Category: All

Велика Томић: Жива Јара


 

 

Носи ме поток у брзаке

мојим смехом радује зраке.

Водопади, ево долазим,

пазите, силазим у ваша корита!

Сад сам Жива вила

весела

чила…

Купам се, ширим руке

на пој славуја.

Ох!  Ено, неко ми шаље умилне звуке

фрулом од зове, кроз трску лелуја.

 .

Одједном бућак.

Шта се то збило?!

Мој поглед радосни, са фрулом плива, Јарило.

Засвира, море љубавних.

А ја Жива, заиграх коло старославних.

 

Драган Симовић: Увод у мистерије каћунства


 

Праскозорје праискони, и румени облаци, гле! понад висова плаветних у опсени, од века што ће проћи. Трепери душа сетна, танана, душа песника, певача од искони, трепери попут јасика јасних у свитање. И гле! рађа се ново сунце духовности нове иза седам печата тишине и шутње. Рађа се љубав нова за љубавнике нове, након векова туге и сете најсетније. Дошли су они што су морали доћи, рођени од духа, синови и кћери светлости.

Дуго је земља бивала у тами, дуго је Србија сенила у опсени, и тама за дуго биваше једино име за земљу Србију. Дошли су давно тамни, синови таме, и у тамницу бацили душе све земље Србије. На дуго се чинило да Србија и нема другога лица  доли тамнога. Само је певач тајносани, песник облака румених, луталица од века, веровао да морају доћи они што су дошли, синови и кћери од светлости и да ће Србија од снова обасјана бити новим сунцем Васељене нове.

И тако путујући по земљи изабраној, обрете се изненада, певач тајносани, у земљи Тијању, у пољу од каћуна, у колиби брата својега ришија посвећеника, који духом и словом светим васкрсава и исцељује душе што су низ векове и светове лутале. И казива ми, и приповеда, брат мој и сабрат по духу, риши од Тијања и од врхова Химавата под снегом, док седимо пред колибом његовом,уз ватру од искони и огањ живи од праискони, о времену минулом и временима којих нема, како васкрсава и исцељује истином и дивотом и љубављу од Бога.

 

Седимо тако и диванимо до позно у ноћ, беседимо и тихујемо подно Тијања у пољу од каћуна, брат мој риши и ја. Слушају нас звездана јата, слушају нас јасике и брезе, слушају нас пропланци и гајеви, слушају нас врела и потоци, слушају нас небеса и земље, и слуша нас месец понад горја.

Истина и љубав све исцељују, зато што само љубав и истина могу да споје и саставе човека, да га учине целим, и да заокруже сва његова тела, видљива и невидљива.. Онај ко живи истину у истини, и живи љубав у љубави, тај је уистини самом себи божански исцелитељ, и не лута светом и световима.

Дођите у Тијање да тихујемо да сневамо на јави и да певамо дивотне песме од праискони, јер Тијање јесте ново небо и нова земља у Србији. У Тијању, у пољу од каћуна, срешћете и препознати и познати суштаство своје и божанског исцелитеља у срцу своме. И снова ми, друге и треће ноћи, приповеда и беседи срб риши, В.. од Тијања, док с нама сневају и сновају и плове давно уснула звездана јата.

Лечим и исцељујем истином и љубављу па затим лепотом и дивотом, па снова срећом и радшћу, и на крају тишином и шутњом. Тако се заврте све чакре, и продувају сви канали, низ кичму и уз кичму, и прострује дејства Божија кроза сва тела, видљива и невидљива, и човек бива као од снова рођен. Снова рођен човек живи живот у свим световима, на свим ступњевима, и бива једно са једним од праискони. Свет је пун опсенара и жреца варалица, оних који ништа не знају а причају, оних што не воле  а о љубави приповедају, оних што живе у тами а о истини беседе.

И снова се загледасмо у пун месец над Тијањем, и зашуморише врхови јасика и букава, и зажуборише потоци у долини, и захукташе сове на висини, и забродише звездана јата понад светова, и догоди се, гле!  Песма од искони.

 

Оро

.

Високо горе оро се вије

Самотан оро у висини

Вечити путник на путу бдије

У светлом кругу у тишини

.

Ни муње ни ветри ни олује

Ни пакост људи ни зло света

Он ништа од тога не види не чује

Нити му ишта у свету смета

.

Кад би да бирам дано ми било

Ил блага света ил оро бити

Оно што се у векове снило

Рекло би: буди оро тајновити!

.

