У времена прадавнина

Сунце сјаше у срцима

која Свемир тад ствараше!

Све је тада било наше,

све што мишљу тад створисмо

материја облик даде

Свето светло ту остаде.

.

Кад се овде Душа роди

у Светлу се тада рађа

како расте како живи

светлост расте, кад свест јача.

а дела се многа праве

од Светлости Светоправе!

.

Али Ватра која некад

у срцима сва сијаше

у тренутку неког трена

прочишћењем она дела

кроз тело се јака јавља

да очисти свелепоту

Душе живе, чистог сјаја!

.

То чишћење ко доживи

болно буде кроз свепроцес

кожа гори, кости горе

али душа лака оста

тело носи на свом зраку

да обасја таму сваку!

„Тајинство Пута води и прати!

Купало оде –Коледо се врати!

Чаробница шумска у трену ће процветати!

 Душе цвет јој, само Човек ће узбрати!“

Мисли су Срца древне папрати! В.С.

 

У давна, прадавна времена наши далеки преци су засадили дрво живота у најлепшој земљи на свету. Зелене горе и брда, храстове и букове шуме, плодоносна поља, водославне реке и скривене, чаробне пећине. Сви друиди и свештеници и ведуни су опојали дрво храста, Горослава, и прорекли му: „Нека ти се жиле множе и корен ојача, а кад стигне до утробе земље ту учврсти, да те никаква сила, ни земаљска, ни неземаљска, не може ишчупати. Нека ти стабло буде широко, тврдо и мирисно, јер ћеш људима дуго служити као црква и олтар, ту ће се молити, своје сахрањивати, радовати и веселити. Нека ти крошња буде велелепна, богата и родна, јер ћеш тако штитити прва села и насеља, жировима хранити народ и животиње. Нека ти гране буду свака за по један народ на земљи и ако су листови зелени, значи да се лепо развија, а ако ли жуте да иду тамна времена. Нека тако буде.“ Још једном се сви помолише, свако својим Боговима, али на истом језику, јер су сви тада говорили србски.

И тако, векови и миленијуми пролазе, дрво јача и расте. Неке гране баш штрче, а неке се осушиле и одломиле. Перунови громови га никад нису погодили, а росне кише су ту најјаче падале, јер му је и требало највише небеске воде. Село више није било ту, одавно, али су људи редовно долазили да се помоле, одморе, напоје енергијом. Мало је времена био сам.

Једног дана дође њих двадесетак. Донесоше дарове, отворише неку староставну књигу и почеше да се моле. Онда главни међу њима, ведун, се обрати храсту: „Велелепни и горди храсту, наш далеки претче, кажи нам зашто ти се главни корен суши и она највиша грана. То је мој народ, најстарији и први, сада малобројан, али још увек жив. Да ли нам предсказујеш лоша времена, нападе непријатеља и злотвора? Да ли су се силе мрака опет пробудиле жељне освајања наше лепе земље? Да ли смо ми извршили Божији задатак и више нисмо потребни? Казуј старино.“ Наступи мртва тишина, ни дашка ветра, ни шума лишћа, ни зуја инсеката. Тихо се распе, као магла, ниоткуда, груб глас: „Срби су ме засадили,  лепим мислима појили, земља ме је отхранила, а небо заливало. Заборављен сам одавно, а народ се прозлио, пропакостио, не зна за срам и стид. Гледам га, записујем, али сам несрећан. Главни корен зато трули, а ови бочни јачају. Више нисам стабилан као некада, јер ми главни и најдубљи корен даје снагу и са земљом разговара, А главна грана штрчи у небо и са Боговима  другује. Видите да ми је и лишће највеће на небодерној грани, јер су Срби имали највећу душу. На осталим је ситније, а негде и увијено, кржљаво. Такве су им  и душе. Видим да Срби све више секу древна дрвета, али се  не захвале, нити се помоле за спас своје душе. Ускоро ће доћи и по мене, јер ја на овој дивној, древној планини сам сам. Шуме су одавно искрчили, оголели стење. Зато сам тужан и несрећан, јер ако паднем и народ који ме је посадио ће отићи у неповрат.“

Ведун клече, а онда и остали свештеници: „Молимо те вечни храсту, да опростиш нашим прецима који су били небрижни. Тешка су била времена, а они нејаки. Како можемо да ти помогнемо да ојачаш главну жилу и да ту грану, посуту жутим лишћем, опоравиш?“

Опет  проструја ниоткуда тихи глас: „Морате народ просветлити, вратити врлинама, правим вредностима. Не мрзите своје непријатеље јер се они мржњом и хране, а кад тога нестане, нестају и они. Ширите љубав и доброту,  увек. Будите достојни улоге чувара планете,“

Сви су занемели. Још су клечали и сад се молили за спас свог народа. Молитва је била веома дуга. И ноћно небо се осуло злаћаним звездама, и сребрни месец се кочоперио, а они су још клечали у дубокој тишини и миру. Тек кад је румена зора зарудила и небо још пурпурно обасјано од несташног сунца, устадоше сви у тишини и кренуше низ планину.

