Фото: Фб страница – Flowers and Nature
Они и ми, они и ја, ја и сви ви… како увјерљиво…
‘Овај свијет’ (мој свијет) почива на одвојености. Без одвојености не би се могла доживјети стварност (поредак ствари), не би се могао доживјети свијет нити улога коју играмо у свијету. Да нема одвојености не би се могла доживјети поларизација. Зло и добро се без одвојености никада не би могло испољити.
Рекох, ‘не би се могло испољити’, да, јер су и добро и зло испољења нечега што постоји у нама, у ономе који и добро и зло ствара и доживљава по себи.
.
Све то, тако стварно, одвојеност и поларизација, не би могли постојати да се нешто није поцијепало у дјелиће, да се нешто није расуло у комадиће и из комадића сад покушава да створи слику цјелине.
.
Тај напор је узалудан јер се из једног дијела расијаности не може сабрати све у тај дио. Не може се десити јер расијаност није створена да из себе ствара оно из чега је расијана.
Најближе свом извору расијани дио ствара илузију заокружене цјелине и ту цјелину сматра својим свијетом. А свијет се мијења у сваком трену. Мијења се јер се пажња не зауставља у тачки, већ тежи да докући ИЗВОР, тежи да докучи цјелину свих цјелина. Руске ‘бабушке’ нам говоре о томе. Таман кад помислиш да друге нема, отвориш кутију и у њој се открије мања. Откивајући садржаје свих мањих кутија изискује и логични закључак да ако је мања цјелина садржана у већој да и од веће мора постојати још већа. Такво закључивање је условљено логиком и на тај начин се никада не може досећи ИЗВОРНА ЦЈЕЛИНА. По тој логици, ако универзум у себи садржи све ниже цјелине, онда и универзум постаје једна цјелина која мора да је садржана у већој од себе. Садржилац и садржано су у константном покрету. Константа наше стварности је континиум кретања а кретање је основ промјене. Промјена је дакле константна. Универзум се мијења сваког трена. Свака мисао покреће промјену.
…
Како смо онда доспјели у овај свијет у којему смо таоци нечега ‘изван себе’, нечега што без нас сигурно не би могло постојати, не би било? Какве су то мисли довеле до стварања свијета у каквом живимо?
Питање би уистину требало бити да ли ми живимо у свијету или свијет у нама?
Када схватимо да свијет не постоји без нас, да је свијет пројекција наше перцепције, онда нам се за сигурно намеће и питање ‘како смо доспјели у ову ситуацију’?
Доспјели смо у њу одвајањем.
Одвајањем чега од чега?
Одвајањем индивидуалне воље од воље изворне цјелине, од Једноте постојања.
Да ли то значи да у одвојености постојимо ‘одвојени ми’ и ‘Извор’ као нешто с чим нисмо повезани?
Погледајмо то овако:
Постоји ли ријека без потока?
Постоји ли поток без извора?
Постоји ли море без ријеке?
Постоји ли Океан без мора?
Постоји ли Океан без капи воде и кап воде без Океана?
Све кружи.
Да, у овом искуству дуалности све кружи, једно се претвара у друго али суштина остаје непромјењива. Та суштина је непромјењиво Једно, Једнота, Извор свих ‘ствари’. Извор свих ствари је свијест апсолута, али као што извор воде није и резервоар одакле вода извире тако ни свијест није оно из чега се отвара извор свих ствари. Резервоар свијести јесте постојање, биће, апсолут. Ех, то биће, тај непромјењиви, непресушиви резервоар, то сам ЈА, то си ТИ, то смо МИ. Тај резервоар у себи садржи и Небо и Земљу, универзум, муилтиверзум, све то неманифестовано. Тај резервоар је Сопство које управља и вољом и пажњом и које има способност да своју свијест користи као извор свих ствари док себе, својом вољом и фокусом будне пажње симултамо поставља у сваку ствар понаособ.
Све ‘ствари’ постоје само као ‘облак’. А облак није ништа друго до испарење Океана кондензовано у капима воде чији је циљ да падну на Земљу, да се слију у потоке, у ријеке, да се врате Мору, Океану из којег су испариле. Али и сва мора и сви Океани, то су само дио ‘Облака свијести’, производ одвојености индивидуалне воље и будне пажње од изворне цјелине, од непромјењивог, непресушивог резервоара.
То сам ЈА.
То си ТИ.
То смо МИ.
МИ, ТИ, ЈА… све је ЈЕДНО.
ЈЕДНО ЈЕ СВЕ.
Одвојеност те Једноте је производ дуалности, а дуалност је искорак Бога из сопствене Једноте. Бог у дуалности више није, постаје Творац који постоји једино уколико постоји Творевина. И ето нас, у Творевини, какву Бог никада не би стварао да је остао свјестан себе Бога. Но Творцу је допуштено и дозвољено све. Творац служи Богу да ствара могућности кроз које ће се потенцијали Бога манифестовати, остварити. Бог се не мијеша у Творчев план. Бог све одобрава и манифестује за Творца. До Творца је да освијести себе у Творевини како би схватио да Творевина може бти створена једино с његовим учешћем, његовом вољом. Но ни то није довољно да би се стварао хармоничан свијет. Да би стварао хармоничан, просперитетан свијет искустава, Творац мора бити свјестан Бога у себи. Биће-апсолут уистину мора бити свјесно себе Бога док ствара.
Дакле, биће мора бити свјесно себе Творца у створењу, а симулатано и себе Бога у Творцу. Само тако ће стварати свијет САВЈЕСНО. Савјесно значи у отвореној вези са Свијешћу Бога. У свијести Бога Љубав, хармонија и мир су константа. То треба да буде и наше перманентно стање. Да би то било и наше перманентно стање морамо бити БУДНИ. Будност није загарантована. Будност се мора одржавати Вољом.
Творцу (нама) је од Бога дата слободна воља и она уистину управља нашим стварањем. Свјестан Творац је биће свјесно себе-Бога док ствара. Свјесност о себи-Богу условљава Творчеве намјере. Када је најсвјеснији себе-Бога Творац с допуштањем предаје своју слободну вољу Богу. То га ослобађа од могућег скретања с пута душе. Истовремено му отвара слободу да оно што створи доживи у потпуном, највећем потенцијалу. Највиши потенцијал се остварује када се душа реализује. Потврда да смо остварили највиши потенцијал тренутка јесте РАДОСТ ЖИВЉЕЊА.
Погледајмо своју Творевину, свој свијет… гдје је нестала РАДОСТ ЖИВЉЕЊА?
Нестала је у егоистичном фокусу Творца. Творац је дакле, фокусиран на одвојеност, на најистуренији дио дуалности, на своје ‘мало ја’… и одатле ствара безбожан свијет по себи.
…
*СВИЈЕТ СЕ МИЈЕЊА У ТРЕНУ.*
Све се темељно мијења када се наша свјесност промијени, када освијестимо Бога у себи. Тада кажемо да смо доживјели поновно рођење, препород. Потврда нашег препорода је стање нашег духа, стање Љубави, хармоније и мира.
“Како унутар тако споља, како горе тако доле.”