Пише: Миша Матић

Jесте ли ми род, сирочићи мали?
Ил’ су и вас, можда, јади отровали?
Или вас је, слабе, прогонио свет —
Па дођосте само да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет?…
Ђура Јакшић: На липару

Остадосмо сирочићи. Национални. Оде нам отац нације Богу на истину. Јавише у Дневнику. Дневник је почео у 19.30. Као и обично. Обично траје пола сата, али вест о смрти оца нације објављена је тек у 20.11. – крива је поплава. Иста судбина задесила је Иву Андрића. Умро је у време нацоналне жалости за Вељком Влаховићем. Вест о смрти нобеловца није објављена у Дневнику у 19.30, а Политика је доноси на 6. страни. Држали су неколико дана Андрића у хладњачи, да би му одали почаст, још увек уплакани за Вељком Влаховићем, човком који је 68. превео студенте преко воде за рачун Броза, чим су прешли Саву и стигли у стари део Београда. Иако су у то доба многи сматрали смрт Вељка Влаховића трагедијом националног карактера, не може се та смрт поредити са данашњим полплавама као ни отац нације са нобеловцем Андрићем. Андрић је био образован човек, дипломата… и ако ништа друго читао књиге од детињства. Отац нације је почео да чита тек у четвртој деценији живота. Говорио је често: „Ја никад нисам ништа прочитао, јер се у мојој пољопривредној школи није изучавала литература.“ Народ каже: матор коњ се не преже. Писац који није читао постао је најчитанији писац, председник државе, академик, а остао калемар. Калемар, а академик – невероватно. Или како Ћосић сам написа: Сељанка, а курва – невероватно! Калемар, сељанка, академик, курва, све то дође на исто кад наиђе поплава. Ова поплава у којој је страдао већи део Србије, кажу да се дешава једном у 1000 година. Извесно је да ће трајати још кратко време, њене материјалне последеце ће се за извесно време надокнадити, а број жртава је за сада званично двоцифрен и неће се надокнадити. Непогода, на чијим је крилима Добрица Ћосић постао академик од калемара , а од политкомесара отац нације, захваљући управо Ћосићу, траје и дан данас. Фабриковани национализам и лажно дисидентство Добрице Ћосића исфабриковало је у Србији појаву коју је он назвао „православни атеиста“! Његова дела, штампана су у милионским тиражима. Уводећи их у обавезну лектиру фабриковани су нови православни атеисти, који нису смели да читају дела Јована Дучића, Милоша Црњанског, Светислава Стефановића, Григорија Божовића…па је за њих, мало начитаније од самог Добрице Ћосића, Добрица Ћосић постао највећи живи српски писац. Остали су побијени, забрањени или непопуларни, па су издавани милицији и народу у малом тиражу. Ћосић се често јавно хвалио да је он једини писац који остаје на слободи, а чије читаоце хапсе. Народ каже: оно на шта се ватају муве. И још се ватају. Она поплава која је изнела калемара за академика, за разлику од ове временске непогоде, још увек нема известан крај. Њен утицај је за нацију много погубнији и штетнији од ове која је начинала материјалну штету која се може израчунати и жртве које се могу побројати. Штета непогоде Добрице Ћосића је немерљива, а жртве његове револуције и књигописања су ненабројане. Извештај о сахрани оца нације приказан је у Дневнику после скоро једно сата од дневниковог почетка. Поплави се у премештању оца нације у овај тајминг придружила евробугарка која обећава Србији паре да подмири штету од природне непогоде, уз присуство српског премијера.

