Са чиме бих могла љубав да измерим,
кад ништа на свету није јој ни прићи.
Са чиме бих могла Тебе д’ упоредим,
кад ти ништа не мож’ ни до чланка стићи.

Толика се љубав не мери сa земљом,
баш ниједним стањем које ме обгрли.
Толика се душа не мери са Вером,
јер више нег’ небу, Теби срце хрли.

Ти си нешто бајно, најлепше и трајно,
племенито, чисто, са љубављу вечно.
Ти си месец ноћи, моје сунце сјајно,
занавек вековно, бескрајно и срећно.

Ти си Љубав, Вера, Част и Благостање…
Ти си попут живота, срж – поимање!

Фото: Загрљај; Википедија

Ретке су сузе,
јецај их брише…
Ни јецај снаге
нема више.
.
Али бол траје,
разара груди,шта
може бол још
да нуди…?
.
Слике су живе,
љубав их греје,
а душа се,
немило, ретко смеје.
.
Сваки осмех кајањем
јечи и мада
знам, да душу
лечи…
.
Молитва клечи и
веру даје, да
и на другој
обали љубав траје…

Фото: Фототека Србског Журнала

Драге ствари нестају ти
И из свега пустош веје.
Ничег нема да упамти додир руке ил’ грч усне.
У бездане несећања потонуло већ ти све је.
Око свега праисконски мрак се згусне.

Драге ствари нестају ти
И последње кидаш везе док их браниш;
Са њима ћеш, већ осећаш, и последњи живот дати;
Док се трудиш, грозничаво, да одредиш
У коју ћеш од њих стати.

Из дубине гласе чујеш спаситељне:
Ти никада нећеш више нестајати!

Фото: Фототека Србског Журнала

Драге ствари нестају ти
И из свега пустош веје.
Ничег нема да упамти додир руке ил’ грч усне.
У бездане несећања потонуло већ ти све је.
Око свега праисконски мрак се згусне.

Драге ствари нестају ти
И последње кидаш везе док их браниш;
Са њима ћеш, већ осећаш, и последњи живот дати;
Док се трудиш, грозничаво, да одредиш
У коју ћеш од њих стати.

Из дубине гласе чујеш спаситељне:
Ти никада нећеш више нестајати!

Фото: Слика; Википедија

Петао – ноћни стражар пробудио јутро
Кукурикић његов одјекнуо осојем и небом
Звонкији звон од поспаног црквеног звона
Када га лењо повлачи црквењак Звонило

Птице – јутарњице клизе низ Жаркове зраке.
Грличе меко јато грлица – призивају грлицане
Фићфирић препелице надлећу високи храст
Крикну фазанко – обзнањује близину лисице

Разгрћем у шпорету жар – излеће жар птица
У водопосуди угљевљујем жар и топим олово
Бајемо и скидамо нашем рођаку – нежениши
Црну басму завезаницу да га неће девојане

Комшија кува свелек чај од тринаест травки
Али не испушта из руку штап и лављу књигу…
Устаје рођак висок и стамен и румен у лицу
Осећамо мирис вруће тијањице чујемо трубе

У Тијанији Вечност је заувек скинула обруче
Са наших простора и наших одлука и живота
Ојутрена Тијанија ухрамљује нове сне и јаве
Тијанија умилна … хранилица снагодајница…

Фото:ВП; Википедија

Распрши своје постојање
Као маслачак на вјетру
Нек слободно лети кроз вријеме
И буде трен у етру.

Неком ћеш дотаћи душу
Неком ћеш пасти на длан
Неком измамити осмјех
Неком уљепшати дан.

Док опет не дотакнеш земљу
Љепотом дотакни свијет
Јер живот ти траје толико
Колико траје твој лет.