Извод из књиге ПРАСКОЗОРЈЕ ПРАИСКОНИ, аутора Д. Симовића и В. Пантелића

Владан Пантелић: Лепотопис


Двадесетиседмо мудрованије из Тијаније

Када ми се узврпољи дух лутан и када се свакодневно умноже и разиграју знакови-увиди, знам да је право време за путовање. У јасној визији мог унутарњег филма пловили су и смењивали се, изазивали, позивали ме, предели јужне Праисконије која се сада зове Србија, а призивали су ме и неки унутарњи предели. За тридесетитри минута сам се спремио, спаковао ствари и књиге у пртљажник свој аута, белог пегаза, и кренуо из Егодрага, који се још зове и Београд, преко Железника. Избегавам да путујем широким, ограђеним – ожиченим, брзим путевима јер ме потсећају на боб стазу са које нема скретања, нема застајкивања и снимања, нема отворених, красних и дугачких видика. Кренуо сам кроз предграђе необележеним путем са много раскрсница – дилема и трилема. Да бих пронашао прави пут пратио сам танане знакове које дух пред нас увек поставља. А када сам имао недоумицу бирао сам пут који је имао највише светлости.

*
Памтим своја путешествија по Јевропи, за коју ни трунке не хајем, познајем их као злу пару, али морам признати – имају обележавање… Сећам се једног свог путовања по Италији. Ознаке, стотине њих на кратким растојањима, обавештавају да постоји значајно место где је боравио неки важан папа, не сећам се имена, можда Пије нумеро икс, можда баш онај што се облачио и представљао као мушко, а био-ла је жена – Ђулијета. Дођем на то место, интересује ме шта је то тако велико због чега је ту боравио папа, питам где су замкови, јаке тврђаве, пећине, храстови стари преко шесто година, текстови историјских говора, енергетски кругови, револуционарни почеци. Ничег значајног није било, показују један омањи камен, и то је све.

*
Латини умеју да обележе и камен са кога је папа пишкио, ваљда је чучнуо, а Праисконци не умеју да обележе праисторијске градове који сами излазе из земље да промене званичну повесницу. Ген људи који су их изградили и ту живели потпуно је исти као и ген садашњих становника тих предела. Када би то наши обневидели и уплашени историчари схватили и ове истине објавили у школским уџбеницима, уместо глупица које сада деца, студенти и докторанти уче, повесница Праисконије би била у Норми Творца, и по њој би се равнале и исправљале повеснице свих садашњих народа Јевропе. Они би утврдили, мада то мањина зна, да се налазе на тлу Земље Праисконије, док сада, свету и свом народу, приказују безстидне приче кривотворке. Многе лажа нације би се сетиле себе, свога корена и зажелеле би, као библијски блудни син, да врате свој прави идентитет, да се врате браћи, роду припадном, својој кући.

 *
Чак и ми у Тијанији, где је већ почело и добрано се раширило Златно доба, сем крајпуташа, нисмо ништа значајно обележили. А могли смо, а ни сада није касно, за повесницу истинозборку никада није касно, да обележимо стотине хиљада значајнијих догађаја од папиног пуштања голуба. Није обележено место где је велики Витез Праисконог Реда Мансанман Остарени извео, први у знаној и незнаној повесници – тајинствени Искон Сточетрдесетичетири, Искон Одабраних. Није обележена ни тачка на месту Поглед са које је други витез – Аранђел Румених Облака извршио Мерење, мерење Васељене. Могао бих данима и вековима набрајати велике подвиге које су остварили – Видница Ману-ел Пламбера, Буљубша Златна Нит, Благоје Стрелац Ариљац, Бела Веверица, Надзевз Штит Штит, Сабина Сијено, Суђај Пегаз Бели, Вила Мала Језера, Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Ананда Писак Вавилонка, Анак Шива Анак Шива, Оанде Норвиџ Велики, Драгон Пламеног Језика, Санлаила Невидљива Играчица, , Маирија Будна, Иван Златно Правило, Љубиша Ловац Сабон, и многи, многи други. Једног дана, сигуран сам, све ће то бити обележено. Јасно обележавање истинских догађаја и обележавање путева представља једноставно и плодовито управљање, како то подучава Нова свест, управљање које спречава лутање, расипање пажње, прочишћава свест и приближава циљ.

