Прашина месечева У језеру свој лик гледи . Лако чамац клизи Из уског међустења винут Четири му виле једра праве А добра срећа Сребром виле боји . Он огртачем скривен Да бљеском јутро не збуни По мирној води Веслом звезде разлива . Уз бок му леви Вук сиви мирује И скоком ужарене зенице Страшила разгони . Високо над десним раменом Свевиди орао криком Воду са копном спаја На врху стрме стене Где једног пут води
Бели чека храм Прастари портал Кругом отворен Свој печат дочекује
Седам минута ми је дала велдушна Вечност да поздравим недељу и Песника Румених Облака. И да поздравм Т е б е! Хвала Ти Господе на свему! . Устани на десну ногу садањи човече И отреси прапепео мамура и заборава И збаци џакове брига са грбаче своје Које си сам попео на пршљен и рамен . То од тебе никада нико није тражио И никоме не доноси плода узносног А ватру твога ока и живота у зем збија . Разгрни сиве облаке сумњи и смутњи Шут прљ и неваж на сметлиште смести И загледај Даљину иза седам планина . И откривам тајну тајни свим световима Живот је Сушт и Лепота Лепота Лепота Кад Водом снаге заливаш моћне изборе
Грлићу те рукама сунца када ти вјетар скуте поцијепа, и када се образи од мраза зарумене. Миловаћу те очима неба када поглед сањиву чежњу пробуди, када лице спустиш на моје дланове, уплашена ко срна, промрзла од студи. . Пахуља сњежна спусти се нечујно, топлих усана дотаче дах, натопи бразде мелемом жудње, из њедара бујних оте се уздах. Што ли је шутња јача од ријечи, док склупчана у гњезду неспокоја, моја срна болно јечи. . На грудима оста сјенка вољеног бића и мразом заметнут траг у души. Огњевите искре је повеле к небу, и очи препуне туге, да више не зебу.
А негде у завичају оста само име и љубав која може да се каже песму ми најлепшу уништише риме мртви под земљом ново сунце траже . између мене и песме завичај се скрио и звери док ходим моје мисли следе да ли сам мртав у живоме био куда ли ће глава срце да поведе
Песник је пун речи — пред тугом или срећом сваком; Кад тутње олује, громови, или севају топовске ватре, Писаће стихове — будан, или кад тоне у сну лаком, У Воронцовском дворцу, или украј циганске шатре.
О лепоти ведрих зимских ноћи под звездама Ориона, Писаће — кад месец, умирући, тихо пољуби зору; Чак и кад, због неке жене, ухом му забрује далека звона, У њему тад ће све бити распевано — на песме извору.
Али — кад га ошину муње и загрле неизречене доброте, У једном трену, кад плане, и све у њему нагло се смири, У једном бићу спозна све буре — и све живота лепоте, Тад песник заћути, бежећи од стиха — кô од јутра вампири.
И само једном — кад у поглед њен живот његов стане, У трептају се јаве све недаће, и спас, и сви немири; Схвати — таква жена дође кô кад поларна зора сване, И заћути, јер тај сусрет све покрене — и све умири.
Учим да летим А ти се чудиш Зашто гласа немам Говором си ми завладао Али ја небо бојим у плаво . Зовеш ме да се пробудим А ја чекам на старом месту Завирио си ми у најчуванију тајну И питаш ме зашто ћутим . Кажеш – спремна сам за лет Поклонила сам ти слово и песму И крик одавно Поклонићу ти и поглед одозго На поље од каћуна . Све за лет до Вечности Само ти крила никада Поклонити нећу
Забасаше у невид белеса Гацајући јездише трапаво Умисливши да су витезови Из висинских плаветних Дубина . Плаветнило обојише сивим Устаљеним својим тајним кодом Раширише плашт свецрне мисли Урезаше име у нигднини . Зевкајући вапише за славом Окупивши стадо залутало Тапкајући у круг табанише Загледани у буљук чопора . Ни у сновима Не дотабанише.
