Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића


…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујућим неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од њега.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана…

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића…

ИН МЕМОРИЈАМ: ДРАГАН СИМОВИЋ (1949 – 2018)

Драгана сам упознао крајем прве деценије овог миленијума, када сам случајно упловио у „свет писане речи“ парамедијског новинарства, приликом оснивања свог првог независног медијског блога- Србског Журнала.

…Који ће, гле игром случаја или судбине, постати и Драганов (суоснивачки) блог. Иницијално информативни, а потом независних аутора, да би га Драган последњих година спонтано преобразио у чудесни и предивни песнички, блог, евентуално и сам поставши његов главни уредник. Потом окупивши, на њему и око њега, десетине посвећених песника, углавном младих талената, али и оних прекаљених- Које сам ја из милоште назвао „Драгановим Песничким Јатом“, што се њему јако допало.

Иако је наше дружење, осим пар телефонских разговора, било даљинско и „дописничко“, наша преписка је била тако интензивна, и необично искрена и пријатељска, остављајући код нас обојице „споразумни утисак“, да смо се познавали целог (или можда и чак свих „претходних“) живота, тако да сам ову најтужнију (од смрти мога оца) вест, прихватио веома тешко и као губитак свог најмилијег.

***

…И нисам једини, ако ових дана упловите у чаробни свет лирике и поезије на Србском Журналу, што бих вам топло препоручио, суочићете се с предивним и сетним поетским баражом плејаде, углавном младих, писаца, у форми својеврсног Почасног Песничког Плoтуна- посвећеног Драгану Симовићу.

…Наравно, ти „песнички посвећеници“ су управо чланови (изнедрени испод крила) „Драгановог Јата“, коме и сам припадам, и то с нескривеним поносом и почасти; Јер познавати се и друговати са Драганом, за мене и многе друге, је поред непроцењивог духовног, уметничког и етичког обогаћивања, било велика част и изузетна привилегија. Убеђен сам да исто мишљење деле и сви остали моји „ јатаци песнички“.

Не бих желео да овде оставим утисак да је Србски Журнал био нешто најзначајније и најдивотније у песничком животу књижевника Симовића, али свакако, према његовим (не)изговореним мислима, јесте био једна од најзначајнијих, и последњих овоземаљских, станица, на његовом путешествију, ка почетној станици, небеској…

…Јер Драганов живот, овоземаљски и васионски у истоме маху, није се угасио овим вечитим, и тако напрасним, а опет тихим и безболним (како ми то описа његова Ива у писму-брзојаву, каква увек са нелагодом и зебњом отварамо, кад нам од родова најмилијих стижу), починком, и одласком његовог уморног и измученог физичког тела у дубине земаљске, и вечитим небеским починком његове истрошене, намучене, истрзане и преболне душе, која је, чак и таква, често кошмарна, и свебдијућа и за свој род стрепећа, садржавала већу љубав и духовност- него многе друге безбројне душе, квазирода србског у његовом свеокружењу.

***

Иако је његова племенита и несебична, и често невино дечја, како то само песничка уме да буде, душа, била пре свега непресушни извор љубави, не само за свој најближи, највољенији, и најрођенији род: Анђелку, Владимира, Боришу и Иву…

„`Најпре за Анђелку, и онда за Владимира, те за Боришу и Иву, да се, негда, присете, и макар у снима опомену, Прародине наше…„` (Д. Симовић)

…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујући неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од себе.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана.

***

Овај свевременски и дивотни Србин, рођен је у србској престоници, на београдској Звездари, од оца Милете и мајке Станке, 5 јануара 1949.

…Детињство је проживео и проиграо у брдима изнад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава, у предивном и природно хармоничном крају, који ће између младог Симовића и мистичне рзавске питомине , формирати неуништиву пупчану спону- спону „младог песника у зачећу“ и његове исконске Мајке природе.