Обилазећи Авалу, гледајући на њен врх, обузела ме сета и жал због несувислог, незналачког чина краља Александра који је наредио да се уништи чудесна тврђава из прастарих времена, тврђава – капија живе енергије, а да на њено место вајар Мештровић, гонич духа, постави тамну кућерду – мртвачницу посвећену Незнаном јунаку. Тако је силом уништена моћна енергетска силница, а њена антена више не шаље и не прима дејство других тачака са којима је била умрежена. Ово мртво грдило призива демонска дејства, тако се пуни злоћом, а демонско дејство се појачава сваки пут када му се политичари – незналице клањају и када му се посетиоци, због незнања, диве. Да је, уместо незнанцу, неки други велики и смели уметник и патриота изградио споменик посвећен знаним јунацима са ликом Стевана Синђелића, или славним научницима које представља Никола Тесла, или посвећен светим људима са ликом патријарха Павла, праискона енергија би била очувана, жива, радила би непрекидно, а споменик би представљао веома моћно дејствено и управљачко место. На срећу, постоје свесне методе које могу успешно да оживе злонамерно умртвљена природна места…

*
И поново ми се отворила визија, сликовна и звучна, страшног отицања воде Панонског мора кроз поноре који су се некада испод Авале отворили. Застао сам на путу да исчезне визија и јасновидом погледао пажљиво поново у прошлост, затим у будућност– а њих нигде није било. Оне су за тренутак, као визија, бљеснуле у мом уму. Постојао је једино садашњи трен, он увек постоји, који је испунио све моје очи предивним и неоскудним пејзажима, које су јесењи духови михољци богато офарбали најразличитијим бојама.

*
Настављам даље пут – Младеновац, Топола, река Јасеница,Трнава, Деспотовац. Осећам да ми срце куца лако, уједначено и да ми је дах дугачак и дубок. Свесно, научен посвећењем током многих векова у хиљаде тајни које нису описане у књигама, усклађујем срце, дах и дух са душом и уједначеним треперењем три различита ритма Васељене. На хоризонту распрострла се маглена прашина, небом плове бели облаци лоптаци, поред пута блиста златолисни храст, небо пробада високи јаблан, прелећу јата птица. Са убрусом дуго бришем влажне очи преобилно напојене и преливене Лепотом.

*
…Крагујевац, Доња и Горња Сабанта, Липар, Пчелице, Сугубина, Цикот, Шантаровац, Шуљнава, Слатина, Ковачевац, Драгоцвет, разровани пут…, Јагодина (Ја-богина)… Каква, каква имена! Она представљају супстрат догађаја који су се овде одиграли, уписали у Потку, а она их вратила и усидрила. Имена места, имена људи, све именовано, пуни су магије и кључева. Чудесан је језик смежујућих, језик одабраних, језик рода Праисконаца, рода Арија, рода Расена – Срба! Овај језик потиче од чувеног расенског огледалног просторно – временског писма, који ствара Богове. Лукави туђинци, сенкине сенке, придошли из мрака, током дугог, дугог времена, уништавали су савршено писмо прерађивањем. Данас се користи тридесет-словна буквица, словарица, србица, погрешно названа ћирлица. Иако унакажена и дводимензионо разапета, још је моћно и нераскидиво повезана са праписмом, прајезиком, и свака реч носи кодове препуне података, и уз сваку реч се може будно и свесно путовати уназад до прапочетка и унапред у недогледну будућност. Огледално писмо, можда, нисам сигуран, знају прваци Инглинга. Инглинзи су чувари изворног православља, од кога су преузети многи делови и уткани у хришћанство. Знања старе вере и науке су била многозначно повезана са природом и Богом и истином, и никада нису достигнута. Огледално писмо, то је сасма сигурно, налази се очувано у акаши и биће доступно неком лингвисти чиста и истрајна срца. Дух деце, подучене овим писмом, биће подигнут из садашње пљоснате равни, где се знање стиче тешким и дугим пуњењем главе бубањем и гомилањем свакојаких, и јалових, података, умеће да размишљају вишедимензионално, јер је и живот вишедимензоналан, и имаће лак и брз приступ највишим божанским знањима.

