Category: All

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – О кравати


Dragos-044

Само неупућени у значење и значај кравате могу тај комад тканине лакомислено багателисати и везивати га око сопственог врата без икакве везе са сопственом личношћу, већ једино са модом или са правилима складних боја.
По веома распрострањеној легедни, то име потиче од хрватских плаћеника који су жарили и палили, односно ратовали по Француској Луја XIV, дакле у XVIII столећу. Носили су по правилу привеске око врата, који су потом по њима прозвани.
Како су Срби ретко злобни, а Хрвати чешће обузети мазохизмом комплекса свог провиницијализма, они кажу да је „кравата” једина хрватска реч коју је усвојио „велики свет”.
Ипак, писац ових редова је вишеструко сумњичав према овој легенди. Пре свега, питање је да ли је реч о Хрватима у етничком или географском смислу. С обзиром да су и тада, као и у претходним столећима, Хрватску и Европу од најезде исламизованих Азијата и потурица бранили углавном Срби, односно српски Крајишници, логично је закључити да је и та плаћеничка војска у Француској углавном била састављена од српског материјала.
Осим тога, речени „Хрвати” нису измислили кравату, него је тај део одеће много древнији и по свему судећи потиче из културе одевања старих Римљана. Како сведочи једна Хорацијева сатира, Римљани су кравату звали focale. Можда значај кравате осветљава и то име, које потиче, претпостављам, из истог корена као и focus (огњиште, дом, породица, жртвеник), те focilo (окрепити се, опоравити, оживети).
Једно је извесно: у високом средњовековљу кравата ишчезава из употребе, а потом хронике XVII столећа сведоче да она поново избија на сцену моде, ширећи се по целој Европи, у различитим облицима који су се очували до наших дана.
У великој су заблуди они који мисле да је ношење кравате избор и знак конформизма. И у том случају, сву одговорност сноси начин и сврха употребе. По својој природи, кравата је сушта супротност сваком конформизму и свакој униформисаности, јер је управо знак изражавања и препознавања персоналности и јединствености. Носити кравату ради „упристојења” или усаглашавања са владајућом модом својеврсни је бесмисао.
Најсажетију дефиницију значења и значаја кравате, са тачке гледишта модерног глобализованог човека, пружио је чувени француски ТВ-водитељ Гијон Дуран: „Кравата је једина побуна која је допуштена човеку XX века.”
Оно што је застава за државу или нацију, грб за племићку лозу, то је кравата — у недостатку других „допуштених” обележја — за модерног човека, за његову угрожену особеност или индивидуалност. Стога, кравату ваља изабрати и носити у складу са сопственом личношћу. Зато се слободно може рећи да кравата човека чини човеком. Она га не само изражава, већ и преображава.
Заблуде у којима живе грађани модерне цивилизације Запада осведочава њихова општа склоност да кравате бирају према оделу, уместо обратно. Ваља прво изабрати кравату, а тек потом тражити одело које би било у складу са тим знамењем сопства.
Не знам зашто, али ја никада у свом животу себи нисам изабрао нити купио ни једну кравату. Све кравате које поседујем добио сам на поклон. Потичу из руку жена које су биле или остале драге мом срцу и души. Наравно, највише кравата поклонила ми је супруга. Једини поклони из мушких руку потичу од самих произвођача кравата, од најславнијег, Антонија Ратија, до нашег Невена.
Животно искуство ме је научило да се само паметне али и смелије жене одлучују да мушкарцу кога воле или цене поклоне кравату. Оне добро знају или интуицијом наслућују да је кравата стег личности у мушкарцу. Поклањајући кравату, оне немо дају до знања мушкарцу каквим га виде или каквим желе да га виде. Зато за такав поклон ваља имати и храбрости, јер погрешан избор може изазвати одбојност. Осим тога, такав поклон одаје или изражава жељу за присношћу, за везивањем, јер је кравата и симбол једне везе. Као поклон из руку жене, она може да симболише и загрљај, око врата, око моралне кичме човека. <

(Из ауторског текста „Кравата чини човеком”, магазин Дама, Београд, 1998)

Advertisements

Драган Симовић: Пробуђен и освешћен човек живи свој живот без брига и страхова


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

Пробуђен и освешћен човек живи свој живот без брига и страхова.