***

И као што то данас примећујемо, Драганова лирика одише неизмерном љубављу песничком према свему „живом и неживом“. И колико год да је у животу друговао са истородним људским душама, исто толико је и „самовао“ са својом омиљеном Мајком природом- продуховљујући и природно-надахњујући своје узвишено песничко биће.

После средње школе, завршио је студије Југословенске и Светске Књижевности, на Филолошком факултету у Београду, остварујући тако и формални академски статус, али и стичући стручно образовање које ћу му омогућити да своју лирику доведе до савршенства.

Поезију и прозу је објављивао 70их и 80их година у угледним часописима, новинама и магазинима: Књижевна Реч, Књижевне Новине, Савременик, Градац, Повеља, Ријечи…

***

Од почетка 80их до данашњих дана, песник и писац Симовић је објавио најмање 22 књиге поезије, прозе, мистике, есотерије и монографије-

„Оскоруша у присоју, Сневачев велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Мајстор од седам пећина, Жена од светлости, Господе Мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма, Земља белих ждралова, Кућа на брду ветрова, Тајне неба, Орлови Перунових вртова, Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Један од ратника светлости о Војводи Петру Бојовићу, Велики ратници светлости (о војводи Бојовићу и генералу Павлу Јуришићу), Поћи ћу да нађем земљу светих предака…„

***

1986 је и формално постао члан престижног Удружења књижевника Србије, да би наставио своје поетско-прозно стваралаштво у статусу слободног уметника- и како је он то волео да нагласи: „на левој обали Дунава“, у свом песничком гају…

Поред књига и монографија, Драган је исписао на стотине, ако не и на хиљаде дивотних песама. Његово стваралаштво је било неуморно и непресушно, и литерално „до последњег даха“-

Своје последње две песме је објавио 11 децембра ове године на свом омиљеном песничком порталу Србском Журналу, да би следећег дана 12 децембра, мирно и у сну, у непуној 70 години живота, испустио своју племениту песничку душу. Као што је и са лакоћом и спокојом стварао своју небеску поезију, тако је лагодно и спокојно, и умро…

***

Траг песника Симовића у србској књижевности је неизбрисив, племенити печат који оставио у душама многих истородника и сродника је вечит, и као што то трагично бива са свим великим песничким, и од свог времена недовољно препознатљивим и схватљивим, душама, његов пун књижевни значај, и сва величина његовог немерљивог лирског опуса, биће препуштени меродавном суду, и правовредновању, неких будућих племенитијих, и својој отаџбини и народу посвећенијих, генерација. А све док се то не деси, Драган Симовић и његова велелепна лирика, поетика и прозаика, живеће вечито у свима нама…

….Зато, данас не тугујмо већ се радујмо животу и делу нашег свеземаљског и надземаљског песника. За овај пут Драган се већ дуго времена припремао- пре скоро једне деценије, у последњој строфи, последње песме, истоимене књиге „Поћи ћу да нађем земљу светих предака“, Драган је испевао следећу пророчанску строфу:

„`Далеко тамо и све даље, у даљинама сутона модрих шума, где трепере јасике и певуше иве; где је румен венац Звезде Вечерњаче- поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака! Поћи ћу да умрем На Земљи Светих Предака!„`…

…Наш уморни Песник је тако, ових дана, и стигао на крај свог дуго планираног пута, да би у спокоју вечном, у Земљи Својих Светих Предака, могао снове песничке да настави у миру да снева. Вечнаја Памјат…

***

Збогом Драги и Вечити Пријатељу! Почивај у миру…

Миодраг Новаковић

(исписано између 12 и 14 децембра 2018)

 

 

 

Advertisements

Србски песник и посвећеник Драган Симовић


 Блог  Небојша Србски песник и посвећеник Драган Симовић

 

Драган је својом поезијом будио србство у уснулим србима заробљеним разним бескрвним и безличним југословенствима, космополитизмима…. Он је одувек знао да је реч, та магична моћна реч пут ка повратку срба самима себи, ка СРБству!
Драганова магична и моћна реч, почела је да прича своју причу и вез на мом блогу», а касније је наставила своје моћно ткање и утицај на Драгановм самосталном блогу на СРБском Журналу».

