Илија Зипевски: Покој


Четврта и последња четвртина Азбучног Кола Године припада календарској јесени, животном добу старости относно мудрости и добу дана вечери – завршном добу Године, животног века и дана када се смирујемо богатији за искуство проживљеног. То су поља друштвеног духовног: ПОКОЈ, РЦИ, СЛОВО и ТВЕРД. Ова поља су обухваћена самогласником ОН који отговара јесењој равнодневници а који представља целокупност зрелости човекове личности – личности која је проживела све врсте животних страсти и искустава да би се кроз њих ОБЛИКОВАЛА, превазишла их и умирила у целовитости свога духа. ОН се као личност пресликава у тихом смирају Године чија се мудрост огледа у лепоти јесењих боја природе која лагано и предивно вене да уступи своје место Духу – вечном и свеприсутном који се њоме одевао док је бујала и блистала у жару лета.

ПОКОИ

Слово П носи назив ПОКОИ и то је СМИРАЈ. Смирај Године – смирај бића.

Ово је време када црква броји нову годину (тачније 1. септембар) вероватно по угледу на јеврејску традицију где се и почетак дана рачуна са мраком а не по часовнику. Смена дана и ноћи – сумрак относно свитање (празскозорје) су два света момента у дану – два тренутка у којима се укрштају светови – свет таме и свет светлости. То су тренуци смирења и природне непристрасности или мистике када мождани таласи сами от себе улазе у алфа стање. Ниједан други тренутак током дана није ни свет ни спокојан као што су то сумрак и свитање. То су тренуци природне Сатве – силе непристрасности или врлине (0) која извире у процепу светова који чине Рађас – сила дана, покрета и страсти (+) и Тамас – сила мрака, попуштања и незнања (-). Зато се у ова два тренутка током дана врши верска служба. Јутарња која дочекује Сунце (свитање) и вечерња која испраћа Сунце (сумрак). Везивање јутарње и вечерње службе за часовник је духовни пад у корист прагматичности материјалног живљења – у истински духовном друштву (какво је некада било ведско а какво ће поново једном бити након што се ова пала цивилизација уруши у трулежи својих темеља) верска служба – као и сваки верски празник треба једино бити везан за коло природних енергија и ни за шта друго.

Врхунац набоја супротстављених енергија као што су хладне и топле струје Године, относно светлост и тама, дешава се управо пред свитање (врхунац смрти) и пред сумрак (врхунац живота). У коледару Године тада се дешавају Преображење и Сретење. Годишњи сумрак је јесења равнодневница – време Велике Мајке (Мокош – Богородица) док је празскозорје пролећна равнодневница – време Весне (Благовести) – Девојке.

„Ко рано рани две среће граби“ – један мој пријатељ сматра да се ово управо относи на искуство два света момента у току дана – сви за дана посведочимо сумрак али само онај који „рано рани“ стиже да посведочи и свитање – и то су две среће.

ПОКОИ отговара времену астролошке Ваге којом влада Венера. То су енергије склада, лепоте, разумевања и партнерске љубави. Вертикалне црте словолика П стоје стабилно и складно повезане хоризонталом на врху што говори да су две стране у ПОКОЈУ повезане истинским разумевањем. Дакле партнерство овде означава два бића повезана на највишој равни – а то је духовна раван. Где је разумевање ту је мир насупрот страствености телесног (променљивог) ЖИВОТА која не мирује већ се шири на све стране у жељи за искуством. Слово ЖИВОТ се стога налази насупрот слова ПОКОИ.

Тасови Ваге симболизују ПРАВДУ – помирење супротности које се отиграва у ПОКОЈУ Године. У ПОКОЈУ се вагају плодови искуства. То је и ПРОЛАЗ Сунца у ПОДЗЕМНИ свет – УПОКОЈОЊЕ ПРИРОДЕ. ПРАВДА као и ПОКОИ је оно што долази ПО, ПОСЛЕ свега али је и оно што стоји ПРЕ свега и ПРЕТХОДИ свему – као ПРЕСЕК светова. То је ПРВО и ПОСЛЕДЊЕ. Стога се тај смирај узимао за почетак рачунања времена (како дана тако и године). У словенском предању то је свет ПРАВ који претходи свим створеним световима – врховни свет ПРАВДЕ (истине), ПРАВИЛА (закона) и УПРАВЉАЊА (стварања) у којем влада ПОКОЈ. То је духовни свет Бога и богова (анђела и светих предака).

ПОКОИ је умирење свести – ПРАЗНИНА из које се прва свест (АЗ) рађа и у коју последња свест (УК) увире. То је тренутак ПО смрти и тренутак ПРЕ рођења смештен у Азбучном Колу Године на сумраку лета и зиме.

лија Зипевски, АзБукВеда, двадесетпрви наставак)

 

Кито Лоренц: Бојење ускршњих јаја


Могли бисмо вечно

седети и фарбати ускршња јаја.

Перо, восак и пламен – митски

реквизит, нијансирање боја попут лука, попут

траве, из коре

филтрирано црнило, цеђена зелена –

чарамо, хитро у рукама

окрећемо прајаје елементарно, означујемо тачкасто

са импулсима полутар јаја,

ланчамо серије редова вучијих зуба

меридијално, засењујуће компасне игле,

на магичном пољу,

ка половима, где розете

сунца двоструко зраче пред

нашим очима, зачаране мистеријом

ствараоца што повлачи перо,

миријада предака земљорадника. Тако

успостављамо враћање времена,

равнотежу генерација,

пропорцију историје,

круту хармонију света

(вукови не треба да дођу

сунца нек нам сјају) –

а тада долази оно што је једино разумно:

Лупамо их за Ускрс, тај

фетиш демонског култа из каменог доба,

скидамо са њега ону лепу љуску,

и варимо садржину.

