Ете ти сад.

Ниђе нас нема.

Село без сељака.

Оћемо да се затремо и готова ствар.

Само што нисмо.

Како смо сијали нако нам никло.

Нако и жњемо.

Сад ти није вајде да се париџаш.

Бари и шути тујнак ђеси.

Јербо ни за ђеси ниси.

Доскора сам се уздо да ће нам уићи оздо у-главу.

Да ћемо се пребобати.

Јок.

Нема од тог посла ништа.

Ондак, од-муке, пођекад цврцнем по-неку.

Д-оданем.

Нек-иде све с милим Богом.

И готова ствар.

Горенаке високо, дољенаке тврдо.

Трпи шта те снашло.

До судњег дана.

Молити се Богу д-опрости.

Ако имадне ком.

Србија је велика тајна

И многа места су скривена.

Хвала ти драги Боже

Што никад нису откривена.

.

Нека наши Ведски преци,

Наши прадавни Винчанци,

Наше Лепенке и Лепенци

И многи витези незнанци,

.

Почивају у благодатном миру.

Њихове душе још стражаре овде.

Каменови исклесани томе сведоче

Док они небеским водама броде.

.

Горостасна, древна стабла

Гранама и лишћем их крију,

Док бесна времена опака

По нашој земљи бију.

.

Чувај их Господе снажно.

Много грдоба и сподоба

Шета овом светом земљом.

Заклони шипражјем свети гроб до гроба.

.

Нек се расцвета цвет живота,

Нек коловрат у лево заплеше.

Три сунца са шиљак зрацима

И Перуновим знаком са стећака се смеше.

Што те море мисли Роде,

на корак смо до слободе,

душмани нас преводише

жедне преко воде

и још нам та слика очи боде

али издржи Роде,

на корак смо до слободе.

.

Богови ће све да угоде,

вратиће се у крај Роде,

потећи ће нове воде,

чисте, питке, дубоке и плитке

и чуда ће многа да се догоде

само да отерамо изроде.

.

Коловрат и перуника

симболи су победника и ратника,

сведоци су древних времена,

носише их многа србска племена,

сачува их и камен и дрво

јер под њима започесмо прво.

.

Сви чекамо неки знак са неба,

сад Србији родна вера треба,

без мотике нема леба,

ни опстанка без гуња и опанка,

Слава Боговима, Слава Роду,

изборићемо дуго чекану слободу!

Завршивши са писањем овог поглавља у ноћи између 25. и
26. јула, стао сам испред иконе Тројеручице окачене на зиду у
моме стану. Ноћу се душа човекова уподоби са звездама из којих нам нисходи свезрачећи мелем Љубави и ојачања. Осећао сам се као да сам после дугог пута коначно стигао кући. Ставих руке на срце, затворих очи и уђох у себе говорећи свете речи молитве:
— Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Амин.

Мислио сам на Марију, заборав мог смарагдног срца, саприпадајуће душе моје. Бог зна нашу Љубав у срцима и пре него му се обратимо; то је Његова Љубав у нама, највећи дар којим нас је благословио.
Свезнадар, Господ Милостиви, присутан је у свему и можемо
га Знати у Духу. Знање Бога, Истина, јесте разговор са Њим, комуникација Срца са самим собом која је Јединство наше у Љубави, Љубав Сама. Дух Свети Истине, Слава Господња, Љубав је Која испуњава сву Земљу и наша срца. То је Истински Језик Душе, непосредни Свети Однос у којем Бог говори и дела кроз нас.

Сваки наш чин Љубави јесте Бог Живи Који одувек и заувек
овде и сада јесте Увек. У Светом Односу на Небо узносеће Љубави изнова подижемо Храм којег смо напустивши у себи порушили.
Световид, Бог Живи, наш је Истински Вид, Мотриште Истине
ЈА ЈЕСАМ. Видех Свету Гору на другој обали, сребрни рајски
Дунав и Вир у њему, који је понирао у моје срце, жеравку Светости. Лепота и Снага Духа Светог у нама, Лабуд је бели на води који, испуњавајући ме радошћу и надахнућем, као блистава муња узлете ка врху планине. Зубља вечног достојања, Лабуд, Сопство моје, Све моје, Дух Свети Истине, јесте Расцветали Лепен Знања, Духовног Откривења Бога Живог, сједињења нашег у једну Душу.

Из Лотоса Збиље, Срца Свести и целог света, сијао је Бесмртни
Драгуљ Божанске Присутности, Храм Божји у нама на Земљи.
Схватих да је бела чаробна птица коју сам видео на Видовдан
пре тридесет година била тај блистави Лабуд – Песма Вазнесења и Вечног Живота, а не распећа и смрти. Песма, сестра моја Марија, Хиљадуимена Мајка, Господарица елемената и Бесмртности, вратница је плодности и рађања с оне стране таме и сужањства.