Драганова поезија ће и надаље будити србство у душама срба, како младих генерација тако и оних старији, оних још непробуђених срба! Свака моја даља реч је сувишна, зато чујте, слушајте, и читајте, Драганову моћну магичну реч…! Нека му је вечна слава…!!

Извор: Драган Симовић – Небојша – WordPress.com

Драган Симовић: Не волим да персирам


18221758_657629627781590_8452353718543817463_n.jpg

Сваки човек с којим се сретнем, сваки човек који
стоји наспрам мене, бива моје живо
божанско огледало.
У свакоме се човеку огледам.
Огледам се у његовим очима, у његовој души.
Сваки ми је човек од Бога послат, да се у њему
огледнем и препознам.
Да сагледам како своје врлине тако и властите
мане.
Поштујући човека с којим се срећем, ја поштујем Бога
у њему.

Ако ја поштујем човека који стоји наспрам
мене, онда ће и он мене поштовати.
Свакоме се, ко ми је драг и мио, обраћам са Ти.
Онако како се Богу обраћам.

Не обраћам се никада, онима које срцем и
душом љубим, у множини, са Ви.

Ја нисам европејски усиљено, извештачено и
лажно културан, илити култивисан, а
култивисан значи: однегован.
Моје културно и духовно образовање није
европејско, већ ведско, хиперборејско,
аријевско и космософско.

Не волим да персирам, зато што персирање
никада не може бити израз човечанске и
божанске присности двеју личности, двеју
пробуђених и освешћених душа.
Наши сусрети – поготову сусрети међу Србима и
Србкињама – морају бити светковина
божанских и светлосних душа.

Наши сусрети морају бити одуховљени,
прожети најтананијим дејствима и енергијама
из Вишњих светова.

Нас не сме да занима како се понаша светина
око нас, и ми не смемо да се угледамо на
светину нити да се поводимо за њом.
Онај ко следи космичку и божанску вертикалу
тај је изишао из оквира датог времена; он не
припада ниједном времену, зато што је
његова тачка ослонца у Вечности.

Није битно како размишљају и како се
понашају људи у овом времену, људи земаљске
хоризонтале, битно је како се понашају
личности космичке и божанске вертикале,
личности загледане у Вечност.
Не угледајмо се на људе, већ на Богове.

Зашто вам пишем све ово, и зашто вам уопште
било шта пишем?
Одговор је прост: да бих у вама пробудио Дух
Ведског Србства.
Када се у вама пробуди Дух Ведског Србства
тада светина и руља у опсени, која слуђена и
омађијана хита према кланици, неће на вас
имати никаквог утицаја.
Тада ћете Духом обитавати у сферама
(пространствима) Вишњих светова, а Срцем и
Душом ћете обављати своје земаљске послове,
дужности и задатке, припремајући себе, гле! –
у свакоме трену – за Вечност, међу Боговима
и Богињама својим.

 

15.12.2016.

Драган Симовић: КАД ЈЕЧИ ДРВО И ПЛАЧЕ ГОРА


v-1r4COcaac.jpg

 

Кад јечи дрво

И плаче гора,

Сетан је тада

И тужан

Син Твој,Премила Мајко

Милости пуна!

(Песник Румених Облака)

Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.

А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највише гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.

И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.

Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.

Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано.

Да, схватио сам да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек.

Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе.

Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.

Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне

А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми  исисава сваку бољку и болест, како ме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.

И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!

Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!

И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке) и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова;  ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци  појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!

Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!

Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!

Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:

Ништа тако свирати не уме

Бајну свирку од Искони плаве,

Ко нада мном тополе кад шуме,

Кад под ветром повијају главе.