Ето и данас се питамо како стоји древни, први храст? Ако погледамо данас људе, видећемо да се много тога и није променило. Можда је планета заслужила неке боље, срчаније и мудрије чуваре, а можда се баш такви сада рађају у нашем роду.

 

Она што ме љубила, као да гром пуче

Отишла је у неки бољи свет пун нирване,

Док за њом из мене празнина јауче

Кроз шупље дане и ноћи несном опране.

.

Види ли то она са своје удаљености

Немерљиве? И да л’ због моје патње пати?

Ил’ све је прогутао заборав вечности

Па не може да се сети ничег што се збило,

А камоли мене. И ко ће икад сазнати

Шта би било када би се све разоткрило?

.

Тек она што ме љубила, ко да се смрче

Отишла је у неки бољи свет пун нирване,

За којом моји снови газе преко срче

Обмане до тајне што одбија незнање.

 

– Поезија Лужичких Срба-

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких  Словена;

Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

 

Вилински плес

 .

У вилин колу

Гувно времена

Разиграно

 .

Звезде изнад

Земља испод

Вилинско коло

 

О г л е д а л о

 .

Срели се

У огледалу

Девојка и месец

 .

У језеру жудњи

Месец наг

огледало

*

*

Владан Пантелић: Гордана Петковић

 .

Замахом мача

Мачевалац дели

Лице равнице

.

   Замахнух косом

– свет ливаде

Изненада тих

.

Песничка друга Вида Вукасовића.

 Мудрост исказује кратким изразима, мудрицама.

Јасна, прецизна, без вишка речи, танана, тиха.

 .

Хаибуни трећег летњег дана

“О с л у ш к и в а њ е   т и ш и н е“

 

 

Нисам те мајко питала

како су баке ткале платно,

шаренице и поњаве,

ћилиме просте и балучане

како се гребенало, бојило, прело, плело,

уплитало и сновало, навијало и водило на разбоју.

..

Нисам те питала како су натра и стан

девојачке мисли сабирале

између предњег и задњег разбоја

где мирише на букову шуму…

.

само сам у многим списима читала

како су Србкиње знале

са брдом од шипурка и дреновине

да сложе простирке, чохе и гуњеве

од близновитих нити

па се тако на празнике, о слави

Божићу и Васкрсу зашарени у кући

у пембе, белој, враној, смарагдној,

сингавој, вишњевој боји, на коцке…

.

Нисам те мајко питала

да ли се нека твоја туга у ћилим уткала

заједно са мирисом шуме

који чува кућу на цветној ливади…

.

Од свега што на то време подсећа

остало је неколико ћилима

у девојачком сандуку

који си с твојом љубављу

у мираз тати некад давно донела

.

и сећања

која миришу

на босиљак и луч…

.

.

17.8.2012.

„Сребрни албатрос“ за песму на међународном конкурсу, Франкфурт на Мајни 2012.

 

Кад песник постане човек
Једно дете је одрасло
Један сан се угасио
И једна тишина
Престала да звони
.
Кад песник постане човек
Усне му буду горко хладне
Мисли тешке и грубе
А срце стишано
У једноличном ритму
.
Кад песник постане човек
Они што су га сретали
Више га неће препознати
Они који нису –
Никад га неће ни срести
.
Кад песник постане човек
Ни он неће знати
Да све – некако
Нормалније га боли
И да јеца другачије сасвим

.

Извор –Поезија суштине

Звезде што нада мном трепере

Род су мој вековни

По снима мојим снитим.

.

Од Искони Праискони

Пратим своју звезду јасну

Што сјајнија од свих звезда

На поноћном небу бива.

.

У срце моје стају

Сви светови

И гле!

Сва звездана јата.

Песник је хтео да испева песму

која мирише и зелени се као трава,

песму са тугом кише,

песму високу као бор.

Хтео је песму која ћути као ноћ,

песму дубоку као небо,

песму саму и дивљу као извор,

као шума, као птица,

песму неку звонку и далеку

као детињство и мати.

Хтео је, лудо је хтео

да испева макар само једном

песму коју нико није умео.

Песму беспутну и болну,

сличну самом себи,

песму страсну као љубав,

лепотом зачарану као девојка,

песму неку широку као песма.

Хтео је, а песма му измакла.

.

А кад је умро,

из њега, кроз хумку

зазелене и замириса трава,

и тако и он постаде зелен,

постаде песма, трава и мирис.

И тако песник испева песму.