Да ли ти недостајем
у ноћи јесење
само по некад, кад звук те прене,
кад чујеш звекет капале кише
да ли те киша сети на мене?
Да ли ти недостајем
у зимска јутра
само онда, кад ваздух мирише,
кад осетиш пламен ватре ужарене
да л’ те топлота сети на мене?
И да ли ме носиш у летње дане
под кошуљом мокром
у грашци зноја
да ли ти певам мисли разуздане
да ли сетиш се да била сам твоја?
Да ли ти недостајем и у пролећа
у вечерима кад све се стиша
да л’ у капима чујеш столећа?
О, да ли те буди и пролећна киша?

Фото: Пролећна киша; Википедија

Душе се успињу уз планине високе
корак по корак,
с камена на камен;
остају долине , уплакане реке
заборављеног живота знамен.
Гаврани ћуте, орлови над гнездима лете
ветар застаje,
ослушкује дрхтање планете.
Засија небо
oсветли га муња,
tо Хроми Вук
међ свој народ се спрема!

Фото: Хроми вук; Википедија

Стаза
Стрма и уска
Сваки корак може бити задњи
Тама је свуд
Хук звјери
Мириси канђи
Постоје и други путеви
И љепши и шири
Ал душа тражи
На крају је оно што срцу треба
Што сузу посвети
Пјесму узнесе
.
Стаза
.
И кораци тихи
Мекоћом
Утваре бришу

Поглед опран Молитвом
За небо је везан
У даљини ланци свуд звече
Крик страха
Наслеђе робова
Усмјерит ћу дах ка Врху
Благослови Оче
Искреним покајањем у срцу
Сузама светим опери душу
Да кад дође ти једном
На самом врху
Зазвоне звона
У загрљај се стопим
Очисти сву таму из бића
Јер док има и најмањих трагова
Нема благослова Љубави
Љубав се излива у чист пехар
Све друго је опсена
И кад шкрипи тешко камење под ногом
И пријети да обурда
Затворим и очи и води ме
Првостворени сан
Мириси поморанђи и тек испеченог хлеба
Огњиште,прве пахуље
И света Љубав
На уснама молитва
У даљини видим плам свијеће
Увијек ће Отац држати тај пламен
Да обасја стрму,уску стазу
Којом ријетки иду
И беру цвијеће
Изникло из камена
И расипају сјеме
За Нову Свету Земљу
Нека буде воља Твоја.

Фото: Шумска стаза; Википедија

Повежи се са Човеком – Јединим Богом
Повежи се са Знањем и бићем ВедАватара
И повежи се у Тиху са својом суштином –
Са свим својим дејственим центрима
Нижим средњим вишим и највишим
И повежи се саТелом Свешћу Духом Душом

Удахни вечни дах Творца који држи свет
Изреци потврди прихвати силницу – разјасницу:

Све религије и све духовне групе
Сви верски поглавари и духовни учитељи
Гуруи шамански прваци и сви други
Који не подучавају Божјим знањима
Чије су одредице – научо-духовна знања
За складно управљање свим догађајима
Управљање развојем Човека и Света
Технике свести о васпостављању
Оштрим ножем одстарњених органа
Враћању отишлих и вечном животу

И даље армирано цементирају Потку
Са застарелим нетачним магијским знањима –
Која следбеника врте кружно неделатно
И представљају кочницу-успоривачицу
За брзо и брже остварење Божјег Плана

Њих и нас- који не стварамо врло моћно
У пуном складу са многодарованом снагом
Коју од искона носимо дубоко дубоко у себи
Лепота Стварања ће упорно упорно и без осуде
Свакотрено призивати прозивати призивати

(Збирка песама – Појео сам ја-буку)

Фото: Слика, фототека СЖ

Тек пробуђена гледам како са истока
јутарњи зраци, блистави
трешњу нашу умивају
изнад куће старе на брегу…

и сећам се…
у неко време давно
за мене други браше
плодове сочне са врхова њених.

Гледам је, волим и осећам
да ће душа моја
са душама многим блиским
у неко време друго
стићи до врхова њених
и брати вечно
божанске гроздове Вечности.

