Арнаут нам, земљом шеће,

Вoђa ДАЈЕ, тврди: „Неће…“!

Нечастиви за врат јаше,

Kап прелива, мач се паше.

Обилићи сви устајте,

Дeдoвинскo тло не дајте!

Грми јаче, севни боље,

Српско поље, Kосмет то је!

Газиместан крв сачува,

Ратник чизме сад обува,

Ратар вилу у вис диже,

Граница је све нам ближе.

Пoгaзићe, Цaрску клeтву,

Живот жртвуј за Kолевку!

Земље браник, браниоци,

Сви Јунаци – Добровољци,

Биће оно – што и мора,

Свиће, српског јутра зора.

Зелени се већма гора,

Доста је окупатора!

А и овог, скини с власти,

Помоз Боже, Христе спаси,

Те сотоне, ишту круну,

„Шишај овце, продај вуну!“

„Повез очи, ћорав бако..“

Зло је све и наопако,

Шире крила, Мајка гине,

Ликују, зле птичурине.

Бeли орлe са две главе,

Kидају нам од државе,

Срце хоће, брани роде,

Рат се бије до слободе!

На ногама славно гини,

Диж се Србље ил премини!!!

Посматрала сам човека испред себе,

човека свих мојих живота.

Његов непомични сед прекрштених ногу

одавао је Индијанца у пракрви.

Сада борави на другој страни,

с ону страну тела, ума и чула.

Можда слуша шездесет гласова Будиног Гласа,

и његово срце је испуњено чистим тежњама.

.

Некад ми се чинило да је болешандрив

и да прегомилава неку велику бољку,

или је прегорео у себи табуе овога света.

А некада ме је, тако снажан, потсећао на Ахилову бебу.

Једном ми је рекао: Ти си Божја и моја

и никада нећеш припадати ономе који тебе нуди.

.

Мој Боже, како је овај човек недокучив!

И како су недокучива људска стремљења!

Онда ми се учинило да су му образи благо затитрали.

Тако рибе повруше својом игром заталасавају мирно језеро.

То ме је потпуно увукло у вртлог својих недоумица.

Узалуд сам удевала умице у Иглу ђерданизаљку,

узалуд се трзала и узалуд тражила одговоре.

.

О, човече свих мојих живота,

шта ћемо да радимо са овим животом?

Има људи којих нема, а ти си, тако удубљен и отсутан,

потпуно у мени, у свакој ћелији, у свакој пори.

Иако се чини да је наш ра-станак на помолу,

све три Ватре Постојања су нам нераздвојиво помешане,

а моје очи и моје срце су заувек заискриле на тебе.

.

Али ја знам: Ма шта се десило у скорој будућности,

нас двоје, мој праискони витеже,

наставићемо да палимо велику ватру чисте свести.

на криве светове бола, таме и незнања

и без станке иг-ра-ти пралилу блааагости и среће.

Воли ретко,листопадно дрво

да јој се песма што даље чује.

Музика та је дар и за тврдо уво.

Шуму да чувамо гласом поручује.

.

Грех је да се хвата малена птица.

Људска охолост нек` је не трпа у кавез.

Срећна је у шуми малена Штиглица

где је са чичком склопила савез.

.

Семење без бодљи он јој даје

да презими и очува глас.

С` пролећа на храсту по јаје

нови је живот и Штиглићу спас.

.

Ретко ко мисли да имамо благо,

шарено а тешко тек који грам.

Малена птицо а велика снаго,

људе треба да је од тебе срам.

Фото: Птица штиглић; Википедија

Вилин свет је одлучио да оде,

остао нико није до њихов траг,

прате га они који чекаше дуго да се оваплоте поново у људској врсти.

Бол…неизрецив осећај над људском смртношћу и немогућност да промени се то у овом трајању.

Врисак …планине се из утробе у небеса дижу, прекривају облаке,

гле, камење по небу пршти

из сфере се спушта жар птица и прави диван лет

из кљуна камен баца,

он пржи, пржи, пржи …

Гори,  све на земљи што није свет!

Дангород у погледу зре!

У време промене, највише се бориш против сенки. Оне су скоро па невидљиве, знају живот да униште док не остане прах и пепео. Њих и утицај њихов на време препознати јер без тога ћеш залудне битке водити.

Али знај! 

