Увјек и без борбе ћеш побјеђивати
Ако се кроз живот водиш љубављу,
И племенитим и добрим намјерама.

Нема боље комбинације
Од мудре главе и доброг срца.

Ништа није наше
Осим искуства,
Које ћемо као отисак на души
Пред Бога однијети.

Само истина смирује човјека.
Истинит човјек је миран човјек.
И живи у миру.

Не ћути ако куде Бога
Јер ће и Бог ћутати када тебе
Буду разапињали.

Љепота је одсјај душе на лицу човјека.
Љубазност је одсјај срца у поступку човјека.

Туђе понашање као увреду не прихватам.
Само као сазнање са ким имам посла.

Моју музу сам пронашла у себи.
И завољех је.

Радите тако да ви будете поносни на себе
Испуњавајте своје жеље и снове.
Тако ваша душа са вама разговара.
И то је оно што вас надахњује и даје
Осјећај испуњености вама самима.

“Не узимај туђе гријехе на себе“
У преводу
Немој никога осуђивати јер ћеш
Преузети његова искушења себе.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Стигле зимске чаролије
за дечачке мудролије,
чаролије стигле зимске
за принцезе одистинске
.
Све што смишља дечја машта,
све што дечја глава сања,
што измишља свашта, свашта,
нека расте, нек израња.
.
Све што пита, све што не зна,
све што жели и што не сме,
ко пахуља бела, нежна,
пада на крај ове песме.
.
Нек спавају чаробњаци
ипауни златних пера,
овде расту маштовњаци
из обичних солитера.
.
Неће бити тајне света,
што смислити деца неће,
зато ванка са паркета,
зато јуриш у пролеће.

Фото: Зимске чаролије; Википедија

Боли ме рат било где да је..
Боли ме свака насилно пала жртва..
Боли ме болест наше ЗАЈЕДНИЧКЕ душе

Кад боли другог,
заболи и мене.
Једна иста жица
кроз сва срца звони.
.
Све иде у суноврат
кад рат проговори.
.
Кажу: све ће минути.
Али мрак свиће
у ранама што не зарастају,
у бићу што се батрга
и шапатом моли своме Богу.
.
Боли и мене.
Боли и мога Бога
кад подижемо ограде
за „свој свога и против свога”.
.
Јер ране туђе
нису туђе,
свака крв је исте боје.
Не окрећи главу.
Ниједно срце
није „само своје“.

Фото: Рат на Блиском Истоку; Википедија

 

Тишина заспала,
у снове утонула.

.
Миришу траве са зидa
насмејане,
дарови отишле године.
.
Љубав корача нечујно
оставља трагове,
свере лебдеће прозрачне.
.

.
Тишина заспала,
у снове утонула.
.
Идем
од једног до другог сна,
и ја заспала.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Пусти ме, Господе, да са сребрним
гривнама о појасу,
прошетам кроз Твоје небо!
Носећи на пребелм длану,
Грумен земље сјајолике-
моравске…
.
Приносим ти Господе, поглед
у кресу анђеоске лепоте
те краљице у чијем срцу
зру зелене горе!
.
Kо нектар плави,
у најезди лептира
после јулске кише.
.
Погледај, Господе,
те ишчешљане, густовласе шуме,
витороге вињаге
голуба што златно зрње сунца
зоба-
све Теби приличи.
.
И плавом линијом дише
кроз јечменике, ђурђевак снени,
крв зрелог малињака ужарено жито
и бели руб девјачког сна…
Реци, мој Боже,
док лице измивам бисер – водом
у овом извору
који ми из самог срца истиче,
да ли сам овој води сестрица,
да л брат мој је јаблан сребрни,
да л мајку можда овде не стекох
на обалама житним
и пустог оца што златне
јабуке из њених дубина бере?
.
Пусти ме, Господе,
да залепршам лептировим крилом
над Србијом земљом моравскм,
да у мене, ко у жедну земљу Ибар,
и Топлица, Млава и Тамнава, Kолубара,
и Лим белосвили утекну!
Допусти ми, Оче, да Мораву мајку
својим уснама на обе обале одменим,
да лице мајци Србији
у прегачу цветну загњурим…

Фото: Моравска Србија – престони град; Википедија

Јест нема на теби ни једнога дела
да се моме оку могао да скрије,
ни једног превоја блиставог ти тела
да се мој пољубац на њ спустио није.
.
Знам те тако добро у растанку часе,
ти предаме ступаш сва сјајна и сива,
знам када ће сузе око да ти сквасе,
знам кад ти се душа милоштом прелива.
.
А кад у њој носиш сву топлину Југа
па ипак си сваког дана нова мени,
увек нова, увек тако чудна друга,
и никад слична јучашњој жени.
.
Та моћ твоја чудна заслепљава мене
разноврсним сјајем, мирисом и бојом.
-Ох, буди једанпут ко и друге жене.
Да одахнем најзад пред лепотом твојом.

Фото: Фототека Србског Журнала

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге

За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава

А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

Фото: Фототека Србског Журнала

Беоњачама бледуњавим бленуше претходници
Умовима осакаћеним најављиваше вртове рајске
Сјај искре небеске долазећих гушише ласно
.
Изобличени у отеклинама огрезлим
Палацајући из бусија змијских љигаво
Сисаше животворност из груди хранитељских
.
Као жаокама убадаше изданке здравила
Сикћући убрзгаваше талог отровни у дамар
Венући обамрле пупољке зелене
.
Затровани гневно у инат здушно пупише
Зевкајући живот упијаше
.
Вавек

Фото: Инсект са рилицим; Википедија

Расплакали се облаци ниски.
Златибор подноси
тугу неба.
Слива се киша са кровова
низ громобране, олуцима.
Борови кисну усправљени
Под њима стазе.
Иглице суве изгажене.
На петом слову Палисада
покисла врана подрхтава.
Са слова С
гака се чује.
Очајни зов.
Упорни шетач с кишобраном.
Погурен иде.
Само борови мокри,
горди.
Борови кисну усправљени.

Фото: Бор на Златибору; Википедија

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Цртеж Љубише Сабона; Википедија