Category: All

РЕАЛИСТ – Горан Полетан


poletan
`
Ја нисам литерарни сликар,
ја своје мисли у стихове точим
и би’ћу срећан ако буде неко,
коме то могу да предочим.
`
Нису песимизам, већ реалност клета,
ове мисли што ме цијели живот прате,
а назват ће ме, можда, Црни пјесник
они што ни близу нису да ме схвате.
`
`
Песма преузета из збирке песама Буктиња у тами – Горан Полетан: http://www.goranpoletan.com/
Advertisements

Све благодети села: Оно чему вас је село научило неће ни град, а ни школа!


deca-stara-slika

 

Гледајући своју децу како уживају у благодетима дворишта, било да је то лети када им разапнемо базен да се брчкају, кад се игра фудбал, жмурке или се бере воће које смо сами одгајили или је то зима када наша улица постане стаза за санкање, не могу а да се не сетим како је мени било за сваки распуст када је читава планина била наше двориште.

Наша земља снова, чију смо сваку стазу и богазу познавали. На које пањеве се не седа, где су шумске јагоде прве стизале, а где оне ливадске које се зову „пуцке“ јер кад их береш оне пуцкетају, где је вода питка и из барице а у које грмове купина се не залази због змија.

Било је то детињство какво би свако пожелео својој деци. Баш као што је Ршум једном лепо рекао: ”Одрастао сам на селу, а на селу се рађају деца људи, а не деца кућни љубимци, какав је случај са градском децом. То значи да смо брат и ја били потребни породици и од малих ногу добијали задужења у кући и на пољу.” А ако је неко знао све о лепом детињству и о ономе што је потребно деци, то је засигурно Ршум. Планина и њено забачено сеоце нису само били феноменално игралиште већ и једна велика зелена и добро проветрена учионица. Тамо смо научили много животних мудрости:

Мораш да знаш ко си. Ко су ти били преци. Одакле су ти дошли, откуд им то презиме, та крсна слава. Једино тако нећеш посумњати у свој пут. Нећеш изгубити путоказ, компас ти неће заказати кад се нађеш на раскрсници, ако знаш да су часно и славно гинули бранећи веру и отаџбину и част ближњих својих. То је лекција важнија од оне да су бунике отровне и које печурке се једу.

Увек можеш да помогнеш. Нема везе који послови су у питању и дечије ручице су увек драгоцене. Док одрасли скупљају сено, деца могу да грабуљају, да скупљају шљиве напоредо са њима, да донесу хладне воде косачима, да плеве башту, да напоје телад, нахране коке …ма свашта нешто. Све се рачуна и ништа није тешко кад видиш да око тебе све ради и сви се труде да допринесу, и ураде што више.

Данас када мој муж и ја после четири године када не роди кајсија, узмемо па је исечемо и извадимо корење да би посадили другу, бољу сорту, ја се сећам својих стричева и ујака који ни дивљу оскорушу, у тим крајевима звану брекиња, нису секли или вадили. Та ширина и пространство пружали су могућност свему. Зрела брекиња је у јесен била посластица за свиње, дрво би се исекло када стигне макар за огрев.

Свака “дивљака”, било које самоникло дрвце, калемили би воском, медом или само крављом балегом, и давали му особине омиљеног родног дрвета, и ретко када би се десило да се “калемар” не прими. Оно што би опет рекао Ршум, ”не посјеци ни трешње гркаље.” А мени су баш те дивље, самоникле трешње зване “гркаље” биле најлепше. И од њих су се најтеже прале руке и скидали бркови. Данас када бих нашла садницу те трешње не бих питала за цену… Носталгија, то ти је…

Бити лењ и непослушан била је највећа могућа срамота за једно дете. Ретка су била деца за коју се то могло рећи. Нико о томе није говорио али својим примером вредних и честитих људи који поштују старије, та лекција је била више него научена.

Науче те да храну не бираш. На планини мог детињства није било изобиља али је било свега довољно. Уместо броколија, кеља и прокеља било је сремуша, коприве, и зеља. И тада су деца мрзела те зелембаће али је било грехота коментарисати храну, и никако није било препоручљиво рећи да нешто не волиш да једеш. Јело се да би се живело и радило, и то је био крај сваке дискусије о храни.

