Category: All

Биљана Гавриловић: ПРОВИЂЕЊЕ


Вратићу се извору

и жељно замирисати

безгрешне чежње

настале од искона

напити се љубави

освећене надама

и благословене стрпљењем.

 

 

Сапраћу немире

невидне страхове

пошкропићу путеве

безнађа и лутања

порушити зидове морања

и продисати радосна

у новом рођењу

 

 

Искајаћу грехе

увек изнова грешна

не жалећи за страдањима

на стазама искушења

и затражити опрост

од беле птице

јер ту је рај

 

у њеним грудима.

Орана Свамила. Мисли из главе излетеле ….


Наједном  сам се пренула,

мисли из главе излетеле,

далеко полетеле,

до дна – до бездана….

на ивицу његову застале,

доле,  дуго  гледале…

омамљива страхота

привлачила је….

Срце застало… па …

засјало!

Засјала је Васељена цела,

што нада мном – бдела…

Зрак  Сунца кренуо,

ошинуо!

Заболела  ме радост Свестворитеља,

заболела и оснажила!

Љубав дала –  то усадила!

О мисли моје ,

сни истине враћени,

руком Свестворитеља …   помиловани!

Није страшно до бездана доћи,

жеље своје не бих знала,

да нисам и тамо…..

погледала.

Жеље, снови,…

У стварности

искра трена вечног

што над нама

бљешти!

 

Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака (28)


