Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Тешко је одупрети се а још мање лако прихватити злослутни утисак у којој мери је туробни, оваплоћујући осећај исцрпљености – какав је једино могуће доживети после дуготрајног и кошмарног супротстављања невидљивој немани – похарао наш Народ. Народ наш измучени коме је егзактна европска историја својевремено утврдила епски пиједестал, над којим огавно данас ламентира тоталитарни полит-медијски строј, немилосрдније обезвређујући националну самобитност од изопачене и бруталне евроатланске  осионости наших дана.

Овај болни пејсаж српског пострадања који се неумољиво уочава са резервног положаја на који се морала повући узнемирена савест национа који није пристао на капитулацију Отаџбине, утолико је трагичнији, што је кобна последица неумитности које се нису морале догодити, а понајвише што смо њима сами понижавајуће срљали. И као што је неразумно срљање власти у чељусти Шварцвалда представљено реалистичном политиком, тако је све гласније тиховање Народа протумачено као подказивање њених (домаћих власти) непочинстава национналној историјској савести. Уверавајући упорно и арогантно  у сопствену непогрешивост, онако како то једино чини  параноични или уцењени систем, власт је заправо индицирала јасну свест о мутантности властите националне стратегије и последичној отуђености од веродостојних националних интереса и Народа коме припада. Ако припада?

Поступним подвајањем од бића свог Народа и изворишта националне самосвести, власт није само државну политику учинила антинационалном већ је у свом згрченом Народу све безпризорније препознавала непријатеља  глобал-властитим циљевима. У једном часу, не тако давном, овај необјављени, али нужни обрачун, попримио је сасвим накарадну форму. Уместо громогласног, ослобађајућег одговора надлежних инстанци, ћутање администрације  је постало моделом стрпљиве солидарности са политиком власти. И више од тога, национални Уставни суд привремено и до даљег обуставља своје нормативно-контролне радње у погледу оцене уставности бриселских договора управо у часу када је његова хируршка правна прецизност најпотребнија и тиме учвршћује опсаду националне Слободе. И док власт кличе „Гледамо да за наш народ добијемо највише што можемо, а да изгубимо најмање што морамо“,  настојећи да нас увери у оправданост властите далековидости (читај: прагматичности)  у постојећим геополитичким околностима, са једне стране, и кратковиду недораслост остатка Народа да разуме исте, са друге стране, неумољиво се твори амбијент опште запитаности: Ко је у чему саучесник?

Ако се свако указивање на кобне последице континуитета антинационалних одлука власти – почев од оне којом се пристаје на спровођење бриселских договора које је Уставни суд ставио у фиоку, до усвојеног текста Резолуције о Космету – у интерпретативном систему режима декодира као деструктивно неразумевање геополитичке реалности, и свака афирмација другачијег погледа на стратегију супротстављања процесу отимања Космета тумачи као покушај проласка главом кроз зид, не признаје ли се више од чега истинитост аргументације о апсолутној потчињености земље туђим аспирацијама и присност исте те аргументације са слободарском традицијом Народа. Има ли уопште другог аргумента док је Србије? И најзад, зашто је ова позиција највећег дела национа непријатељски интерпретирана од стране власти?

Да ли је могуће да саучесници у спровођењу антинационалних планова оптужују сопствени Народ за саучесништво у одбрани националних интереса и Отаџбине, само зато што се видовдански кодирани Народ, не слаже са прокламованом, предузетом и реализованом политиком решавања Косметског питања?

И заправо, врхунац тријумфа експерименталног пројекта апсолутне инверзије вредности и коначног успеха нихилистичког поимања родољубља којем нас у континуитету подвргавају вазалне политичке номенклатуре на власти, непресушно говорећи језиком дела НВО сектора и манипулишући страхом и несигурношћу, представља управо бриљантна замена теза и имплицитно, неизговорено натурање термина САУЧЕШЋЕ, ексклузивно резервисаног за удруживање у негативним активностима,  погуреном али неусахлом Народу у временима када овај часно инсистира на националном интересу.