Лето у планинском селу те научи да се чуваш. Да будеш опрезан на сваком кораку. Она печурка коју су ти цртали у сликовници се једе, али само једном у животу. У ствари све печурке и бобице можеш да поједеш, али то баш није добра идеја. Ако не знаш, питај. Прво што те науче на селу је како да препознаш јестиву печурку, које су јестиве бобице и где има змија отровница и како да реагујеш ако се не дај Боже, сретнете.

Науче те да ослушкујеш, шума није само твоја, у ствари уопште није твоја. Можеш срести разна створења. Али, ти ћеш при том сусрету бити једини са разумом, једини човек, и увек можеш да извучеш живу главу. Не да можеш, него мораш. То све те науче док градска деца још уче Змајеву поезију.

Све што можеш да сачуваш за зиму, сачувај. Осуши воће ако је родило, ушушкај јабуке у јабучару, покупи лешнике и орахе. Накувај џемове и сокове. Осуши биљке за чајеве. Сакупи што више сира и кајмака. Осуши и шумске печурке исечене на листиће. Накрцај дрва, гране и гранчице. Ништа се неће бацити кад стегне мраз и северац засвира д-мол. Зими може само да зафали, да претекне сигурно неће. Све што можеш осуши, скувај, склони. Обрсти зову, трњине и шипурке и све што се да обрстити и оставити да чека зиму.

Природа је увек на страни човека. Знаш то јер никоме тада нису требали лекови. Добро, врло ретко је морало да се иде код доктора. Али није било бољке коју није могла макар да ублажи нека травка, или кора неког дрвета. Ако кашљеш – баба кува подбел, ако ти цури нос – инхалирају те врелим чајем од босиљка, ако те мучи дијареја – баба кува дуњин лист или водопију (цикорију). За све је било решења, и природа је увек била на нашој страни. Знаш то када је деда срећан због богате жетве и рода шљива. Знаш то јер је из једног планинског извора развучена вода за све куће у селу, и никада ни за време највећих суша није пресушио.

Ради. Само ради, и не стиди се никаквог поштеног рада. Деда је знао да каже: ”У радише свега беше, у штедише још и више.“ Моји рођаци нису знали шта је депресија или досада. Чак ни зими, када се планина умота у бело, ћути и пушта курјаке да завијају и плаше народ. Зими, када на селу све изгледа као да никада више неће озеленети, нема туге: плете се, преде се вуна, крцкају ораси, поправљају плугови, шарке на старим шифоњерима, играју се игре, прича о давним временима. Никада нисам чула да се неко жали, јер кад радиш, за то нема времена. Зна се да је само “докон ум ђавоље игралиште’’

Горе главу. Запиташ се још као дете, како је могуће да живот буде истовремено и леп и суров? Али онда видиш како се све наставља, и како се сви усправе иако су поражени, и настављају своје послове. И деда усправи своје чело и каже: ”Само нека је чељад жива и здрава! Биће и стоке и жита!“ И схватиш да може оба истовремено, јер иако су сви тужни, тебе чека друштво да идете на крушке лубеничарке, оне што када загризеш унутра буде црвена, и баба се озарила и утешила, јер је упалила кандило пред иконом, иако није црвено слово… Некако знаш да ће све бити у реду, и да већ сутра нико неће спомињати ове невоље, јер то не помаже…

Одмах затим уследила је и друга лекција, живот је тежак. Много тежи него што можеш да замислиш. То схватиш када баби и деди на телењу угину и крава и теле. И када деди, кога никада ниси видео да плаче, задрхти брада и засузе очи. То схватиш када врео летњи дан пресече град и сатре класало жито, обрсти воћњаке и исфронцла кукурузе. И када комшију који је живео сам јер су му деца по белом свету нађу преминулог, у откосима ливаде коју је косио сам.

Прво што нас је научила планина је да је живот веома леп. Чак и кад немаш много материјалних ствари. Живот је леп кад си здрав, кад те ништа не боли,кад смеш да се попнеш на највишу грану старе ранке, кад ти никада није досадно, кад те свако јутро буди мирис печеног хлеба, кад имаш родитеље, сестру,брата и гомилу рођака.

Ништа се не баца. Када ољуштиш јабуку, очистиш купус,огулиш кромпир остатке носиш кравама. Остатке скуване хране скупљаш у помије јер су оне предјело гудама, као супица пре главног јела. Хлеб се никада није бацао ни давао стоци, то је била грехота. Јео се колико год стар био.У попари или како год, али бацао се није. Од старе излизане сукње бивала је кецеља. Од пробушене кофе бивала је окрпљена чинија за кукуруз или скупљање воћа.

