Буди близу,

На замах орлових крила,

На сове блажене хук,

На црвеноглавог детлића звук!

.

Буди близу,

Кад над пољем капи светла падају,

Кад ветрови врхове планина милују,

Кад бели каменови очи отварају!

.

Буди близу,

На срца откуцај,

На реч љубави помишљену,

На прстохват, буди близу!

Космички бездан 

Причај ми тихо о ноћи без звезда,

продри дубоко у очи моје,

пронађимо у себи црни космички бездан,

нека се наше душе споје.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Пробуди дивљину природе у мени,

заједно са ураганским ветровима да летим,

да морем стене дробим, да оно у мени пени,

одузми ми моћ, да са неба слетим.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Хајде да се одрекнимо свих људских чула,

да задржимо само љубав за додир са светом,

у ватри страсти нека горе наша тела,

у радости да живимо, овенчани срећом вечном.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Лептиров животни пут је кратак и зато ретко прекида свој лет.

Покаткад слети на нечију руку, јер њему су мирис цвета и мирис чисте

душе довољни да нахрани себе за дан, дуг као људски век. Оној

којој слети лептир на руку, може имати моју, заувек.

.

Твоје мисли за мене су биле као олујни ветрови и ледена киша за

кишобран. Штитио сам те, а ти си ме њима сломила. Сада, по невремену,

само вунену капу на глави носим јер знам како боли када

неразумевање љубавног поштовања неког другог ломи. А у глави

ми још увек сунце сија на ведром небу. Грејем људе жарким мислима,

пишем песме о љубави, желим свима своју светлост да поделим и да

им она прија. Ако је у теби остало још мало ведрине у мислима, дођи.

Бићу ти капут, џемпер, шал или било шта друго што тело, душу и срце

греје и што на себи можеш да носиш, а да никада тебе и мене било која

хладноћа, спољашња или унутрашња, не заболи.

.

Не, заиста не тражим много.

Одведи ме некуд далеко, где ћемо бити сами,

и нахрани ме својим осмехом.

Трпеза ће нам бити загрљај, а посластица мир душе.

Заузврат, закључаћу те саму у своје срце.

Не, заиста не тражим много, а дајем ти све.

.

Кишни дан је за мене само мали животни предах од твојих опојних

мириса које си оставила по мени. Сутра ће сунце засијати, а ја ћу опет

процветати. Зато мени није важно какав је дан, мени је важно да те

увек на себи осећам.

Пас никада неће постати вук ма колико дубоко у шуму залазио.

Оно што му следи јесте: ако преживи, постаће бесна џукела која мрзи

саму себе и свет око себе, не схватајући једноставну истину да је

главна карактеристика вука љубав, јер она је та која га учи да никада

свој род не изда и да увек воли оно што јесте.

.
М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

За чудеса мирисна

Слово нисам нашао

На зидовима градова

.

Песма као извор покрета

Лије се нежно улицама,

Поезија као судбина

Ветром писана

–

Ишао сам од врата до врата да сазнам:

Одакле долазим и ко ме сазда

Пронашао сам векове бола и заблуде

О да ли је могуће да ме нико не чује ?

.

Да ли је могуће

да ме не слуте…

.

Дубоко под рушевинама

Свега што нисам био

Пратећи њене мирисе

Кроз себе изашао сам ван

.

Сада видим, сада знам

Било где и било кад

Изван – изнутра

Ко бићу, јесам, био сам

.

Одавде па до бескраја

Славите кишу која поља залива

И свако гнездо на грани дрвета

Љубав Мајке, Мудрост Оца

Слободу Детета.

.

Чудесна је нит невидљива

Бубањ у срцу – светлост у очима

Мелодија стварања

Дарује Ја њом да одзвањам

…сањајући свет.

Можеш много да разумеш, али, мораш да учиш. Можеш много да желиш, али главно је да разумеш шта желиш. Много тога можеш да схватиш, но главно је, да знаш шта желиш да знаш.

Особа увек најпре мисли, а онда, чини. Ако  то уради обрнуто, на почетку,  мисли да  нешто није у реду са њом.

Човек познаје свет, кличе му,  мисли да све зна, али – не зна. Човек види само оно што му је дозвољено да види, а чује само оно што може. Говори о очигледном свету, али тај свет још увек није упознао.

За особу је очигледан свет висина, дужина, ширина и то је простор који види.  У ствари, тај простор је толико јединствен, његове  су физичке вредности толико безконачне, да човек неће скоро схватити где се налази, и зашто је овај свет очигледан.