Патуљци и Нора нестадоше у подземним ходницима, пут велике битке, коју, Радмило већ води. Осећам хладноћу у овоземаљском телу, а, то је од рана које крваре, није предосећај, није и не сме да буде.
-Лана, хладна си!
-Ледане, брате мили, откуд ти?!
-Поле ћу ти објаснити сестро!
Где сте?! Где су видарице?
У помоћ!
Чујем брата да дозива виле, чујем да јеца, и, осећам да …
– Где сам?!
Не осећам више бол, и, не чујем, Ледана! Видим! Ја сада видим! Где сам?!
Ово је Свемир!
-Добро нам дошла вило Плавог Кристала!
-Ко је то?
Глас је чудан! Као да свемир прича. Окретала сам се лебдећи у некој дивотној енергији кристалне светлости и дивотног мириса. Некако, личи ми на спој безброј дуга божансвених боја.
-Ко је то?
Поновила сам, јер, никог не видим.
-Ја сам твоја суштина!
-Моја суштина?!
Где сам? Јел ово крај телу са ,,Мидгарда,,?
-Није крај, вило, само, време је!
-Време чему? Где си, не видим те?
-Како да ме видиш? Ја сам ти, ти си ја!
Време је, да, подигнеш Кристал испод камена! Овде је, испод планине, испод храма. Негда си га оставила, тачније, негда сам га оставила овде.
-Чудан осећај! Причам са самом собом?!
Не могу да појмим да ми се то управо дешава.
А, онда се испред мене обликова светло у мом лику.
-Успавани сте ,драга вило, успавани и опијени, јер, свет у ком си сада, живи на лажима, опсенама и омајама. И, ако сам ти, и негда си ме створила за овакве тренутке, ти још не појмиш, да ,сама себи мисли враћаш, не појмиш, да, самој себи збориш. Дуги низ векова, враћаш се изнова и изнова у свет људи,у жељи, да им помогнеш, да, заједно са осталим вилењацима отераш опсену.
-Где сам те створила?
-У сазвежђу ,,Орион,,.
У многим световима оставила си ,,себе,, да мотриш на Кристале.
-Ако је време да подигнем Кристал, поћићу одмах, јер, осећам топлоту у грудима, и, светло ми се брише, а, то значи да се враћам у свет људи.
-Лана, Лана, пробуди се!
-Ледане, добро сам.
Некако сам изустила, јер, виче толико да ми звони у ушима.
-Лана, помислио сам да си … Није важно, мила, сада си овде.
-Знам, брате, помислио си да сам умрла, и ,скоро и јесам, али, она тамо са друге стране ,,ја,, ме вратила.
Погледали смо се и насмејали се на глас.
Видарице су моје ране очистиле и мелемима заштитиле, и, могу полако чак и да устанем.
-Драге моје, захвална сам вам од срца!
-И, ја сам вам захвалан на свему!
Ледан прозбори.
Видарице су ми дале у врећици мелем који је чаробан, и, рекле су ми ,,вилин речи,, које треба да изговорим док га наносим на ране. Мелем без тих речи нема моћ, а, са њима је толико моћан, да, у трену рану зацели и она нестаје.
Ледан и ја смо се још једном захвалили дивот вилама и замолили их, да нам покажу пут до најтаинсвенијих одаја у срцу ,,мајчице земљице,,. Ту, у срцу земље, у најтаинсвенијим одајама, закључаним са девет кључева који су однети у девет светова, скривен је Кристал, који сам негда ту сакрила.
Видарице се узнемирише, летеле су, тамо-амо збуњене и уплашене, не желећи да о томе ни зборе. Једна од њих се мало смири, и, отишла је да пренесе Богињи шта смо, Ледан и ја тражили. Недуго, Богиња је дошла, и, са дивним осмехом на лицу пришла је полако: ,,Опростите вилама, што су се онако збуњено и уплашено понашале. То је зато што знају да, нико не може у те одаје, осим, виле са Кристалом боје мора.
Нису те препознале, Лана, опрости им!
-Не замерам, дивне моје, не замерам!
-Лана, у одаје можеш тек пошто запис отворите. Сада , пошто су у великој борби…
-Борба?!
Идемо, Ледане!
Богињо, драге виле, опростите!
Морамо у борбу!
Чим се оконча, вратићемо се!
Опростите што вас овако напуштамо!
-Пођите и не заборави, Лана, тај мелем нема моћ без ,,вилин речи,,!
-Запамтила сам, Богињо!
– Виле ће вам показати пут до излаза.
Срећно и чувајте се!
-Хоћемо, хоћемо!
Брже боље, Ледан и ја смо потрчали за двема вилама које су испред нас јуриле, показивајући нам прави излаз, у мору тунела.
Неколико тренутака и, напољу смо!
-Ледане, куда?
-Идемо према реци, осећам да је тамо најтежа борба!
Трчали смо низ борову шуму, трчали смо у нади да стижемо на време.
Ледан је, корак или два испред мене, и, јуримо попут етра, баш како је, Нора рекла. Изненада од некуд поред моје главе пројури…зафијука стрела!
-Трчи, Лана, трчи!
Стреле користе ,,једнооки дивови људождери,,! Трчи само, трчии….
Још неколико стрела је зафијукало и забадало се у стабла око нас, а, нас двоје смо трчали, чини ми се све брже и брже.
Коначно, стижемо до реке, и, придружујемо се одмах у љуту борбу, викајући на глас: ,,људождери, људождери! Радмило, Нора, чујете ли?! Људождери иза нас!,,
Викали смо,  јер, од тих чудовишта се једино можемо спасти у води. Они не улазе у воду, убија их у трену.
Срећа, сви вилењаци су одмах почели повлачење у воду, док змијолики нису ни слутили зашто. Вероватно мисле да слабимо.
И, стигоше дивљи, одвратни дивови, и, не гледајући кога уништавају, јер, они немају савезнике, нити пријатеље, они су зло за себе, газе све испред себе.
Змијолике машине нису се најбоље снашле, и, док су се окретале да виде шта се дешава, дивови су их уништавали.
Ми смо мировали под водом, вирили смо као жабе и жабци, тек толико да нам очи буду изнад воде, да пропратимо битку.
-Лана, ови дивови и не слуте да су нам помогли.
Насмејано прозбори, Ледан!
-Не терај ме, случајно, да им се захвалим!
Настао је смех, и то, смех под водом.
-Хоће ли ови брзо, иде ми се кући?!
-Сана?!
-Невероватно, колико ми је драго да вас све видим! Где је, Нора?
Доле је, код водопада.
И, тако, текла је прича између вилењака као да смо изашли на пливање, тј. купање.
Чекали смо да се зло само, међу собом уништи, а, ми ћемо оне што остану да докрајчимо.
Дан је полако текао, ближи се крај, а, колико се примећује, ближи се крај змијоликима.
И, само сам то помислила, изненада, огласи се ,,рог,,!
-Чујете?
-Да!
-О, не! Јел ово стиже помоћ машинама?
-Вилењаци, спремите се!
-Шта се дешава, брате?
-Лана, црнобог шаље појачање. Ту су, рогом се оглашавају, и, веруј ми сестро, ово ,,бојно поље,, је мало, колико их има.
– Чекаћемо их овде, у води!
-Тако је, Лана! Чекаћемо непријатеља!
-Вилењаци, у борбени положај!
Спремни смо! Спремно чекамо далеко бројнијег непријатеља!