Фото: Маслачак на ветру; Википедија

Подриње памти тишине дуге,
магле што клизе низ плаве струје,
и свака мука што Дрином жури
носи у себи што време чује.
.
Подриње памти кораке људи,
пољa што ћуте под небом сивим,
и свака кућа уз брдо старо
чува у себи огањ живи..
.
Памти и зоре, и тешке дане,
самртни лелек што се у даљини губи,
и крв што оде низ воду хладну
у дубинама сенке мртвих људи..
.
Подриње памти врисак и јаук,
откинута срца, смрскане главе,
младих, старих и дечијих лица
и вране што се очима хране..
.
Подриње памти крвави месец,
лелек шуме, облака и неба,
опустеле домове – сведоке неме
изгажено, намучено, затрто семе.
.
Ал’ из тог памћења ниче светлост,
као кад сунце пробија кроз гране —
Подриње живи, упркос свему,
за нова рађања и нове дане..

Село Котража се налази на путу Гуча – Ивањица
Наличи на варошицу, развијена, људи весели, певуше
Сељани обрађују земљу, гаје малине, купине, шљиве…
Са обе стране главне улице продавнице, кафане, сервиси
Школа, црква, цвећара, пумпа, регистација возила

Котража је преживела краља, самоуправну прелест
Њихови гладни губари су увек били ту, јели лишће
Дошли нови, модерни, гледају запад, једу цела стабла
Поред главне улице чесма, снажно истиче сумпорна вода

Тога дана, поред чесме, сретнем човека, живи у Београду
Ведар, прав, чистог осмеха, звонког гласа, причљив
Оболео му желудац, није могао да превари велики град
Као да вари камен, мучнина, пробадање, раздирући болови

Давали му бускопане, свашта, угледавао Косача душа
Једног дана, у чекаоници, а ту би се разболео најздавији
Погледа га отресита жена, из предграђа, добро га одмери
Отегнућеш папке чекајући и пити оне гадне прашкове

И ја сам чекала, увела у танке нити, водили ме свуд, и хоџи
Него иди у Котражу, пи воду безплатну, баци лекове, живи
Котража је далеко, распитај се у Гучи, неко ће те упутити

Котража! ја сам рођен близу! чесма! каменом би је погодио!
Дођем родној кући, напијем се воде, умијем, скувам чај, кафу
Бацио сам прашкове, бол умину, нестаде, добих стару снагу
Пријатељу, пиј увек ову воду, она је за све, вода свелечилица …

Фото: Чесма сумпорне воде у Котражи; ВП

Узми гутљај водени,

у ком зором окупа се зрак сунчани!

Ивањску траву пољуби,

на груди стави,

здравље и срећу призови! В.С.

Девојке на Ивањдан, Биљобер дан, у венце стављају црвену ружу.

Верује се да је Ивањдан толико велики празник да се Сунце три пута заустави тог дана.

За празник се плету венци од ивањског цвећа и њима се кити кућа, а уочи тог дана, чобани пале брезове ЛИЛЕ (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју разне игре око пободених ватри.

Ово паљење за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје.

Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима.

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник.

Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства и зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале.

У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије.

Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика оџвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући.

У виноградима се ништа не ради.

Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.

Извор- Telegraf.rs

Фото- Сребрна свиленица

Приредила Верица Стојиљковић

Jедан упита:
„Шта је твоје, а шта моје?
Небо или земља,
радост или туга,
свјетлост или мрак,
уздах или издах,
живот или смрт…?“

Други размисли, те му одговори:
„Ја сам и на небу и на земљи,
дијелим и радости и туге,
у свјетлости искрим јаче,
у мраку пут освјетљавам,
присутан сам и кад живот издахне,
те се смрћу вјечност удахне.
Ништа није, ни моје, ни твоје.
Гдје сам ја, ту си и ти.
Сагласје клепета анђеоских крила.“

А човјек?
Човјек у својој гордости воли да је сам, себи својствен,
самодовољан…да посједује и да присваја.
Не горди се, човјече, пред величином туђих дјела,
већ се унизи пред величином својих недјела.
Чак ни мисли које имаш нису твоје.
Дјело су Господа.
Он је створио свијет за двоје.

Фото: Бог и човек; Википедија