Он се не брине ни за шта нити страхује од било чега.

Радује се, пева, игра и плеше!

Безбрижно и спокојно живи овај тренутак вечности.

Не размишља ни о прошлости ни о будућности, већ је посве свим чулима, свим мислима и осећањима, свим сновима и суштаствима усредсређен на садашњи тренутак који одувек траје и који ће занавек трајати.

Плеше Живин и Живанин плес, плеше са планетама, звездама и сунцима, плеше кроз светове, сазвежђа и звездана јата, плеше у овостраним и оностраним световима и пространствима.

За њега је све песма, игра, плес, радост, живот и љубав.

Пробуђен и освешћен човек овај свет, ову планету, ову Мидгард-земљу доживљава као велику васељенску позорницу, као велико планетарно и звездано гледалиште у којему сваки човек, у којему свако биће сушто има своју улогу, а Редитељ је, гле! Сам Творац.

Пробуђен и освешћен човек од људи нити шта иште нити шта очекује, јер зна да су људи крхки и слаби, да су непостојани и непоуздани, да су превртљиви, подмитљиви и вероломни.

Дели са људима, али од људи ништа не узима.

Више воли да дели, него да узима.

Јер само кад дели и поклања, може бити посве свој.

Пробуђен и освешћен човек у свакоме тренутку бива слободан.

Он чини и ради само оно што жели: што његово срце жели, што његова душа жели, што његово битије и суштаство жели.

Васељена је његова земља и држава, а звездана пространства јесу његово радно место.

Он само Творцу и Васљени одговара и рачуне полаже.

Међу људима не признаје никакве господаре, владаре, газде и ауторитете.

Њега нико од људи ничим уцењивати не може, и зато у свакоме трену следи своје визије и снове, своје замисли и науме, своја осећања и виђења.

Његов пут јесте пут срца и душе.

И мада стиже и до најудаљенијих звезда и сунаца, он је свагда и навек у својему срцу, у својој души.

Стиже свуда, а ни на трен један не избива из својега срца, из своје душе, из својега битија и суштаства! 

Драган Симовић: САДАШЊИ ТРЕНУТАК ВЕЧНОГ СТВАРАЊА


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

(Свим пробуђеним и освешћеним Белим Србкињама,

да Звездана Знања Богова и Богиња

предају својој деци као и деци своје деце!)

Садашњи тренутак има чудесну моћ. Има чудесну моћ зато што се сва времена и све вечности згушњавају у само једну тачку, у тачку садашњг тренутка.

Можете ли да замислите која је то Сила и Енергија!

То је Сила и Енергија која се налази у Самом Језгру Божјега Стварања!

Е, видите! у садашњем тренутку ви сте у истој равни, у истом пољу са свима како из прошлости тако и из будућности, ви сте у једној тачци и са прецима и са потомцима, одувек и заувек!

Када сте у садашњем тренутку, али будни и освешћени, ви можете да мењате судбину, карму и животне токове како потомака тако и предака.

Можете мане и слабости свих својих предака, чак ако и не знате њихова имена, чак и ако су живели пре толико и толико тисућа година, да преокренете и преиначите у врлине.

Можете им помоћи да духовно и свесно узрастају у оностраним пространствима, можете их претворити у аватере и богове, свеједно што они нису присутни у овом физичком свету, у овој материјалној Васељени.

И ово запамтите!

Мењајући судбину, карму и животне токове својих предака, ви истовремено мењате и живот својих ближњих и даљњих потомака!

Јер многи од ваших предака већ у овоме трену можда јесу – и свакако да јесу! – неки од ваших потомака.

Када сте у садашњем тренутку, а будни и освешћени, ви сте већ прешли пето пространство, пету димензију Ума, Духа и Свести и, можда сте одвећ у дванаестопространственом, дванаестодимензионалном Свету, Времену и Пространству, а да тога нисте ни свесни.

