Верица Стојиљковић: Звездано лице


 

Чари ванвремена пламте!

Звездани осмех краси лице

Тајне се читају – писанице

Видом их пише твоје срце

.

И лете речи реком сјајном

Од извора – извору звезданом

Рука у руци – нежности плам

Корак уз корак – вечности знан!

 

Advertisements

Стеван С. Лакатош: Реч


У почетку беше РЕЧ.

Упрљасмо је.

Одузеше нам светлост

Горске виле у сновима мојим.

Бауљамо у мраку као ничији свеци.

Тама нам је свеће и тамјан погасила.

О, Господе!

У вечитом краху вапимо за милост

Дигни нас из мрака

да Ново царство у славу Твоју

поново створимо.

*

.

Моја реч

.

Далеки су божански скути Твоји.

Стидим се пред Небом,

Стидим се пред Сунцем

Прљав ка Твом лицу светлом ходим

Ни час смрти убити ме неће

јер треба ми Истина

ходочасника Твојих.

Реч моја са усана

молитву створи

пред раскошним лицем Твојим.

*

Владан Пантелић: Стеван С. Лакатош

.

Стева Лакатош је један од Песникових пријатеља

из Панчева. Збиркa – Изгубљено царство, из које су

узета Стевина размишљања, настала је 2014.године,

у Грчкој, за десет дана. Ову поетику покренуо је један

мистични облак изнад Свете Горе. Нешто заспало се

покренуло у Стеви и јасно су му се указали путеви ка

остварењу чистоте срца. Чисто срце је златни кључ

који отвара врата за повратак човека на пут Творца.

Стевина збирка је, заправо, његов напор да нам предочи

да пут није лак, да можда треба пуно времена, али је

врло јасно указао на два основна постулата Речи Божје,

а то су Љубав и Вечни живот. На нама је да се излечимо

од вируса ума који производе старост, болест и смрт.

Новица Стокић: ВИДОКРУГ


 

У дупљама јаругастим
Очи свевидне
Свет недовидеше
Од сукрвице
.
Породише поглед
Занавек болни
У безнађе живота
Земног
.
Од рођења
Лебдеше безнадежно
У простору незнаном
Светлом необасјан
Од таме
.
Ни дању
Ноћ не осване
И бане у просторе увек
Једноличне
Знане

 

Добрица Ерић: Чико ја тебе гледам с неба


Чико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.
.
Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.
.
Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе… и твоје руке.
.
Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.
.
Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.
.
Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.
.
Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!

.

  • У знак сећања на Милицу Ракић и сву децу

страдалу у НАТО бомбардовању 1999. године.

 

Владан Пантелић: Омча и неомча


Пробуди се и устани пресветли Роде

Никада никоме не окрећи други образ

Јер ћеш бити отсечен од моћних предака

И бићеш отсечен од својих потомака

.

Не буди лака жртва жудње удвојене

Крени у освајање сопствених дубина

Уништи непријатеље у глибу подсвести

Пиши Песму – то је твоје дете и награда

 .

Пусти омају Јевропу принцезу–лопужу

Она одувек гаји двосмислу реч –нереч

Стално те понижава отима корене и име

И склони са чела лажа вође штеточинце

 .

Не могу те водити амебе сатрапи вампири

Они што избеченим очима мотре на туђе

Ти си носилац сушта-матричног бивства!!!

Устани! Твори љубавност и праведност света!

.

-2017. година-

Драган Симовић: О Европи и западу


Не постоје никакве европске и западне вредности којима би пробуђен и освешћен човек имао и један једини разлог да се диви.

Цео западни свет је од самог настанка дивљаштво и варварство.

Цео западни свет је антицивилизација у самој суштини, антицвилизација од почетка до свршетка.

Само неосвешћени и бесловесни могу да се диве некаквим умишњеним и измишљеним европским и западним вредностима.

Шта су европске и западне вредности?

То су инквизиција, ломаче, вешала, освајачки и пљачкашки ратови, затирање раса и народа, уништавање Планете и Природе.

