Алекса Шантић: Благо теби


Благо теби, ако на свијету

Нађеш срце, у ком вјера сјаји,

У коме се чиста љубав таји

Као мирис у росном цвијету.

.

Љепшег дара од тог дара нема –

У тој срећи тек би срећа била;

Чисто срце небеска су крила,

Што их Господ с благословом спрема.

.

Благо теби, ако вјерно бије

На твом срцу једно срце друго:

Скрсти руке и моли се дуго

Оној Мисли, што над тобом бдије!

Верица Стојиљковић: Чезнем


Чезнем, да се окупам, у сјају ока твог,

Да зароним, у то море, и на дну негде,

заспим.

.

Чезнем, да се винем, меЂу твоје облаке.

Да на једном, душом твојом

запловим.

.

Чезнем, да милујем места, где се твоје птице гнезде.

Да се у једно од њих спустим, крила

одморим.

.

Чезнем, да земљом твојом трчим,

Ливаде на змају прелетим, и врх храста

љубим.

Маид Чорбић: Скупоцјена љубав


У продавници јувелира, потрага се наставља
Нестала је она ситна дражесна ствар
Што вриједи милионе и скупоцјене камионе
Само јер љубав нека тражи нешто
Екстрагавантно
Смисао живота је вољети некога искрено
Јер ништа није вриједније од једног човјека
Који поклања искрене емоције
Дражесно
Доба је дошло гђе људи не цијене доброту
А и даље траже јасноћу знака свога
Склупчано у имену које нема јачине
Летаргија
Покретима показујемо сва наша осјећања
А емоцијама истиснути ћемо проблеме
Људи морају да науче само једно
Говор тијела
Тишина када наступи, загрљај је довољан итекако
Зашто и даље неки од нас не схватају да љубав
Не може да мјери се неким скупоцјеним стварима
Љубав касни
Под лупом и посматрачима око нас што посматрају
Љубе се у мраку и скидају се голи
Скупоцјена љубав данас је тешка
Новац је круцијалан
Крупује помиче куглу ка рулету своме
Броје лете у нашим главама, глас разума
Још негђе у позадини притиска наше нерве
Скупоцјена љубав кошта много
Па у трговини јувелира и даље сирни предмет стоји
Људима треба показати да скупе ствари
Не могу човјека да чине срећниме
Фантазија је плод маште наше
Љубав нека искрена побјеђује
Али модални свијет настрадати мора нажалост
Јер све ствари које смо учили до јучер
Падају у сами заборав и љубав
Касни нажалост до краја живота
Па остајемо најзад
Вјечни старци!

ото: Стари људи; Википедија

Владан Пантелић: Пробуђена Тијанија


Знам шта је убиство и знам шта је геноцид

Убиство је када откинеш прекрасни цвет

Геноцид је и када не збориш са ближњим

Ако дубоко промислимо – то је и суицид

Јер ударац на Живот приземљује духа лет

.

Тијанија – проповедамо ненасиље и чистоту

Клањање и три пољубца прекрасном цвету

Загрљај чврсти времешном мудрацу Храсту

Зналачки гајено воће и поврће нудимо свету

За умље – здравоумље снагу сјај ока и лепоту

.

Тијанија је земља и унутарња и светлосна

Земља Витеза Праисконог Реда – најмоћна

Сви вртови њиве баште поља су плодоносни

Шуме и лугови препуни фазана зекана и срна

Прелепа је Тијанија од јутра а лепа је и ноћна

.

Враћају се расути Витези Праисконог Реда

И наши познати уметници и јогини и учитељи

Подучавају и обрађују земљу знањем Веда

Причају са птицама и биљкама и зверкама

Прерушени  -уТијанију свраћају и Светитељи

.

На сточетрдесетчетири корака од дома – Поглед

Ту тихују Аранђел и Мансанман долети и Дајбог

Около клеке церови бјелови грабови букве глог

И лековито биље – столисник катарион турица

Девет је планининских ланаца видно кроз доглед

Велика Томић: Жељалице


Разговор са сликаром Драганом Подовцем

.

