На срцу твом леденом озебла сам,
загрли и покриј ме
како дио исте ватре били бисмо.
Заувијек остаје да се памти
како је неко одустао од нас,
памћење има и од вјетра јачи глас.
Нада је та која задња умире,
а прва зором рађа се.
Твоје ситнице моја жеља су,
Погубна стварност и судбина.
Сад загрли и покриј ме,
дрхтаво срце угриј ми.
Кажу да о срећи ћути се,
а ја о мојој вриштим,
јер о теби не умијем да ћутим.
Од ћутања твог браним се
и хоћу да волим те све више,
срце се још нада да једном и ти прогледаћеш.
На срцу твом хладном озебла ми душа,
њежно загрли и покриј ме
да би дио исте ватре били.

Фото: Фототека Србског Журнала