Category: All

Легенде планине Голије (3)


Порекло назива извора реке Студенице – Одвраћеница

Одвраћеница има занимљиву причу о пореклу свога назива. У нека старија времена мештани Новог Пазара и Девића нису могли да се договоре на коју страну треба да се усмери да тече река Студеница која извире овде. У току својих препирки они су стално мењали ток ове реке. Када су се уморили од препирања, на ум им паде идеја да у цик зоре пусте певца поред извора, па куд се он запути, на ту страну да оставе ток воде. Али мештани Девића су били мудтији и вођени жељом за добитком, те се у касне сате по месечини запутише ка извору и побацаше кукуруз од извора ка њиховом крају. Певац са првим јутарњим суцем пође кљуцајући кукуруз ка Девићима. Отуда је и Студеница одвраћена ка Девићима, а овај потез са ког извире Студеница добио је име Одвраћеница.

 

река Студеница

Извор – Приче и легенде –Ecovirtour-

Advertisements

Владан Пантелић – Песма о Вечности


Март 2018…

Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!
А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,
Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу
Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.

.

И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,
О масовним (!!!) случавевима васкрсења, о поступку,
О законитостима, и комплетно јасној методологији,
Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.

.

И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…
Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу
Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –
Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.

.

Није нас оковао снег, овог дана и месеца 2018. године!
Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!
Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.
Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!

.

Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!
Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!
Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!
Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

 

 

Воденице


c5bb87607be9d61f87c806ea1b2fc754-527x330.jpg

„Подигнуте на бујнијим потоцима, речицама и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта и вијалишта натприродних бића, воденице јесу у архаичној народној свести тајновита здања саздана на размеђи ‘овога’ и ‘онога’ света.
Вода, водени ток, вазда су у свести људској представљали особену границу између овостраног и оностраног.
Веровао је народ србски како у глуво или глухо доба у воденице ступају и она несрећна бића која тумарају на размеђи два света.
Та бића која народ назива вампирима у глуво доба посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.“
Ненад Љубинковић, „Наши далеки преци“

 

Лабуд Н. Лончар – Кад вече роди пјесму


Кад вече роди пјесму

А јутро убије птицу

Узалуд сунце милује камен

Јер плави цвијет суморно

Испуњава празне очи.

Пјесма без птице

У грудима не може

Пронаћи гнијездо,

Ни камен без росе

Не мами сунце –

Ни цвијет не краси

Умрле очи…

 .

Само – Белосрба је данас мало


-коментар на лирске записе Драгана Симовића „О србском коду и србском светлосном запису“-

 

Да ли је тај изглед само рефлексија узвишеног стања духа код појединаца?

Колико на изглед, корак, поглед делује крв предата изравно од породице и предака, а колико је оно дело нечег другог, духовног?

 

Занимљива тема, о којој свакако треба више промишљати и рећи.

Нажалост, Белосрба (духовно слободних и узвишених Срба) је данас мало.

Драган Симовић: СрБи говоре срБски и жене се СрБкињама!


11348970_431257767054881_1276545950_n

Срби говоре срБски.

Не могу Срби да говоре срПски, зато што тај језик не постоји.

Постоји само срБски!

Када је корен именице у питању, тада нема једначења сугласника по звучности.

Зато што би се једначењем корена именице по звучности изгубила суштина, суштаство и смисао самог корена именице.

Тада би СрБ постао СрП.

А СрБ је увек СрБ!

Србима је наметнут туђински језик – а то је срПски.

Преко језика воде се сви ратови против једног народа.

Поништењем језика – затире се и народ.

Тамо где нема језика, нема ни народа.

Језик је битан!

Религија, вера, предање и култура једнога народа јесу важни, али битни постају тек са језиком тог народа.

Без језика, и религија и вера и предање и култура једног народа губе сваки виши и божански смисао.

Расрбљавање Срба почело је из језика и све време је вршено и спровођено преко језика.

Ако су се Срби одрекли срБског, а прихватили од туђина им наметнут срПски, онда ће они надаље пристати и на свако друго одрицање и порицање Бића СрБства.

Из именице Срб изведена је именица Србин.

Ако је у мушком роду од именице Срб – Србин, онда ће и у женском роду од именице Срб бити – Србкиња.

Не може у једном случају бити СрБин, а другом СрПкиња, кад су обоје – и мушко и женско – припадници једног те истог народа.

Ако се СрБин жени СрПкињом, онда он узима за жену припадницу из неког туђинског племена!

Вековима се, и тусућима година у Древности, сваки расни СрБин женио превасходно (и искључиво!) – расном СрБкињом, и ниједном расном СрБину није ни на ум падало да се жени туђинком – СрПкињом, из племена СрПа или СрПова.

Дакле, Србе и Србине, говори и пиши срБски и, жени се СрБкињом!

Драган Симовић: Вилењакова Посланица врлим и драгим пријатељима


Често ми, и све чешће у последње време, стижу писма читалаца и пратилаца Србског журнала који би желели да се сретну, да се виде са мном, јер су, како кажу, пронашли Истину, Сврху и Смисао, а и Саме Себе, у мојим песмама и лирским записима, у мојим сновима и визијама.

И, сви ме једно питају: када бисмо, и где, могли да се видимо?

На ово тако просто и једноставно питање – да простије и једноставније не може бити! – није ми лако дати ваљан одговор.

Није ми лако из више разлога!

Већ сам у позним годинама и крхког, слабашног здравља.

О томе нерадо причам, јер и није за причу.