А тада чудан преображај –

васкрсавање јајета:

Срце нам жестоко куца о ребра,

у грлима задржавамо кукурекање,

веселије напуштамо љуске јајета

а незрели, прснемо

у познати ускршњи смех:

Не изгледамо ли као испиљени из јајета –

ми, једина божанска клица у јајету

под сунцем, са кљуном ракете већ

пробијамо љуску неба

човечанство гмиже из јајета.

Поезија Лужичких Срба; Приредио Предраг Пипер

Горан Лазаревић Лаз: Између два времена


између два времена везан за стубове срама

сањаш небо од сласти за пролаз у вечно ништа

опија хоризонт вида илузијом панорама

док спушташ се страхом у прва светилишта

.

живот моли се именом твојим да вечно траје

сред рањеног срца олтар са светом ватром гори

све се поново рађа и све у неслуху нестаје

нестан са слутњом вечности опет се бори

.

док издвајамо се стапањем телесним у једно врело

ти враћаш се коренима женским у почетке неба

потсвест молитвом недосега свемира је тело

.

пред трпезом где нафора је неискап љубавхлеба

где будили смо врелином ума незасите груди

између два времена кад се у страстима полуди

Маринковић Марко: Док грлиш душу


Милујеш клавир

прстима нежним

корачаш лагано

ко коњић касом

остављаш стопе

улицама снежним

душу док грлиш

прелепим гласом

.

А кад ми дођеш

ко ружа румена

крај мене прођеш

окупана росом

када је пустиш

прекријеш рамена

па завијориш том

бујном косом

Илија Зипевски: Сунце


У оку ватрене зенице

Од краја до краја, равно из центра

Светлост ме разапиње

.

У бескрајно плаво се разлажем

Таласи – прсти, служе сврси

И дивна музика настаје

.

Више не познајем корене

Идентитет престаје

Слободан сам

.

Да будем шта желим,

Да будем, да јесам,

Све оно што јесте,

Ко год да јесам

.

Изван кавеза сваке

Идеологије

Слободан сам

.

Да будем грешник,

Да будем светац,

Да затворим круг

И кренем из почетка.

 

Димитрије Николајевић: Одкако је птице памте (2)


Ја сам је сасвим случајно зачео

У своме болу

Али се ничега не сећам и слутим

Њено право име у изгубљеним речима.

Њу су узмислиле моје мрачне глади

Што се изједначавале са тишинама

И будиле пре праскозорја,

Пре звука

Што је долазило да ми нујно окрзне чула.

Ноћу сам јој откључавао молитве

Уграбљене од понорница,

Остављао светове и дргтурио у песми

Коју је ветар однео да јој струјне

У мочварно срце.

Великии србски песници

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Фото: Тања Николајевић Веселинов

Милица Мирић: Видиш ли како су неба плава


Видиш ли како су неба плава

кад зора свиће и дан се буди?

Два плава неба, понад глава,

баш у том трену, кад зора руди.

.

Заплови небом, понад Србије,

Ти, орле бели, двоглави,

 нека се истина открије

и патња Срба не заборави!

.

Славите славу лепоте!

Код Христа, по правду ходите!

 Ви, главе беле, с Голготе,

ако је не да, отмите!

.

Слушајте како шапуће грање

с оближњег храста, у свануће!

Можда је све то покајање?

Због правде, и Сунце изгинуће!

М.М: Збирка – Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

Катарина Захаревич: Шал


Када ми је лоше, идем у књижару

И пијем тамо све, што је исплакао овај свет.

Када је теби лоше, идеш у кафану

И пијеш тамо… не кафу. И пијеш тамо. И пијеш тамо.

.

Када ми је као и раније лоше, ја слушам музику,

Да би ми, ако је још могуће, постало још горе.

Када је теби лоше, ти слушаш друге људе –

При разним издацима резултат је исти.

.

Ако ми је још увек лоше, стискам у длановима шал.

Ако немам шал – нокти пробију кожу.

Када је теби лоше – ти стискаш нечију шију.

У загрљајима. И опет остајеш мрзовољан.

.

Када ми је лоше, трудим се да те видим,

И од свега тога дубља је мука у таласима.

Када је теби лоше, ти се трудиш да ме видиш.

Да ли си приметио, да ја увек скидам шал

И излажем врат?

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Расло дрво


Расло дрво јаворово

на сред брега бреговита,

на крај села селовита,

крај потока валовита,

еј, расло дрво јаворово!

.

Расло дрво јаворово

крај дрвета млад ме чека,

у свиралу тијо свира,

а ја јадна нељубљена

еј, расло дрво јаворово!

.

Расло дрво јаворово

А ја сама овце чувам,

Овце чувам – везак везем,

А не смије да му одем,

еј, расло дрво јаворово!

.

Казивач: Милева Маринковић, Горачићи

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Катарина Прокић: Песме кратке форме (Хаику)


-Олуја на језеру Ранко, на југу Чилеа-

Олуја у сумрак.

Коју поруку носе

Звуци и боје

.

Дошло је време

Прочишћења природе

И нас самих – пљусак.

.

Светлост и тама

На дан олује

-Жесток дијалог.

.

Олуја бесни

А као на клацкалици

У мени мир.