*
Кукурузна ша-ша и јесење лишће злате се на сунцу. Купушњаци непосечени уздигли хиљаде зелених глава. Избедрене, напупене и влажне оранице чекају семе. Танке и стидљиве стабљике пшенице изгледају слабашно, али то је привид – оне увек, увек победе зиму. Полицајци звере на кривини, они увек на кривини замке постављју, са камерама глуме Кустурицу, пецају паре кажњавајући тешке преступнике који су на путу обишли пужа.
 *
О, дивни, мили Господе! Срећан сам и пресрећан што си ме снажно надахнуо када си ми шапнуо да сви имамо прилику, ко то оствари, да се као висока и веома одговорна духовна бића, као највиши Учитељи које знамо из повеснице, усидримо на изабраној планети. Када поново зажелим да на данашње одредиште пођем, а моје одредиште су Наис и Сићевачко природно и духовно благо, слетећу као Аватар најпре на врх пирамиде Ртањ и ту одржати своју прву проповед. Ватри ове проповеди, коју одавно, одавно припремам, придружиће се Земља, и Вода, и Ваздух, и Етер, и проповед ће се дубоко, дубоко уткати у Потку.

*
О дрвећу, чије је лишће обојено у много нијанси од седамдесетидве основне боје, које је направио лични бојар Сина божијег, избегавам да пишем и нећу да одајем њихове адресе. Чувам их од наших самоважних министара и министарки. Знам да се међу њима скрива главодрвосеча. За њих је висока идеја и истина о једности – људи, животиња, биљака и минерала, и стваралачко размишљање у корист заједнице, ван домашаја. То је за њих не-мислена именица.

*
Сваки час у небо прхну птице веселице – селице, благоухане певалице и остајалице. На радију, уз красну оперску изведбу, тече дугачка прича о неоствареној љубави између Кафке и Милене Језерске, чешке паметнице и револуционарке.

 *
Живот не битише иза завесе одакле за нас мора да истрчи. Неки људи мисле да живот треба да им се отвори, да им понуди нешто романтично, богато, пустоловно, лепо, сажвакано. Но, живот је божанска чудница. Прву искру упалио је Господ и дао смерове. А ми, свак за себе, и сви за-једно, треба даље, са чистим срцем и исправним деловањем, да распаљујемо његов пламен и стварамо.

*
Теку километри, теку еони. Мењају се слике пејзажа, мењају догађаји. Пролазим Наис, возим кроз клисуру. Нигде нема табле обележивачице која би подучила радозналог путника знамењу Сићева. Име планине и клисуре се везује за ветар Сићевац, који уме да фијуће и да бесни низ Вилину реку која је прекрштена у Нишаву. Тринаест година после хидроценртале на Нијагари почела је да ради и мини хидроцентрала “Света Петка“ или “Вила са Нишаве“. Идејни пројектант је био Никола Тесла, касније проглашен за почасног грађанина Сићева. У овом подручју расте шездесетиосам ендемских биљака од којих помињем рамонду и жалфију. Са леве стране пута налази се мала црква, озидана каменом, а обликом потсећа на пчелињу старинску кошницу. Мало изнад налази се новија црква, украшена живом, живооком, иконом Свете Петке Иверице. Причало се у народу да су на овом простору Османлије преваром отеле, потом и закопале дванаест живих девојака. Мислило се да је то легенда. Приликом изградње храма пронађене су њихове кости, као и накит. Руку уметника који је осликао икону Свете Петке, то се лако види, водила је виша сила. Гледам у живе и дубоке очи светице, препознајемо се, и тихо, безгласно причамо. Онда нестаје духовни шапат, нестајемо обоје, а очи нам се у Вечности стапају…

Прелазим Нишаву и узаним путем пењем се ка манастиру Пресвете Богородице. Место има снажно природно дество, има много цвећа, има топле и искрене очи монахиња, испране и осветљене молитвом, има меку, хладну и лековиту воду. Када са овом водом и матичном водицом добро исперемо оба ока, и треће око, потом и осталих деветнаест очију, видећемо да, осим Лепоте, на овом свету ничега нема. А Лепота је – постојање.

 *
Посетио сам и Нишку Бању и био на извору. Увек сам волео изворе! Изуо сам ципеле, заврнуо ногавице и ушао у воду. Заиста је, заиста је дивна згода кад нам ноге греје нишкобањска топла вода… Ах, што нисам мангуп! Око Бање густа шума, препуна стабала – близанаца – по два стабла из једног корена. У неком животу то су били љубавни парови, али се нису довољно наволели, или их је неко раздвојио, па су одабрали да у овом животу буду дрвеће, и одабрали су да буду спојени дужи низ година, јер дрвеће живи много дуже од људи, док се људи не сете да су вечни у физичком телу.