Фото: Трешња; Википедија

Процветао новембар у Тијанији витешкој
Напољу сам благо диркам уснуле шкољке
Гледим танане стидљиво напупљене брезе
И мило зурим у читав безкрај плаветнила

Сушим на ветру узреле лековите шипурке
Чекам пролеће да им видим цвет – петолат
Устајем и крећем ка шуми без тврдог циља
Немам расклопљену рачуницу циљ ће стићи

У шуми сам у свако дрво гледам као у људа
Два стабла истог корена – мили љубавници
Скуп више згусних стабала – цела породица
Шушка лишће лете птице скакућу веверице

Славим те оооо Свелепото свуда пројављена!
Како је дивно дивоту гледати видети упијати!
Лепота разрива мој ум пустињу непрегледну…
Ничега више нема – распрсли време и видици…

Фото: БП – шипурци

Много је обмана, превара и лажи у званичној светској повесници.

А што се ВедСрба тиче, ту су све саме лажи!

Ниједног расног, словесног и освешћеног ВедСрба нико више неће нити сме лагати.

Он зна да је једина истинита повесница у Летописима Акаше.
У Пољу Беле Сварге.

И зна да су јудео-кршћански калуђери шарали по пергаменту све саме лажи, јер то и јесте религија мржње и лажи.

Словена никада било није – бејаше одувек само ВедСрба, Хиперборејаца и ПраАрија!

Приче о Јужним Словенима јесу давно измишљене, у самостанима јудео-кршћанских калуђера женомрзаца.

Били су женомрсци и остали женомрсци!

Мржња је израз њихове вере, те кроз мржњу они и потврђују оданост својој вери.

Они не мрзе само жене.

Највише од свега мрзе ВедСрбе.

Кад кажем ВедСрбе, онда мислим и на ВедРусе, будући да је то, у суштини самој, један те исти Род.

Оно што се назива Јужним Словенима, то нема никакве везе са ВедСрбима, са Стриборјанима и Хиперборејцима.

То су неки други народи, посве страни Бићу ВедСрба.
ВедСрби са њима ничег заједничког немају.
Они су јудео-кршћани, и нека тако буде!

Злочине које су јудео-кршћани чинили над ВедСрбима, никада заборавити нећемо, нити опростити смемо.

Нека лицемерни и лажљиви јудео-кршћани праштају једни другима, али, ВедСрб – вразима никада не прашта!

Фото: Фото из манастира Лепавина; Википедија

Трчи зека из јендека
Сав задихан шумом вије
Сазнао је страшне ствари
Ниста није као прије.

Причао са старом совом
Вратила се тек из града
Као воз да прегази је
Није причат била рада.

Отвори се стара сова
Па све своје муке збори
Виђела је свјетла града
И каква га мука мори.

Није мрква што је била
А ни кромпир ни салата
Није више мама иста
А ни онај снажни тата.

Мама ради цијелог дана
Тата некад ручак скува
А мрква се од нечега
Зрумени и надува.

А да видиш ту салату
А и купус како вене
Парадајз је тврд ко камен
А краставац грк ко чемер.

Бресква више не мирише
Лубеница сласти нема
Пчеле висе не долазе
Нешто нам се гадно спрема.

И јос многа чуда виђе
Но му није могла рећи
Јер од муке и од стреса
Морала је мало лећи.

Фото: Зец; Википедија

Нит ме ишта боли, ничег немам више,
нит верујем, нити очекујем.
Само очи упрте у небо
броје капи мајске кише.
.
Да л и ти бројиш, душо мила?
Ил си се већ негде утешио у ноћи,
и бежиш од сопствене немоћи.
.
Да л некад обиђеш наше улице?
Да л ти се бар у сну јави моје лице,
док ноћу луташ у сенци града,
а на мојој страни мајска киша пада?
.
Да л си срећнији, где нисам ја?
Да ли си срећнији, где си сада?
Да л ти је ичег жао?
.
О, не, не не буди срећан!
Зашто си ми ту тугу дао?
Не буди срећан, о душо мила.
Благо оном ко те није знао.

Фото: Мајске кише; Википедија

Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји

Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони

Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води
Бели чека храм

Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Фото: Језеро; Википедија