Све и да ми земљу преорете,
Па и ако нам све запалите,
нећете моћи да склоните стопе
којима ходисмо.
.
Све и да нас редом
у црно завијете,
нећете моћи да сакријете
лица која мараме носе.
.

дим ће се у небеса винути
и заједно с ветром шапутати
шта ко учини
и где ко шта однесе.
.
Јер,
ако не зна велики човек,
зна мали свет.
Сваки јаук који се овде не чује,
негде дубоко одзвања
а јауцима се ова земља натопила,
вриском је сва задојена!
И то камење које на нас бацате
од топуза Краљевића настало је.
И бакље које палите
од огња Немањића су.
И та земља, коју својом зовете,
од костију Лазареве војске саткана је.
Па све да се у њу претворите,
ОПЕТ ЈЕ МОЈА!
.
Јер,
ја већ ту сам.
У травци, у шуми,
у птици и цвету,
у њеној латици, крилу и лету,
на обалама, горама, потоцима…
.
Чујте шта ветар шапуће,
послушајте како јаук одзвања,
негде горе, високо, где мали свет све зна.
То биљка у корену црпе,
то птица у кљуну носи
а поток јавља свима:
ОВА ЗЕМЉА ЈЕ
МОЈА УВЕК БИЛА!

Фото: Марко Краљевић и његов топуз; Википедија