Отуда, неће проћи много времена када ће нам бити „добронамерно“ предочено да ни власти ни национални Уставни суд у ствари не чине ништа погрешно и да нису саучесници у наметању антинационалних интереса, већ напротив, да је Народ, кроз призму „девијантног“ поимања (парадокса) родољубља посматрајући положај земље, постао саучесником у одбрани Отаџбине, и да би, како ствари стоје, због тога могао бити позван на одговорност.

 

На Савиндан 2013.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА

 

 

 

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, кадкада,  жртва управо буде истина коју нисмо изговорили или нисмо прећутали. Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења и незборења) још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу мисију. Постоји, међутим, стање ствари, када потцењена и према томе извргнута руглу срачунатог медиокритета ( а какав би уосталом другачији могао бити медиокритет?) она (истина) задобија статус неодговорне похвале лудости (говорење), или сасвим супротно, кукавичког интелектуалног опортунизма (ћутање), већ према потреби,  упркос  снажној и неумољивој аргументацији коју промовише. Наравно и без дилеме, сматра апарат (знамо који), обе треба „упристојити“(еуфемизам) просветљујућом обзнаном, скврчалом уму простог пука недоступног сазнања, или још једноставније, ваљаним нихилистичким пострањивањем из јавног дискурса. Али шта се догоди када просветљујућа истина (само)посвећеног генија љупко окује сопствени Народ, а вредност гласне или мукле истине, спутане изузетношћу неприкосновене,  једне и једине, апсолутне (еуфемизам) истине, ипак  обезгласе конформистичке (еуфемизам) амбиције „упристојавајућег“ утишиавања? Шта се деси када неопозива смелост (еуфемизам) система невидљивом робустношћу суптилног инструментаријума којим располаже-насрне на невидљиву смелост речи, изговорене или неизговорене? Заиста, шта се збије када глас утихне а тишина заћути? Ако утихне, и ако заћути?

Можда проклија наоко плодотворни мир којим свевидећи и заобзорни (еуфемизми) самољубиво корача кроз пределе властитог света дивећи се не само сопственој прозорљивости већ и тишини која влада. Ова последња, међутим, није тек пука колатерална штета ванвремених димензија блиставог ума свевидећег (неколико еуфемизама), већ базична, рекло би се насушна, егзистенцијална потреба истог. Управо она темељна арматура личности без које не би постојала њена актуелна јавна надградња, и још више, њен смисао.

А тај прохладни, ослобађајући (еуфемизам) мир испуњен очаравајућом лепотом празнословља која више говори празнином него лепотом (еуфемизам), и мање ћути неизговореним него изговореним, мир којем тек недостаје узвишена интимна (еуфемизам) предаја целокупног  задивљеног живог  (и покојног) света који нечујно дише у његовој сеновитој идили како би (мир)могао бити божански (еуфемизам), елем, можда сасвим невино, тај несвакидашњи васељенски творчев (и шегртов) мир којим је кратковиди Народ незаслужено подарен (еуфемизам) и није оно што му историјски и цивилизацијски припада а свакако је само привремен као што вечан није ни онај који њим самоуверено корача.

Када глас утихне а тишина заћути, наравно, свака стварност је привид и само блиставоумни уживалац (еуфемизам) дисциплинованог мука у привиду препознаје стварност. У тако аутистичном друштвеном амбијенту двеју паралелних реалности, свако (не)изговорено слово, свака (не)прозборена реч разуму супротстављене стране која је себе самопромовисала у свеобдарену, задобија посебан историјски и временски волумен, управо како се догодило и са изјавом првог подпредседника владе, господина Александра Вучића када је, поводом ослобађајуће хашке пресуде Харадинају и његовим сарадницима, лаконски издекламовао пресуду своме Народу, хладно и безобзирно рекавши: „Србија ће наставити свој пут ка ЕУ… јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно“.

