Ово је Ана Долгарјева, руска песникиња – која је после погибије свог вољеног, командира батерије, и сама отишла у Донбас
Драги пријатељи, ви се нервирате због заиста чудовишних стихова Дмитрија Бикова о несрећној Лизи. А шта се још ново и може рећи о Бикову после његове изјаве да је Порошенкова парада 9. маја у Кијеву – одакле су тенкови кренули право на Донбас – ствар о којој се „може расправљати“, а оних 68 заробљеника, које је Захарченко спровео улицама Доњецка тог истог маја – „безусловна гадост“? Ми имамо сасвим различите представе о моралу; мостићи с обале на обалу сада су порушени. Ако кренеш у госте, можеш ногу сломити.

Али није о томе реч. Па ви сами све то читате, нико вас не тера. Колико је тамо на сајту прегледа испод његове песме? Двеста хиљада? И следећа ће имати сто педесет хиљада. А онда још двеста педесет хиљада. То ви читате, ви!

А ево, ово је Ана Долгарјева (на свим сликама), руска песникиња – која је после погибије свог вољеног, командира батерије, и сама отишла у Донбас. И тамо ради, као новинар, као медицинска сестра, као човек…

Прочитајте стихове о живом, човечном, вечном. Шта вас кошта. Бар једном годишње.

Ана Долгарјова

У град је стигао рат.
На град падају мине.
У граду је разорен водовод,
и вода тече дугим, мутним потоком,
и људска крв, с њом помешана, тече.

А Серјожа – није ратник, није херој.
Серјожа је обичан момак.
Он просто ради свој посао, поправља водовод.
Под паљбом, под врелом и загушљивом паром.
И вода, помешана с људском крвљу, тече улицама.

И, најзад, једна од мина
за њега бива последња.
И Серјожа устаје, отреса се од крви,
и иде, и траг му светли,
и од шрапнела рупица на обрви.

И Серјожа стиже у рај – а где би друго?
Земаљска сенка тамни му силуету.
И он каже: „Господе, овде код тебе цури,
крвава киша одавде тече,
дај, покушаћу то да поправим“.

* * *

Ана Долгарјова – то је дуго очекивани догађај у нашој поезији. На фону суморних верлибриста и дамских керефека, одједном се појавило нешто аутентично, болно, узнемирујуће… У неком смислу дрско. Али то није дрскост нарциса – таквог блага сад имамо на гомиле, него дрскост туге.

То је онај исти осећај с којим се пушта крик: „Елоа, Елоа! Лама савафхани!“

Неко ми је већ саветовао: Ах, Захаре, зашто ви на то обраћате пажњу – то је простодушно, неуметнички, то је само таква тема, због теме њени стихови тако дејствују. (Тема је једноставна: жена је волела човека, човек је отишао у Донбас да ратује, тамо су га убили. Она је отишла за њим. И тамо остала, да доврши оно што он није стигао.)

Па ево, да одговорим: са тачке гледишта поезије као такве, код Долгарјове је све у реду, она зна шта је ритам, шта је рима, уме тиме да се служи, и њен пријемчиви тон уопште није знак дилетантизма, него, напротив, знак изванредног поетског слуха.

Најближе рођаке по занату Ане Долгарјове су, наравно, Ана Ахматова и Марина Цветајева. И Јулија Друњина. А више од свих – Олга Бергхолц. Са њеном способношћу да опрости нешто што се опростити не може, с њеним тако слабим – а тако моћним гласом, са њеним повремено неправилним римама, са њеним, најзад, спокојним, скоро неизреченим, али апсолутно људским осећајем, који избегавају и од кога беже данашњи састављачи и састављачице.

А чињеница да иза ових стихова стоји живот – живот и судбина, и још истински (а не својеручно рашчешани) кошмар – па, извините, жао ми је. У руској поезији то никад није било забрањено. Напротив, најчешће је и било тако.

То код вас ништа није аутентично, све је с намигивањем, све је игра.

А овде људи живе и умиру. И умеју да о томе причају.

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ
Блог Захара Прилепина