Била сам птица без потребе за летом,
певала тишини, а не висини,
била сам облак кад сунце се склони
да га залазак не заболи.
.
Месечева сенка, соната тиха,
талас што смеје се ноћи и стиху,
планински поток — бег без повратка,
корак природе без почетка.
.
А сада сам шапат времена,
путник кроз векове,
дах васионе —
и меки јастук
за уморне снове.
.
Вучица у ноћи,
сова што зна.
Лахор пустиње
без имена и трага.
.
Шапат времена,
путник кроз векове,
дах васионе —
Млечног пута хир и мир.

Фото: Бела сова; Википедија