Присуство председника Србије и првог подпредседника српске владе на сахрани оца нације говоре да штета настала деловањем оца нације неће задуго престати. Име су му исписали на крсту, а опело је вршио православни владика. Као да није чуо један од његових последњих интервјуа: „И када сам био и бољшевик и стаљиниста, нисам имао религиозне погледе.“ Сахрањен је на београдском Новом гробљу. Није се угледао на свог најбољег пријатеља Милована Ђиласа, да васкрс мртвих чека у свом родном селу за кога је и судбинки и литерарно био везан. Одузео је Великој Дренови назив српске Јасне пољане у коју би ходочастили носталгичари времена зла, а одлазак у вечност у организацији државе заменио је приватним присуством државног руководства. Без говора на гробљу. У поменутом Дневнику с почетка приче, некролог је одржао задушна баба – четнички син, који цитира комунистичког зликовца. Још једна лажна слика за крај.
У Београду 22. мај 2014.

Пише: Миша Матић

На 73. године од немачког бомбардовања Београда, 6. Априла 2014. Бањалучани су имали прилику да премијерно чују шта су говорили они који су пре нешто мање од једног века од Аустро-угарске ослободили све Србе, а уз њих и остале поданике и сужње Беча Јужнословенског порекла. Драма Антонија Ђурића „Солунци говоре“ у режији Цисане Мурусидзе по други пут је постављена на сцену Националног театра у продукцији две Академије уметности – једне из Београда, друге из Бањалуке. Стогодишњица Првог светског рата вратила је на сцену дело које је пре више од тридесет година приказало српску заставу без петокраке, свештенство и српског краља приказало у светлу које суштински обасјава српски народ, а српске сељке-војнике, чије су груди красиле Карађорђеве звезде са мачевима, поставило на пиједестал наших националних вредности. Док Цисана Мурусидзе није добила задатак да режира Ђурићеве „Солунце“ драма је поверена једном младом редитељу који се поспрдно односио са јунацима – сељацима главним актерима „Солунаца“. Данас је он један од водећих уметника у мантији, као што је један од најгласнијих противника књиге Антонија Ђурића по којој је играна представа „Солунци говоре“ данас први заштитник лика и дела ђенера Драже Михаиловића. Срећом текст „Солунаца“ је стигао до грузинке Цисане Мурусидзе, представа је извођена 386 пута, посматрали су је у то време још живи солунци са ордењем на грудима, у публици су била и два српска патријарха… груди Антонија Ђурића и Цисане Мурусидзе украшене су орденима Светог Саве. Дело које су створили пркосећи разним комитетлијама и њиховим полтронима заслужило је да буде одликовано од тада јединог институционалног чувара српства – Српске Православне Цркве. Данас је то дело поново пред публиком, на позорници су студенти српских академија, млади, управо у годинама у којима су били Солунци који исповедају своју витешку судбину. Данас није проблем афирмативно приказати српског краља, српске војсковође и српске сељаке – војнике. Нема их више, сем у литератури. Данас није проблем исповедати православну веру, више се не записује ко је био у цркви, већ ти исти бележници сад бележе изостанке…. али је храброст рећи да смо настављачи дела оних српских сељака и јунака који поразише један део данашње уједињене Европе и да смо и даље непријатни сведоци издаје другог дела те исте Европе. У суботу 26. априла 2014. на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду, седморо студената из Бањалуке и Београда показаће нам какви треба да будемо.
Антоније Ђурић:
„Солунци говоре“
Режија: Цисана Мурусидзе
Уметнички сарадник редитеља: Бранка Зорић Васовић
Сценограф: Драган Стојков
Костимограф: Драгана Пурковић Мацан
Сценски покрет: Рената Агостини
Фрула: Бора Дугић
Труба: Борислав Величковић
Улоге:
Солунци:
Марија Ђајић, Иван Перковић и Данило Керкез ( Академија умјетности у Бања Луци )
Саша Симовић, Стефан Ковачевић, Дарко Ивић и Срђа Бјелогрлић ( Академија уметности у Београду )
Заповест мајора Гавриловића и Плаву гробницу казује: Васа Пантелић
Регент Александар: Иван Босиљчић
Краљ Никола: Миодраг Радовановић Мргуд
Арчибалд Рајс: Танасије Узуновић
Црквено појање: Оливер Њего / Вукашин Савић
Извршни продуцент: Лука Кецман, декан Академије умјетности
Продуцент: Душан Ђоковић, председник Академије уметности