 

Драган Симовић – Језик и Поезија


Лирски записи – март, 2014.година

 

 Створитељ је човеку подарио највиши, највећи и најлепши дар од свих својих бића – дар уметничког стварања.

Тај дар јесте израз највеће Божје Милости и Љубави према човеку.

Даривајући човека даром уметничког стварања, Бог је човеку открио Своју Неизмерну Љубав према њему.

Јер, сем човека, ниједно биће у ПраВасељени није таквим даром од Створитеља даривано.

 

02

Песништво је круна свеколике уметности.

Поезија је једина уметност за коју нема званичне школе на Земљи.

За све друге уметности постоје школе, факултети и академије, само за поезију нема, нити ће је икада бити.

Поезија се не учи; поезија се рођењем доноси на свет.

Песник се рађа као песник, рађа са поезијом коју ће певати, стварати и живети у свету.

 

03

Сликарство се учи; музика се учи; градитељство се учи; списатељство се учи; све се уметности уче – само се поезија не учи!

Песник се рађа као песник.

Он не стиче знања у свету; он је знања о певању и живљењу поезије већ донео на свет.

С тим знањима је рођен, и та знања – преточена у песме, у поезију – предаје ближњима.

Не чува их за себе, већ једноставно предаје.

 

04

Многи су песници пре тридесете године отишли са света.

Обавили су свој земаљски задатак и – отишли!

Кад човек обави свој задатак на Земљи, онда и одлази.

Зашто би се човек и даље бавио у свету, ако је већ обавио свој задатак?!

 

05

Песник сагорева у поезији.

Живи у поезији, и живи за поезију.

Кад напусти свет, он је и даље присутан у свету – присутан у својим песмама!

 

06

Песник живи онолико колико живи његова поезија.

Умро је, али је и даље жив.

Жив у својим песмама, жив у својој поезији.

Није ту, а јесте ту.

 

07

Песникова поезија живи онолико колико живи и језик на којему је певао и стварао.

Зато песници и јесу једини истински чувари језика.

Без песника – нема ни језика!

 

08

Сви србски песници живеће онолико колико ће живети и србски језик.

Сви србски песници, од праискони до данас – јесу наши савременици!

Они вечно живе у србском језику.

Али и србски језик вечно живи у њима!

 

Горан Лучић – НАДЕЖДА


48386840_2427895333889306_7590614080109412352_n.jpg

Народ и војска Ваљеву газе,
Запрега вуче топове, жита,
Висови пусти ко да на њих пазе,
А једна жена зачељем хита.

Тамна пелерина и војничка капа,
Штафелај, торба, завежљај мали,
Застане, па стиже запрегу што клапа,
Београд гледа и сузама жали.

Позлаћена круна, на реверу знамен,
Очи ко мора, узбуркана, љута,
С Колубаре вјетар ковитла јој прамен,
А Србија цијела у беспућу лута.

Док покрај друма плаче српска мати,
И вели, кћери дочекати нећу,
Васкрса тражи па Србији врати,
А слава теби, ја под земљом рећу!

О мила, драга, Србија је вјера,
Надежда света, моје име вели,
Морамо назад јер нас туђин тјера,
Ето нас напријед јер нас Српство жели!

Г.Л.

* У славу Надежде Петровић, велике српске сликарке и родољуба, оснивача и првог секретара Кола српских сестара, српске ратне болничарке у Балканским и Првом свјетском рату.
Његујући српске војнике заражене тифусом и сама се заразила. Умрла је 3. априла 1915. године, уочи Васкрса, у касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву.

На Видовдан 2018. године, по допуштењу Владе Србије, у Ваљеву је порушена најстарија српска касарна, она у којој је са хиљадама српских војника умрла и Надежда Петровић.

