Она је огањ у тмини,
плесни пламен што трепти без страха,
нешто што речима не може да се каже,
већ само осети — на кожи, у ваздуху, у души.

Она је шапат ветра на рамену,
немирна као талас што удара у стене,
жедна као пустиња кише,
потребна ти као дах у тишини.

Не тражи да је ухватиш — пусти да ти дође,
као сунце што се не жели сакрити,
покажи јој да си оне ноћи што трају,
да си загрљај што лечи и изазов што буди.

Њена страст није у речима —
она је у трептају твоје коже,
у смелости да будеш слаб и јак,
у очима које гледају право у огледало душе.

Учи да слушаш када ћути,
да гледаш кад ти се смеши,
јер жена пуна страсти —
је песма што се живи,
а не само прича која се прича.

Фото: Фототека Србског Журнала

Мудрац, краљ и љубавник несити
краљ хебрејски Соломон је био.
Магични прстен печатник својио.
Демонском силом умео владати.

За красном девицом што му одбегла
демонску потеру силну гонио.
Ни магијом јој љубав не сломио.
Лепог пастира она заволела.

Њеног љубљеног сила прогнала
да љубав младих даљином угаси.
Но љубавна чежња љубав им спаси
јер њена визија стално тињала.

Пољубац уста од вина слађих
сладострасно је маштала бона.
У срце њему ткала се она
желећи смрт без трена љубавних.

Срце његово очи голубице
за којим жудио јасно сликало.
Виђење свако му душу драгало
Желећи жарко до љубљенице.

Мудрог улови краљица од Сабе.
Нестаде замке љубави жудној.
Призив маштени донео је спој
и усне уснама које се љубе.

Фото: Пастирица; Википедија

Пробуди се и устани пресветли Роде
Никада никоме не окрећи други образ
Јер ћеш бити отсечен од моћних предака
И бићеш отсечен од својих потомака
.
Не буди лака жртва жудње удвојене
Крени у освајање сопствених дубина
Уништи непријатеље у глибу подсвести
Пиши Песму-то је твоје дете и награда
.
Пусти омају Јевропу принцезу-лопужу
Она одувек гаји двосмислу реч-нереч
Стално те понижава отима корене и име
И склони са чела лажа вође штеточинце

Не могу те водити амебе сатрапи вампири
Они што избеченим очима мотре на туђе
Ти си носилац сушта-матричног бивства!!!
Устани! Твори љубавност и праведност света!

Фото: Омча; Википедија

Тихо корачам да не пробудим јуче,
да не узнемирим сенке
што у стопу ме прате.
Сваки корак, један мали бег.
.
Понекад станем, ослушнем земљу,
памти ли оно давно прошло,
памти ли ону стару жељу,
да желим јаче, да желим више.
.
Онда кренем, стрепим и дрхтим,
настављам да корачам.
Сваким новим кораком сам јача,
док сумња растрже, за рукав вуче.
.
Ноћ ми понекад осветли мисли,
као фењер у магли сенке.
Корачам, застајем, падам, устајем.
Не одустајем.
.
Пут није лаган, ни познат, ни благ,
али у њему моја истина дише.
Свако „данас“ лечи по једно „јуче“.
Да не пробудим страх, корачам још тише..,

Фото: Моханђи, кораци; Википедија

Помисли,
Колико нас неба чека
Негде тамо, високо, дубоко, и
Близу и далеко
Колико ће шумети листови разних боја
Нашег дрвећа многобројног
Тамо негде и близу и далеко

О колико ће ветрова свирати међу
Врховима планинским, блиским и далеким
И колико ће вила драгих нама певати
Песме прастарих времена и блиских
И далеких
Колико ће птица пролетети над нама
Негде овде и негде тамо
О колико ће крила под грањем шумети

О колико ће искри воде од
Сунца запламтети и колико ће звезда
Нас, на путеве испратити и дочекати

Колико ће, пута руке се испреплетати
Над цветовима безкрајне љубави

Колико ће имена наша пута, на небу
Се срцем исписати овде и тамо негде
И близу и далеко
И колико снова се одсањати
Заједничких заталасаних одјецима
Гласова душа наших
О колико, о колико ће ружица росних
Румених исцветати на пољима бројним
Нашим душама вајаним
О, лепоте радости ходања
По травама смарагдним, сафирним
Животима блиским и далеким, а нашим!

