Сједим на троношцу.
У мене увиру три ријеке,
ријека постања,
ријека сјећања
и ријека трајања.
Све три заједно,
увиру у исти,
ток вјечности.
.
Сједим на троношцу,
ко какав мудрац,
мудрујем,
ко на каквом извору знања,
пландујем,
док ме то исто знање
не прогута,
и у најдубље поноре суноврати.
.
Обрнуло се небо,
и звијезде пода мном,
језде.
Ведрина Љепоте
у око не стаје.
Чујем мајку
док над коћетом
благосиља,
и небо,
и звијезду над чедом јој.
.
Мајчино небо,
нада мном.
Звјездано небо,
пода мном.
Још само Сунце
у око да стави,
да буде свјетлост,
Бог да се јави.

Фото: Фотографија РЂВ, са профила