У Наису пажњу су ми привукла два споменика покрај Вилине реке – црна наказа, ватикански поклон, сличан бауку и кошмару, и бели, Миротворац, пун стваралачке снаге и чежње за општим миром и складом. О црном имам потпуно исто мишљење као и о споменику Незнаном јунаку на Авали, По-беднику на Калемегдану, маузолеју Његошу на врху Ловћена… и неким другим радовима туђинаца и безбожника. Треба их благословити и уклонити, и вратити старе објекте и ознаке и ослободити енергију природе…

Свесно настављам Пут. То је мој живот. Волим путовања кроз чудесне светове унутарње и предивне светове видљиве, и никада, никада нећу престати да путујем…

.

О, путниче, намерниче, добро дошао!

Изволи слатко и воду и одмори уморне ноге.

Ако идеш даље, срећан ти пут!

Ако тражиш Бога, посматрај широкогрудо све створено.

И препречи путеве!

Ђура Јакшић: Јевропи


Теби да певам — теби, тиранко!

А дух ми мори отров и гнев;

Увреда твојих жаоци јетки

Потпаљују ми племенит спев.

.

Милионима народи пиште,

Милион груди просипа крв —

Милионима пале кућиште,

Милион људи гмиже кô црв.

.

И милиони долазе смерно

Јевропи гордој на холи суд:

“Не може више, раја не може

Сносити јарам, мучити труд!

.

“Тиран нас гази, срамоти жене,

Усева наших отима плод.

Пресуди, силна да л’ живот може

У таквом игу несрећни род?. . .

Изгинућемо! . . .

“Па изгините!”

.

Подсмеха твога горди је збор.

“И гинућемо, гинути славно —

Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,

Јер Србин неће да буде роб!

Тамо далеко, на светом гробљу,

Потражићемо живот ил’ гроб!”

Вукица Морача: Истина


Истина ослобађа,

Истина Препорађа,

Истина исцељује,

Истина Освешћује,

Истина разгаљује.

.

Истина светли

Из ропства вади,

Истина семе

Љубави у теби сади.

.

Истину сведочи

Стално понављај,

Тиме ћеш само

Појачати њен сјај.

..

Истина је вечна.

Истина свакога треба,

Истина сваку лаж

У мислима, речима,

делима вреба.

.

Истина ослобађа

И Души угађа,

Истина лечи,

Болест спречи.

Драгош Павић: Утвара


Гамижу трнци испод токова ткива,

Насумично театрално у јутарња буђења,

Климнуо сам главом у знак невере

Па зато чујем њихове прекоре.

.

Уздржим се мислима због инкарнација

И њихових штурих мелодија,

Никада нису видели небо муња

Већ лепљиво трују људска сазвучја.

.

Из оквира мутна дана

скрушена магла плази

моја чула у тој спазми

већ дрхтуре уздрмана

.

Са својим чудним несносним трицима

Док неудобно носим јаде и нарави,

Борим се упорно са дневним лажима

Желећи да живот све исправи.

.

Утвара се окомила

ко оструга дивље руже,

погледом је подивљала

и стихијом овенчала

.

Поздраве шаљем за храброст и кураж,

За стрпљивост и бритку лаж,

За смелост да се снађу

И храбро у свет изађу.

.

Кукавице ће храброст у руке

У срећне оплоде и живот без муке,

Њихове вредности да процене

И својом памећу неизрециво промене.

Милица Мирић: Двадесетчетврти март /2/


(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године)

Милица Мирић

Обруши се и први дан априла попут челичних авети смрти на мостове у Новом Саду, те парајући небо брујањем и риком шибају тела, уништавају слободу, устремљујући се тако, сваки на свој циљ,  долазећи у јатима, са покушајима застрашивања свих који се не боје.

.

Миливој Мирић:„СЕЧИВО О СЕЧИВО ЋЕ

Силом ме лишаваш вере.

Вековима тога је било.

Понашаш се као епидемија

узвишена, у замаху.

Гледаш ме као узрок.

– Узрок сам!

Ови људи иза мене у видокругу,

у жагору,

сукоб су низбежан!

Сечиво, о сечиво ће!

Губици на обе стране.

У логоре!

Живот си нам загадио.

Земљу заразио

ваздух издишући!

Омогући нам минимално,

– слободу из жице,

јер, још смо ту!

… А шта би радио да нисмо?

У логоре можеш

без снаге смо.

Свака помоћ добро би дошла.

– Помоћи ниодкуд.

Болујемо од наметнуте нам, болести.

О вапај деце си се оглушио.