Зналци су они, којима је поверен сакрамент магије / чаролије, и они знају много више, али ћуте, преносећи знање о простору само од уста до уста, и само онима којима верују. Знање  се отвара само за свест која то заслужује. Знање се постепено даје, и по потреби. Да бисте сазнали тајну, морате постати мађионичар/чаробњак, а не научник. Разлика између њих је велика: научник зна, а чаробњак веда.

 

Разјасница: реч мађионичар је гугл превод;  то су освешћене душе– то су они који ведају т.ј. говоре  своје унутарње знање а које је Творац  души дао. Тако освешћена душа веда и живи у складу са Творцем и кроз њега; то је његов поглед на свет. То су волхови као и  Тамчишин што јесте, увек на помоћ своме словенском народу као што је одвајкада било.Народ је волхове звао, врачима, чаробњацима, жрецима, док се временом није искристалисала њихова улога у различитим врстама помоћи своме народу

Оригинални текст: Можно многое понять, но для этого нужно изучать предмет. Можно многое хотеть, главное понять, что ты хочешь. Можно многое осознать, главное знать, что именно ты хочешь познать. Человек всегда думает, потом делает. Если он это делает наоборот изначально, а потом думает, значит с ним что-то не так. Человек познает мир, кричит об этом мире. И думает, что он все знает, но это не так. Человек видит лишь то, что ему позволяют видеть, слышит лишь то, что он может. Он рассуждает о явном мире, но до сих пор его не познал. Для человека явный мир – это высота, длина, ширина. Это то пространство, которое он видит, но пространство настолько уникально, что физические величины пространства настолько бесконечны, что человек еще не скоро осознает, где он находится и почему этот мир явный. Ведающие – те, которые вхожи в таинство магии, знают намного больше, и они молчат, передавая познание о пространстве только из уст в уста, и только тому, кому доверяют. Нельзя познать то, что запрещено Богом творцом, что открывается лишь тому сознанию, которое этого достойно. Знания даются постепенно, по необходимости. Чтобы познать тайное, надо стать магом, а не ученым. Разница между ними велика: ученый знает, а маг ведает .

Заталасано време откуцава

У космогонији свемира.

Свакодневне метамотфозе

покрећу животне токове,

од узаврелости и заплетености

људски ум тражи заштиту

у хармонији која посустаје

а треперење флуида Смисла,

са страхом у трајање нестаје.

Невидовни планетарни ексцеси

оскрнавиће васкрсење

и претворити сазнања у

рушилачки процес празнох ходочашћа.

.

Амалгам незнања у незаустављивој

ротацији, где свака небеска зрака

ствара нове иконе невидљиве,

и траже ужурбано наду да заблиста

у новом оптицају, да спрече суноврат,

да време и простор ускладе ход

идеја без освежења, јер су вечити антипод.

*Ars longa, vita brevis – уметност је вечна а живот кратак, лат.

Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

Усковитлана снага распеваних

Анђела

тече ми венама јер видех слику

Пророка силних

Душа пробуђена ходочасти

путевима Твојим

и Свето горје Твоје низ лице ми

тече.

О, Господе!

Поклоних ту сребрну кишу

Божијем јединцу

и на Нојевој барци

певам Те Свемиром.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Куд год се окренем сенку видим

иако одавно Сунца нема.

Свога се страха тада постидим

јер давно прозрех шта нам се спрема.

Из света читавог страхом нас хране.

Слике нам безнађа тако творе.

Пружиће онда спасе „месијанске“

онима што страхом не сагоре.

Онога дана кад маске падну

па зверским жигом човека опашу

увидећемо судбину јадну

и проклињати неслогу нашу.

И људски сноп је снага неломна

па му саборност страхом се ломи.

Скуп искрица ватра је огромна

која нас силом Светог духа доми.

Да си само свесна колико ми требаш

у ништа друго не би пожелела да гледаш

и тако стојимо недам недаш

Живот БОЖИЈИ вређам вређаш

и опет тако време пролази

зрелост тојест старост долази

и Душа се слабо сналази

јер се Љубав обилази

и из воза Среће силази

одмах се лоше у себи налази

па те опет видим

срце брже куца почињем да бридим

онда опет пожелим да ти се свидим

па се сетим шта сам све радио

просто се стидим

па помислим дал си Она права

која ретко кад спава

коју никад не боли глава

и којој није битна земаљска слава

већ Деца Здрава Небеска Слава

разлика је велика сан или јава

млеко кравица ил млеко права крава

само ако си Она права

златокоса расцвет пољу

бол небески расејава

длан крвави богомољу

у олтару милост спава

.

са струка јој извор тече

да навади сушно поље

ни анђели што је лече

не могаше чинит боље

.

златокоса нема пева

глас расипа у висине

слатком јавом она снева

.

молитвене Дан долине

где ће тајно цвеће расти

у кога ће душом пасти