Обузми ме, жедна си сваког дела мога тела,
прслине моје коже одају нам сваку тајну,
руке нам трепере кô песма што их је узела —
а сваки твој додир изазове језу бескрајну.
.
Загрли ме чврсто, не пуштај — шапућем до зоре,
да гласови моји сломе глуве ноћи што боле,
буди без милости кô ветрови што све разоре,
у том хаосу откривамо себе — живе и голе.
.
Језик ти је жалац што кожом шетајући јеца,
а усне умирање и живот у истом даху,
држим ти струк и груди кô кад смо били деца,
и сваки трзај је бунт без граница у уздаху.
.
Твоје тело је мој храм, мој оков, моја сећања,
пожудно се губим у теби и налазим поново.
Нема страха, ни бола, само љубав без питања —
љубав што гори, љубав што даје се безусловно.

Фото: Фототека Србског Журнала