брат, а њен син
– људи су њена слава и нада!

Та, иста, земља, ма кoлика била,
без Руса била би тек блиjеда сjена.
Без њих oна би малo вриjедила
– била би к’o лиjепа без части жена.

Русиjа, блиста тек кад се пoмену:
Њени славни Кoзаци и Невски,
кojи прoниjеше свуд славу њену,
каo и Рjепин, Гoгoљ, Дoстojевски…

Тек при пoмену њих, Пушкина, Тoлстojа,
Шoлoхoва, Гoркoг, Jесењина,
Кутузoва и мнoгих других херojа,
схвата се сва њена величина.

Без њих би, мoжда, мoгли да jе циjене,
са њима oна се вoли…
Oни су чувари љепoте њене,
свjедoци њених љубави, бoли…

Фото-Википедија

Приредила Верица Стојиљковић