** „Косовски божури“, слика Надежде Петровић, насликана 1913. године на ослобођеном Косову пољу.

Данијела Мрдак – КОСМЕТЕ


Kosovo_Polje_sized.jpg

 

Моје проклетство и заклетво
Ти страшна Лазарева клетво,
Ти живо поље србских ‘тића
Обилића и Југовића,
Космете!
Косово Поље, вране над тобом лете
С црних им крила крв србска капа још врела,
Извадили су ти очи,
Симонида без вида тобом тумара,
Од манастира до манастира,
Саплиће се о срушена звона и олтаре,
Од цркве до цркве,
Свето Јој лице жице окупаторске изгребале
Сва је у гарежи и пепелу олтара,
На слепочнице јој пушке репертиране,
На орозу спреман непријатељски прст,
Из руку су јој ишчупали крст,
Космете!
Светици ископаних очију, која све види
Светици Србској, Симониди!
Плаче, Светица твоја,
Боли је рана и очи ископане од црних врана!
У канџама им срца србска извађена
Бубрези, јетре, плућа и очи,
Србском се крвљу сладе,
Пијани мржњом, црнило своје не виде,
Лажу, убијају, краду и отимају душе и срца,
И ничег се не стиде!
Космете,
Ти мој очињи виде и Видовдане,
Ти мој Божуре црвени из крви србске никли,
Моја колијевко и гробнице,
Светињо Србинова, Цркво Видарице и рано,
Ти моја душо и срце ишчупано,
Твоја соколова гнијезда налегле црне вране.
Космете,
Тебе ми отимају да србско затру име,
Космете,
Душмани тобом ми се свете!

Драган Симовић: ИЗА НАС ОСТАЈУ САМО НАША ДЕЛА ЉУБАВИ!


*****

 “Србски журнал је сваког дана другачији, зато што је жив, што дише.

То што си данас видела на Србском журналу, није оно што си могла видети јуче или пре месец дана, или, пак, што ћеш сутра моћи да видиш.

На СрБском журналу користимо само срБску азбуку, илити ћирилицу,

иако је срБска азбука, звана ћирилица, тисућлећима старија од Ћирила Солунског.”

“Давно сам се уздигао изнад сујете и таштине, и не држим до славе овога света, не држим ни до својих (тридесетак) објављених књига, већ само до стварања и стваралаштва, до УНУТАРЊЕГ И ОНОСТРАНОГ ПУТА СВЕТЛОСТИ И ЉУБАВИ. ИЗА НАС ОСТАЈУ САМО НАША ДЕЛА ЉУБАВИ”

*****

“За мене је језик сушто и духовно биће и дар наших ведских богова – наших светих предака.

Тај мој рат за свети ведсрбски језик почео је још у младости, у часопису Расковник, који су покренули Добрица Ерић, Драгиша Витошевић и Владета Р. Кошутић.

Потом сам наставио посве самостално да дејствујем кроз своје песништво, да трагам за оностраним језиком, за ведсрбским мета-језиком, откривајући нове димензије, нова онострана пространства, и значења, ведсрбских речи.

Чистим свој ведсрбски језик од свих туђица, чак и оних које су се одомаћиле у савременом србском језику, као што су: хиљада (тисућа), панталоне (влаче, а не хлаче), фабрика (творница), штампа (тисак, отисак), скије (смучке), хвала (благодарим), сат (часовник)…

Сви јужнословенски језици јесу, уистини, само дијалекти ведсрбског језика: хрватски, бугарски, словеначки, македонски, босански, бошњачки, црногорски…

Има доста оних који прате моју поезију, моје стваралаштво и,који ме на разне начине подржавају.

Да, у праву си.

Објављујем песме непознатих песника, бодрим их и соколим: да пишу поезију, да стварају, да трагају за смислом живота.”

*****

“Није битно да ли сам и колико дуго живео у овоме свету, већ како сам живео и колико дела љубави иза себе оставио.

Није битно колико сам самога себе уздигао и узнео, већ да ли сам и колико ближњима својим припомогао да се уздигну и узнесу.

Ово је бит и суштина Поетике Плавих Вилењака, која надилази све људске поетике.”

