Category: All

Драган Симовић: Плаветна горја у даљини сутона (7)


Звон бреза

.

Биљани Обрадовић, словенској вили са Рзава,

која, без престанка, трага за лепотама Велике Душе.

.

Ветрови румени

С горја зимзелена

У сутон вечерњи

.

У љубичасто-руменом

Огњу обзорја

Вечерњи звон бреза

.

Понад поља жита зрела,

Гле, облаци од пурпура!

.

На волнама Словенског Истера,

у месецу кад липе цвату, 2011.

Фото: Брезе; Википедија

Валентина Милачић: Божанска пјесма


Савладај у себи искушење,
одустани од крхких ријечи.
Савладај у себи гордост,
одустани од завидних обећања.
Савладај у себи сујету,
одустани од запитаних осмјеха.

Кад искушење занијеми,
гордост оглуви, а сујета обневиди

загрлиће те божанска пјесма.

Стеван Раичковић: А какав јуче беше дан


А какав јуче беше дан у подне,

На жутом сплаву уз воде што сспоро

Прођоше крај нас и кроз непроодне

Мисли, које смо донели, док скоро

И оне нису све постале водне!

.

Тај сплав је био везан уз обалу:

А чинило се ко да некуд плови

Заједно са нашим мислима, ка жалу

Дром, без наши тела, ал у нови

Облик живота,, сан на јаву малу.

.

О, нисам ваљда могао тек само

Да мислим тако ја, а ти друкчије?

И у твом оку беше знак да тамо

Заједно са мном ботавиш, где није

Ни ни овај вазду кога знамо!

.

И тад: ко шалу (али слину грому)

Да збија неко с нама открисмо

Како нас држи град на оку свому

(што се са посла – на коме ми нисмо

Враћа уморан или једак дому).

.

Мину тек дан: а нека нит тек пуче

И распаде се топло срце лета

Ко жуту бачву када разобруче…

.

Кишо, одшкрини хладне двери света,

Да уђе макар један зрак од јуче!

Горан Лазаревић Лаз: Ноћас сам Сизиф


ноћас сам Сизиф што за гором трага

уз немир срца камен узалуд да пење

бедра су твоја подамном и мрска и драга

непроход смислени док размичем стење

.

у честару тајном врели извор кријеш

умем ли да пијем мед мелеме течне

у недрима опет распрсно све грејеш

док падам у неспознај плетисанке вечне

.

очарано дуго моћном буром пловим

у водама дубоким небеске празнине

уснама звездогор телоболно ловим

.

под палубом тајном свељубав милине

жељом ту ноћ дуго прасликом смо звали

разватрење Феникса помамом смо крали

Милорад Максимовић: Сунца Син


Чекам стрпљиво.

За трен или два

донеће лепоте звезданог неба,

његов сјај

и искре живота на њој 

твоја коса звездана.

.

Мисли ми расуте

као прах по ветру,

као сени под крошњама,

као капи на твом лицу

јер росило је јутрос 

а ти си тај трен

једро срцем стварала.

.

Заједно идемо…

Све спремно је.

Толико имена њених…

Земља, Тера, Тара.

Артанија, Рт, Арда,

као нека свемирска чарда…

.

Она је тако далеко кажу.

Живот на њој песме ниже

а пламен стварања букти све јаче.

Буди жељу.

Распирује дух,

не чека на мишљења мудрих.

.

Тако је то.

Ко је икада очима видео

искру живота у слави и песми,

зна шта јесте бити.

Шта је живот пре живота,

шта је мудрост а шта лепота.

.

Он је одлучио.

Око ње се окреће свемирски сат.

Она покреће сваки свети рат

који потом брише 

зла што похотно би све. 

Све што је несвето – нестаје.

Као дим на ветру.

.

Ветар Етар.

Дух и Дах.

Пир духа вечног пламена.

Онај који даје знамења 

Иди – и живот буди.

.

„Не мари шта кажу разни људи 

јер они то нису. 

Зато ти Јеси. 

И нека се све свето збуде,

нека се Љубав усели у Људе,

нека се Светло Свето деси!

Нека буде!

Зато што ти Јеси.“

.

Хоћу Оче.

Ти се у мени будиш. 

Осмех од сазвежђа…

Трен ван времена.

Шта је истина…

Она је…

Она је…

Она је…

Ехо одзвања.

Душица Милосављевић: Сутра


Данас је време променило смер,

нема више ноћи ни дана, вечери,

само јутра по којима се купају облаци,

све време,

тешко се живот привикне на сутра,

јер и када спава прате га јутра

и пита се да ли уопште постоји сутра,

а јутро све је!