 

Деда Душан Живановић је био последњи преживели четник у селу. Имали смо старо кумство, које се завршило с нама двојицом. Нека од угашених кућа се можда и обнови, школа, коју ће догодине угасити можда некад, поново почне да ради, али нашег кумства више неће бити. Мој предеда га је крстио, деда га је венчао….крштавања више није било. За нама не оста нико. Али оста нешто, што се мери у оном свету, где се не мери време.Тај моменат везивао нас је у неким тренутцима више него старо кумство без будућности.  Деда Душан је посинио Прешу, свог синовца. Прешу су донели из Русије. Дал је пао са скеле или шта друго, више није ни битно. Сахрањен је поред Душана.

      Живео је на брду. Кад год сам долазио на брдо, деда Душан би видео мој ауто и сачекао ме пред кућом свог синовца, са речима: Добродошао куме! Поседали би за астал и прича би кренула. Од мобилизације 1943. па до данашњих дана. Те `43. имао је 17 година. Са неколицином вршњака из села придружио се јединицама ЈВуО, којима је командовао мајор Драгослав Рачић. На помен његовог имена просипа ракију за душу свог команданта. Сваки пут би рекао да је био најстарији међу војском, а погинуо је са само 40 година. Затим креће прича о борби на Копаонику, са комунистима. Остали су без муниције, али нису се предали. Потерали су пред собом комунисте које је водио Пеко Дапчевић.  Причао је о непрегледној колони, са 6.000 Рачићевих војника, у којој је марширао. Причао је како се преко изгинулих повлачио после битке на Јеловој Гори, више је било лешева преко којих је прелазио него преживелих. Када би прича стигла до Босанске голготе из ока би кренула суза, а кап ракије опет би оквасила земљу. Тада би започињала прича о његовим друговима из села, браћи Пантелић, са којима је заједно момковао и које је последњи пут видео негде у Босни, кад су кренули за Србију. „ Били су моји врсници, заједно смо отишли отишли из села, али су они у Босни кренули да траже рођака ( поручника Сретена Пантелића, припадника Врховне команде, погинуо на Зеленгори 1945. прим.ММ ), па кад су га нашли, прешли су са њим код Чича Драже, пуковним Рачић им је дао. Кад сам их видео били су изгладнели начисто. Ја сам имао  жита у торби и рекох им: Јел ако да разгодимо, они рекоше: Ако! Поквасили смо жито и јели. Поздрависмо се, по њима поздравих и Сретена. Сретен је од мене био старији 5 година. Сутра су јавили да је њихово цело оделење изгинуло.“ Пантелићима се и данас не зна гроб, а нико га више и не тражи, јер за њима не оста никога. И кад би нашли гробове неби било никога да их пренесе и сахрани крај родитеља. Душан је кренуо преко Босне ка својој Тамнави, али је негде у Источној Босни ухваћен и одведен у Митровачки затвор. Место за спавање је била гола земља ширине мање од пола метра. Није му суђено, држан је у затвору без рока и сазнања за казну. Прве године није имао право на писмо, па су му у родном селу давали и парастос у потаји. Стриц му је био комуниста. Кад је истекло нешто преко 3 године, пуштен је без речи. И без икаквог документа да је боравио у затвору. Говорио је да је имао среће да мум нису судили. Они којима је суђено или су побијени или осуђени на много дуже временске казне него што је Душан провео у митровачком казамату. Некад је срећа  бити у затвору без пресуде. Тако дођосмо до днашњих дана и приче о „четничким пензијама“. Ишао је деда Душан до неких комисија, и у Коцељеву и у Шабац. У Београд није хтео. На шалтерима су му говорили да донесе доказ да је био у затвору и доведе два сведока из општине у којој живи, да потврде да је био у четницима. После ће да се одлучује, кад Субнор оформи комисију. Помислио је да ће стећи здравствену књижицу у деветој деценији живота и рехабилитацију за робијање. Није му се посрећило. Доказ да је био у затвору није имао, нико му није дао, а сам тада није смео да тражи. Од припадника ЈВуО, на његовој општини остао је само један човек, који је био са њим у оној колони од 6.000 војника. Ништа од прихода и здравственог осигурања за страца који је део младости дао својој земљи, а од ње добио робију без пресуде. И после робије страдао цео век и дочекао да се са њим спрдају шалтерске радинице када је чуо да је изгласан закон „ о четничким пензијама“. Иза Душана Живановића остао је споменик на породичном гробљу у селу Суботица. И ова прича као мој дуг нашем старом кумству.

