Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!

Умотана сам у мекана,

Мирисна нежна фина

Бела платна свог

Или нечијег великог сна

.

Треба ми оштрица ветра

Да оптрчим ивицу

И нагнем се ка слободи

.
И треба ми трн

Планинске воде

Да истину прозборим

Крезави сељак
задовољно тапше
дебелу свињу.

Мува у мојој
чаши – штета и за њу
и за мене.

Моторна тестера
зареза старо дрво
и шумску тишину.

Гледам другара
на самрти – умире
пријатељство.

Између људских
стопала мрави извлаче
рањеног друга.

Богојављење, 19. јануар! Отварање небеса!  Много лепих, јако старих  обичаја, везано је за овај празник. По крштењу Исуса, које је обављено троструким урањањем у воду, отворило се небо, зачуо се глас Бога Оца и на Исуса слетео је Свети Дух у виду голуба.  Одатле поздрав „Бог се јави“

У нашем народу овај Празник има и име Водокрес или Водице и у вези тога и читав низ обреда са водом, посебно везаних за њену чудотворност, лековитост пре свега. Окреће се истоку, прескаче секира, џара по жару, отпија по гутљај „неначете воде“, прска се кућа, а све у циљу одржања здравља, излечења, сваке добробити и берићета породице. Познато је ритуално купање у реци, касније у хришћанству пливање за „Часни крст“ и још много сличних обичаја, различитих од краја до краја.

У нашој вери пре хришћанства, на овај дан, искра огња из Сварогове ковачнице  небеске, пада у воде на земљи. Бог Велес  воде благосиља и тиме оне постају чудотворне. Обичаји са „неначетом водом“, секиром, преслицама, жаром, купањем у рекама и језерима, потичу из предхришћанског доба. (обичаје записао Саватије М.Грбић – Српски народни обичаји из среза бољевачког)

Слободна интерпретација различитих извора: Старославци,  Обичаки на Богојављење и …

Приредила Верица Стојиљковић

грлим је тихо

тише од себе и другог неког

низ длан немиром док се краде

грлим је дуго, о навико

времена сетног и далеког

мој вечни Нишограде

.
једном је била

ма једном давно

хиљаду година верујем има

неразумвила

дуг опход Сунца око мог прста

једном је била

ма једном давно

и зимно лето и летозима

мека ко свила,ко стена чврста

.
нека ме она изнова има

тише од сенке будућег давно

у игри воде под времемостом

сред речи сахнутих

с медних уста

незваним гостом

.
грлим је тихо

грлим је плавно

грлим да траје

нетрајно сада, трајно у вјеки

јер ми смо били

стварно смо били

одраз белине, одјек одјека

неразум преки

Може ли се данас Србин сваки,
Међу собом побратимом звати,
Изаћ сам у цветно житилиште,
Погнут, скрушен ко на светилиште?

Отачником чокот лозе свити,
Самоумља храмове срушити,
Мудровањем, тихо преседити,
И с благошћу брату беседити?

Уме ли се данас сваки Србин,
Пресавити као прутић врбин,
Читат ону књигу старославну,
Погинут за веру православну?

Па у руке узети духовнице,
Да л’ орловске ил’ соколице,
Што калупи суве јаворове,
Пробирући их међу борове?

Зна ли Србин тајну созерцања,
Да грехова здела буде мања,
Да уз гусле спева војевање,
Страдање и часно бојевање?

Да дрхтаве затегне им струне,
И ђавола ко душмана куне,
Ил’ уз смирај у црноме вину
Дићи чашу уздрав душманину?

Уме ли се икад Србин сваки,
Међу собом и братима звати,
Као што се некад стално зваше,
Српска наша и Косово наше!?

И нећу те молити у сутоне снене
да дођеш ми…
ни пута до мене ти нећу показати…
и капке ћу спустити да не видиш
Љубав  што у Бескрај гледа…
и само ћу стајати ту,
на граници света и не света,
са немим питањем

Љубав све чини Живим и Вечним,
Савршеним и Лепим.
Све, свако биће, њихов свет и живот,
јесте Савршени Израз, Врлина,
Живот Њеног Бића, Изобиља и Пунине Дивотности.

Рађање Љубави у души
величанственије је и лепше
него рађање сунца из океана.
Она је поезија наше душе,
чаробност Постојања
у Којем смо океан и сунце и небо,
и Дан и све Стварање
у распеваној Радости

Пунине, Блаженства и Среће.

Господар Величанства и Великодушности,
Радост неказива,
Љубав је Сновидно Ободрење,
Оживитељ и Обновитељ свега.
У душе наше Она је посадила Себе,
предивни Врт Лепоте, Светлости и Вечног Живота.
Љубав је Град срца наших,
Градина красотних цветова и мириса,
опојне Радости и Милине.
Свето Име Господње,
Љубав је у нашим срцима,
Она је Извир и Увир и Ток,
Пут Господњи у нама
у Kојем смо,
у потпуној Слободи,
увек Једно.

Божански Светлопој,
Свето Дивновидно Море без поморја,
Свехвална је Љубав,
јесте недодирљиви Носитељ Свега.
Љубав је Врт наших прса,
Слатких мириса Пролећа
Које не дотиче студен и умирање.
У Њему цветови никада цветати не престају,
они су наше душе, сунца која вечно сијају,
Дају и Примају Љубав, јесу Дисање Божје,
Знање, Виђење Себе у Свему.
Удах и Издах су истовремени,
јесу Сада у свему што је било, јесте или ће икада бити,
јесу Вечновеки Благопој,
Јасновиди Океан Светости,
Свесна Свест.

Првотност, Средина и Крајња Пунина Светлости,
Реч Светлословна,
Љубав је Која Љуби а нема уста,
нежно нас милује без руку,
лагано нам говори а гласа нема,
смеши нам се свепрозирним Лицем Сунца.
Сјај Њеног Бића Вечитости
најлепше је стање свих наших чула,
и изван њих,
јесте Свети Вид и Знање,
наше Истинско Постојање и Душа.

Пева Лира Духа Светог,
из Свесјајног Сунца извиру
непотрошни вали Живота и Блаженства,
ври Река Благодати, Слободе и Надахнућа.
Човек је неземљоделатни плод Љубави,
Дух Свети је из Духа Светог Љубогледаоца.

Већ годину и по дана, у Београду, одржавају се вечери, оних који будни сањају, оних који граде један другачији, нови, лепши свет украшен Љубављу, Лепотом, Једнотом, Слободом, Радостима,..

Недеља, 19.јануар, 17 сати! Магично вече посвећено  поезији, музици и плесу Индије!

 

Предлажемо оснивачком тиму, Драгољубу Јовичићу и Нади Караџић, да крену пут читаве наше земље, од града до града,  и да куцање наших срца  концентрично почне да се распростире целим светом – баш одавде, баш из  Србије.