Ако се суочиш са њима – са својим страхом ћеш се у коштац порвати. Нема већег непријатеља него страха вођеног сенкама.

Оне немају имена, резона, мишљења. Већ само глад, неутољиву и гласну, ужасно јасну. 

Не чекај, док њих не уклониш – нема напретка.

.

Kуда је ишла миса.о твоја?

 О часном роду и напаћеној земљи

има ли разлога за сузе непријатељу и да је

Сунце брига за то?

.

Знам. Осећам. Не разуме ме свест која ти

води ум сада…јер она вазда умује,

влада…али никад ти неће дати мира јер лепше је

пити сока од немира.

.

Да ли си некад у тихо доба ноћно,

крајичком духовног ока спазио

обрисе оних који владају

твојим бићем, умом и сном?

.

Да ли си попут путника у возу случајно,

чуо разговор њихов – тих сенки,

сивих омаја – црних појава

како сикћу језиком глади и море сред море сада?

.

Не, немој се плашити.

Ти си Сунца Син. Ти си Божја Кћи!

Сенке се плаше тебе – упамти!

И шта год их снашло сада и вајкада

твој један свести поглед вредан-

вечно мења све.

.

Мисли ти нису твоје.

Речи ти не теку к’о слап.

Песма ти није душе пој.

Дело ти никад рад твој.

.

Само онда када биваш.

Само када будан сниваш.

Само када волиш јер тако треба.

Јер шта ће Сунце но да свима да хлеба…

.

Сијај Роде.

Вазда кроз тебе иду живе воде. 

Извор: Звезда Род

Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Пољупце ти носи
блед месеца сјај.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Премда срце знаде
да ово није крај.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Иако бих руке
око тебе свила.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Тама би врелу,
нашу љубав крила.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Суза сузу гуши,
напољу је ноћ.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи..
А и ти код мене
нећеш моћи доћ’.

У човеку не тражим човека

нити његове слабости, ни корен греха.

Тражим ону радост заборављену у њему

дечијег смеха.

То мени даје слику

о вредности бића овог века.

Тражим у њему Исусов одраз.

Не занимају ме

његове победе ни пораз.

Тражим светлог детета меки образ.

Тражим једино вредну чистоту душе.

Оно што људи кад одрасту

у себи угуше.

.

Заробљени су болом и с муком живе.

Некада плаве очи

постале су од заједљивости и смога сиве.

Тражим у људима дечије осмехе живе

који неправедно затрпани

негде у дубини себе криве.

.

Ех, да су се само мало смејали лепше,

недаће садашње биле би смешне.

Самопоуздања нико нема.

Узалуд су сва ордења

и трагања и запомагања.

Велом прошлости остаје покривена тајна.

.

Док су мали били,

због срамоте осећања крили

па су се у окрутностима заробили.

Гнезда нису како треба свили.

Од себе се одродили.

.

Молим те,

брате мили, нека још једном

из тебе испили то пиле жутокљуно.

Знаш да си добар, вредиш пуно.

Удахни полако и све остало је лако.

Само се осмехни као некад што си.

Немој да те брину те седе у коси.

Нека их живот као лишће јесење носи.

Никада није касно да спознаш ко си.

Тихо вече у Тијању благословеном
На истоку понад дуге Јелице планине
Помаља се плови лагано пун Месец
Певају птице зриком зричу зрикавци
.
Уздижући Месец – прекрасна слика
И ширећи осећај радости у грудима
Ах! радост нема време има Вечност!
Радост је наша суштина наша природа
.
Неки људи чак и мудраци слове патњу
Пишу саге о њој као да јој се удварају
Патња чисти али не гура дух напред
Патња растреса дух радост га подиже!
.
Вече пуног Месеца – тихо певушимо
Силницу – Васкрсење и вечни живот!
Проницљиво умујући природне законе
Надчулно и радосно спојени са Богом

Ово кроз мене зборе наши преци!
Свако од њих хоће да каже шта има…
Дао сам им тијело четири-пет мјесеци,
да се могу јавит’ својим унуцима.

Сањао сам био те старине часне
како хоће да се унуцима јаве,
али не к’о неке духове сабласне,
већ к’о забринуте, сједе, мудре главе.

Причали су са мном, к’о ја сада с вама,
и питали шта се то с нама дешава,
гледали су на нас с осјећајем срама,
јер с њима нестаде некадашња слава.