Кад ми неко спомене Европу и Запад, ја се одмах сетим свих грозних и ужасних ратова кроз векове; сетим се десетина и стотина милиона невиних жртава на Планети; сетим се свих затртих и, до темеља разорених, древних и великих култура и цивилизација Америке, Аустралије, Африке и Азије; сетим се ватиканских и јудео-кршћанских ломача на којима су спаљиване читаве породице Хиперборејаца и Аријеваца; сетим се силованих, понижених и погубљених Србкиња и Рускиња; сетим се милиона изгладнеле, промрзле и уморене србске и руске деце, и, надасве, сетим се свих иних грозата и ужаса које је могао да смисли само рептилски ум Европе и Запада.

Европски и западни свет, такав какав јесте, мора да нестане и, нека нестане, што пре!

Нема ниједног пробуђеног и освешћеног Белог Србина који ће пустити иједну сузу за тим паразитским и рептилским светом, за тим светом лажних вредности и још лажљивије беле расе.

-записи из 2015.године-

 

 

Димитрије Николајевић: Ако дођеш


Дођи, Прамајко, не као гост,

Овде где се гнезди химера;

Била би величајна милост

За све што се није десило,

А требало је да протера

Распамећеност и беснило.

.

Ако дођеш јекнуће камен,

Проходати дрво и птица

Ноћница певом згасли пламен

Пробудиће да ноћ осветли

И разоткрије се пречица,

Да стигнеш док још ћуте петли.

.

Ако дођеш и свијеш свој лет

Међу људима, ето сјаја

Којим ће се излепшати свет,

А без тебе шири се мрља

И живот ког туче промаја,

Обездушен ка рубу срља.

.

Дођи, Прамајко, и свој народ

Обрлаћен грехотом врати

На прави пут и сигуран ход.

И док се земља још окреће,

Учини да се преобрати

Ил’ га огњу дај – ако неће!

.

-слика Оље Ивањицки-

 

Бранка Чоловић: Не зна несој


Не зна несој

НЕБО  зна

кад на рану стави со

и загрли сав РОД мој

и све боли, туге лијечи

златне зраке нама шаље

да идемо даље, даље

 .

Писани су нама свети пути

а не мржња да нас стеже

а ти остај душманине

незнање нек ти биће веже

 .

Па сад гледај

која РАДОСТ нам је дата

из свог бола васкрснута

ридај, стењи, цвили, плачи

опстајат ће само јачи

 .

И пјевати више, љепше

И сањати чаробније

И рађати светије

И љубити искреније

И вољети НЕБЕСКИЈЕ

 .

Нова Земља већ се види

тешко ти је што одосмо

немаш више своју жртву

све свијеће запалисмо

свети ОТАЦ спрема жетву

 .

А сад остај

ми одосмо…

Милица Љешковић: Пашће империја


Небо је било тамно

Скоро да се спустило на земљу

Ни прст пред оком се није могао видјети

Тек на тренутак

Од неба прошараног муњама

Блеснуле би слике и нестале за час

-Неће ово сине добро да буде … громови!

Пашће империја!…

Небо ново и нова земља!

И запамти добро шта ти ја данас кажем

Неће дуго проћи…

Мало кад се – а ево колико дуго живим

Десило да у летњи дан у шест сати

Буде оваква мркла ноћ!

Све су то знаци али ти ништа не пазиш!

Кладили се… па нека су

Тебе то не треба да скреће са пута

То су све њихове замке

У змијска легла оће да те одведу…

Вребам ја одавно вребам јер видим…

Осјећам дужност да те упозорим…

На крају ће те у затвор одвести

И бићеш крив паклу огњеноме…

А стајалиште?

То сам те давно упозорио шта значи…

Сад иди па кад ти се јави она змија

Што сам ти реко да ће звати

Ти види да јој кажеш

Тачно оно што ти пише на оном папиру

Што сам ти још ономад дао…

И  м о л и   с е   р е д о в н о  – н е  з а б о р а в и!

.

-слика Милића од Мачве-

 

 

 

Ђура Јакшић: Јевропи


Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л’ живот може
У таквом игу несрећни род?…
Изгинућемо!…
„Па изгините!”

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!”