О милосно указање, Премила Благодатна Љубави, срце моје душе, што у жаропеку хиљадугођа, допре до мене благи струј, дрхтај тишине! Ја немам другог дома осим НАС. Дом мој у твом је срцу, чуварко кључева Бескрајне Мудрости Божје. О нарави Безусловне Мајчинске Љубави и блажености, јасно видело Небесја, Исходиште свега што Јесте, вео твоје девичанске чистоте и сјаја ни један смртник не подиже. У овом Лучезарном Трену Звезда си Радости и Вечног Живота, Нестворена Искра Божја мога Истинског Постојања. Љубав си моја јача од смрти и сваке недостојности.

Марија и ја, Јован, клечали смо испод распетог Христа и неутешно плакали. Срце је хтело да ми пукне од туге. Дао бих све, цели свој живот, да сам могао да га скинем са крста. И сада, док ово пишем, сузе ми теку низ образе, али ми је срце пуно Снаге и Радости, и Мудрости Божје да знам да је човек прикуцавши Христа на крст, разапео самога себе, али да је коначно прошло време незнања, бола и смрти и да можемо скинути себе са крста.
Крст је Бивање сада и овде, место ВАЗНЕСЕЊА, а не распећа.
Понад нас стајао је насмешен Васкрсли Христ, блистав и величанствен, Син Божји – Идентитет, Истина коју сви делимо. Отац, Мајка и Син јесу Једно у Богу Живом, Сунцу Љубави, Вечитости Свог Постојања у Нама и Нас у Њему.Света Љубави, Милостиви Господе, Слава Теби!

(Н.М: Одломак из књиге Откривење Духа Истине)

(Посвећено срчаној чакри: Др-аш-ку, Славици, Лидији, Сандри, Тањи Ков, Тањи Имшир, Драгани, Клаудији, Ани, Мили, Марији, Милени, Мири, Наташи, Ами, Уни, Иви, Каћи, Лари Праисконој,Бојани, Теи, Милици,Нади, Радету, Слађану, Игору, Влади, Љубиши, Ивану, Звездану, Срђану, Душану, Павлу, Николи, Андреју,Луки, Васи, Стефану, Димитрију, Верици, Анак Шиви Анак Шиви и милионима посвећеника Уметности духовног живљења широм Васељене )

Змија – зелена као трава зелена као лишће
Зелена као горско језеро зелена као око – игра
Кроз срце у средини груди ровари наша бића
Забија своју главу и буши талог наших мржњи
Вијуга зеленим телом кроз талог наших страхова

Играј Зеленико, играј Анак Шиво Анак Шиво!
Играј на зеленом попришту бит-ка!
Овде је семе Једноте овде је Једнота
Овде ису-кује Мач електрични Вила Мала Језера
Овде је Маирија Магдалаина променила Смер
А Танија Планинлица прескочила Поток
Овде је Сабина Сијено пронашла Ловца
Овде је Ловац циљао Сабину Сијено

О, ти, Мансанмане Остварени
Што ходиш и са символом зелене змије
И играш Пралилу Пралилу моћи!
Сакупи дванаест пута дванаест витеза
Са дванаест пута дванаест етеричних мачева
Сасеците скритумраку и ослободите Љубав!

Видим Те, Богољубави моја, плавољубичаста!
Играј Анак Шиво Анак Шиво, иг-рај Шивооооооо!

Све у мени има неко своје име,

печат или рану, ожиљак ил’ пламен.

Све у срцу мом је низ неке године,

кад је стену снажну победио камен.

И паде уклесан и љубави жедан,

извор чист и бистар низ долину једну.

И беше ми мио, сваког блага вредан,

зато сада чувам ту једну годину.

 

Молим за нежност

блискост и топлоту

искреност и доброту

загрљај и осмех…

Молим за бистрину потока

и мекоћу трава

плавет неба

и чистоту земље…

Молим за лет птице

светлост праскозорја

стрпљење искони

и цвет љубави.

…

Дајем ти птицу праскозорја –

дођи и узми је

али јој не одузми пев.

Дајем ти цвет љубави –

дођи и узми га

али му мирис остави.

.

П.Ш: “Антикварница срца“

 

Моје срце, птица дивљине,

нашло је своје небо у твојим очима.

Оне су колевка јутра,

оне су царство звезда.

Моје су песме потонуле у дубине њихове.

Пусти ме само да се винем у то небо,

у његово осамно беспуће.

Пусти ме само да делим његове облаке,

да ширим крила у сјају његовога сунца.

Има ли нас, кад постадосмо ништа?
Крст нам на зидовима виси,
а у души некрст раскршћује оцила.
На трпези нема ученика.
Незасито испод нокта црно вади,
оно сито, и опет
на гладног се гади.

Велики дух гле

У самоћи обитава

Понад горја руменог

Високо изнад ветрова белих

У љубичастом прстену вечерњаче

.

Гле све снева и бива

Песмом из сна рођено

У праскозорје светова