Рекоше ми: – Пођи, мало, с нама горе,
да би мог’о боље видјет’ земљу цијелу
и да ти се очи потпуно отворе,
да би своје претке видио на дјелу…

Помоћи ћемо ти да све разумијеш
и да видиш прошлост, а и ово данас,
ако са висине погледати смијеш…
Смје’ћеш, ако си се угледао на нас!

Пођох с њима, смјело, к’о да живјех горе,
и поведоше ме у њихове дане…
Чим стигох, угледах, да се храбро боре,
стасити јунаци без страха и мане…

Сваки на свом бијесном ждријепцу, к’о да лети,
јурећи у право море противника…
Вредјело је такво јунаштво видјети,
заувијек ће живјети у мени та слика…

И ја тад осјетих да кроз мене тече
крв ратника који без страха јуриша,
који се ни на трен назад не окреће,
који само сијече док битка не стиша…

Прожимала ме је само дужност часна,
ратника што само побиједити има.
Како бит’ најбољи, само жеља страсна,
у том ми је трену била у грудима.

Бијах окусио шта је јунак бити,
слатку храброст што се не да описати,
који само чека кад ће се борити
и како што више своме роду дати…

…А онда ме нагло повукоше горе,
да гледам с висине шта се то дешава,
кад старци стадоше опсежно да зборе
да је све што видим некад била јава

и да осјећање што сам искусио,
бјеше оно што је свако осјећао,
а да ратник, што је српског рода био,
у боју је само за побједу знао.

То је било вријеме наше праве славе,
када нам је дужност била испред свега,
кад се понос сматрао важнијим од главе,
а срамота сматрала гором од ичега…

…А онда се створих на галији моћној,
а на сваком броду: прамац – гушчија глава…
Рекоше ми да баш захваљујућ’ њој
име гусар код нас још не ишчезава.

И док су нам вјетру пркосила једра,
крмари су знали добро дужност своју…
Медовина нам се сливала низ њедра,
док смо пили, уз шалу, у пуном спокоју…

Рекоше ми да је медовина била
Србина одувијек у пратила у боју
и да би се, к’о и оружје, носила
кад год би се кренуло у побједу коју.

Пловили смо тако кроз високе вале,
док не уочисмо лађе у даљини,
које су се право ка нама кретале…
Окренусмо прамце право ка пучини!

Припремисмо куке, копља и мачеве…
Стрелци заузеше своје положаје.
Глед’о сам на дјелу своје праочеве:
сваки одмах спремно на битку устаје…

Кад по штитовима запљушташе стријеле,
– ево кише – неко у шали добаци,
а онда су наше на њих полетјеле…
Приђосмо им, неко одмах куку баци…

Тад их закачисмо с неколико кука
и привукосмо се на домет копаља…
Ја осјетих да је рањена ми рука,
ал’ знадох да само напријед ићи ваља.

Кад почеше наши на брод да ускачу
и ја одмах кренух, к’о искусни гусар.
Ускоро сам мачем тукао по мачу,
носио ме онај, слатки, борбе жар.

Када битка стиша и све се умири,
свако мирно узе свој дио плијена.
Некима кроз одјећу крвав биљег вири:
за побједу мора да се плати цијена!

Ускоро дођосмо до Љубића града,
гдје нас дочекаше са веселом виком.
Изиђосмо, велико весеље завлада,
кад чуше да глава не страда баш ником.

Из тог славља, опет, тргоше ме горе
и поведоше ме међу Деревљане.
Схватих да с Францима, ту, границу творе…
На Лабу су ратне проводили дане.

Тада смо већ били Бремен изгубили,
с друге стране Лаба Српски већ ишчезе.
Они су већ језик туђина зборили,
пратећи Пречане, Голе и Енглезе.

Гледам нашу браћу, с друге стране Лаба,
међу њима гледам туђу војску, плачем…
То што смо у миру, вајда нам је слаба,
ако крену на нас, мора’ћемо мачем…

…Опет се издигох и погледах даље…
Видјех да на југу не могу нам ништа,
али да Монголе Византија шаље,
да нас код, Великог, пресјеку Градишта.

С истока Монголи, са запада Франци,
како се спајају, на пола нас сијеку…
У рату су слаби, стари су нам знанци,
ал’ видим смишљају, сад превару неку.

