Ноћ над градом и светом.

Ноћ свемоћна као судбина

и мисао помирена с њом

ћутке тоне у мраку.

.

Слутим: Сви су кораци сами,

под њима трули влажно лишће

и лутају изгубљене улице.

Наилазе мртве ноћи без птица.

.

И одједном звук трубе у ноћи!

Из пусте шуме винуо се глас.

Дрхти, пада и узлеће звук.

У мраку свира труба.

.

Чије то срце у гласу трубе

трепери над градом?

Чије то срце светлошћу звука

рањава таму и дозива птице?

.

У мраку свира труба.

Узлеће срце у сусрет гласу.

Нека је благословено грло

што сачува и огласи песму

.

збирка „Пејсажи у огледалима“

Нико Лепоту

не може тако дивотно

ни опевати ни осликати

као Она Саму Себе

тишином и шутњом.

 

 

 

-лирски запис-

 

Мирис дрвета,

гори ноћу док светле звезде.

Жар задржава поглед.

Мисли пуцкетају као ватра.

Све постаје једно. Мир, хладноћа, мрак, ветар, мир, мир, мир…

Све се стапа са ваграма жеравице која греје хладно лице.

Тада је све ту.

Ништа ти више ум не жели.

Само да вазда бивство са ватром дели.

Да почива.

И да игра лако ко пламен.

У мраку не видиш знамен – постајеш.

 

Кад талас крене преко жуте њиве

И свежа шума звуком ветра пирне,

А у врту се тамно-плаве шљиве

У благој сени лишћа крију мирне;

.

Када, мирисном росом умивена,

У рујно вече ил’ у јутру плавом,

Испод грма ми ђурђица сребрена

Предусретљиво наклони се главом;

.

Кад хладан извор заплеше кроз драгу,

У мислима ми мутне снове ниже

И шумори ми тајанствену сагу

О мирну крају из којега стиже.

.

Тада се смири моја мука многа,

На челу боре постају све мање,

И обузме ме неко сретно стање,

А сред небеса ја угледам Бога.

.

-извор- Поезија суштине –

Моје су све животиње беле
моје је небо, природа и вода
и камен стена бића мога знамен 
и коловрата ватра, тај безсмртни пламен!
Постојањем горим!

Ево где језде поново

Кобиле јалове

.

Док омице приплодне њиште

Тапкајући у месту

Ати чистокрвни рзају

Сапети уземгијама

.

Ждребе понеко ритне се

Не хајући на све то

.

А излаз из коњушнице

Гавран окрилатио.

 

Ноћас сам дуго ослушкивао Месец

Јутрос слушам Жарка Раноранка

И певам стару песму певљивицу

Смарагд камен држим у десници

Свејадац смарагд – кључ Дајбогов

.

Са свејадац кључем срце отварам

И истржем Свет из мреже илузија

Намишљавам лепе осмехе на лице

Ловим – читам увиде по средини пута

Само неразлупан човек помоћи може

.

Зашто су нас људе ухватиле љутње

Туге стрепње кривице самоће ратови?

Ехеј! Тихујмо на Вечност и нераспад!

Нагло окренимо од судбе смероказ!!!

Свејадац идеја – мудри се весело смеше!

Глума је данас највиши ниво

Јер глумети се мора.

Од када кренеш у школу

Закон је сваког створа.

.

Глумиш у школи, у кући,

А нарочито у друштву,

Глумиш на послу, на састанку,

Не мислећи на душу.

.

Глума се свакако исплати

Имаш више следбеника,

Сви те обожавају,

За фирму си понос и дика.

.

Глумиш и у породици,

Нарочито према деци,

Глумиш и не кајеш се,

Ал гледају те Свеци.

.

Космички ум црвени,

Не зна шта ће од срама,

Где створисмо оне људе

Свуда глума и драма.

у селу седају на весла јер треба пливати
другачије – неће бити, другачије – не може бити
јер реке су живе, и риба је жива у њима
и чамац је један за двоје
.
у кући – ватра, над ватром и над кућом – дим
журба неће стати, не може се зауставити ход
разгрнуће се талас, развејати песма рибара
тада запевај, реко
.
тако риба чека на закривљени мамац
њу смо убили сто хиљада и више пута
по лозама пузи до руку златна рђа
као тама – до крста
.
мртве реке – морају да живе над својом земљом
и чамац се светлуца над самом главом
и песма ће се вратити, настаће – плач у пару
а ти не обраћај пажњу – рибару

 .

(белор. Наста Грышчук)

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић, Пројекат Растко – извор

Свуда је мрак само небо озвездано
из кога падају пахуље на већ висок снег.
Дрвеће узима облике како га гледамо.
Гране се повиле као да је на њима тег.

Под Месечином беласа се целац,
светлуца као од звездане прашине.
На том,белом пољу треба да је црни стрелац
да брани ако звук наруши море тишине.

Том бих белином грешну,душу да бојим
док не постане чиста као новорођена,
празна да ништа и никога не зове својим,
спокојна јер осећањима није вођена.