Сањала сам те, цветна Колевко

крај језера како уживаш.

Заклоњена од свих ветрова

од свих намазаних светова.

.

Лако је теби, Тиранко

темељна, чврста, нарцисоидна.

Поваздан себе огледаш

Светом ме водиш о теби да маштам.

.

Отвори широм прозоре,

погледај у води моје лице:

Видећеш да слика лепа није,

видећеш капи, моје жељалице.

Милорад Максимовић: Древни морнари


Ми пловимо кроз живот овај
на таласима мора…
Мора Љубави и Мржње
што их не разумемо.
Ричући громови у тамним ноћима
и тешки велови кише…
Кад поново стопе наше осете тло под њима,
тада ћемо захвалити небесима.
И стога – ми пловимо…

М.М: “Из заборављеног света у вечност“

Владан Пантелић: Излет из Тијаније 


Мудрованије из Тијаније

*

Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту рекуТијану која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Бјелици, а потом ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије, пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих, и зелених лоптица здравља, мира и спокоја, поред врба са тисућу отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.

У Тијанији има седам река небеских, седам река земаљских и седам река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у ситно, испричам се са свеколиким живим околишом- белуцима, стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама, брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном,веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима, крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима, изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно, а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама,учим их, благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем плану.

* *

Када се приближавам Егодрагу  плућа ми се скупљају. Скупљање увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам околину, а посматрам и путнике намернике у својој близини. Једни дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани. Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилн и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од безсрцих, учимо и делујмо, и дишемо неизмерну срећу Једноте.

* * *

Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином споју они настављају пут кроз српске земље. Овде је енергија веома моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу,откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови. Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом, гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије. Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову Европа. Све су то српске земље, од истока до запада, од севера до југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда.Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.

* * * *

Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*. Напада се на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији, монтажу свакојаких безмислица и нелогичница, отимању прошлица,отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном… Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи. Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири освему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему.. Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар. И одувава безсмисле, лажице, ступидице, глупице и идиотице.

РМАГЕДОН= Град Емона (Љубљана)

* * * * *

У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног, где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали, видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам. Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачкубрзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.Свако од нас треба да постане зидар -стваралац, да поправља, обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе, да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим хладовину овог места, онда нестајем, а никад живљи!, у онострањењу и озарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази: СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА

25. 11. 2013.

ФФото: Ушче Саве у Дунав; Википедија

Јадранка Делетић: Завичај


Топлина нека к њему ме вуче,

Вјешта игра валова живота,

А, чежњиве мисли свакодневно муче,

Да баш, у завичају, доживи се стота.

.

Завичајно сунце ближе је и љепше,

Све је двапут топлије и срцу је драже,

И небо је плавље, мирисније су руже,

Свој са својим, тако се каже.

Нијесу ово ријечи без реда и смисла,

Већ животна ријека која у круг тече …

„Најљепше је у свом завичају!“

Како једном давно пјесник рече.

.

Док си млађи вјетрови те носе,

Од једног до другог краја свијета,

Ал, када ти једном посиједе косе,

Зажелиш се из свог завичаја цвијета.

.

Тада ти оживе успомене старе,

Рођење, дјетињство, младост и одлазак,

Љубиш сваки камен, своје земље драге,

Нека је благословен свачији повратак.

Фото: Град Беране; Википедија

Горан Лазаревић Лаз: Под руком јастук од жаркрљушти


Под руком јастук од жаркрљушти

реком безобалном што вале губи

твоја се кожа под усном љушти

вриште спрудбедра и трну зуби

.

свлак девозмије низ руке тече

седеф се делтом увија бесном

јутра ће поново да нас лече

ако их неми чекамо несном

.

извор под стеном пршти бесом

небо у капљама слази у вене

распрсла душа лудује месом

.