Видим да се наша сва племена дијеле
и краљеви примају неке туђе круне,
а послије брату помоћи не желе,
ни када га прецима заједничким куне.

А онда још једна подјела на пола,
вјером, као мачем, одозго на доле,
да би к’о хијене, онда, из окола,
хуље своје зубе у немоћне боле.

Видим, како једни по једни падају
и како свој понос, па и језик губе;
гледам како вјеру за вечеру дају
и понизно скуте, туђинове, љубе.

А онда су мучније постајале сцене:
видјех браћу како у боју се кољу.
Вукови су слушали наредбе хијене,
лијући крв братску и своју по пољу.

…Тако, док не стигох до данашњих дана,
када више мало ко за прошлост хаје,
бјежећи од истине што је добро знана,
али је од страха нико не признаје,

јер ако се само мало даље врати
доћи ће до имена својије’ предака
и тад више неће моћи да не схвати
да се бори против сопствених рођака.

И опет ме трже онај глас познати:
– Да ли сада схваташ како нам је, горе,
завађене рођене унуке гледати,
како се, к’о луди, међусобно боре

и то завађени од оних биједника,
који могу само злобом да се хвале…
Па зар међу вама нема предводника,
који све то схвата? Нисте сви будале…?

Докле ћете тако да нас срамотите,
има ли у вама бар кап крви наше…?
Да вам дође један од старе елите,
па да пошамара ваше великаше,

па да вас поведе, к’о у старо доба,
у генима душмана стари страх пробуди,
да се у мегдану са њима опроба,
вама да усади јунаштво у груди.

А не да, овако, кукавно гледате,
немајући храбрости ни да прозборите,
а камо ли да свој живот за род дате…
к’о да се плашите и сјене властите!?

Како ли се појави тај страх међу вама!?
Ми се смрти нисмо никада бојали.
Кад вас гледам такве, срце ми се слама.
Сјетите сте од каквих људи сте отпали!

Довољно је да се подсјетите само
јуначке нарави ваших прадједова,
па ћемо с поносом моћи да гледамо
да се опет рађа српска нада нова.

Како остависте вјеру прадједова,
тако вас остави јунаштво и снага.
Похлепу вам донесе и јад вјера нова,
храброст, част и славу однесе бестрага.

Ви се сад дивите биједницима који
немају никаквих људских квалитета,
нитковима, за које тек новац постоји,
док је нама само правда била света.

Ми смо за најбољег сматрали онога
који ће највише немоћнима дати
и који се спремно одриче и свога,
да би помогао брату који пати.

Они увијек јачем причају о Богу
да га припитоме, јунаштво му сломе…,
да својим лукавством свијетом владат’ могу,
да га уређују по моралу своме,

који просто робље од јунака ствара,
тако што му потребу за новцем намећу,
жене им и кћерке у курве претвара,
тако разбијајућ’ породичну срећу.

Тако разбијени нећете далеко,
поготово што вас братска мржња слама,
али не бојте се, већ долази неко
ко ће вас повести спасу, благо нама.

Реци унуцима да та туђа вјера,
гледа да вам храброст потпуно избрише,
а да сажаљење у срце утјера…
– причаше још мало, па се изгубише…

Тргох се, несвјестан да ли сам то сањ’о,
ил’ су ми говорили стварно, не знам сам,
ал’ све до сад ме је тај, дал’ сан, прогањ’о,
тако да сам ријешио да га испричам.

Јел’ то пророчанство можда било неко,
које можда слути скорашњој слободи!?
Ја сам, отприлике, такав дојам стек’о,
да ка општем буђењу нешто све нас води.

Фото: Сварог, отац Рода; Википедија

И нека ме зовеш леденом ружом,

топлотом само костриш ми бодље.

Погледај иза љубичице у хладу

због твог сјаја не расту са мном у складу

..

И нека ме топлота твоја

растопи ко локву на каљавом путу,

попићу из ње сву воду живота

јер знам да после дуго те није.

.

И нека ме уберу, у хербаријум ставе,

лежаћу опет извијене главе

на белом од времена жутом папиру.

Ни сузом од стајања боје лате ми не спиру.

.

И нека окрену лист и увежу канапом,

печат сам времена што мину.

Бокораста у првој цвати

заклони ми пелин твоју топлину.

Фото:Љубичице; Википедија