 

пише: Миша Матић

          Прочитах на зиду једног „електронског пријатеља“ чланак о неком американцу који је био атеиста, па се школовао, дошао до пара, доброг посла…а онда почео да се бави фотографисањем наркомана, курви, бескућника и осталих људи са друге стране друштвене маргине. Каже тај американац, да је тако спознао Бога. За тим чланком остављени су бројни коментари. Од оних који се не слажу са коментаром „власника електронског простора“ преко снисходљивих речи упућених том „власнику“ приликом расправе са неистомишљеницима, који „паразитирају у туђем електронском дворишту“, па све до идиотске констатације да „постоје људи који верују, али не дају паре за то“. Шаренило је потпуно, од верског фанатизма са секташким елементима цитирања Светог Писма зарад нагрђивања неистомишљеника, преко православног комунизма, до крајњег атеизма. Људи ко људи, воле све. И мрзе све. Видим да су коментатори и узурпатори електронске авлије углавном моји суграђани. Чуди ме да им треба прича из Америке.

          Некада је наш свети владика Николај обилазио школе по Србији и са врата би упитао ђаке: Да ли овде станује Бог? Тако је и тај американац екс атеиста на дну друштвене лествице сазнао да и са бескућницима станује Бог. Зар Београд нема своје Божје сапатнике? Зар није довољно лети обићи Студентски парк и видети бројне бескућнике, пијанце, наркомане, материјално и морално пропале људе…зар није довољно обићи бирцузе око аутобуске и железничке станице и видети амалине, курве, бивше кафанске свираче, просјаке….зар није лепо сести са њима, дати им цигару, платити пиће, чути њихов јад…чути како се они Бога не боје, јер њихов Бог није зликовац, њихов Бог је љубав, она коју од људи немају. Лакше је људима читати о некаквом американцу и налазити оправдање у Светом Писму. Тешко је данашњем вернику да замисли да седи у станичној биртији са Светом амалином, плаћа му велико Јелен пиво и слуша како му се ујна поново удала. Тешко је Гоци курви платити паклу цигара…. Свети амалину понекад поклоним књигу, али ми је увек врати кад прочита,ако ме сретне док чекам неки аутобус који касни. Каже да је дам неком ко није прочитао.Ваљда сам и ја некакав верник и дајем паре за то, јер и у београдским парковима и биртијама станује Бог.

Београд 27. дец. 2013.

 