Да бих одржавао усправно и достојно себе у овоме свету, да бих следио Ритам живота и живљења са Сврхом и Смислом, ја морам свакога дана, свакога трена да се владам по Правилима која нису од овога, већ од Вишњих оностраних и духовних светова.

То је први и најпресуднији разлог.

Други разлог, који је не мање битан, јесте мој положај, моје стање у овом материјалном, материјалистичком и потрошачком свету.

Моја супруга, моја животна сапутница и ја примамо веома скромне пензије.

Да бисмо свакога дана нас двоје имали довољно (пошто поплаћамо разне рачуне), морамо да водимо строгог рачуна о сваком потрошеном динару.

Да будем искрен, ту се ја не сналазим уопште, јер не умем, будући да нисам рођен за то (и да је по мени, све би било наопако!), али моја супруга уме, па тако и мене чува.

Лети боравимо на селу, далеко од града, далеко од превоза.

Моја једина веза са спољним светом јесте (мобилни) интернет који такође морам разумно да користим.

Само по један час на дан!

И за тај један час дневно плаћам око тисућу динара недељно.

Да ми не припомажу ретки пријатељи, не бих ни толико могао, из простог разлога: што немам!

Свим драгим и врлим пријатељима одговарам: и ја с вама желим да се сретнем, као и ви са мном, а када ће се то догодити – не знам!

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана деветнаестог.)

Драган Симовић: У потрази за Смислом


Иако је бесмисао свуда око мене – у Природи, у Води, у Ваздуху, у Простору и у Времену – понашам се као да је све са Смислом, са неким Вишим Смислом, са Смислом и Сврхом.

Смисао призивам сваког јутра, сваког дана, сваког часа и сваког трена.

Ако га не призовем, ако га не пронађем и не откријем у свему што видим и чујем, у свему што слутим и осећам, у свему што чиним и не чиним, одмах посрнем, паднем и потонем у таму, безнађе, бесмисао и ништавило.

У овоме свету и у овоме Времену најтеже је пронаћи и призвати Смисао.

Све чешће ми се чини – а то је из дубоког унутарњег бића – да је бесмислено и ово што пишем, јер ви већ све осећате, видите и знате и без мене, и без мојих лирских записа, будући да и сами пролазите кроз Тамни вилајет, да и вас тишти, боли и мучи заједничка мука, заједнички боли и заједничка патња од овога света привида, варки, омаја и опсена.

Ово је Време кад болује и пати Васцела Васељена, Васцела Природа; кад болују и пате планете, звезде и сунца; кад болује Васцела Сушт и Васцела Творевина.

Сви смо болесни и сви патимо, и сви се на исти начин боримо против бесмисла, безверја, безнађа и ништавила.

(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана деветнаестог.)

Саша Мићковић – ХИМНА ЖЕНИ (1)


Пред тобом се диве погледи скривени
И чежње оживе узаврелим треском.
Очињи ти капци сетом преливени –
Зеницама тиња тајновитост блеском!

.

Ти си непојамна, душа бездан слама,
Алфа и Омега света и бољитка.
Окружена свитом, а тек тужно-сама,
Са лица ти цури сузна роса житка!

.

Изнутра си крхка и срж ти је мека,
А споља гранитна, поносна и чврста.
У мах си ми блиска – изнова далека,

.

Еденска и сушта родоносна врста.
Анђеоски драга, мудрољубљу склона,
Од лепоте небне трепне васиона!

Легенде – планина Триглав


Тесно везана за три врха Триглава, је легенда о Златорогу, коју је у 19. Веку, први записао и свету открио, словеначки природњак Карел Дежњак.

Стара прича каже да је Златорог био у ствари козорог, који је имао своје царство на највишим врховима Триглава. Ту се налазило и благо које је могуће било открити само уз помоћ златних рогова козорога.

Баш у то време, један млади ловац из Тренте, се заљубио у једну младу и лепу девојку и удварао јој се поклањајући јој најлепше триглавско цвеће,.

Она се заљубила у њега, али све се променило, када се у њиховом граду појавио богати венецијански трговац, који се загледао у девојку и почео да је обасипа златним накитом и разним вредним поклонима.

Она се занела сјајним даровима и подсмехнула младићевом сиромаштву. Очајан, млади ловац је са другом, Зеленим ловцем, одлучио да пронађе Златорога, устрели га, и уз помоћ његових рогова, пронађе благо, надајући се, да ће тако бар, моћи да излечи сломљено срце.

Брзо су козорога пронашли једног  раног јутра и запуцали. Рањени козорог је споро бежао, а они су га пратили.

Одједном је пао и остао да лежи на стрмој литици да би на њој сачекао смрт.

Када му је млади ловац пришао, иза најопасније стене је угледао најшареније алпско цвеће и лековито биље. 

Најлепше од свега, биле су триглавске руже, које је Златорог остављао за собом, јер су расле из сваке капљице његове крви.

Док га је Зелени ловац пожуривао да убије козорога и узме му златне рогове, младић је као опчињен гледао у цвеће.

То га је коштало живота.

Златорог је појео једну ружу насталу од његове крви и то му је вратило животну снагу. Потрчао је према младићу, ударио га роговима, и гурнуо у дубоку провалију.

Тако је река Соча однела младићево тело,у долину Тренте, у место у коме се младић родио.

Као спомен на ову легенду, данас се налази статуа Златорога на обали, поред Бохињског језера.

 

Извор Tragač za čarobnim svetovima prirode: Planina Triglav – tamo gde se …

jelenadilber.blogspot.com/2017/04/planina-triglav-tamo-gde-se-grle-vrhovi.html