Човече ако си уопште човек
И ако постоји Бога део у теби,
Мораш да погледаш истину у очи
Нема ко те искористио не би.

И ако имаш велику породицу,
И вољено биће крај себе,
Нико се не бави тобом
И не мисли стално на тебе.

И кад ти позли ил болест свлада,
Посете ретке буду и оду.
Кад ти највише треба неко
Нема ко да ти дода воду.

Кад имаш проблеме сви те теше
Али не дају помоћ и савет прави,
Сви су заузети само собом
И не размишљају шта те дави.

И у дому и кад има чељади
Свако брине о свом јаду,
И зато живи сам са собом
У душевном миру и складу.

Фото: О, човече…; Википедија

Родих се из бола и туге
која ме на самом дну сачекала
са осмјехом да ми каже
са мном се не живи,
са мном се жив умире.
Родих се из очаја,
кроз порођајне муке
прогледах бистрим оком душе
и дубоко удахнух живот
и тако завољех сваки удах
који направим.
Родих се захвалан
као што се мајка
Богу свакодневно
на здравом дјетету захваљује.
Родих се, и оздравих
од свих забрана, заблуда,
туђих ријечи и осуда
које су ми крале слободу.
Родих се одлучан
да на свом животном папиру
испишем најљепше стихове
и најљепше пејзаже ока мога
насликам.
Родих се, поново,
да живим жив.

Фото: Фототека Србског Журнала

Русиjа, нису тo тек прoстране степе,
тундре и мoра брезoвине,
ни риjеке, величанственo лиjепе,
пoпут: Вoлге, Oба и Двине…,

ни њенo фасцинираjуће прoстранствo,
oд краjа дo краjа свиjета,
ни Мoсква, њенo величанствo,
ни пеjзажи, какве нема планета…,

ни Урал, ни Баjкал, ни Шакалин…
Ниjе тo ни сjаj Петрoграда…
Не, тo jе Рус: мoj брат, а њен син
– људи су њена слава и нада!

Та, иста, земља, ма кoлика била,
без Руса била би тек блиjеда сjена.
Без њих oна би малo вриjедила
– била би к’o лиjепа без части жена.

Русиjа, блиста тек кад се пoмену:
Њени славни Кoзаци и Невски,
кojи прoниjеше свуд славу њену,
каo и Рjепин, Гoгoљ, Дoстojевски…

Тек при пoмену њих, Пушкина, Тoлстojа,
Шoлoхoва, Гoркoг, Jесењина,
Кутузoва и мнoгих других херojа,
схвата се сва њена величина.

Без њих би, мoжда, мoгли да jе циjене,
са њима oна се вoли…
Oни су чувари љепoте њене,
свjедoци њених љубави, бoли…

Фото-Википедија

Приредила Верица Стојиљковић

Ноћ мрачна и пуста. Мраз хвата и бије.

У чађавој изби кује ковач стари;

На домаку огња лице му се жари,

Низ космате прси зној потоком лије.

.

Под ударом снажним лете искре крупне

К’о да се метеор расипа у ноћи,

И он, с тешким маљем у овој самоћи,

Изгледа к’о симбол снаге недоступне.

.

Труди су га часи створили у челик –

О, како је зоран! О, како је велик,

И сјајан к’о вече на врсима јела!…

.

И докле по селу шушти грмље драче,

Он гаравом руком замахује јаче,

И с наковња лети снопље златних стрела…

Слика Шишкина – Сварог

Приредила Верица Стојиљковић

Tражих те хиљаду година,
Сваког дана гледао свитање;
Шавом рашивена судбина
Рушила светом гласно ћутање.
.
Небом прођох хиљаду пута
Да дохватим дубине твог ока,
Осећаш – како ветар лута,
Жељом да ме такне твоја рука.
.
Тражих те у хиљаду сунаца –
И зов упомоћ слушао светом
Милиона ноћи без месеца,
Закључане заборава сплетом.
.
Открио сам хиљаде снова
У тражењу суштине сене,
Неухвату међе као окова
И на дну бунара лице жене.
.
Tражих те хиљаду година,
Под покровом радости света,
У тајни где је срећа скривена –
Ти у чуду звезданог преплета.
.
      С руског препевао Анђелко Заблаћански-

Извот: Поезија суштине

Слика – Муха-

Приредила Верица Стојиљковић

У праскозорје, пре изласка Сунца, на Јарилов дан (Георгијевдан, Ђурђевдан), излазила би младост у Свете гајеве, на потоке и врела, на рудине и пропланке, у храстове и брезове дубове.

Девојке су биле обучене у беле хаљине а младићи у беле кошуље – а бело је знамен невиности и чедности у Ведских Срба – да беру брезове и ивине гранчице и различно пољско цвеће, те да плету венце које ће, потом, сплитати у бујне плаве власи.

Пошто би Сунце за три копља одскочило од обзорја, тада су се сви скупа, како девојке тако и младићи, купали на врелима, језерима или потоцима, певајући обредне песме у славу бога Јарила као и свих иних древних ведсрбских богова.

Јарилов дан слављен је и као почетак лета, јер је древни ведсрбски колодар (по којему смо ми сада у 7523-ој години) знао за два годишња доба – лето и зиму – што је сасвим исправно, јер пролеће и јесен, као засебна годишња доба, суштински и не постоје.

Од Јариловдана до Митровдана (а Митровдан је у вези са Мораном, богињом зиме и смрти) јесте лето, а од Митровдана до Јариловдана – зима.