Сви ваши преци јесу истовремено и ваши потомци!

Али и ваши преци и ваши потомци – ТО СТЕ ВИ САМИ!

Сви су они у овоме трену – ВИ!

Кроз ваше срце, кроз језгро ваше душе и кроз жижу вашег суштаства суштог преламају се СВА ПРОСТОРАНСТВА и СВА ВРЕМЕНА!

Ви сте СТВАРАЛАЦ за све своје претке и све своје потомке!

ЗАМИСЛИТЕ САМО КОЈА ЈЕ БОЖАНСКА ОДГОВОРНОСТ НА ВАМА И У ВАМА, КОЛИКО СТЕ ОДГОВОРНИ ЗА СВЕ СВОЈЕ ПРЕТКЕ И СВЕ СВОЈЕ ПОТОМКЕ, И КОЛИКО СТЕ ОДГОВОРНИ ПРЕД ТВОРЦЕМ И ВАСЕЉЕНОМ, ПРЕД ПРОСТРАНСТВОМ И ВЕЧНОШЋУ!

Драган Симовић: Ако не умеш да сневаш и машташ, онда не умеш ни да живиш!


ЛИРИКА

ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА

СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ако не умеш да сневаш и машташ, онда не умеш ни да живиш!

Учили су те да није добро маштати и сневати, да није здраво бити мимо света.

Због тога су те често и веома строго кажњавали.

Од родитељског дома, преко свих школа па до највиших друштевних установа.

Сви су ти говорили, да су маштање и сневање чисте фантазије, фикције и лудорије, а да је стварност (реалност) овога света оно чега се мораш чврсто држати.

Гледај оно од чега се хлеб једе! – тако су ти вазда предиковали – а окани се фантазија и лудорија, окани се маштања и сневања!

То су ти говорили људи поробњеног ума, поробљене душе, поробљеног духа и поробљене свести.

То су ти говорили и људи лажи преко својих лажних учитеља, мудраца, философа и научењака.

Живели су у тамници незнања,  у Тамном вилајету Ноћи Сварога.

И твоји родитељи, и твоја браћа, и твоје сестре, и сви ини у окружењу твоме, проживели су свој животни век у незнању, па су то незнање желели и на тебе да пренесу.

Сви су они, да ли свесно или несвесно, били против тебе, против твоје душе и свести, против твојега ума и духа, против твојега бића и суштаства, против твојих визија и снова.

Маштање и сневање јесте Унутарњи Пут Слободе, Унутарњи Пут који те води ка Извору Живота, ка Извору Светлости, ка Извору Љубави.

Они који умеју да маштају и сневају никада не пристају на задат живот, никада не пристају да буду понизни, покорни и снисхољиви, да буду било чије слуге и робље.

Они који умеју да сневају и маштају имају своје најудаљеније и највише циљеве: да узрасту до Света Богова и Богиња, да превазиђу узрочно-последичну раван планетарног и звезданог развоја, да развију своја највиша невидљива и онострана тела, да превазиђу и пониште усудбу-карму, те да властиту усудбу-карму, како земаљску тако и галактичку па и звездану, узму у своје руке, да буду свугде и свагда, у свим световима и пространствима, своји на своме.

Ако не умеш да сневаш и машташ, онда не умеш ни да живиш!

Радмила Бојић: Коментар у стиху


Ој, Драгане, Јабуко са гране!
Плави Вилењаче са Звезданом Лиром у рукама
А Славујем у грудима ♥
Песма ти се Цветом окитила
Васељеном замирисала
Ко ружица у ђул башти
У присенку крај зумбула
Под којом је мој драги заспао!
…да л да га будим
ил да га љубим
ил Песму да му појем…♥