Помисли само!

Фото: Плаво небо са облацима; Википедија

101
Све ствари
Са смислом
Бивају!

102
Ако не умеш да сневаш,
Онда ни живети не умеш!

103
Један тајинствен зрак сунчев,
Гле, и душу твоју обасјава!

104
Оно што знаш,
А не знаш да знаш,
Гле! то је пра-сећање
Душе твоје живе!

105
Ако следиш,
Ти,
Осу сунчеву,
Изићи ћеш,
Из тамнице
Света!

106
Ако следиш
Осу окомиту,
Знај, ући ћеш
У вечност
Суштаства!

107
Посвећени песник –
Ма где обитавао –
Увек је на правом месту!

108
Ма где обитавао,
Посвећени је песник
Увек у Срцу Света!

109
Човек, на Путу Светлости,
Вазда бива усамљен!

110
И видех, и познах,
Да се добра дела Човекова,
Често, против њега самог
Окрећу!
И, опет: видех, и познах,
Како се рђава дела, рђава човека,
У свету, чешће, хвале и величају!

111
Посвећени песник, гле!
Обитава притајен у свету.
Будући притајен –
Он, стога, посвећен бива!

112
Обитавам у свету,
А свет не зна за мене –
То и јесте, уистини,
Пут посвећеног песника!

113
Живети са смислом,
Значи: живети у вечности!

114
Верујем
У све што ми се
Дешава,
Па иако све
Са сврхом
Не бива!

115
Заволео сам свет, –
Иако у свету
Немам уточишта!

116
Са сврхом и смислом –
Ипак! –
Све у свету
Бива.

117
Свима да праштам;
И сви да праштају ми!

118
Вера је, гле, оно
Што не знаш да знаш!

119
Ако знаш,
А не знаш да знаш,
Онда си на путу
Сневања.

120
Оно што не може
Никаква сила,
Може, уистини, гле!
Љубав сушта.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
Полуписмени тежаци,
горштаци И горосече,
али православци.
Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!
И ја, Њин потомак и дужник,
од главе До пете,
земљољубац и ђак Светог Саве
Желим да проживим,
остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен
Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.
Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.
Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.
Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.
Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.
Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!
А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен
Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

Фото: Песник Добрица Ерић; Википедија

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо

Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки плаво богато подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека

Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса

Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка

Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фото: Јутро у Београду; Википедија

милост Господе! дуг је дан
међу зидове стиснут куће
исти ме опет вара сан
да ли је ногуће немогуће
.
милост Господе! љута ноћ
ништа се у њој ништа не да
проговара ли Твоја моћ
ил нова прича приповеда
.
не тражим ништа до свој траг
опрост за ново посрнуће
спусти и на ме поглед благ
за све могуће и немогуће

Фото: Фб страница – Favourite Flowers

О Србима могу ти још рећи, да је то народ психички дубок, а судбински трагичан. Доћи ће време кад ће бити опште признато, да је то народ најдубљи и најтрагичнији у свој Европи.

Да су Срби остали верни своме патријархалном строју, својим обичајима, својим законима и својим појмовима о човеку, породици и друштву, они би били најсрећнији и најугледнији народ међу народима и поред све своје трагичности. Изгледа ми да их је трагична судба пратила и постизала баш због поремећаја у свему овоме.

Поремећај је дошао од европске школе, у којој су се школовали државни службеници. Србија нема своје школе, свога васпитања омладине. Ту је корен њенога зла.

Ако икад успе да се ослободи европске школе и установи свој начин васпитања, у духу вековних народних схватања, Србија ће се поново напунити духом светитељства и херојства, као суд кад се напуни и препуни медом или млеком па прелива.

Фото: Европа; Википедија