Посебан облик ове врсте обоготворења самоперцепције (јер шта је друго могло понукати дотичног господина да изусти ове „узвишене“ речи до грандиозно провиђајуће искуство достојно Господа ?), у којој воља једног човека, са или без харизме, постане највиши разлог изнад којег нема даљег критеријума, онај облик обожења себства који се надахнуто (еуфемизам) појављује у доба великих криза и националних потреса, представља аутократија. Она у случају наречене изјаве Александра Вучића није само индикатор самољубља и самовоље натприродним особеностима обдареног појединца, већ више од тога, мера безпризорне количине потцењивачког и презирућег односа према свом Народу. Или љубави и посвећености истом, како хоћете. Она мера осионости која и сасвим несвесно, и можда посве нехотећи, пружајући руке и ширећи дланове, разобличава потајну жудњу за империјалним даровима, болно подсећајући на свеприсутност задремалог (али не и вечно уснулог) духа потчињавања. Оног кобног духа самопорицања и самоодрицања којим би волшебно да оправдамо епохално бездно личне и колективне недораслости времену које  се ни по чему круцијалним не разликује од времена силних кад су војно- ратничке и друштвене подвиге следила морална и политичка посрнућа. Зашто и ова генерација Србаља не би искористила право на своје лицемерје којим ће оснажити слутњу о поствидовданској шизофренизацији најдрагоценије и најблиставије властите врлине, ако то већ неће бити ни историјски ни национални преседан? Ко смо ми у ствари да се позивамо на косметски мит чија је златна нит проткала сваки трен и сваки ген сваког новорођеног Србина након 28. Јуна 1389. године, ако нам већ свирепа, понављајућа историја неумољиво и изнова подмеће племенитију вредност –  егзалтирано и опчињено подавање туђину? За оно мало дарова који не значе ни живот, ни смрт, па чак ни презриви подсмех, до само, голо и хладно – ништа.

У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, кадкада,  жртва управо буде истина коју нисмо изговорили или нисмо прећутали. Зато баш, дужност је сваког од нас да не престане да говори и када нам говоре благоглагољиви да говорити данас значи говорити узалуд, нити да престане да ћути када нам премудри прећутно изнуђују самоскрнављујуће речи. Јер ово није више битка са туђином, ово је поклич ка нама, и за нас унутра. Поклич против заборава.

Повезани текстови:  ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА

Повезани текстови:  ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Повезани текстови:  СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ

Повезани текстови:  ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Иако је због своје песимистичке перцепције будуће улоге СНС-а на српској политичкој сцени, од стране значајног дела родољубиво орјентисаних аналитичара и новинарских пера предђурђевданске Србије, не мали део нашег Народа био жигосан као заговорник одржавања статус квоа, односно капитулантске националне политике режима Бориса Тадића, упркос веома темељном, разборитом и образложеном неповерењу у исту, остало је нејасано, или у најмању руку недоречено чиме је тај део нашег рода заслужио наметнути статус, ако је већ врло експлицитно заступао антирежимско становиште? Може се, елем, претпоставити да је овакво тумачење дела народног мнења непосредна последица зебње да се критична предизборна популарност Николићевог СНС-а не потроши улудо упркос програмској идентичности политичке платформе са режимском Бориса Тадића. Мало ко је тада желео разумети да предајом председничке палице Томиславу Николићу  антинационална политичка штафета наставља да трчи исту трку већ утабаном стазом европских ултиматума. Још мање се мислило о томе у којој мери претпостављена (с обзиром на идентичност политика са Борисом Тадићем, сасвим ИЗВЕСНА) поновљена разочарања новоизабраним председником  продубљују националну трагедију и проширују списак државних вођа за које се не може закључити да су радили у корист сопствене државе. А понајмање се калкулисало трошењем наде и кобном акумулацијом националне апатије чији коначни биланс представља актуелни губитак поверења у икакав политички субјект на националној сцени.

Назначени угао гледања на посебно драматичан начин добија на тежини уколико и потоње понашање председника државе није успело да релативизује предизборна (и рана постизборна) стајалишта Николићу наклоњених  политаналитичара у мери да их учини критички настројенијим и објективнијим у часу када је то најпотребније Отаџбини.

