Шта ће се десити ономе ко залута у нашу шуму? – упита вила

Онај ко залута намерно ће доћи ,

посматрај му срце и његове моћи

да л по правди дела

ако је у криву, тада неће сјати

испред њега стани и мача се лати,

а облик промени у војника смела

излаз му покажи да се у свет врати!

.

Ако је по праву до нас јунак дошао

испред њега стани тако како сијаш

поклониће се теби и рећи ти муку

саслушај га мудро и ухвати за руку,

до нас га доведи,  а ми ћемо га даље

отправити тамо где га срце шаље!

Одговори чувар!

 

 

У будућем времену – времену сада
Ми мушкарци нећемо уходити жене
И нећемо читати њихове мале трагове
Неће ни оне издајно наводити мушке
Да се исповедају у опуштеној сласти

.

Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати
Ка Једном у чврстој подршци и свести
Користећи моћ промишљене намере
И ширењем мирисне енергије врлине
А на језике ставити или мед или узде

.

У будућем времену – времену сада
Ми мушки градићемо мандалу Склада
Од цветних венчића из њихових руку
Мандалу ведских предака и потомака
У нововедској стварности која нараста

.

Поново ћемо у врло врло високој свести
Тражити другу полу јабуке – свога себе
Роњењем у дубоко језеро – огледало духа
Као некада на Лири или светој Даарији
Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

 

Песник је хтео да испева песму
која мирише и зелени се као трава,
песму са тугом кише,
песму високу као планина и бор.
Хтео је песму која ћути као ноћ,
песму дубоку као небо,
песму саму и дивљу као извор,
као шума, као птица.
Песму неку звонку и далеку
као детињство и мати.
Хтео је, лудо је хтео
да испева макар само једном
песму коју нико није умео.
Песму беспутну и болну
сличну самом себи,
песму страсну као љубав,
лепотом зачарану као девојка,
песму неку широку као песма.
Хтео је, а песма му измакла.
А кад је умро,
из тела његовог, кроз хумку,
зазелене и замириса трава.
И тако и он постаде зелен,
постаде трава, и мирис, и песма.
И тако песник испева песму.

 

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

 

 

Руке, гране моје, небу подигните се високо!

Стопала, корени моји,  уроните у земљу дубоко!

Косе, лишће моје, уплетите цвеће, меко!

.

Гране моје,  воду захватите!

Корени моји, ватру озлатите!

Лишће, цвеће моје, земљу пољубите!

.

Руке моје, живот-капи поспите!

Стопала моја, зраке пламне распите!

Лишће моје, свако зрно, живо помилујте!

Петер Хандке, добитник Нобелове награде за књижевност,

за 2019. годину, осведочени  пријатељ србског народа.

Захвалност и поштовање великом књижевнику и великом човеку.

Кад је дете било дете

ходало је машући рукама

желело је да је поток река,

река понорница,

а ова бара да буде море.

.

Кад је дете било дете,

није знало да је дете,

све је имало душу,

и све су душе биле Једна.

.

Кад је дете било дете

није имало своје мишљење,

није имало навике,

често је седело прекрштених ногу,

непрестано трчећи,

имало је ковитлац у коси,

и није се кревељило при фотографисању.

.

Кад је дете било дете,

постављало је ова питања:

Зашто сам ја баш ја, а не ти?

Зашто сам овде, а не тамо?

Кад је почело време

и где се простор завршава?

Да ли је можда живот под Сунцем

само један сан?

Није ли оно што видим, чујем и осећам

само одраз неког Света пре овог Света?

Ако знам да постоји зло,

постоје ли заиста и зли људи?

Како то да ЈА, уопште као да нисам постојао

пре него што сам постао ЈА,

и да једном ЈА, који сам,

више нећу бити ЈА?

.

Кад је дете било дете,

давио га је спанаћ, грашак, сутлијаш,

на пари куван карфиол,

а сад све то гута,

не само зато што се мора.

.

Кад је дете било дете,

у туђем се кревету једном пробудило,

и потом никад престало.

Многих људи, тада, добрих му се чинило,

а данас тек пар, ако је среће.

Јасну је слику Раја у себи имало,

да ли баш, пита се сад?

Кад од Ништавила визије

и данас га стресе страх.

.

Кад је дете било дете,

играло се са одушевљењем,

и сад, има исти онај ентузијазам,

али само кад је посао у питању.

.

Кад је дете било дете,

било му је доста јабуку да једе… хлеба,

па је тако чак и сад.

.

Кад је дете било дете,

слатке бобице би му испуниле шаку

баш као што то бобице чине,

па и сад би.

И зелени би му орах горчином језик натопио,

баш као што сад натапа,

и са сваког би врха планинског,

још вишем врху хитао,

у сваком граду великом,

још већем граду клицао,

и ништа се није променило.

За трешњама је до највише крошње посегао,

са страшћу коју и данас поседује,

али и срамежљив пред непознатима,

баш као некад.

Кад је први снег нестрпљив ишчекивао,

на исти начин као и данас.

.

Кад је дете било дете,

бацило је штап као копље,

право у дрво,

где и данас подрхтава.

Рожд нерожд жди

Искон и кон и пракон

Безмолви Лена Ми

У чуј језера зар

И двери и прасак гле!

У зорје обзорја рез

Рожд нерожд жди

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких  Словена;

Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

На дрвеном мосту

већ дуго стојим

и гледам шуму

како се свлачи.

.

Светла река пода мном

листове собом

носи златножуте,

неисписане.

.

Тихо све дише,

сан од мене бежи

искиданих трака

заслепљује ме огледала зрака

.

Благи дах ветра

расплиће и сплиће

меке власи девојке

што к мени стиже.

.

Извор – Пројекат Растко-Лужица

Пусти птицу своје љубави да лети

да слободна рашири крила

и вине се пут плавих висина…

.

Не стискај је тим рукама дечјим

да је као пиле не би угушила

у загрљају старијем од времена

у коме си тек искрица

светлости била…

.

www.ekologijasvesti.com

 

Слово по слово

Реч по реч,

 Строфа по строфа

Песма се ствара!

Из Срца тече,

Прелепа река

Поета  поје!

Теците речи

Не стајте никад,

Јер то су жеље,

Жеље моје.

.

Д.М. 2019г. Пдг.

Не знам куд ми одлази поглед
У ноћима бдења
Ни шта га на том путу чека
Иза Кумове сламе
.
Не знам ни да ли на прозору
Некада твом је био
Или је изван сна те срео
Неких векова прошлих
.
Не знам какво га јутро прене
Из несанице глуве
И тмине што у души чучи
Без реда и суштине
.
Не осетим ни кад се врати
У очи ми поспане
А знам да те је опет срео
По буђењу са осмехом

.

 Извор –Поезија суштине