то ноћ се стисла тобом у мене

нас двоје лутамо неодвојно

сабах нам пламтење свеопојно

Илија Зипевски: Живот и село – ОВАН/ОГАЊ, БИК/ЗМИЈА


Слово Живот (Живѣтѣ) у азбучном колу године пада на сам почетак пролећа и обележава првих двадесетак дана након пролећне равнодневнице. У зодијачком календару староевропских пољопривредника, сточара и ловаца, првих тридесет дана пролећа обележени су знаком Овна.
.
Време почетка пролећа, тачније период од почетка марта па до маја, обележава време јагњења европских дивљих муфлона (Ovis orientalis) од којих потиче и домаћа овца (Ovis aries) а који настањују Југозападну Азију и Јужну Европу (настањивали су и Балкан одакле су ишчезли пре 3000 година). Управо овај догађај је разлог зашто се период од Марта до Маја у древном зодијачком календару наших предака обележавао знаком Овна.
.
С обзиром да је ово време када Сунце Вид (Син Божији) почиње да се пење на свој небески трон (дугогдневница), овај период симболизује и врелина односно ватра (која тек сада остварује своју снагу) чије се обележје крије у називу младунчета овце у српском језику: јагње али и овна у латинском: aries. Јагње је когнат огња (ведски бог ватре Агни – латинско ignis, литванскo ugnis) док је aries когнат јаре – врелине (и новог лета, године – year, jahr). У време рађања (дивљих) јагњади рађа се и ватра небеског огња.
.
Младо пролећно Сунце је у старосрпском (словенском) фолклору представљено ликом бога Јарила – лепог и снажног младића (лепи Јуро у Хрватској), доносиоца летње јаре којег је у хришћанству сменио Свети Ђорђе. У антици је то Арес, бог рата и храбрости, али и Ерос, бог лепоте и телесне љубави (Ареса код Римљана смењује Марс по којем и планета владалац знака Овна у астрологоји носи име). Са пролећем буди се лепота природе а са лепотом и сексуалност и љубав са чим су у вези многи старословенски пролећно-летњи обреди и обичаји.
.
Слово Живот представља ватру Сунца (које даје живот природи), распламсане зраке сунчеве светлости, тачније шест сунчевих зрака који су видљиви људским оком. На овом месту сунчева светлост поприма квалитет топлоте, врелине а то је јара односно жар. Од жара долази и жеља (жудња коју подстичу пробуђена чула), жега итд.
.
Слово Ж је чисто словенско слово, нема га у грчком алфабету (грци немају глас „ж“) па и службена наука признаје ово слово за творевину словенских учитеља. У пра-словенксо доба, глас ж је настао палатализацијом гласа г испред самогласника предњег реда. Његово место у азбучном низу показује да оно није случајно ту где јесте, већ се савршено (као и друга, наводно грчка слова) уклапа у календарски систем староевропске сунчеве године. На пролеће живот се поново буди.
.
Након слова Живот долази слово Ѕело (Ѕѣло). Са јачањем пролећног Сунца буди се природа, растиње цвета а животиње излазе из зимског сна. Са почетком пролећа из стања брумације (зимска утрнулост) излазе и змије. Период њиховог парење траје од маја до јуна и тада су најактивније и најчешће се срећу у природи. Стога се на празнике почетка пролећа Младенце, Благовести и Тодорову суботу реч змија не помиње. С тим у вези су и обичаји шутирања камења у даљ како би змије остале што даље од људи предстојећег пролећа. Сасвим логично, имајући управо речено у виду, слово Ѕ представља змију – време њихиве активности и парења.
.
Назив Ѕело на старословенском носи значење веома. Назив овог слова могао је настати касније (метафизички слој) док је изворан могао гласити змија или ѕмiи (облик који срећемо у црквенословенским текстовима). Слова/гласови з и ѕ (дз) су по звучности блиски и могу подсећати на сиктање змија. И слово з (Земља) има облик који подсећа на змију (змија пузи по земљи) а глас з је  у многим словенским језицима заменио глас ѕ. У  најстаријим ћириличним текстовима уместо слова s наилазимо на слово з са пречкицом док у глагољичним текстовима (који су старији од ћириличних) редовно стоји посебно слово за глас ѕ (које у глагољици по изгледу подсећа на змију која се извија из котарице). У већини словенских наречја глас ѕ је још одавно загубљен (па га вероватно стога у ћириличним споменицима испрва мења варијанта слова з) али он још увек постоји у пољском језику, македонском и наречјима Јужне Србије.
..
У веровањима српског народа змија има и позитивну магијску улогу. Верује се да испод прага сваке куће живи змија чуваркућа у којој се крије душа предака. Преци су се некада сахрањивали испод прага и испод огњишта куће па би се сасвим логично затечена змија управо на тим местима повезала на мистичан начин са душом предака од чега је могло и потећи ово веровање. Такође се змија у пољу везује за плодност и стога се она налази на обредном хлебу по називу „њива“ итд. Такође се веровало да ако змија пређе преко новорођенчета да ће оно имати посебно здравље и срећу. Као што видимо од змије се клонило као од немани али уједно се сматрала благотворним, мистичним бићем.
.
Прича о змији чуваркући која живи испод прага дома симболички ме подсећа на „змију“ кундалини енергије из јогичке хинду традиције. Кундалини енергија, позната као „моћ змије“ унутар човека лежи склупчана у коренској чакри (муладари) и при одређеној јогичкој пракси она бива пробуђена при чему се извија дуж кичмене вертикале кроз сушумну, средишњи нади (енергетски канал) све до темена главе, до крунске чакре (сахасраре) узрокујући блаженство. Коренска чакра муладара јесте темељ човекове куће – тела, његов праг. Кроз коренску чакру ми смо уземљени  самим тиме у вези са својим прецима (преко земље – телесне равни) са којима делимо исти генетски материјал и телесну постојбину – земљу. Кундалини енергија је сила која обнавља – чува тело. Већ сам писао о томе како се првих девет слова азбуке скоро па савршено уклапа у јогички систем чакри. По таквом гледишту коренска чакра одговара слову Земља! Слово Ѕело одговара сакралној чакри (доњи стомак), центру сензуалности и узбуђења. Слово з је једно од два слова у азбучном колу године које прелази испод линије писма. Оба слова (друго је р) налазе се на местима где се деле топла и хладна половина године, код Ђурђевдана (з) и Митровдана (р) о чему сам већ писао овде:https://www.facebook.com/azbukveda/photos/a.112136073877145/449466226810793/ .
Линија Ђурђевдан – Митровдан представља праг године између земље – зиме и неба – лета. Слово з изгледа као да извире из земље (испод прага године) ка небу, као семе, или као змија. С друге стране слово р (Рци) заривено је у земљу јер то је време погреба године, орања и сејања новог семена пред зиму.