Наставиће се…

Ирена М.:Илузија или…


2 greahn

Браним се
Вином
Оно вода постаје
Не бројим више
Само нек точи се
Долева
Прелева
Чаша надмено
Гледа
Број иде преко реда
Опија мирис
Ал глава не обара
Залуд
Мамурлук
Не долази
Лаж
Не обмотава
Илузија
Не успава
Ђаво
На пар корака
Глава
Усправна
Ко то оспорава
Моје покушаје да дотакнем дно
Има ли дна доле
Вакум вуче
Исисава из мене
Последње трзаје
Ал све је трезније
Постоји ли душа
Која се не куша
На дно од ивице
Гледа од провалије
За живот боји се
Свега сети се
Хладним знојем облије
Из кревета ко из ватре
Устаје
Сан је био
Неко ме пробудио
Огребао је
Површински ниво
Опоменуо да се догодило
Очи у очи
Свет површински се види
Рака дубока која труло одише
Свест не одбија помаке
Буди се
Да дно ми не показасте
Узалуд ме будисте
Свест чиста постаје
Море не таласа се
Идите даље
Тамо где Вас
Шаље

Коментар Милана Живковића: Нисмо сви исти…


  1. Драгане и Ирена,
    Мудро зборите … гађате у центар… живот је као шаховска партија … морамо сами да вучемо потезе ка Спасењу… ништа не долази само од себе … понекад чак морамо и да жртвујемо себе односно фигуру на тој табли живота … на крају те партије циљ је заштити и спасити /фигуру/ краљицу живота односно сам Смисао и Постојање нашег битисања на Гаји… Нисмо сви исти у тој партији … неко је пацер-почетник … неко је кибицер-посматрач .. а богме неко је и велемајстор који је спреман за партију, борбу , жртву, смисао … спреман је и да Победи….

 

Коментар Ирене М.: Дух и дах су нераздвојни


  1. Вртимо се у круг,…живота. Чинећи несигурне кораке ка напред и ка назад…Реинкаенирамо сваки дан у скоро истим догађајима, са сличним људима,…Док не освестимо себе, онда струна нема шаблона…Сами смо себи кројач судбине, али са избором. Воља човека је пут који води или наГоре или у амбис. Ми чинимо СТВАРНОСТ и морамо имати ОДГОВОРНОСТ! За друге, себе, наша поколења, наше претке,…
    Време је еластично и зависи од нас самих, трен је непомичан. Бирајмо вредности!
    Дух и дах су нераздвојни. Дајмо животу предности!
    Препустимо се космичкој души која нас чува…
    Човек је она савршено извајана нотна скала,…Ако умемо да се препустимо, дивну мизику сви правимо…
    Ослушните…Интонација је Горе високо…
    Уживајмо!

 

Драган Симовић: ЧОВЕК ЈЕ ОНАЈ КОЈИ СЕ СПАШАВА


Спашен ће бити онај ко жели да буде спашен.

Онај ко ради на спасењу.

И, не само што ће БИТИ, он већ ЈЕСТЕ спашен!

Спашење је увек у садашњем тренутку вечности.

Верујем и знам, да су сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња ВЕЋ СПАШЕНИ.

Они су ВЕЋ СПАШЕНИ, зато што се држе Божје Вертикале.

На Хоризонтали нигде нема спашења.

Никада га ни било није!

Моја порука Белим Србима и Белим Србкињама гласи: Будите смирени и спокојни, јер се ваше спашење дешава управо у овом тренутку, управо ОВДЕ и САДА!

Нека људи у вашем окружењу чине што им је воља.

Не обзирите се на њих.

Све је у Вечности и Безкрају ствар слободног избора.

Ко шта бира, ко шта призива, ко шта снева – то му се и дешава.

То је наша стварност, како ГОРЕ тако ДОЛЕ.

Све је више ЉУДИ, а све је ређи ЧОВЕК.

Човек се спашава, а људи – како хоће!

О људима не размишљајте, већ само о човеку.

Човек је Онај који се спашава!