Category: All

Ли Баи, кинеска песникиња: Посвећено Менг Хаорану


Прими моју љубав учитељу
Глас о теби ветар светом проноси
У младости ти презре положај и славу
Бела ти глава сред борова и облака дрема
Пијан од месечине доежжеш језгро мудрости
Очаран цвећем ти не служиш цару
Планино висока кад бих могао видети твоје лице
Ал до мене допиру само твоји чисти мириси

Лазар Тица: Сунцокрети


Дан се просуо низ видике,
Наилазе часи безмерне туге
Када ће свете источнике
Прекрити црне, смртне пруге.

.
И у тој кобној јези смрти,
Последњим зраком занесени,
Док им се гасе светли врти
Умиру сунцокрети испијени.

.
Отужно дижу ка Сунцу очи,
Сећањем љубе још вреле жуди,
Гасно је извор што тихо точи
Тај вечни живот у топле груди.

.
Све више слеп на рубу ноћи
Стојим без свога малог света,
И гледам у часу беспомоћи
Испијене очи сунцокрета.

.
Они ће опет подићи главе,
Јер то по вечном закону треба,
Својом ће жудњом пробудити траве
И мирно лећи у наручје неба.

.
Једино изгубљене очи моје
Родити се неће у обзорју млаком,
Тужно ће век свој да одстоје
Без свога Сунца, пијене мраком.

Валентина Милачић: Тихује пјесма


Пјесмо чулна,

пјесмо мислена,

пјесмо благодарна,

пјесмо пјесмородна,

тихује поглед,

тихује тајна,

тихује срце,

све мање откуцаја,

а све више неба,

пјесмо пловна,

пјесмо блиска,

пјесмо пронађена,

пјесмо мраморна,

тихује чело,

тихује жеља,

тихује ноћ

у којој Те има.

Новица Стокић: Хлеб


Кад бих био

Уснио бих

Сан

Сакато

.

Кад би био

Сањао бих

Сунце

Зубато

.

Кад бих био

Уснио бих

Роговље под

Небом

.

Кад бих био

Ја бих свио

Опну над

Хлебом

.

Да га не псују.

Мехер Баба: Ћутање


Пошто се човек оглушио о начела и заповеди које је Бог у прошлости утемељио, у садашњој форми Аватара придржавам се ћутања. Тражили сте и добили довољно речи – сада је време да их живите. Да бисте се што више приближили Богу морате се што више удаљити од “ја“, “моје“, “мене“ и “мога“. Не треба да се одрекнете ничега до свог сопства. То је тако једноставно, иако се сматра готово немогућим. Због ограничења сопства можете се одрећи милошћу. Ја сам дошао да ослободим ту милост.
*
Током безкрајног временаБог је свој највећи дар даривао у тишини. Ипак, када човечанство постане потпуно глуво за грмљавину његове тишине, Бог се инкарнира као човек. Бог једини “јесте“.
*
Спољашња тишина помаже унутрашњој и Баба се може открити једино у унутрашњој тишини, у дубокој унутрашњој тишини. Ја никада не ћутим. Вечно говорим. Глас који се чује дубоко у души је мој глас.
*
Када Бого-човек говори, истина се испољава моћније него када је преноси додиром или погледом.Из тог разлога се Аватари обично придржавају периода ћутања који траје неколико година, прекидајући га само када желе да оспоље божанску вољу, и тада се одиграва преображај свести широм света.
*
Када сам био у Америци људи су ме питали када ћу прекинути ћутање. Ја сам их упитао: ако моје ћутање не може да говори, од какве ће користи бити говори мога језика?
*
Ја не успостављам никакве заповеди. Када ослободим плиму истине свакодневни животи људи постаће живе заповеди. Речи које нисам изговорио заживеће у њима.
*
Ако они који ме воле само на минут утишају свој ум пре него што утону у сан, па помисле на мене и замисле мој лик у тишини свог ума, те чине то редовно, вео незнања ће нестати и блаженство о коме говорим и за којим сви жуде биће доживљено.
*
Када прекинећ ћутање то неће бити да бих вам испунио уши духовним подукама. Изговорићу само једну реч, а та реч прожеће срца свих људи и учинити да чак и грешник осети да је предодређен да буде светац, док ће светац знати да је Бог у грешникубаш онолико колико и у њему самом.

