Ноћ промрзло зебе и задрхти грање,

узалудно штити прерано листање.

Склупчали се птићи у маленом гнезду,

Месец заљубљено пригрлио звезду.

.

Ту иза облака и пахуља белих,

од погледа наших фебруар их дели.

Пригрлим те чврсто мислима уз себе,

док бесне даљине од мене до тебе

.

Уплићу се у мени природа и варка,

зимски дани велики ко Нојева барка.

Чекајући пролеће с надањем се срећем,

застане ли секунда, сат ћу да разнесем.

.

Хоризонти гореће претворени у чежњу,

што су дани дужи створе већу тежњу.

Помрачина игра се стварајући сену,

жмурке, јурке, сакри сан за ме’ зачуђену.

.

Сунашце је уснило јутра пуна мраза,

тик ту поред ока наста нова бразда.

Загонетни простор, вечност пуна жара

исписују твоје име, душе огледала.

између два времена везан за стубове срама

сањаш небо од сласти за пролаз у вечно ништа

опија хоризонт вида илузијом панорама

док спушташ се страхом у прва светилишта

.

живот моли се именом твојим да вечно траје

сред рањеног срца олтар са светом ватром гори

све се поново рађа и све у неслуху нестаје

нестан са слутњом вечности опет се бори

.

док издвајамо се стапањем телесним у једно врело

ти враћаш се коренима женским у почетке неба

потсвест молитвом недосега свемира је тело

.

пред трпезом где нафора је неискап љубавхлеба

где будили смо врелином ума незасите груди

између два времена кад се у страстима полуди

Савладај у себи искушење,

одустани од крхких ријечи.

Савладај у себи гордост,

одустани од завидних обећања.

Савладај у себи сујету,

одустани од запитаних осмијеха.

.

Кад искушење занијеми,

гордост оглуви, а сујета обневиди,

.

загрлиће те, божанска пјесма.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

 

Хајде

да очистимо срца од трња

из непокошених година

да душе дишу

додирима мокрих руку

као некада

јер грешно срце

не може волети.

.

Хајде

дању да летимо крилима

заборављених јата птица

која нас чекају

у мирису липових грана.

.

Хајде

да више не живимо умирући

у сенкама празних тргова

и затуреним сокацима

који се са сунцем јуре

чекајући наше осмехе.

.

Хајде

да од ове ноћи

шетамо небом

са трептајима звезда

и тражимо неимаре љубави

који ће у твом гласу

уткати свирање хиљаду виолина

а у твојим сузама

немирне плаве реке

чији ће валови носити

кључеве помирења.

Покажи ми,

Како расте цвет кроз траву меку;

Како отвара лати жељно да угледа свет;

Како мирисом осваја сунце жарно!

.

Покажи ми,

Како разговара камен троглави

Са капљом воде на храстовој грани!

.

Покажи ми,

Перо од светлости којим уписујеш

Знамење на небеској карти!

.

Покажи ми дланове!

На њима сам уписала -све!

Годишња трка је спремна и у недељној је фази

Громовни Перун већ седи у троколици од ватре

Недељко држи дизгине а његова Синђелија пази

Дат је предзнак трци подижу се застори и шатре

.

Пегази белокрили су утренирани и потпуно мирни

Амови дизгине и седла – све је доообро налеђено

Повољан ветар дизач чека наредбу – хајде пирни!

И дат је знак! Пегази су полетели како је наређено

.

Повео сам вас- говори Перун Недељку и Синђелији

Показаће вам људе и многа неба наш Родитељ Творац

Погледајте добро свакога у његовом дому и авлији

И истражите у световима сваку рупу пећину и дворац

.

Муњевито лете пегази а поред њих маршира време

Творац је отворио надчула и Недељку и Синђелији

Тако летећи в и д е л и  с у и спознали битне теме

Спознајом сврхе свет и живот постајао им је милији

.

Видели су да пакао нигде не постоји – то је љута лажа

Творац – Љубав никога не кажњава и није га створио

Но пакао се врло лако може видети – да га људи имају

У љутњи злоби чемеру похлепи свуда где је незнање…

.

И видеше да ми нисмо оно што омотава аура или кожа

И да се човек са човеком збаг зађевица свађао и борио

Ми  ј е с м о оно што потпуно прожимају и омотавају

Љубав Живот Светлост Вечност Безкрај – ништа мање!!!

Чуј, драгане појђо за другога!

Ако ли ми драги не верујеш,

Сутра ћу ти мимо дворе пројђи,

И зелен ћу барјак пронијети,

У твом ћу га двору унијети,

Сватове ћу на нове чардаце

Енђи буле у нове одаје,

А ја с драгим на високу кулу,

А једеце за нове диреце,

А хатларе у нове ахаре,

Искаћу ти што у дворе немаш;

Тако ћу те драги застидети.

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

 

Песник се обраћа Роду своме!

Светлост у нама обасјава и најудаљенија звездана јата!

Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио!

Који ово Снева и Живи, Снева и Живи у Вечности!

Створени смо за чуда која наш ум ни појмити не може!

А ми ништа од тих чуда не чинимо, само зато што смо умислили да смо јадни и бесловесни!

Свет нас је од рођења убеђивао да смо смртни, и ми јесмо смртни, јер смо поверовали свету да смо смртни!

Заиста, свет нас је све време држао у лажи, и ми смо поверовали у све лажи света!

А сам наш Живот јесте чудо над чудима!

Али ми не можемо да видимо Чудо Живота, будући да смо све време, од детета, живели у лажи!

Ми смо сишли Одозго, и дошли смо из Будућности, а све друго су лажи људи у вечитој лажи!

Наши су Преци рођени у Светлости, и наша је света дужност да будемо достојни Предака својих!

Да препознамо Светлост у себи, и да Светлост предајемо ближњима својим!

Наши Преци и Потомци у нама се срећу у Светлости, само онда када смо и сами у Светлости!

Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио!

Који ово Снева и Живи, уистини, Снева и Живи у Вечности!