Уосталом, у памћењу и свести нашег народа, лето и зима, као једина два годишња доба (без пролећа и јесени), сачувана су све до дана дањег.

У србским епским песмама највише је сачувана ведска вера наших предака, као и древна знања о нашем колодару.

Народни песник нас подсећа, да је Ђурђев-данак (Јарилов-данак!) хајдучки састанак, а Митров-данак (Моранин-данак!) хајдучки растанак.

Месец у којему се прославља Јариловдан зове се цветањ, цветни, цветник, јер, уистини, и јесте месец најлепшег пољског цвећа.

(На левој обали Дунава, 2. цветња 7523. године)

приредила Верица Стојиљковић

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисо багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

Фото- Балерина- Fekete Kormos Kinga-SerbianaArt

Приредила Верица Стојиљковић

Љубав немуште чини песницима,
кукавице храбрима,
споре, неспретне и лење
чини брзима, вештима и вреднима;
отвара машту, даје надахнуће,
чини свакога мудрим и креативним.
Уштогљене и круте
чини отвореним и спонтаним и довитљивим,
шкрте чини дарежљивим,
бахате и нескромне кротким и скромним,
депресивне и тужне чини ведрим и веселим.
.
Благородни Оживитељ и Обновитељ свега,
Љубав преображава
сваку грубост у племениту благост и префињеност,
простоту у отменост и љупкост,
сваку подлост и подмуклост у искреност и часност,
свако неразумевање и лудост у Знање и Мудрост,
сваку искривљеност и болест у сјајну Хармонију и Здравље.
Љубав је најбољи, универзални лек,
Исцелитељ, Еликсир младости,
јесте Радост и Надахнуће, Вечни Живот.
.
Њој никада није касно или рано,
све чини вечним, лепим, идеалним и божанским.
Да би је имали не треба нам ништа,
ни образовање, ни углед, ни положај,
ни заслуга, ни похвала, ни награда, ни казна.
Не треба нам ни новац, ни хлеб, ни вода,
ни ваздух да бисмо волели!
Ништа од овога света!
Ни светлост, ни срећа, ни познавање –
све има у Себи и све нам је већ Дала
Дајући без почетка и краја.
.
Безусловна Услишитељка, Дајућа Датост,
овде је и сада,
и не треба нам ни Нада ни Вера,
ни простор ни време.
Тражи од нас само да Будемо,
да Будемо оно што Јесмо – Она, Љубав,
да смо Једно – Бог;
Да свом Правом Ја, а не егу,
дамо сву Част и Славу,
сву Истину и Добро,
сав свој живот.
Тада, када смо Љубав,
Имамо Све,
Јесмо Вечни Живот Обиља и Радости.

Фото: Љубав божија; Википедија

Милони светлосних зрака од Творца
Сваки зрак је Мудрост од Мудрости
Сада созерцавам зрак Пут благослова
И повезујем са Свешћу Духом Душом
.
Пут благослова је кичма – вертикала
Којом тече чисто дејство врховне правде
Пут благослова је мирни пулс – гласник
Што увек истинито говори о стању Духа
.
Тајим стваралачку незаинтересованост
Посматрам вредне и разнолике духове
Свака травка и свако дрво има свог чувара
И свако место планина река језеро водеан
.
Врати се снени човече својој суштини!
Љуби људе птице цвеће делфине соколе
Љуби пустињу прашуму камен и вихор
Љуби духове виле волхове свеце богове

Љуби Природу себе Творца и благосиљај!
Не буди странственик на овој планети!!!

Фото: Свици; Википедија

161
Све што мислиш
Да јеси, гле,
То је привид
И опсена!

162
Из праисконог незнања, гле,
Самога си себе
Заувек утамничио!

163
Праисконо праскозорје –
У трену овом свиће!

164
Не ратуј против себе,
Јер си цео створен
Са сврхом и смислом!

165
Себе си самога
Стварао из себе.

166
Ја који јесам,
Одувек сам био,
И вечно ћу бити!

167
Рођен сам, а не створен,
Из Посвећене Утробе
Велике Мајке у Светлости!

168
Ти што си дошао
Из Пупка Стварања,
Гле, мој Предак јеси!

169
Ти, Који Си Творац
Свих бића и светова,
Ноћас ме, у просјака
Прерушен,
Походиш у колиби
Мојој,
Кушајући душу
Суштаства ми Твојега, –
Таква је, о Свемоћни!
Тајинствена игра Твоја.

170
Да ли су Твоји снови – моји,
Или су моји снови – Твоји, –
То одавно није
Ни Теби ни мени
Важно!

171
Све је већ речено,
А као да ништа
Није доречено!

172
Њишем се на зрелом житу
Што се под ветром
Источним повија

У сутон вечерњи
Румен и жут

173
И пре доласка на свет –
Ми бејасмо били!

174
Из Суштаства је, гле,
Све постало!

175
Бејаше било,
Давно,
У једном дивотном сну.

Пре сете, гле,
И туге од века!

176
Из љубави наше, гле,
Рађа се, у трену овом,
Будуће једно
Звездано јато!

177
Ми знамо ко смо,
Али ви никада,
Ништа,
О нама сазнати
Нећете!

178
Док мирујем, гле,
Крећу се светови –
Давно постали
И будући!

179
Не чинећи ништа, гле,
Путујем
Низа звездана јата!

180
То глас –
Из дубине Бића –
Узраста, гле,
Над водама!

Фото: Фб страница – Flawers und Nature