Коментар Милана Живковића: На западу а богме ни на истоку ништа ново


Драгане,

Запад је давно “прочитана“ књига …. мене  брине нешто друго    … ја не видим у свету нешто ново … неку нову идеју,водиљу, смисао… све су то исте отрцане приче пуне бола и патње   … нама се стално у овој маји и опсени  причињава да постоје две стране једна мало боља и једна мало гора … Нажалост моје је мишљење да оне једна другој требају да би у тој  нама видљивој борби  константно владали… поделили су навијачке дресове кроз политику, економију, религију, спорт, уметност…. утакмица је почела …  навијачке страсти и мржња су на све стране…. у тој буци и гунгули човек нема времена да постави она кључна питања .. ко смо .. шта смо … одакле смо дошли .. шта је смисао … где и коме одлазимо…  Увек исти циљ … одвојити човека од свог Творца… Човек треба скинути са себе све облике везаности… треба угасити све навијачке пориве…само  душа у смирају може чути откуцаје свог срца….. На западу  а богме ни на истоку ништа ново..

Милостива врана


vrana

 

Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.

Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим враницама, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом… односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.

Тај господин није мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је он једну болну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити док није прво своју болесну другарицу наситила.

Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал’ ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ову врану, она је прво невољницу намиривала, па је тек онда на себе помишљала.

Јован Јовановић Змај (1905.)

Говор поручника Тасића српским војницима на Церу


14261570483488_cerska-bitka

“Затим, кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на бајонет, кад ти сломе нож – на руке, кад ти поломе обе руке – на зубе, кад ти избију и последњи зуб, све док можеш да мрдаш, док те има – нападај!

Кад те смртно погоде, гледај да им паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају – да им мртав сметаш!

Затим, подофицира који викне:

”Јуриш браћо!”- одмах ћу убити.

Виче се само:

”За мном браћо! За мном браћо!”

Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам – и јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира…

… Затим, ако сте икада чули за реч ”повлачење”, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад!

За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је изнад сваке друге команде и она наређује: ни корак назад!

Ко се осврне, угледаће цев мога пиштоља и то ће му бити последње што је угледао. Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви – то да вам увек буде на памети!

Пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да да победимо, у овом рату ћемо се родити!

У овом рату бранимо отаџбину – земљу отаца наших, боримо се за синовину – земљу синова наших. Између отаџбине и синовине нас нема”!

Кристина Митић, Петар Митић: Коло – паганско наслеђе у хришћанском и данашњем руху


LICKO-KOLO_Licko-kolo1

 

САЖЕТАК

Упркос мишљењу да je кружна игра својствена човеку и да се може јавити у разним појавним облицима код многих народа, коло je према појединим тумачењима словенско наслеђе. Кружна игра ланчано повезаних играча несумњиво је постојала у античкој Грчкој и код племена која су насељавала Балкан пре IV и V века нове ере, али појам играња у колу на ове просторе је стигао са Словенима. Ипак, на основу досадашњих сазнања не може се тврдити да је играње у колу словенско, старобалканско или старогрчко наслеђе. Порекло овог феномена не треба посматрати са аспекта географског и етничког распростирања, већ искључиво из угла цивилизацијског развитка. Стари источни народи су веровали да играњем кола могу од богова измолити: животну снагу, благостање, здравље, родне године и напредак у кући. Све специфичне особине једног народа и краја, као што су људска психа, поднебље, природни феномени, говор, ритам, песме и плесови, синтетизовани су у фолклору.

 

Писани трагови и документа o играчким појавама припадају новијој историји, те је груписање играчког материјала могуће извести само анализом и поређењем са историјским, културним и уметничким догађајима, пратећи живот нашег народа у различитим историјским епохама. Смотре фолклора у садашњости, али и у будућности, треба да подстакну чување многих обичаја националне културне баштине. Обредне игре носе у себи значење некадашњих представа о религији, свету, историји и моралу. Оне су облици старе вере, паганске духовности и касније накалемљеног хришћанства. Реконструкцијом обредног контекста дошло би се и до тзв. играчких песама. Ове игре и песме садрже контаминацију паганских и хришћанских представа, синкретичност, колективност и низ архаичних обележја својствених целокупној традицији. Обредна пракса у оквирима овога рада биће третирана као врста религијског понашања и мишљења заједнице током годишњег и животног циклуса обичаја. Овим прилогом биће само назначена нека размишљања o могућем приступу анализи која je неопходна у савременим проучавањима друштва у целини.