Верица Стојиљковић: Плетиља


Месец на небу, ноћас, пуног сјаја

зове, зраке да му дотакнем!

Уплићу се нити око прстију саме,

и клупко меког сребра нараста!

.

Звезде заћутале, рашириле очи,

заборавиле на треперави сјај!

Сестрице миле, запевајте,

гласове у предиво уткајте!

.

Данице, Сунца чуварко,

чувај му сан!

А ти, другарице Зоренице,

најави раздан!

.

Клупко сребра предиво је,

којим  срцем, душом својом

плетем  кошуљу,

на рођењу, јутром Сунцу да дам.

.

И док снено још је,

од зрака његових, златних

вез љубавни на њој да осликам

Словенка Марић: Ноћ срушеног ума или светлост ослобођења душе


Само дубок бол пожели своје срце на ломачи.

Тако вечерас доживљавам и проживљавам ову песму.

Падају брезе беле
и цела шума сабласно сја.
И лете к небу брезе стреле,
гори свемир светлошћу страшном
и срце моје на ломачи звезда.
Гори, срце!
Лудо срце,
светло срце, црно срце!
Горите, руке, крила моја,
над тамом ума
из које винусмо се ми.
Вију се небом брезе беле
и руши се небо од смеха лудог,
и падају светлости,
и падају звезде
у понор мојих груди.
Гори срце, светло срце,
над тамом ума
из које спасисмо се ми!

Фото: Брезе; Википедија

Мира Видовић Ракановић: У капи јутарње росе


Мојим годинама

Помало је чудно

Нежност постаје јава

.

Цветају

Љубавни пупољци

Шаренило носе

.

Љубави има

У птици

Раширених крила

.

Љубави има

У очима

Које сам снила

.

Љубави има

Драган Симовић: Пут срца Сунчевог ратника (3)


ЖИВИ, И НЕ СТРАХУЈ!

Призови своје савезнике из виших

духовних светова, те исцели и

спаси самога себе.

Веруј у оно што говориш, чиниш,

радиш и ствараш, и у сваком делу

својему потражи неки

виши смисао.

Освести своје страхове и бриге, и

потруди се да победиш

непријатеље

своје у себи, подмукле и лукаве

непријатеље у срцу својему.

Живи овај тренутак, јер следећег

тренутка можда и неће бити!

Не бој се властите смрти, јер твоја

је смрт наличје твојега живота.

Какав ти је живот, таква ће

ти и смрт бити.

Твоја ће смрт доћи по тебе онда

када је призовеш.

Без позива твојега, она те

походити неће.

.

Живи, и не страхуј!

Фото: Белоглави орао; Википедија

Миомирка Мира Саичић: Најлепша песма за Катарину


Нек остане тајна,

моја бела, снежна

коме песму певам…

Али ти си увек,

моћна, храбра, снажна

Кроз стихове знаћеш

да ова песма важна

твоје име носи.

Лепо лице,

широк осмех драги.

Величанство свако

пред тобом се клања.

Капије животе отвараш лако.

Говор твој је песма

што свемиром одзвања.

Краљице снежна…

Горска вило, јело!

Свемоћно ти око,

свемоћно и тело!

Речи нежне, миле.

Речи бритке, јаке!

Ум што не помути

дело било какво!

Моћна, јака, снажна.

Права као стрела.

Ни краљица снежна више не би хтела!

Величанство буди.

Величанствена већ јеси.

Нек’ те обожавају људи.

Божанска већ јеси.

Урагане снажни.

Поветарцу нежни…

Буди то што јеси,

од себе не бежи!

Бисерно си лепа,

И прозирно бела

Краљица би снежна

позавидела…