.

По јутру се дан познаје, а дана нема ,

можда га буде након јутра,

пита се човек мислећи да је сутра ,

изгубило се време, које не постоји!

Он је навикао да броји, све броји ,

и боји се, боји, боји

онога на шта навикао није!

.

Спреман да се крије,

под земљом дубоко јер тама му фали,

и тако ће себи баланс да направи

навикао тако!

.

А јутро му се смеши и нуди му светлост

и пита га зраком шта ће са њим бити

када пресели се тело

у вечне животе где тама не постоји,

да ли ће тада престати да броји

секунде живота на измишљеној скали!

.

Човек се насмеши јер мора да се шали

овај зрачак немиран што га из сна буди!

Али се замисли у дубини сопства

да истину му рече ово ново сутра,

у даљину погледа и мисаоно рече :

“ Благословена будите свака нова јутра!“

.

Фотографија са фб групе „World’s Beautiful Landscapes“

Драгош Калајић: Песма последњег римског легионара на утврди Сингидунума


Зове се „јантар”, кристал наше меморије,
који има боју ока твоје ведрине,
с погледом што стреми из преисторије  
и прожима ме вечним светлом из висине.

Зове се „понос”, наших предака врлина,
што има држање по узору твог стаса,
уздигнутог над милом и силом долина,
сведочећи свима каква је  твоја раса.

Зове се „Sol  invictus” бог наш што нас води
чији сјај исијава олтар твојих груди,
кроз загрљај их пружи да се двојство сроди
и  патње све избаци да  зора заруди.

Зове се „верност” етос с којим се  молим
а ти га оличаваш. Кажем ти о стању
ствари како бих ти рекао да те  волим.

Кристина Гашић: Славите живот


Осетите ли некад

музику свог срца?

Ослушните како се

вечна песма поје кроз вас,

Погледајте дубље,

тамо испод оклопа

наизглед сјајна,

Где се скрива љубав

безкрајна.

.

Шта сањате, чему се

ваша душа радује?

У смирај дана

и затишју буке,

Бриге или захвалност

 које понесете у сан,

Дочекају вас сигурно

 кад сване нови дан.

Колико још треба

да се чека?

 Колико вам још

 времена треба

да почнете живети

 свој дар?

 Изаберите пут љубави,

 истине, срца,

На ком цело ваше биће

од живота пуца.

.

Схватате ли да ви

нисте ваше име

ни ваше мисли?

Знате ли шта ви

заправо јесте?

 Ви сте бесконачни

простор, чиста лепота.

Славите овај дар

непроцењивог живота.

Нада Матовић: По навици


Од брашна правим те, по навици,

и у камену је утиснут твој лик, а у вину укус ћути.

Зато у пјесми заливам те вином, да наздравим ти за срећу;

по навици пјесмом причам и кад ћутим.

У сваком пићу тијело твоје ћути, по навици,

у памук умотавам те да залијечиш све оне ране

што на стомаку ћуте ми – навика.

По навици разне надимке ти дајем

и мирујеш ко пијесак, не будиш се кад те зовем Лолита, Карењина…

Мој ручак си, мој цвијетни купус,

Апотека за лијек сваки, за љубавни трик,

моја башта, она у којој и прегорелу кафу у пепелу пијем.

Моја си Хеба!

Не знам волиш ли сунце или можда мраз,

лаванду, лимун или жути лист.

Можка месо у саксији видиш?

Прољеће земље или ибиса њеног?

Све истражујем ти, али поријекло нећу.

Ти си пјесма што у ћутању ледном види срећу.

Милорад Куљић: Архетип Златног доба


Од како букну светски котао

аналитичари свашта говоре.

„Да би човек на свету опстао

Срби ће за то да се изборе“.

.

Шта овај лупа помислих прво.

Тако смо мали свету минорни.

Смештају нас под једно дрво

а он збори да смо изабрани.

.

Дан васкрса Христовог стигао

што ме сетило патње му претходне.

По жртви се моћним духом дигао

сведочећи да смо природе вечне.

.

Велика жртва светлошћу пламти

која са Богом светло јој једначи.

Српски олтар моћно небом букти.

Жртвени крик још увек снажно јечи.

.

Светост коју крвљу куписмо

моћи нам светачког духа даје.

Грехе нам преци платили авансно

па мироносци у нама таје.

.

Златно доба праоци створили.

У архетипу нам сећање траје.

Биће да стога смо патњом горели

да будемо свету васкршње јаје.