Цео текст у пдф-у >>>

Драган Симовић: О АРИЈЕВСКОМ ДУХУ


1016512_585976838091335_230805956_n

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

У Ирију наших Божанских Предака, има места само за оне који се боре.
Само за оне који се својим слабостима не подају.
Само за оне који се никада не предају.
Само за оне који никада од Живота са Сврхом и Смислом не одустају.
Само за оне који се из дана у дан, из трена у трен, боре за Живот са Сврхом и Смислом.
У Ирију нема места за оне који пузе, бауљају и гамижу.
За себичне и саможиве, за подмукле и потуљене, за кукавице и страшљивце – не! за њих нема места у Ирију Сварогову.

02

Има Срба и Срба.
Има их различних и разних.
Има их свакаквих и никаквих.
Од свих знаних и незнаних Срба, најмање је расних, аријевских Срба.
Али их, ипак – има!
И довољно их има.
За један Нов Почетак, са Сврхом и Смислом – има сасвим довољно расних, аријевских Срба.
За један Нов Почетак, не било Где и било Када, већ управо – Овде и Сада!

03

Не гледај шта су и колико су други учинили; већ гледај шта си Ти, и колико си Ти, за Себе и Ближње Своје учинио.
Други могу бити овакви и онакви, могу свакојаки и никакви бити – то није Твоја брига! – гледај на Себе, и следи Властити Пут!

04

Није наш заклети враг толико моћан, колико смо Ми постали немоћни.
Ми смо постали немоћни, зато што смо желели да постанемо немоћни.
Ми смо изабрали НеМоћ уместо Моћи.
Немоћни смо, јер све што смо годинама и вековима чинили – чинили смо да будемо немоћни!
Да смо изабрали Моћ, онда бисмо и били моћни.
Кад кажем Моћ, онда имам у виду Дејства Богова и Предака.
То није моћ о којој јудео-кршћани говоре.
То је Моћ из Виших Духовних Светова.

05

Ми се вазда изнова рађамо.
Ми долазимо и одлазимо, и поново долазимо.
И то траје, и траје; и траје, и траје, и траје…
Без Почетка и Свршетка.
Нема Почетка и нема Свршетка!
Само траје и траје, врти се и врти…
Све у-Круг, Све у-Коло Сварога.
Од наших Дела зависи наше поновно рођење.
Каква су наша данашња Дела, такав ће бити и наш сутрашњи Живот.
Спрам Дела наших и Живот наш!
Нема спавања, нема ленствовања, нема дембелисања.
За дембеле ни у Најдоњим Световима места нема!

06

Да би нам било Добро, ми морамо да мислимо Добро, да осећамо Добро, да живимо Добро.
Али, не да мислимо, осећамо и живимо Добро само за Себе (себично и саможиво), већ да Добро буде Добро за Све!

07

Аријевац!
То значи Човек племенита, узвишена, господствена и божанскога Духа.
Аријевац је онај који се бори за Лепоту и Доброту, за Истину и Правду.
Аријевац је онај који се никада не предаје, и који се не плаши никаквих непријатеља својих.
Аријевац је онај који не чини зло и насиље, јер је свестан да је духовно надмоћан.
Аријевац је онај који, на Правди Бога, штити слабога и немоћног – од рђавих и злих људи, од човеколиких звери.
Аријевац је онај који је свестан свих својих животних токова: од Почетка-без-почетка па све до Свршетка-без-свршетка.
Аријевац је онај који је, на Беломе Ветру, дошао Одозго, из Језгра звезданих јата, по задатку Белих Богова, да припомогне духовном уздизању нижих човечанских и људских раса.
Свако друго тумачење Аријевца јесте –
или из незнања или, пак, злонамерно!