Искрило под Сунцем, Српско је Kосово
у ратном земану, блиста Србиново.
Разастире сузе, крвца река тече
док аждаја прети, корен да исече.

Витезови српски, Црвене беретке
у храбрости славној, сличе нам на претке.
Тешке борбе воде, мегдани се бију
по Kосмету целом, за славну Србију.

Година одмиче, деведесетосма
зоре се рађају, јутарња је роса.
Само су ратници, стално усред жара
распирене ватре, немани и ала.

Жеводани злога, хтели би да пију
крви српског рода, палећ Метохију.
Облећу ко вране, око наших села,
храмова, цркава, циљајућ у тела.

Kукавичја псета, немају ни части
ударајућ с леђа, срце ишту красти.
Не дају хероји, стаменитост блиста
по Kосмету целом, Вукова је триста.

Урлици се чују, Чопор битку води
за спас земље чарне, газећ ка слободи.
Очњаци се беле, Беретке Црвене
преко трња ходе, крвљу обојене.

Рафали и мине, у ратничке дане
створили стихију, Витезови бране.
Аждаја удара, пушкомитраљези
одзвaњajу свудa, Србље се најежи.

Страх се раширио, жене, деца пате
бојећ се од клете арнаутске ватре.
Стрепња обитава, шири се паника
по Kосмету целом, уздижућ крвника.

Пред Зло стаје орно, Јединица часна
док омора с неба, ватру сву распламса.
Њима земља мајка, За Србију врли
вазда би гинули, у ватру похрли.

Браник отаџбине, тада су нам били
Вукови Јунаци, зли се од њих крили.
Где год је се чуо, урлик гласовити
кроз Kосовска поља, зов је поносити.

Сва су српска деца, ожељила жеље
да у Вуковима, стекну пријатеље.
Горело је небо, од баршуна звезда
зраке своје слала, преко злих најезда.

Хтела је помоћи, да видик осветла
како ли би Вуци, испалили метка.
Пакосник се грчи, у шибљу се скрива
да га не опази, Чета ватра жива.

Ништа не помаже, када Србље дирну
нечастиве слуге, од правде нек гину.
Удари Витештво, по летњој врелини
што их обгрејава, живи ил погини!

Ужарено гротло, пакао немани
под правдом је клеко, победише славни.
Oдjeкуje силно, Kосовом се ори:
Живела Србија и наши Вукови!

Фото: Србски витезови; Википедија