Али зашто о председнику Србије поново? Зар већ није доста о његовој моралнополитичкој платформи речено током протеклих пред и постизборних месеци? И зар се већ нису на робустан начин и до последњег разочарања обистиниле све сумње у председникову аутентичност, изречене од стране дела Народа још током Тадићеве епохе? Баш као и после ње? Заиста, зашто опет о председнику Николићу?

Не, наравно, због празнословног критицизма нити опседнутости председником, не више нити због свих ранијих заблуда у које је довео сопствени Народ (много) пре и током изборне кампање, не чак ни због наслућеног Ахтисаријевог рукописа у одвећ непостојећој платформи о Космету, не, већ стога што је управо председник Републике својом последњом, у низу контраверзних изјава, према којој ће „Србија испунити све услове које је ЕУ поставила и другим земљама кандидатима“ крунисао нарастајуће неповерење Народа ореолом барем једнако „сјајним“ као и његов претходник, Борис Тадић.

Овом изјавом он је раскринкао и последњу илузију о односу актуелне власти према ЕУ. И не само то, овом изјавом је још једном и на веома подмукао начин, јаловом еуфемистичком терминологијом потврђен континуитет са разарајућом антинационалном догмом дојучерашњег председника. Јер каква је суштинска разлика у изјавама „ЕУ нема алтернативу“ којом се поносио претходни први човек државе, Борис Тадић, и горе наведене Николићеве, која имплицира да ЕУ не поставља никакве посебне, специфичне услове Србији, различите од оних које су на свом путу прикључења Унији испуниле све остале земље чланице!?!. Наиме, пошто најпре изузмемо непобитно, односно занемаримо да председникова изјава не одговара истини с обзиром на сва досадашња злодела учињена Србији од стране ЕУ, и с обзиром на недавну испоставу седам нових бизарних, у историји ширења ЕУ никада раније прокламованих услова  од стране Андреаса Шокенхофа, високог представника владајуће немачке партије канцеларке Ангеле Меркел, а који се директно тичу атрибута суверенитета Србије, поставља се једино смислено питање, шта је онда посебан услов ако то није гореусловљено успостављање доборсуседских односа са делом сопствене територије? Може ли се из изјаве председника Србије ишта друго закључити до да признање Косметске независности и није никакав посебан услов и да је таква агенда већ испланирана сасвим у складу са Ахтисаријевим упозорењем да ниједна земља не може помислити да уђе у ЕУ ако има унутрашње или проблеме са суседима? Да ли је најзад оваква минимализација овако драматичног захтева/ултиматума који својом свеобухватношћу превазилази пуке територијалне реперкусије и морбидно задире у димензије историјске позиције Србије у европској повести и њено идентитетско биће – симболична најава нужности почетка повлачења Отаџбине на резервни положај? Оног повлачења које можда увелико већ траје, а ако и није још увек отпочело, зацело претпоставља голготу аналогну оној коју (симболично, опет) памте завејане Албанске гудуре под опанцима српских војника на путу ка средоземљу? Ако није, онда одговор (изјава) председника државе не може бити кукавичкији и нечаснији ни у тактичком ни у стратешком смислу. Ако јесте, онда капитулација не сме бити потписана. Управо онако како то није учињено ни када је Српска влада 24. новембра 1915. године напустила Призрен запутивши се преко Везировог моста према Скадру и Љешу. И Слободи.

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ

…Део текста изворно објављеног септембра 2011. године на патриотској блогосфери

 

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

РЕЧ-ДВЕ О ДЕ ГОЛУ. Када је Шарл де Гол, подсекретар државне одбране и рата и координатор за односе са уједињеним Краљевством у влади Пола Рејноа, 17 јула 1940. године, одбијајући да прихвати капитулацију отаџбине, напустио Париз и стигавши у Лондон основао Владу Слободне Француске у егзилу, мало ко је веровао да ће то бити клица политичке ренесансе послератне француске државе и стратешки увод у накнадно афирмисање јаке и независне спољне политике  и доследно чврстог става на међународној сцени, чија кулминација припада периоду препознатом као „политика величине“ (фр. Politique de grandeur).

