Category: All
Милош Црњански: Стражилово (4)
И, тако, без бола,
вратићу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.
.
Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и јака.
.
Лутам, још витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.
.
И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и траве,
седнем на облак, па гледам светлост,
што се по небу, уз моје страсти, јаве.
Драган Симовић: Кликтај орла из Ирија
Вечан сам, вечан! чак и ако ме победи свет, ако ме умори глађу
и студени, – клицаће млад оро, певач праискони, високо у стенама, подно Вечерњаче.
.
И узвину се оро млад од праискони, и закликта снова на руменом зраку залазећег сунца.
И гле! на тај кликтај орла, из дубине своје, забруја Васељена, Мајка свих орлова.
*
Оро
Високо горе оро се вије
Самотан оро у висини
Вечити путник на путу бдије
У светлом кругу у тишини
.
Ни муње ни ветри ни олује
Ни пакост људи ни зло света
Он ништа од тога не види не чује
Нити му ишта у свету смета
.
Кад би да бирам дано ми било
Ил блага света и оро бити
Оно што се у векове снило
Рекло би: буди оро тајновити!
Милош Црњански: Стражилово (3)
Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне, дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
што ми остадоше у завичају.
.
И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, ко Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом и ледом, смешећи се, мирним
све што се збива.
.
И, тако, без веза,
стеже ме, ипак, родна, болна, језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.
.
Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,
туђом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.
.
-слика – Лобен Пашкулски-
Иван Јушковић ХРАСТ: Бели Храст
Брате Владане, додирну ме Ја-Бука као истинска прича о самилости.
Није случајно што палимо свећу за ближње.
Одлучих да садим и алеју храстова за живи спомен: Драгану, Богију, Аджибаби…
.
И написах:
Каква је Ева била у рају?
.
Удишем мирис Земље, тишина је…
Разгорева се ватра, пуцкетање је једина прича…
Загледан у ватру проничем у тајну-знање Јединства.
Само ми је то потребно…
.
Примећујем разиграни покрет Еве.
Светлост пламена се игра по њеној коси, лицу, грудима…
Сјаји и заносно позива на љубав.
„Ево, буди стрпљива, проничем у тајну ватре“.
Шапну ми: „Поштујем твој пут, али проникни у љубавни жар у мени.
Зар не видиш да цели Рај трепери плодном љубави. Желим твоје дете.“
.
И би Живот!..
Слава пре-породу!
Снежана Ђинђић: Бела Шаманка
Бела Шаманка
Клаудија Клавдокија,
која бејах ја у давнини,
из паралелног света
отпосла ми слике живота-
о лепоти природе и
космичког склада.
Дарова ми пут до краја себе.
Дарова и моћ казивања прошлог
да преобразим у будући сан,
и да све то потпуно слијем
у садашњи трен,
изнедрим вечну себе,
прострeм се свуд
честицама Љубави.
.
.
Владан Пантелић: Снежана Ђинђић
.
Србски Журнал је постао богатији за још једну песникињу.
На Теру је дошла да изучи много веће знање од шаманског. Снежана живи тако како пише,
тј. у ходу, као што и кува, или прави здраве сокове од прастарих сорти – трава пшенице, јечма…
Позната је по неуморној енергији и многим вештинама које зна да ради, што је рођењем донела на овај свет.
Новица Стокић: ПОРОД
ПЉУСАК ПЛАЧА
ПРЕЛИ ПО ПОРОДУ
.
ПРОЈА ПРЕСНА
ПЕПЕО ПОСТАДЕ
.
ПАРНИЦЕ ПОГАНЕ
ПОРУШИШЕ ПРАГОВЕ
.
ПЛАМ ПЛЕМЕНА
ПОМРАЧИ ПОХЛЕПА
.
ПОЈ ПРИЧЕШЋА
ПОПЉУВАШЕ ПОГАНИ
.
ПОРОД ПРЕДАКА
ПОТОНУ
ПОТПУНО
.
-слика “ Старац“ – Константин-
Биљана Гавриловић: Звонећи кедар
За тебе сам била
Биће воље и сазнања
Створено као дар богова
Рођено од мајке земље
Са разумом космоса
Скривеног у тајгама.
.
За тебе сам била Анастасија
Природе целе спознаја
Тајна неразумљивог
Немуштог опстанка
И непролазног илузија
На обзорју света.
.
За тебе сам била …
Трептај у оку лептира
Последњи шум лахора
Шапат уранка
И звонећи Кедар
Далеког Сибира.
Милош Црњански: Стражилово (2)
Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам то хтео, у оној гори,
познао грожђе, ноћ, и теревенку,
и поток, што сад, место нас, жубори.
.
И, тако без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.
.
Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
.
Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.
Милош Црњански: Стражилово (1)
Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
.
И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.
.
И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.
.
И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И, тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.
Владан Пантелић: Јуда – Витез од Ја-буке
Човек који се не радује нечијем успеху
Који показује љубомору завист и друга
Отровна опака и мрзна осећања боје једа
И који као кукавац издаје свог Учитеља
Није још омирисао слатки укус Једноте
Још дуго ће га растрзавати тамни звуци
Слузне пакости из дубина његове пећине
.
Једног тихог дана или једне снене ноћи
Његово биће куцкаће и диркати мекани
И упорни милозвуци сопствене савести
Лагано ће гребкати данце његове пећине
Будити честице радости и лоптице среће
И слати их у среду његове душе – у срце
Срце ће лагано топити санте леда са себе
.
Једини Бог нема љутњу казну или освету
То су смислили туђинци гмизави из сени
И убацили у књиге преварне и религијске
Убацили програме у школе игре и обреде
То је Ја-бука која је застала у грлу човека
Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није
Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг
.
Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум!
Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом!
Изађи из прелести незнања и издаје брата!
Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану
Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу!
У ти-шини спознај истину и избели грешку
И уздижи се по сварожници у небо високо!