Пише: Миша Матић

              Зоран Ђинђић, српски премијер, дао је живот за Србију. Политиком почиње да се бави од тренутка када је у Србији уведен вишепартијски систем. Учествује у оснивању Демократске странке, и читав његов опозициони политчки рад је прожет упечатљивом нотом антикомунизма и антититоизма. Балансирајући  између левице и центра, током опозиционог деловања, није му недостајало ни патриотизма, за разлику од острашћених левичара, који су се згражавали када је др Зоран Ђинђић на Палама пекао вола са четничким сином др Радованом Караџићем и шекспирологом др Николом Кољевићем. Убијен је 12. марта 2003. године у Београду. Суђење за његово убиство завршено је у Одељењу специјалног суда окружног суда у Београду. Иако су оптужени постали осуђени, није до краја рационално разјашњен мотив осуђених извршиоца из подземља формираног у доба владавине Слободана Милошевића, Момира Булатовића, Мила Ђукановића, Добрице Ћосића, Милана Панића, Радоја Контића, Милана Милутиновића… Део данашње јавности и даље врти разне кулоарске приче о човеку који је најављивао велики успон и велико реформисање Србије у односу на читав поратни период. До тих реформи није дошло. Да ли су разлози изостанка напредка Србије у гласинама које квалификују Зорана Ђинђића као издајника, страног агента, атеисту, протестанта и ко зна шта се још врти у главама оних који га исконски  мрзе или је разлог у низу потеза који чине наставак времена владавине комуниста. Евидентно је да Влада Зорана Ђинђића ничим није могла да се одупре погубним утицајима из иностранства, али да ли је Зоран Ђинђић могао да се одупре утицају „унутрашњег непријатеља“ и разних паразита из редова „брозних“ идеолошких наследника? Можда још није прошао довољно дуг период да би са историјске дистанце могао утврдити значај Ђинђићевих дела и недела, али после више од десет година од његове смрти, треба издвојити, на основу чињеница, оно због чега се може сматрати зашто нас Зоран Ђинђић није одвео са пута  у чије не скретање се Мунира Алечковић клела свом маршалу и другу Брозу. Уз свесно или несвесно Ђинђићево учешће, са Титовог пута као држава нисмо скренули.

Зашто?

– Зато што је приликом разлаза  ДС са др Војиславом Коштуницом стао на страну бољшевика др Драгољуба Мићуновића.

– Зато што је одстранио старог ознаша и злочинца др Драгољуба Мићуновића[1] и његово бољшевичко друштво из ДС, па га је после уз почасти вратио са све тим окружењем.

– Зато што је после 5. октобра 2000. допустио да Србија постане жртва међуфракцијске борбе комуниста.

– Зато што је у тој међуфракцијској комунистичкој борби стао на једну страну, на страну Стамболићевих титоиста.

– Зато што је у том међуфракцијском комунистичком обрачуну жртвовао ДСС , који му је идеолошки најближи коалициони партнер у ДОС-у.

– Зато што је изручио Слободана Милошевића Хашком трибуналу на Видовдан.

– Зато што није судио Слободану Милошевићу за велеиздају ( барем за то што је након референдума 1998. упркос негативном резултату допустио учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији ), већ му је изручењем Хашком трибуналу омогућио да о себи створи лажни мит националног хероја.

– Зато што је комунистичко руководство, уместо да му суди у земљи, послао у Хашки трибунал и од најгорих комуниста створио националне јунаке.

– Зато што је саставио Владу Србије са нагорим комунистичим шљамом српске политичке титоистичке сцене.

– Зато што је за потпредседника Владе именовао Небојшу Човића, комунисту кога је отерао и Слободан Милошевић.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије Вука Обрадовића, комунисту и агента КОС-а склоног насиљу и сексуалним аферама.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије др Жарка Кораћа, комунисту, некадашњег универзитетског секретара комитета СК,  чија странка СДУ је имала више потпредседника него чланова.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије Јожефа Касу, који је пре тога уништио град Суботицу и суботичко позориште уз помоћ генералског детета и вође Јула Љубише Ристића.

– Зато што је за потпредседника Владе Србије именовао комунистичког генарала Момчила Перишића, иако је морао знати да је уцењен од стране иностраних  обавештајних служби у вези изручења Хашком трибуналу.

– Зато што је за потпредседника Владе Србије именовао Душана Михаиловића, удбашког агента, који је догурао до последњег потпредседника комунистичог Извршног већа Србије у једнопартијском систему. Као власник фирме Лутра, био је у сукобу интереса.

– Зато што је за министра економије и финансија у Влади Србије именовао Божидара Ђелића, који је иза себе имао негативне резултате у ранијим пословима у Пољској, Руској федерацији и Румунији.

– Зато што је за министра пољопривреде у Влади Србије именовао Драгана Веселинова, политиколога, сина комунистичког зликовца Јована Веселинова Жарка и комунистичке министарке и љубавнице Матије Бећковића Станке Веселинов.[2] Њеогова странка је бројала двоцифрен број чланова.

