И сиђоше синови орлова
Из стена румених у долину
И са кћерима језера лучезарног
Изродише ждрале тајносане

Ратници светлости и виле краснопојке
За ноћи пунога месеца гле!
Обитавају на стенама језерским
Уз песму и свирку ждрала оносвета

Фото: Црвени ждрал; Википедија

Грлим лист пали,
и влат касне траве.
Љубим цврчке заспале,
и ужурбане мраве.
Милујем дуње узреле,
тикве убране, у рукама беле гроздове.
Љубим птице шарене,
под стреху застале,
лаванде у забораву исцветале,
и белутке на путу остале.
Слушам кораке, у оносвету чујне!
То ти си кренуо
мене тамо потражио!

Фото: Слика; Википедија

Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
.
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји
.
Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
.
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони
.
Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води

Бели чека храм
Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује

Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Фото: Слика ВП; Википедија

Седам минута ми је дала велдушна
Вечност да поздравим недељу и
Песника Румених Облака.
И да поздравм Т е б е!
Хвала Ти Господе на свему!
.
Устани на десну ногу садањи човече
И отреси прапепео мамура и заборава
И збаци џакове брига са грбаче своје
Које си сам попео на пршљен и рамен
.
То од тебе никада нико није тражио
И никоме не доноси плода узносног
А ватру твога ока и живота у зем збија
.
Разгрни сиве облаке сумњи и смутњи
Шут прљ и неваж на сметлиште смести
И загледај Даљину иза седам планина
.
И откривам тајну тајни свим световима
Живот је Сушт и Лепота Лепота Лепота
Кад Водом снаге заливаш моћне изборе

Фото: Сиви облаци; Википедија

Грлићу те рукама сунца
када ти вјетар скуте поцијепа,
и када се образи од мраза зарумене.
Миловаћу те очима неба
када поглед сањиву чежњу пробуди,
када лице спустиш на моје дланове,
уплашена ко срна, промрзла од студи.
.
Пахуља сњежна спусти се нечујно,
топлих усана дотаче дах,
натопи бразде мелемом жудње,
из њедара бујних оте се уздах.
Што ли је шутња јача од ријечи,
док склупчана у гњезду неспокоја,
моја срна болно јечи.
.
На грудима оста сјенка вољеног бића
и мразом заметнут траг у души.
Огњевите искре је повеле к небу,
и очи препуне туге, да више не зебу.

Фото: Снежна пахуља; Википедија

А негде у завичају оста само име
и љубав која може да се каже
песму ми најлепшу уништише риме
мртви под земљом ново сунце траже
.
између мене и песме завичај се скрио
и звери док ходим моје мисли следе
да ли сам мртав у живоме био
куда ли ће глава срце да поведе

Фото: Слика; Википедија

За Д.

Песник је пун речи — пред тугом или срећом сваком;
Кад тутње олује, громови, или севају топовске ватре,
Писаће стихове — будан, или кад тоне у сну лаком,
У Воронцовском дворцу, или украј циганске шатре.

О лепоти ведрих зимских ноћи под звездама Ориона,
Писаће — кад месец, умирући, тихо пољуби зору;
Чак и кад, због неке жене, ухом му забрује далека звона,
У њему тад ће све бити распевано — на песме извору.

Али — кад га ошину муње и загрле неизречене доброте,
У једном трену, кад плане, и све у њему нагло се смири,
У једном бићу спозна све буре — и све живота лепоте,
Тад песник заћути, бежећи од стиха — кô од јутра вампири.

И само једном — кад у поглед њен живот његов стане,
У трептају се јаве све недаће, и спас, и сви немири;
Схвати — таква жена дође кô кад поларна зора сване,
И заћути, јер тај сусрет све покрене — и све умири.

Фото: Жена на киши; Википедија

Учим да летим
А ти се чудиш
Зашто гласа немам
Говором си ми завладао
Али ја небо бојим у плаво
.
Зовеш ме да се пробудим
А ја чекам на старом месту
Завирио си ми у најчуванију тајну
И питаш ме зашто ћутим
.
Кажеш – спремна сам за лет
Поклонила сам ти слово и песму
И крик одавно
Поклонићу ти и поглед одозго
На поље од каћуна
.
Све за лет до Вечности
Само ти крила никада
Поклонити нећу

Фото:Слика; Википедија

Забасаше у невид белеса
Гацајући јездише трапаво
Умисливши да су витезови
Из висинских плаветних
Дубина
.
Плаветнило обојише сивим
Устаљеним својим тајним кодом
Раширише плашт свецрне мисли
Урезаше име у нигднини
.
Зевкајући вапише за славом
Окупивши стадо залутало
Тапкајући у круг табанише
Загледани у буљук чопора
.
Ни у сновима
Не дотабанише.

Фото: Слика ВП; Википедија

Усне мале напућене
Обрашчићи и рупице
И кикице висилице
Сваког срца ломилице.

И најдраже миле очи
Смјешкају се
Кроз погледе
Дека више нема моћи
Срећа боја косе сједе.

Осмјех шара
Боје ствара
Дуге разне , црта ,боји
Па радошцу све помјери
Лијепо баки среца стоји.

Радост шире
свуд милина
Тад постају чаробњаци
Граде куле из давнина
Ђед,бака и вилењаци.

Од осмјеха свашта бива
Рупице сад дане боје
Прегшт неба
шаку цуда
Најмилије очи моје.

Фото: Девојчица; Википедија