*****

“Моја је света дужност – Дар од наших Богова и Богиња –  да бодрим и соколим, да звездана крила јачам и снажим сваком Белом Србину, свакој Белој Србкињи, да се узвину и вазнесу у Лучезарне Висине, да лете, плове и језде кроз овостране и оностране светове, без мане и страха, да буду свагда и навек самосвесни, самосвојни и самобитни.

Ја се радујем, ја сам испуњен дивотом и милином, кад год нешто лепо, красно и дивотно учиним за наш Звездани Род, за Бело Србство, за сваког Белог Србина и сваку Белу Србкињу.

Моја највећа плата, плата која се ничим овосветовним поредити не може, јесте радост и милина у срцу Беле Србкиње, у срцу Белог Србина.”

 

(Поруке и подуке: из преписке Плавог Вилењака и Вере Розалије)

Породица Симовић – Миодрагу Новаковићу и свим пријатељима Песника Драгана Симовића


„`Хвала Вам на речима подршке као и на предивном тексту који сте објавили. Мајка, брат и ја смо ганути текстом.
Драган је сахрањен (13 децембра) у Великом Гају, у којем је живео од своје осме године, до пресељења у Београд. Тамо су сахрањени његови родитељи и тамо је желео да буде сахрањен. Његови пријатељи одржали су говор посвећен Драгану и то је било веома дирљиво.
Он је у ноћи између 11 и 12 децембра писао и стварао и остао је будан до 2 сата иза поноћи. Потом је легао и заспао и више се није будио. Уснио је неке лепше снове. Срце му је стало у сну, негде изјутра. Њему су зиме иначе биле тешке, јер је имао слаба плућа, те га је гушила влага и магла. Деловао је тако смирено, да је просто и на нас пренео ту енергију.
Пријатељство са Вама и Србски Журнал су му веома значили. Хвала Вам у наше име на том пријатељству. Увек је дивно говорио о Вама…„`

Драган Симовић: БЕЛА СНЕЖНА ВИЛА СА ИСТЕРА


e7e0b353975a0870fcb54ba2ac240d33

Данас сам, на Истеру, седео у снегу, и сунчао се.

Белина снежна бејаше толико јака, да су ми очи буквално засениле.

Снег је мирисао на ситну папрат, подсећајући ме на давнашње дане детињства у брдима, када сам, посве безбрижан, лежао и тиховао поред пенушавог слапа горскога потока.

Нада мном су грактали гавранови, а у даљини, понад мрешкајућег и љескајућег Истера, кликтаху два орла рибара.

Доле заслепљујућа млечно-бела светлост, горе дубоко плаво небо прошарано белим и пурпурним облацима.

У том трену вечности, био сам Праисконац и Вилењак: без иједне мисли, дубоко у свом унутарњем суштаству, седео сам на Сунцу и зурио упремасе пут белих врхова Карабурме и Звездаре.

Наједном ми се – а да не знам како – у визијима указа бела снежна Вила што лебди између оголелих крошања врба и топола.

О, каква дивота! – прошаптах.

 

23. дана дерикоже, 7526. године, 

на обали Истера

Соко са Велебита: Драги ДРАГАНЕ, драги брате , драги пријатељу , драги песниче и истомишљениче


Драги ДРАГАНЕ, драги брате , драги пријатељу , драги песниче и истомишљениче. У овом трену, у ово смутно време, веома је тешко изрећи и исказати значај твога изненадног повратка у више светове .
Дружење с Тобом било је величанствено , поучно и научно. Моје Духовне и Оностране спознаје уздигао си на много виши ниво.
О свим овоземаљским питањима имали смо исто мненије .
Нека Ти је Слава и Хвала за сва Твоја дела, која остављаш нашим покољењима.

Твој Соко са Велебита коме су сада крила знатно оштећена.
С Богом да си Роде мој , до поновног сусрета !
Милан Пуалић