Од ципела које смо прерасли бивале су папуче (само ти деда жилетом отвори прозор за прстиће, и не да те не жуља него ти је баш супер тако). Нико се није разбацивао, није куповао само ради куповине и све што је могло да добије другу намену и нови живот добијало је. Сви су тако гледали на живот и ником није био смешан окрпљен лакат или колено или папуче настале од старих ципела. Данас већина људи прекомерно троши, али прекомерно баца.

И наравно, где Београђани да баце листове купуса него у смеће, схватам све али постоје ствари које можемо проследити другима који имају мање. Стари хлеб окачити на контејнер. Одећу однети у центре и прихватилишта где је могу искористити они којима је драгоцен чак и ућебан џемпер. Одвајати пластичне чепове и тиме помоћи акцију Чеп за хендикеп. Увек постоји начин. Можемо га наћи сами када већ у овој земљи нема регулисаног одлагања материјала који могу да се рециклирају.

И наравно најважнија од свих лекција је она о неодустајању. Она о оптимизму. Она када се после олуја стежу зуби, диже глава и наставља даље. Она лекција у којој је нада она која ликује. Природа она која обнавља, човек онај који све може и коме је све дато, само треба да буде добар домаћин и да мудро располаже поклоњеним добрима.

Извор: Детињарије Аутор: Јасмина Јовановић

Драган Симовић: ТАЈНА


Само ретки ведски посвећеници, велики звездани посвећеници, знаду колико је битна и сушта Тајна.

Снага и моћ личности, заједнице, рода и племена јесте у Тајни, у Тајни која обавија личност, заједницу, род и племе.

Снагу и моћ не чини оно што се види, него оно што се не види, што је скривено и онострано, што је с ону страну свега видљивог, опипљивог и тварног.

Наш Звездани Род био је веома моћан, непобедив на свим пољима, све док је чувао Тајну о себи, све док наши врази и душмани нису открили нашу Тајну.

Чувари Тајне били су бели ури, велики звездани посвећеници.

Када су наши душмани и врази открили нашу Тајну, тада смо изгубили све духовне и божанске моћи, како као народ или род, тако и понаособ.

Сви велики ратници духа и светлости били су велики управо због Тајне.

Снага и моћ самураја, онога који путује сам до Раја – Ирија, није у ономе знаном и видљивом, већ управо у нечем оностраном, незнаном и невидљивом.

Бело Србство, Звездани Род почива на Тајни.

Снага и моћ Белога Србства, Звезданог Рода јесте у Тајни.

Сви они Бели Срби као и све оне Беле Србкиње што желе да дејствују за Звездани Род, морају да дејствују обавијени Тајном.

Изван поља Тајне, губе се све моћи и способности.

Стварање је такође Тајна, као што је Тајна и Љубав!

Што једну жену – човечицу обавија већа Тајна, већа Мистерија, тиме она бива све загонетнија, све дивотнија, све чаробнија, све тајинственија, све мистичнија, све изазовнија, све привлачнија, све флуиднија, све етеричнија и, надасве, све неухватљивија и неосвојивија.

У жене – човечице није битно и сушто оно што се, на први поглед, да видети и опипати, већ, управо оно што је тамо негде иза свега видљивог и опипљивог, тамо негде иза свега телесног, чулног, плотског и спознатљивог, а то је – Тајна, а то је – флуид и етар, а то је – чаролија и магија жене – човечице!

 

Само – Туђице у нашем језику


Коментар на лирске записе Драгана Симовића „ Сневање и певање  Вилењака са звезданом лиром“ и надахнути  запис  Сокола са Велебита

Поздрав Соколе!
Наш је језик је много старији и далеко компликованији од франциског за такву забрану. Поготово ако погледамо да су многе наше речи прво отишле у друге језике са једним значењем, а потом нешто мало измењене се после неколико векова (или дуже) вратиле одакле су и дошле –  у наш језик. Ја бих се више залагао за осветљење таквих случајева. Наши лингвисти би на томе требало да раде, онда нам не би био проблем користити и те наводне туђице –  када знамо да су изворно наше.

Но, то није случај са свим речима, и неке су нам заиста наметнуте и требало би их истиснути. Непотребне су, имамо своје речи, и лепше и снажније од страних.

Појединац то осети. Водити се духом, шта користити од туђица, а шта не.

Све најбоље!