Већ следећег дана по пристизању у Британију, де Гол се обратио француској јавности путем ББЦ радија изговоривши том приликом надалеко чувену реченицу: “Ватра француског отпора не сме се угасити”. Да би до тог циља стигао, де Гол је, ризикујући да изгуби подршку савезника, основао и предводио покрет Слободна Француска, отворено супротстављен Америчкој администрацији која је доследно одржавала контакте са више него компромисно орјентисаним и Немачкој наклоњеном Вишијевским режимом маршала Филипа Петена.

Након ослобађања Париза 1944.г. савезници су признали легитимет привремене владе Француске Републике на челу са де Голом да би само годину ипо дана касније де Гол лично, због непомирљивих сукоба политичких странака и уставних хендикепа тзв. Четврте Републике, вратио мандат Народу.

У амбијенту левичарске подршке режиму, драматично  свестан могућих дезинтегративних политичких процеса у држави, у априлу 1947. године, де Гол започиње велику, свеобухватну, постидеолошку реформу политичке сцене окупљајући око себе више од политичке класе и организација, творећи општенационални фронт, тзв. Покрет окупљања француског Народа.

Приликом оснивања овог покрета, крупни капитал је био према овом покрету подозрив, пошто је сматрао деголисте неодговорним и радикалним, што не би био случај да је покрет био класична грађанска десница (читај: либерална десница) која је готово по правилу на страни крупног капитала. Иако након почетног ентузијазма пасивизиран, а посебно после повлачења из политичког живота и самог де Гола 1953. године, Покрет окупљања француског Народа функционише до 1956. године када и сам, формално, престаје са радом.

Притиснут, међутим, теретом Алжирског процеса ондашњи француски председник, деголиста по опредељењу, Жак Масу, посредством генерала Раула Салана, заповедника француске војске у Алжиру, провоцира околности де Головог политичког реактивирања, што овај прихвата 1958. године, крчећи, на трагу Покрета окупљања француског Народа, пут изборној победи, уставним реформама и већ поменутој епохи „политике величине“ (шездесете године 20. века).

РЕЧ-ДВЕ О НАМАТешка времена изискују политичка окупљања људи, група, организација, покрета, институција и иних који се, иначе, у много чему не слажу. Неслагање, свакако, није несвојствено политичкој конкуренцији идеја и штавише, добродошло је, али само онда када нису угрожени витални национални и државни интереси. Ако дозволимо виши степен толеранције на неслагање и допустимо да и витални национални и државни интереси буду модулирани разликама политичких интерпретација виталних интереса, остаје отворено питање на који начин дефинишемо и како доживљавамо појам (не)слободе, односно, када престаје неслагање око разумевања чињенице да се земља налази у стању идеолошке, економске, вредносне и територијелне окупације и које су могућности отпора и освајања слободе?

Жудно напуштајући почетком 2000. године, шездесетогодишњи глиб марксистичког модела и муњевито потањајући у амбис либералног коцепта током последњих 11 година, српски Народ је направио трагични егзистенцијални салто мортале са епилогом најмање једнако погубним као и оним који је био последица марксистичке парадигме. Сада је време да у Србији заслужено буде рехабилитован једини амбијентални и историјско-културолошки оправдани политички и животни образац, заснован на просвећеном традиционализму као брани од свих екстремизама а посебно (ултра)марксистичких са једне стране и (анархо)либералних са друге стране. Свестан је тога не само политички естаблишмент, понајпре национално орјентисани део парламентарне опозиције и ванпарламентарног корпуса, већ и сам Народ. И вероватно је то подручје око којег неће бити нарочитог размимоилажења национално самосвесног политичког блока и Народа са којим ће морати да твори фронт. Свако неслагање на овом пољу, нажалост, представљало би даље озбиљно угрожавање националног и културног идентитета у духу недавно прокламованих амбиција највиших представника државе и режима.