Овог ведрог топлог и округлог подневља Поново се пењем на Каблар планину Повећавам укус моћ и мудрост пењања Благосиљам успоне на сваком искораку . Мој напор циља вечни живот за све И не плашим се да ћу негде погрешити Решавам један по један тврди проблем У своме бићу и на успонима планине . Дошао сам на врх да стојим усправно Лако је лако бити непомер у равнини Када се пењеш буууди муфлона у себи Када стојиш буууди дрво и буди дрво … Човек Вечности расте вечно се пењући Недодиром милка врхе унутарњих планина У трену ради милионе добробитних ствари И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај
01.Желим да посматрам девичански плаво и бистро небо. Како је то некада, давно, у мојему детњству било. Некада, пре појаве самолета, који беличастим отровним трагом шарају по небу, као мајмун ваграма по беломе сликарском платну. Зашто више не можемо да уживамо у лепотама и дивотама јесењега неба? Не можемо због Рептилије, која је поробила Америку, користећи американску војску као покусне куниће у ратовима против словесног човечанства.
02.Рептилија, још у овоме нараштају, мора бити посве уништена. Без потпуног уништења Рептилије на Земљи, човечанство не може духовно да напредује. А то значи, да Рептилија не сме бити само побеђена, већ заувек уништена. Уништена као раса човеколиких гмазова.
03.Виша Звездана Раса, чији су потомци ПраАријевци, СрбИријски Бели Срби, мора да појми, схвати и освести, да је Рептилија највећи противник духовног развоја човечанства. Рептилија је паразитска нижа раса човеколиких утвара, раса која је кроз векове једино неговала и развијала лукавство, да би преко лукавства, подмуклости и потуљености завладала словесним светом. Они који у својим рукама држе деведесет и девет посто планетарног богатства, деведсет и девет одсто свеколиког светског капитала, припадају тој најнижој човеколикој и вампирској раси која се зове Рептилијом.
04.Поставља се једно просто питање: Како је Рептилија тако лагано успела да завлада словесним човечанством? Успела је да завлада словесним човечанством због европског позитивистичког учења, које је аријевским народима, преко јудео-кршћанства, наметнуто почетком осамнаестог века. Шта је, и какав је, позитивизам? Позитивизам је лажна наука, лажно материјалистичко учење, лажан философски поглед на свет. По том учењу, сви су људи од Бога, и, будући да су сви људи од Бога, онда сви људи и имају иста и једнака права. Основа и потка европског позитивизма произилазе из јудео-кршћанства, из ватиканске творнице обмана, превара и лажи.
05.Оно што јудео-кршћанство не зна, илити не жели да зна, јесте – да сви људи нису од Бога! Нису сви људи од Бога, већ постоје људи од Бога и постоје људи од А(х)римана. Постоје људи од Светлости, и постоје људи од Таме. Споља гледано, за неупућеног и непосвећеног, сви су људи исти или једнаки, али, када се сазерцава из Унутарњег, онда се јасно види, да су једни људи бића светлости, а други људи бића таме. Једни су окренути ка Духу Стварања, и они су Вертикала, а други су окренути ка Златном Телету, и они су Хоризонтала. Једни стварају и несебично предају ближњима, жртвујући се за ближње и суближње, а други су паразити, астрални вампири, који краду, пљачкају и отимају од ближњих и суближњих.
06.Из европског позитивизма, доцније је изишао дарвинизам, материјализам, марксизам, комунизам, бољшевизам, мундијализам, као и сви ини декадентни и противприродни изми. Демократија је чедо позитивизма, јер у окриљу демократских друштава, имамо владавину бесловесне мањине (која припада Рептилији), над словесном божанском већином, која припада Вишој Божанској Раси. Оног трена, када потомци Божанске Расе буду схватили и освестили, да је Рептилија – Рептилија, те да се према Рептилији не сме бити болећив, тада ће Рептилија, заувек, и бити протерана са Лица Мајке Земље.
07.У времену које долази, водиће се умни и духовни рат до коначног уништења Рептилије. Дакле, не спољни, већ унутарњи рат! У спољним ратовима, видели смо то, немогуће је борити се против Рептилије. Штавише, спољни (класични) рат против Рептилије – једино и одговара самој Рептилији. Зато се Рептилија највише и прибојава нашега буђења и освешћивања, јер зна, да само умним и духовним начинима и средствима, може бити заувек уништена!