 

Соко са Велебита: О туђицама у нашем језику


Коментар на лирске записе Драгана Симовића „ Сневање и певање  Вилењака са звезданом лиром“

Благодарим Соколе на овој посвети!
Укратко ћу поновити оно што сам већ неколико пута овде а и на другим местима писао о овоме а то је : Француска влада је још давне 1982. године донела Закон о борби против старних речи у своме језику . Све стране речи, без обзира од кога и из чијега језика оне потекле , прогласили су НЕПРИЈАТЕЉСКИМ речима за француски језик . Тај Закон остао је на снази занавек.
Ти рече, да када прочиташ страну реч да почнеш да замуцкујеш а ја имам још грђи осећај, уколико морам да је изговорим или када је од других чујем то је, као да ме неко свом силином удари МАЉЕМ у главу.
Било како било у француским владама ипак има неко ко води рачуна о достојанству и поносу свог народа. Код нас се тако нешто ни из далека не може назрети још за дуго времена. На жалост, овде су обрнути поступци и радње у току и то из петних жила, од најмањих гмизаваца па до највећих моћника боље раћи силеџија!

Силује се језик, писмо је на издисају, Култ Ура је скршен, душа је скрхана а Дух је на умору!
Господе Боже, благодарим Ти на свеколикој помоћи Роду Својему!!!

 

 

Драган Симовић: Сневање и певање Вилењака са звезданом лиром


 

(Радмили Бојић,

Бранислави Чоловић

и Соколу са Велебита.)

 

Сусрет Владана Пантелића и мене јесте сусрет двојице самураја, двају степских вукова, вукова самотњака, двају вилењака са звезданом лиром.

Поклонимо се један другом уз поздрав: покажи ми шта си, у међувремену, од нашег последњег сусрета до данас, сазнао и научио.

Кога си све упознао, с ким си све диванио, шта си све открио, познао и освестио у овостраним и оностраним пространствима.

Пријатељство се чува, штити и негује.

Нема узгредних и случајних пријатељстава, нема површности, приземности и празнословља при сусретима и дружењима с пријатељима.

После сваког нашег сусрета и разговора, обoјица бивамо и богатији и племенитији за нека од битних и суштих сазнања, познања, знања и откровења.

Данас смо, шетајући поред Истера а потом и седећи у мојој соби, открили колико је погубна употреба туђица, празних и шупљих туђинских речи, колико је штетан утицај туђица на наш стваралачки дух, на нашу свест и самосвест.

Туђице, између осталог, знаду бити и подмукли крадљивци животне енергије.

Да, баш то смо данас освестили!

Не само што су сирове, грубе, рогобатне и бесмислене, већ нам и енергију краду, а да тога у први мах и не бивамо свесни.

Енергију наших изворних речи, речи силница и соколница, туђинске речи на подмукао и неприметан начин потиру и поништавају.

Када сам, у једном трену, разговарајући с Владаном, употребио реч апсолвирати, одмах сам почео да замуцкујем (боље би било да сам се за језик угризао!), а што значи, да је та наизглед безазлена туђица намах поништила свеколико исцељујуће дејство претходно изговорених србских речи, речи силница и соколница.

Моје неписано правило гласи: никада више не користим оне туђинске речи код којих само једном замуцнем, јер замуцкивање јесте упозорење и опомена из унутарњег суштаства, да се та реч (а то је реч вампир, реч крадљивац енергије) заувек избаци и одбаци као непостојећа.

У Дану Сварога, а то је време свих времена, ништа се више не сме ни сагледавати ни освешћивати по старом, са становишта позитивистичких и материјалистичких наука.

Све се сагледава, тумачи и освешћује са чисто духовног становишта, са оностраног теслијанског становишта, како то каже један мој пријатељ теслијанац.

Речи нису оно што смо учили, појимали и знали у Ноћи Сварога – када смо речи схватали као нешто несушто, беживотно и споредно, будући да су речи (а то тек сада видимо и осећамо у Дану Сварога) – суштаствена и сушта бића из вишњих духовних и оностраних светова.

Само једна погрешно употребљена, изговорена или написана реч, може буквално да нас убије!

(Ово Анђелка и ја корачамо насипом, на левој обали Истера, док нас Владан, из потаје, снима.)

