Category: All

Драган Симовић: О љубави


-лирски записи-

Нека твоја Љубав буде јача од света и смрти,
јача од свега у свим световима.
Нека твоја Љубав увек изнова рађа тебе,
и нека те из смртности узведе у безсмртност.
Нека твоја Љубав буде Светлост у души твојој
и Бог у срцу твоме.
И зато – веруј у Љубав! и онда кад нико у свету
не верује у Љубав; јер ти јеси Љубав која покреће
светове и звездана јата.

Марина Цветајева: У свету где


У свету где згробљен
И запањен свак је
Знам тек један ми је
Једнаке снаге.
.
У свету где толико
Много се хоће
Знам тек један ми је
Једнаке моћи.
.
У свету где све зри
У буђ и бршљан
Знам само си ти –
Равносуштан мени.

.

-Извор-Поезија суштине-

Ружа Кејшкец Домашцина: Слика


Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

Кроз клонуло лишће

гледа месец.

Је ли то заиста лице твоје,

ту, сред жита

покрај булки?

Можда је светла румен цвета

свитање у очима ти одразила?

Ил’ је то искра искрсле среће?

.

 Ружа је песникиња модерног сензибилитета, издавач и главни уредник часописа за савремену књижевност Вухладко, у којој је доста заступљена преводна књижевност, укључујући и дела аутора који стварају на српском језику. Објављује на лужичкосрпском и на немачком језику.

 

Лабуд Н. Лончар: Из колијевке давно


 Из колијевке

Из колијевке давно

Челом омеђих

Себе и Космос

Тражећи Линију што полови Јаву и Сан

Линију танку и малу-

Границу Вјечности и Друма

И чело постаде темељ

А небеске ширине мета

Коракнух по Небу

У  мени запјева Друм

Из колијевке давно

Челом омеђих

Себе и Тебе,

Спојих на Друму

Јаву и Сан

Небом потписах снове-

Високо горе

На лицу Вјечности

Гдје спавају Нада, Љубав и Вјера

И гдје тихује Бол

Широким, дјетињим, осмијехом

На широком Друму

Челом омеђих

Себе и Тебе-

Високо горе докле само долазе птице

Што имена нам говоре

И гдјее тихује Бол!

Милорад Максимовић: Када вид постане вед


Постоји божански редослед отварања знања.

Виши разум се открива у нама и благодат је када се то

препозна. Реч опреза, не сили! Не покушај да отмеш,

јер је разум вишег реда устројен против свих које

мисле да могу отети знање. 

.

Као што човек не освоји никад но доби женско срце на

длан само љубављу, тако и више сфере се отворе

најтананијом а најјачом моћи – чистотом срца. 

.

Мудрост је знати колико не знаш – да би знао

колико си мудар.

Ти ниси оно што мислиш да јеси и јеси оно што

мислиш да ниси и да би знао управљати моћи која

покреће сфере живота, да би знао ко си и где си –

воли, воли и види шта ће да се деси.

.

.

Тон…

Звук првоте, ехо eха.

Прва сфера.

.

Изван сфера живота ничега нема

осим игре, осим светла

које плеше и радосно сија.

.

У тами је светло 

које покреће све што јесте и што бива

све што постаће свето.

.

Застани.

Очи не виде али дух види

да таме нема сред свега што јесте.

.

Извор који светли невидљиво 

музику сфера ствара

и нове светове човеку отвара.

.

Слепи и даље гледе…

Очи посматрају део целине.

Видећи – они знају да виде. 

.

Мисао у ум а ум у реч.

Реч у око а око у вид.

Вид у свест која обара стид…

.

И онда када вид постане вед,

када се сложи стих у след 

тада тама постане сјај.

.

Музика смисао добија

реч песма постаје, 

живот се развија.

.

И онда негде сред Звезданог поља 

где расту сфере живота све

угледаш једну која је твоја…

.

Ван времена…

Ван простора а усред ватри живота

гледа те нежно она…

.

И тако…

Армонија Ара Ари 

Аси весело Асују…

.

Жар птица веселица 

лети кроз време и сне.

Осветљава све што стигне.

.

Па и тебе док жив сновима ходиш 

сред ливаде и мириса 

И цветова јарких вагри…

.

Ту те сећа мисао прва

ко си био и ко бићеш.

Вазда ствараш и створићеш.

Верица Стојиљковић: Душе плод


Осмехну се Сунце и погледа Воду
И урони у све капи јој малене
И роди себе у свакој!
И синуше Васељене
И бљесак осветли пут Роду!
И покренуше се сећања света
И запљусну их талас пламни и
Из срца крену река права
И зали семенке из ког свет израста!
И осмехну се Сунце и загрли плод
Из душе што наста!

Душица Милосављевић:Перунов орао


 

Перунов највећи орао, створен је пред последњу велику битку између Сила Светла и Сила таме, а створио га је сам Перун из своје суштине. Толкин га је назвао Торондор. Створен је од чистог светла, висине 10 метара, са распоном крила преко 30 метара. Био је живи одбрамбени светлосни штит Силама Светла. По заповести Перуновог брата и највећег војсковође у његовој гарди, могао је узети људски облик и оваплотити се у тело, али тело опет различито од тела Сила, са орловским шлемом бледо жуте боје.
Сви остали орлови касније су били мањих величина и служили су као гласници, као и што дан данас служе!

Благослов и Слава највећем духу ратничком који је происходио из саме Перунове суштине!

Владан Пантелић: Јелечкиње – барјачкиње


 

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа – стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам – кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Словенка Марић: Песма о песнику


 

Песник је хтео да испева песму
која мирише и зелени се као трава,
песму са тугом кише,
песму високу као планина и бор.
Хтео је песму која ћути као ноћ,
песму дубоку као небо,
песму саму и дивљу као извор,
као шума, као птица.
Песму неку звонку и далеку
као детињство и мати.
Хтео је, лудо је хтео
да испева макар само једном
песму коју нико није умео.
Песму беспутну и болну
сличну самом себи,
песму страсну као љубав,
лепотом зачарану као девојка,
песму неку широку као песма.
Хтео је, а песма му измакла.
А кад је умро,
из тела његовог, кроз хумку,
зазелене и замириса трава.
И тако и он постаде зелен,
постаде трава, и мирис, и песма.
И тако песник испева песму.

(Из збирке – ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)