Зазвоне ли звона на окуп,

– сечиво, о сечиво ће!“

Можда зато и долазе у јатима од њих четири стотине, па и више, не би ли овој војсци неустрашивој, што као чврсте младице храста стоје и чекају мирно, сталожени и храбро, одлучно и смело бранећи и најмање зрно песка суочавајући се смрћу, лицем у лице ту, где данас паде мост, сломили снагу мисли о отаџбини. Са колико су га налета гранатирали, то, сигурно, ни сами не знају, а сада нам више и није важно.

Стари метални мост сада тоне.

Љуби таласе Дунава мутног, те од бола због удара разарајућих граната, потамне. Подли се крв у њему и његових талас виру. Још се опире метални заљубљеник Дунава, што ту стајаше још од 1921. године, а данас, само неколико минута након преласка руског дипломате Сергеја Бабурина, он пада.

Саме се сузе натопљене тугом круне низ лице. Мислим да ће остати свака бора, сечена оштрицом  сузе по лицу, за сва времена праћена сећањем, забележена, на некада срећне младалачке дане, када овде, по први пут и затвореним очима, од среће, знадох преко његових крила прећи. Онда, када ми кораци нечујно, или само попут лепета  крила птице прелете, да бих се са другом његовом страном срела.

Насилно сада одвајају обале, које у кориту своме Дунав спаја. Секу нам руке, попут дуге што се пружају са једне, на другу страну реке. Ова река је и њихова и наша. Зашто је сада рањавају тугом наносивши јој бол? Зашто је само ми премошћујемо љубављу попут лукова мостова, а они их немилосрдно руше? Ни сами не знају, небески монструми, нити ће икад њихов разум досегнути границе лепог и човечног у себи, јер ни једно ни друго у њима не постоји. Да није тако, не би им мета била и Пећка патријаршиај, бар би се бојали нечег светог и племенитог, каква је старица ова.

Најављене су антиратне демонстрације и на нашем Тргу, као и многим центрима наших градова, где за разлику од оног што нам се дешава, грађани, уместо оружјем, своју отаџбину бране игром и песмом. То је просто невероватно за оне, који својим нападима злочиначких хорди желе уништити сваку и најмању тежњу овог народа за слободом, те њиховим једноумљем наметнути своју жељу, овом непокорном, слободарском народу, што данас излази са својим жељама у недрима, великог срца, да протестима одагнају мрачне силе немани, а својим порукама непокорним, свој дух безгранично људски изразе. Миливој и ја спремамо транспарент који својом дужином на ланеном сликарском платну, у сенку суноврати жеље моћника у свим њиховим снажним налетима , обрушавањем на циљеве по нашој земљи. Ланена платна која припремисмо за слике са мотивима из Србије, ослика Миливој словима нашим, за добробит земље нам ове, да би нам сва следећа платна била разиграна и ватрометом најлепших боја сликана. Овде сада нема порука са Миливојевим голубовима мира. Овде су слова сада најлепше слике, којима желимо одагнати  таму на нашем блиставом небу, дајући свој допринос јачању овог голоруког народа, што се у својој немоћи потуца друмовима без краја, тражећи уточиште, када већ без огњишта оста, тумарајући често по беспућу, у завежљају живот из пакла износећи.

Размотасмо метре ланеног платна и Миливој наниза слово за словом по његовој основи уздуж потке:

„Понос нашег народа су: Војска Југославије и Посебне јединице полиције.“ Какав би то могао бити овај 2. април, осим варљив, ветровит и киван? И он нам жели отети оно што припада нама, жели нам отети и мисли. Жели истргнути ова платнена једра из руку, ношена ветром, а платно се отима, трза нам стегнуте летве од јелових гранана којима платно изнад свих издигосмо.

-Ја не дам ветру да ми га отме!