Духовни бизнис 21. века – текст у новинама „Политика“


Духовни бизнис 21. века или како је неолиберализам утицао на амазонски шаманизам – мој нови текст у новинама „Политика“ (Погледи) Као припадник Ашанинка народа из Перуа, између осталог, осећам обавезу да скренем пажњу на консеквенце новог капиталистичког бума

Пре извесног времена, приближила ми се једна студенткиња, док сам још радила на Факултету за уметност и дизајн, испричавши ми своје искуство „рада на себи“ док је боравила у Берлину. Сва узбуђена, рекла ми је како је иницирана у перуански амазонски шаманизам. Питала сам је: како је то успела да се иницира у шаманизам док је боравила у Берлину? Рекла ми је да је добила летак да се курс овог шаманизма одржава у једном стану у центру града. Занимало ме је да ли је то заправо било предавање, или се радило о неким сеансама које су имале елементе шаманизма. Она је инсистирала, чак и љутито, да је била реч о ексклузивном курсу, који је трајао три дана у стану. Испричала ми је да су последњег дана испијали „ајаваску“ (аyахуасца), чиме су излечили себе, а уједно добили могућност да, „кроз љубав и радост” која им је дата, лече и друге. Те додаде: „Професорка, не разумете, иницирали су ме представници Шипибо – Конибо народа“. Ту ме још више тргне из већ постојећег шока и ја је упитах: „А шта ви знате о том народу?“, на шта ми она помало збуњено каже, између осталог, да је реч о европском Шипибо народу. …

Европски Шипибо народ?! Испијање и контакт са светим напитком ван његовог аутохтоног поднебља, и то ни мање ни више него у луксузном стану у центру Берлина?!! Колико је коштало то задовољство повраћања, излагања могућности смрти, да бисте се наводно конектовали са „љубављу и радошћу“… и ето, само тако, постали „шамани“? Рече ми: три дана -. три хиљаде евра!

Ова прича, као и сазнање да се у Београду и Новом Саду организују „ајаваска журке“, па и иницијације у перуански амазонски шаманизам, инспирисало ме је да напишем нешто о оваквим забавама, лажним шаманима као и популарном „ајаваска туризму“. Као припадник Ашанинка народа из Перуа, између осталог, осећам обавезу да скренем пажњу на консеквенце новог капиталистичког бума. Такође желим да напоменем да реч шаманизам у контексту Амазоније апсолутно није адекватна, но како је општеприхваћена од стране антрополога, да би се лакше разумела у западној култури, онда је користим и ја. У случају амазонског шаманизма вероватно би прикладнији називи били -анимизам и вегетализам.

Јасно је да су глобализам и њено дете названо „Њу-ејџ“ учинили своје. Све је инстант, сви смо Индијанци и више ништа није свето. Оно што је задесило хиндуистичку културу, сада се сели у Перу, а полако, али сигурно, прелази у Африку. Од инстант „јогина“ до инстант „шамана“. Сви су ту…

Бити шаман, односно врач – исцелитељ, према убеђењу амазонских народа не може бити свако, већ то могу само они које духови и генетика одаберу. Бити шаман није прича „љубави и радости“, већ мучан одлазак у свет смрти и способност борбе са мрачним силама. То је тежак задатак од ког онај коме је наметнут никада не може побећи. Бити шаман није избор, то је наређење.

Али, да би се нешто добро продало, мора се идеализовати, романтизовати, изобличити у оно што западни свет тражи. Замишља се да је амазонски шаманизам један фиксни корпус, школског, нормативног знања, а оно је управо супротно – то је сложена и динамична, флексибилна, непредвиљива, а поврх свега искуствена епистемологија.

Тарапото, Пукаљпа и Икитос. Три велика града у срцу Амазоније – данас три велика представништва духовног бизниса: мистични туризам, „ајаваска туризам“ или шаманско путовање, само су неки од безброј назива ове туристичке забаве. Али, руку на срце, има оних који кроз ову измењену верзију лечења ајаваском заиста јесу помогли некима. Но, овде није питање реалне или плацебо помоћи, већ етике. Коришћење аутохтоног знања, потпуне адаптације истог западном тржишту, довело је до разрушавања индигеног и еколошког идентитета!

Шаманистички, „ајаваска“, духовни или еко-духовни туризам, који се наводно односи на другачију космологију од западне, у потпуности брише све референце које би могле бити у супротности са филозофијом одрживог туризма, као што је укидање оних сфера, па и сржи амазонског космогоничног схватања, а које се односи на вештичарење, црну магију и разорне силе

Duhovni biznis 21. veka ili kako je neoliberalizam … – Academia.edu

http://www.academia.edu/…/Duhovni_biznis_21._veka_ili_kako_je_neoliberalizam_uticao_…

Избор- Владан Пантелић