Можда је ова аналогија произвољна и сасвим случајно подударајућа, али није искључено да је у древности постојала веза између српскословенске и хинду културе која је могла делити сличне духовне назоре. У народним обредним песмама имамо предања о пресељењу срба из Индије а код трачана проналазимо симбол змије изувијане око усправљеног штапа попут кундалини што је и савремени симбол медицине – дакле здравља.
.У астролошком зодијачком календару, период маја који је у азбуци обележен змијом, обележен је знаком Бика. Време маја и јуна је било време тељења староевроског изумрелог бика Уроша. https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2016/05/ram-and-bull.html . Везу бика и слова Земља видимо у називу словенске митске краве Земун. Време Бика јесте време процвата и плодности земље.
.
Да ли у азбуци видимо слој неког древнијег календара/зодијака? То сасвим сигурно јесте календар, варијанта која се на неким местима подудара са традиционалним дванестомесечним зодијаком док на неким местима има своја посебна обележја. Змију, тачније змаја – аждају срећемо у хришћанској иконографији као неман коју убија Св. Ђорђе на дан који обележава почетак летње половине године. На тој тачки се смењују обележја слова Ѕело и Земља. Можда ова два блиска слова означавају два вида змијске природе – Ѕело означава змију као неман, мору, зиму, страст коју савлада Јарило/Св Ђорђе и оно остаје испод прага године док Земља означава змију као плодност, изникло семе, здравље, мудрост и снагу са којим почиње ново лето.
(Илија Зипевски, АзБукВеда, 51-ви наставак)