– Зато што је за министра просвете у Влади Србије именовао Гаша Кнежевића, професора међународног приватног права, припадника секте Јеховини сведоци.[3]

– Зато што је за министра саобраћаја и телекомуникација у Влади Србије именовао Марију Рашету Вукосављевић, сарадницу комунисте Милутина Мркоњића[4], чије je министровање прозвело велики број афера.

– Зато што је за министра рада и запошљавања у Влади Србије именовао Драгана Миловановића, комунистичког синдикалног вођу, без озбиљнијег образовања,опскурну личност, који је касније сумњичен за пуцање на сарадницу Ранку Cавић.[5]

– Зато што је за министра за раст привреде и приватизације у Влади Србије именовао Александра Влаховића, једног од власника консултантске фирме Дилојт туш, који је тиме био у сукобу интереса.

– Зато што је за шефа посланичке групе ДОС-а у Народној Скупштини Србије именовао Чедомира Јовановића, тада несвршеног студента ФДУ, без дана радног стажа.

– Зато што је за савезног министра спољних послова именовао Горана Свилановића, човеку који се отворено залаже за независност Косова.

– Зато што је за савезног министра унутршњих послова именовао Зорана Живковића, приватног предузетника из Ниша.

– Зато што је за савезног министра за телекомуникације, именовао Бориса Тадића, клиничког психолога, искреног праксисовца, коме је за време Броза било мало комунизма.

– Зато што је за председника савезне скупштине именовао већ више пута поменутог стаљинисту др Драгољуба Мићуновића.

– Зато што је вођење Административног одбора, а потом и Одбора за безбедност Народне скупштине Србије поверио Горану Весићу, некадашњем члану СПС-а, члану београдског Извршног одбора из времена градоначелниковања Небојше Човића. У исто време када је водио скупштинске одборе, Горан Весић је био и саветник савезног министра за унутрашње послове Зорана Живковића.

– Зато што је на јавну сцену уздигао Ненада Чанка, комунисту титоидног профила, који подржава сецесију Војводине и пропагира све што је антисрпско.

– Зато што је бригу о решавању проблема Косова и Метохије поверио Небојши Човићу, бившем члану ЦК СКЈ Момчилу Трајковићу и Милошевићевој министарки за бригу о породици Ради Трајковић са листе СРС.

– Зато што је у власт и политички живот увео странке које не би прешле цензус ни на најмањој општини у Србији, а од њихових такозваних лидера створио личности који управљају животима грађана Србије.

– Зато што је уз враћање веронауке у школски систем, допустио и беспотребно увеђење грађанског васпитања.

– Зато што је свој први премијерски савет примио од комунистичког идеолога, калемара Добрице Ћосића из Велике Дренове и са њим се редовно консултовао.

– Зато што је наставио негативну селекцију који су комунисти увели 1944.

– Зато што препустио управу джавним институцијама нестручним људима са маргиналних партијских листа.

– Зато што је допустио оружани упад у државне институције људима из криминогене средине.

– Зато што је неспосбним људима дозволио неуспешно спровођење Закона о екстра профиту.

– Зато што је погрешним потезима дозволио афирмацију људима на којима треба спровести лустрацију за период од 1944.

– Зато што је одуговлачио са променом Милошевићевог Устава, коју није заправо ни започео, упркос Уговору са народом.

– Зато што је обећао изборе након 18 месеци, које је одбио да спроведе.

– Зато што је допустио неконтролисано финансирање из иностранства организацијама које су под контролом страних влада.

– Зато што је одустао од реституције.

– Зато што га је као премијера чувало приватно обезбеђење састављено од нестручних људи. Пошто је своју главу ставио на поверење људима попут Милана Веруовића Бургије, чему грађани могу да се надају?

Председник Србије Томислав Николић се поново састао са Добрицом Ћосићем, калемаром из Велике Дренове, а Небојша Човић, комуниста кога је отерао Милошевић, поново управља Београдом, помаже му Горан Весић.

Београд, 2. децембар 2013.