-Ја не дам овом пламеном једру да на неком другом месту сагори, а  ветру, који нас шиба, кидамо једра сигурно и снажно.Поруком овом дадосмо на знање онима, који бесомучно , у налетима желе убити њихов понос. Њих, који телима својим у сваком новом јутру штите вољену земљу од мрских завојевача.Не предају своје гнездо ови орлови смели, него још више, још жешће, још непокорније остају онде, где други не би смели. Звери се зато и дижу у висине, да нису на домету оку овоме смелом, да нису видљиви међу облацима дима и врховима пламених језика што високо лижу; што зверским налетима пале. Зашто се са великих висине не спуштају ниже, да би се војнички срели са срцима оних, којима све најлепше жеље мојих хтења упућујем; њима, што поносно стоје и дању и ноћу, када авети запада кукавички разарају и нестају у ноћи; њима, што зеницама небо одлучно прекривају, којима се шапат вољеној земљи  далеко  даље чује, од ових даноноћних брујања моћних , туђих машина и страшног грувања челика и осиромашеног уранијума, по нашим житородним њивама, по нашим густим шумама, по нашим питомим брдима, по нашим неизлечивим душама!                   Да су се окомили на све то, и  све друго, говори и овај 3. април и уништавање топлане у Београду. „Слобода“ у Чачку ни сама не броји ударе бомби, нити им се може знати броја. Па онда складиште нафте у Краљеву, Смедерево, Телевизија Нови Сад и све остало, које не написах, а нестаде под налетима моћника. Одавно већ брујање тешких машина доноси страдање, рушења, што значи згаришта за многе објекте, па и за њих саме. Насртаји њихови су све јачи и јачи, снажнији и жешћи.Узвраћају наше јединице противваздушне одбране, Јуначки и смело задају тешке ударце хордама што облаке газе, а не питају се. по чијим то душама сада срљају и товаре терета расипају, не штедећи тренутке таме отете од ноћи. која их у окриљу своме носи и расипа по нама. Тако и ове ноћи трешти над Новим Садом, Краљевом, Ужицем, Трстеником, поново Крагујевац стрељају, уништавају школе, болнице, аеродроме. Бомбардују Земун, Рашку, Вршац, Сомбор, Ниш, Грачаницу, Драгаш, Хемијску индустрију у Лучанима, Лепосавић код Ваљева.

 Убише мостове Новог Сада.

 У једном таквом налету мост Слободе поделише на два дела, не обраћајући при том пажњу на оне, који се у том моменту задесише на њему, оне, који своје животе окончаше у хладним таласима Дунава. Било је само неколицина оних који се  у тим тренуцима ухватише за сламку.

Бори се Дунав са громадама бетона и челика. Јеца му и стење корито од бола. И мост код Бачке Паланке бомбардован је ноћас, између 4-5. априла. Колико срушених мостова само Ибар у себи ваља? Колико нам само смртоносног товара сручише на наша поља, колико попалише липових стабала широм Фрушке, колико младих, детињих живота покосише, питају ли се сада ти пилоти, у чијим грудима ничег, осим камена нема?

На Фрушкој у вис лете чемпреси и јеле.

Липова стабла на чијим гранама лист младе пупољке чува, горе.

-И брда јече од бола, а Срби не плачу!

-„Не жали га мајка ако ће спасити овај народ!“- рече Радојка поносна мајка, какве само Српкиње могу бити; мајка пилота Зорана Радосављевића, који даде живот у окршају са јатима челичних птица чувајући небо изнад отаџбине.

Много је жена што слично Радојкином имају име, много је оних, што сличног

Радојкином, имаше сина.

Синови наши!

Деца наша!

За све оне који свим досадашњим ратовима одолети на могаше, патећи и страдајући као деца, Добрица Ерић написа песму  „Плачи вољена земљо!“ над којом многи треба да се замисле, о својим зверствима која починише у временима прошлим, у времену садашњем, те свој бас искаљиваше све до данашњих дана.

.-наставиће се-

.

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

Милица Мирић: Двадесетчетврти март /1/


(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године

Двадесетчетврти март је датум који ће остати забележен по највећем зверству у историји човечанства. Датум који неће сапрати мрље натопљене крвљу недужног српског народа који подноси највеће жртве  у одбрани свог националног интегритета, у борби, по трећи пут у овом веку, за слободу и независност, која му се у сваком налету, увек истих и сличних злочиначких хорди, жели отети, иако ће, по трећи пут остати изломљених зуба и смрсканих чељусти.

Сигурно ће и сада тако бити. А како би и могло другачије, када су Срби научили да бране оно што њима припада, а ни једне стопе туђе земље  не желе присвојити себи. Подсећају ме на беле орлове, који штите своју територију и гнезда са својим потомцима. Спремни су га бранити свим расположивим средствима, па макар то била само крила, или, пак, за опстанак створене канџе, којима уништавају сваког ко жели нарушити мир њиховим висинама и уништити потомство које им припада .

Убеђена сам била да до оваквог злочина, у време цивилизованог друштва неће доћи, али се свака моја жеља и све претпоставке спотакоше и суновратише у амбис таме и страдања.Нисам поверовала ни када се наш Бобан,  по други пут,  у току дана јавио са Косова и потврдио пресуду НАТО злочинаца, коју сачињава  деветнаест земаља са „развијеног Запада“, којом се осуђују Срби на уништење, како њихових, тако и живота њихове деце и све остале нејачи, њихове историје, културе, религије и свега онога што је Србима драго и свето.