Теже, али не и питање без одговора, јесте, како и у коме препознати деголистички дух међу актерима на српској политичкој сцени? Наравно, неко ће упитати, зашто баш Шарл де Гол и деголизам, зашто не, на пример, Вили Брант, или Михаел Горбачов? Или било ко други? Један од одговора је садржан управо у делу де Голове биографије наведеном на почетку овог текста. Основна одредница читаве политичке каријере француског војсковође и председника државе, а не само предоченог биографског фрагмента јесте јасно и доследно заступање француских националних интереса упркос међународним приликама и геополитичкој снази актера а све на начин који није доводио у питање нити једну националну слободу а најмање територијалну. У периоду када је Бела кућа предност у комуникацији давала намесничком Петеновом режиму, де Гол је клицао о ватри националног отпора који не сме бити угашен да би потом са места привременог председника владе, разочаран страначким конфронтацијама вратио мандат Народу и започео ванидеолошки преображај француског политичког амбијента, иницирајући чувено окупљање француског Народа чији је далеки, али коначни епилог био не само избор за председника Пете Републике већ свеопшти просперитет Француске са доминантним политичким утицајем у Европи и свету и последичних „тридесет изврсних година“ [1], окончаних почетком деведестих 20. века.

КО ће у актуелним српским приликама робустно одређеним недвосмисленом подршком америчке администрације (али и не само ње, због чега ће тај глас бити историјски драматичнији и узвишенији) први проговорити о ватри националног отпора и Слободи, ко ће потом започети предидеолошко и постидеолошко историјско окупљање српског Народа око идеје о Слободи, не следећи, већ творећи народни сан, има ли међу савременим српским политичарима оних који својом политичком и људском биографијом надахњују Народ слободарским духом и посвећеношћу државним и националним интересима попут де Гола, питања су на које ће одговор дати дани пред нама. Тај одговор мора рачунати са чињеницом да се окупљање српског Народа неће допасти међународном фактору, као што му се допало и које је подржао 2000. године, те да ће све предузети да исто пропадне или буде компромитовано, као и да ће окупљање српског Народа бити артикулисано политичким гласом веома малог броја политичких странака, покрета и појединаца, супротстављених врзином колу национално инфериорних и споља организованих и оснажених реалиста и одрода, за разлику од прагматичног, али идеолошки разуђеног конгломерата странака које су 2000. године биле супротстављене усамљеном и напуштеном Слободану Милошевићу.

Будимо уверени, ово ће бити тежак задатак а успех ће бити прави национални подвиг.Зато је и неопходно започети окупљање српског Народа одмах, баш онако како је то учинио и у чему је истрајавао де Гол некада, или како то чини Владимир Путин данас.

Повезани текстови: ПОСЛЕДЊИ ПОЗИВ ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО

Повезани текстови: СЛОБОДА – НАЦИОНАЛНИ ЦИЉ

Повезани текстови: ЛОГИКА САМОУБИСТВА ИЛИ НАРОД ТРЕБА ДА ЗНА

Повезани текстови: ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ

Повезани текстови: ОД СРБИЈЕ ДО ЕУ И – НАТРАГ

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Када се Борис Тадић, тобож епохално државнички, а заправо врло дириговано, недалековидо, исхитрено и без гарантоване узајамности поступка извинио грађанима Хрватске  због злочина у протеклом рату – рекавши, у специјалном интервјуу за емисију „Недјељом у два“ Хрватске телевизије, да свим грађанима Хрватске и свим припадницима хрватског народа, које су учинили несрећнима припадници његовог народа, упућује извињење и преузима за то одговорност – не мали део нашег Народа је наслутио да ће коначни епилог трагичног самопонижавања морати да се одигра не у загребачким банским дворима узвратним извињењем, нити у творчевим, бриселским лабораторијама престанком уцењивачког стезања омче око врата српског достојанства, нити у хладним, хашким катакомбама васкрснућем парава и правде, па чак не ни у српском парламенту разумевањем судбоносне нужности подвлачења последње, непрекорачиве црвене линије националних интереса, већ у интимним монолозима сваког од нас, а понајвише и понајпре наше политичке класе са парадоксом родољубља, оном моралном категоријом која чак и онда када је не видимо и(или привремено заборављамо – оваплоћује и прожима сваки државно-политички акт, сваку државно-политичку идеју, сваку усамљену мисао која се односи на Отаџбину, независно (а свакако у складу) од националних, нормативно-правних оквира. У оном узвишеном, присном и обавезујућем шапату са историјом сопственог Народа и геном који одређује њену повесну и националну специфичност.

 

Ово стога што не смемо сметнути са ума да су готово сви званично промовисани ставови ондашњег председника државе (као и актуелног, на жалост) са становишта моралних дужности према својој земљи и свом народу били (и остали) драматично удаљени од друштвеног консензуса са сопственом историјом и из ње проистеклим националним идентитетом, као и да све време заправо говоримо о Слободи која је у конкретној изјави експредседника, као и у многобројним изјавама  о ЕУ и јужној српској покрајини сведена на злослутну мутацију видовданског ДНК, иначе дубоко уроњеног у целокупни, колективни, духовно-морални генотип нације.

 

И стога још  што лаконски однос ове двојице (претходног  и садашњег председника државе, али не и само њих) према тобож лидерском, регионалном позиционирању Србије, а пре свега према питању евроинтеграција и косметског проблема, двема угаоним тачкама савремене српске драме, јасно и злослутно уверава да у својим обраћањима нису поступали са позиција којe упућују на председниковање у складу са националним моралним императивом, и укупним националним и историјским тежњама, сублимираним у изговореном и/или прећутаном, обзнањеном или тајном консензусу о њима.

 

И стога још што не смемо да престанемо да се питамо  ко може национално да изневери када се каже „свет је под доминацијом једне империје, према томе, зарад (тобож) виших националних циљева сада је и национално неверство у реду“? Јер, не само да огромна већина људи не би то учинила када се то забрањује (Устав не допушта такву врсту делања и за исту предвиђа законске санкције), већ велика већина то не би учинила ни када се то толерише, охрабрује или награђује, како се може стећи утисак да стоје ствари у нашој земљи последњих неколико година. И како је то несрећно учинио и несрећни Борис Тадић крајем јуна 2007. године изјављујући извињење грађанима Хрватске. Оно извињење које од 16. новембра 2012. године на души носи и Бљесак и Олују. Оне сузе, онај крик, оне колоне… она болна тумарања прогнаног српског Народа кроз, не ретко, негостољубиве пределе непросвећене, посткомунистистичке Србије деведесетих година прошлог века.

 

Елем, након последњих хашких пристрасности и доношења ослобађајућих пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу, Борис Тадић, Едип који још увек није напустио Тебу, све и да то хоће да предузме кукавички потписујући капитулацију без (унутарстранчке) борбе, мора коначно разумети да је својим антинационални, егоистичним непочинствима све време био родоскрвни саучесник у потписивању оптужнице против сопственог Народа. Управо оптужнице чији је немилосрдни егзекутор суд који би остао без свог морбидног смисла да у њему нема Срба. Исти онај суд који ће пре последње пресуде тамо утамниченом последњем Србину, бескрупулозном елегантношћу, из тобожњег кућног притвора испратити и Рамуша Харадинаја – кући, великом терористичко-сепаратистичком здању чије  је злокобне ахтисаријевске темеље  поставио исти човек који се извинио Хрватским грађанима, не питавши никога да ли има права то да учини онда када тај „добар државнички гест“ представља посипање соли по незацељивој људској и националној рани. Најмање још (и једино) што може да уради јесте да се напослетку искрено извини сопственом Народу. Пре него што оде у – атинске шуме националног заборава.

 

Повезани текстови: ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