Бобан се јавио данас, по други пут, како рекох, како би се чуо са мојом Тањом и његовом дечицом, (Милици ће 13. априла бити две године, а Милошу  9.априла само шест месеци), те да би нас уверио у оно, чему ћемо и сами бити сведоци.

Прекинуше нам снове о срећном живљењу, овог предвечерја, у сутон, само четири сата пред крај дана. Опет је за Србе зло пролеће ношено челичним крилима стигло на конак, као недраги, немили гост уплело све оне недужне травке у косе тужних и жалосних врба крај река чије мостове сада руше.

Настављају са зверствима из дана у дан, из ноћи у ноћ. Брујање тешких мнашина се слуша из часа у час, најављеним гласним  завијањем сирена, а секунде пролазе у ишчекивању најгорег, сливајући дане и ноћи у бујице реке живота, што своје странице историје бележе и пишу, листајући их једну за другом брзо и све брже, као да те исте моменте последњи пут живимо, као да даље више нема. Све оно што су преживели наши стари, пролазимо и ми, а

Разлог је добро познат:

Срби не дају Косово!

Срби не дају чизми уништитеља да гази и протерује их са  својих вековних огњишта, као у свим досадашњим хтењима окупатора.

.

ГДЕ ТИ ЈЕ ЗЕНИЦА, РАТНИЧЕ

.

Где ти је зеница, ратниче,

да видиш тугу Косова?

Гледај где коров изниче

између српских гробова.

.

…И руши српско знамење

и куле, до неба бакарног.

Гори Косовом и камење,

да створи Србина покорног.

.

Пале и круне векове

пламени језици, безглави.

Стављају Србији окове,

Косово, Србин да заборави.

.

Ратниче свети, Српство Те чека

да копитом хата изгазиш

и сатреш неман од човека,

копље му, о чело изломиш!

.

Он Ти је цркве рушио,

бакарно небо палио,

о дечји се плач оглушио,

детињу сузу није жалио.

.

Ат Ти се под седлом пропиње

и гази семе проклето

и не да српске Светиње,

ни гробље српско, заклето.

.

Скидају Срби окове.

Не дају Свето Косово.

Враћају беле орлове,

на чела стављају поново!

.

Свесна сам свега, а себи не верујем. Зар је могуће да својим животима поново плаћамо своју непокорност и своју жељу да не будемо згажени и поробљени, омеђени жицама у логорима и резерватима, у срцу Европе-која се уједињује, да би јачала и самим тим угњетавала друге нејаке и ситне? Па зар смо ситни и нејаки, када се одупиремо деветнаесторици силних и снажних у жељи за освајањем и убијањем!? Зар нисмо довољно храбри и зар нас они сами тим својим неделима не сврсташе на чело снажних, најснажнијих у својим хтењима, са великим срцем, као симболом љубави према отаџбини?

Наш народ чврсто стоји на месту где је и поникао  и заједно са нашим јединицама противваздушне одбрана стоји на бранику своје једине отаџбине и ово мало стопа житородне равнице и питомих брда прекривеним шљивицима, пашњацима и стадима белих и снежних јагањаца.

…А они нам руше све!

Убијају већ убијено у прошлом рату- Шумарице.

Поново пуцају на ђаке, као да су заборавили да су их исто ти немачки војници стрељали 21. октобра 1941. године, те се сада опет окомише на иста места страдања ове деце, сада, 26. марта.Порушили су и зграду Архива Музеја “ 21. октобар“,  мислећи да ће уништити доказни материјала о својим злочинима, али, знајући њихове намере, познавајући им празна места, на којима би требала бити душа, Крагујевчани благовремено склонише на сигурна места сваки и најмањи делић докумената, додајући им и ове, из данашњих дана. Сада ће овај музеј бити, када га поново саграде, богатији за још једно ново искуство, за још једно ново, ни мало мање од оног из 1941. године зверство.

Поново исти циљеви и 27. марта, у Буђановцима, погођен и оборен  понос америчког ваздухопловства, „Ф/117“. Није сваки, за храброг и одважног српског војника невидљив. Падају много, оштећени и погођени сејачи смрти по српским пољима. Остављају трагове својих зверстава, али, остављају трагове и сеју и својим животима. Томе се нису ни најмање надали. Требали су пре него што кренуше, прочитати коју страницу из уџбеника историје из наших школских ђачких торби, како би нешто свето и научили.

.-наставиће се-

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.