Подунавље Хелма (Балкана) је простор најстарије и најсјајније праисторијске цивилизације, која се крстолико ширила по свијету што подразумијева и правац од Европе ка Истоку, а не обратно на чему упорно инсистира званична наука.

О културном утицају старога Хелма свједоче сличности Истока и Запада у језику, обичајима, митологији и предању, као и писани извори античких писаца. Али, сви докази старохелмског културног источника се систематски прикривају, од погрешне терминологије до нетачних поставки и тумачења.
Осим историографских доказа, за србизме у турско-источњачким језицима постоје језички и логички показатељи. Српски језик спада у групу флексивних или најразвијенијих језика, док турски спада у најмање развијене језике, иако је старотурски много ближи српском. Да не говоримо о митолошким појмовима или оним лексемама које су далеко старије од појаве Селџука у М. Азији (11 век). Поготово, нису логичне неке уобичајене тврдње, о кулинарском утицају или привредним изразима јер су Турци били номади. Једино, ако су ти номади носили земљу у сепетима на коњима и правили авлије у степама средње Азије.
Како може ријеч „бакар“ (ариј. шабара или кабара) да буде турска (Вук), кад је археометалургија бакра на Хелму (Балкану) старија барем 7000 година од историјске појаве Турака? Омиљени „турцизам“ је планина Авала која носи име по старој српској богињи Нава (ариј. авара), одакле је и српска ријеч „авал“, зло, покора, али и келтски Авалон (доњи свет)! Чувено „ајде“ је од српског коријена ај, ићи, инф. áјати, ајати (скитати, лутати), по коме су у српском језику „ајдец“, намера поласка, „ајка“, скитара… па и епска коловођа „Ајкуна“ из србске народне песме. Осим тога, овај глаголски заповједни начин употребљава се и данас на огромном простору Србије и Хелма (Балкана), М. Азије и Кавказа. Зар је привредна ријеч „амбар“ (ариј. амбара) номадских Турака, када је Арапи и сарбатски Алани с Кавказа имају у истом значењу житнице?
Ријеч мераја се такође сматра турцизмом у нашем језику. По старој српској митологији богови су се одмарали у божанским вртовима који су се налазили на гори Мери.
У једном новинарском чланку има мало мјеста за побијање погрешних тумачења једног језика, јер ту функцију има ријечник, али могу утицати на одређивање става. Назив „Булбудер“ је од архаично српског билбила, славуј (искварено „булбула“). Ћалије је „трњак“ од ариј. шила (кила), сула, оштрица по којој је „чалија“, трн.
Ријеч „теразије“, ариј. туласарини, треперење (< тула, вага), дала је Теразије. „Топчидер“ је кованица „топ“ и „долина“, од ариј. √ даб’, ударити + дара, до(л). Израз „тефтер“ је пренешено значење ариј. дева–тару, свето „божанско дрво“ или запис, на коме се „писало“ урезивањем крстова. Именски додатак „лук“ је од корена лок, видети, у значењу препознатљивости, док је додатак „џија“ од ариј. џајá, магијска ријеч за освајање или потчињавање.
Сматра се да и ријеч мезе потиче из турског. Мезе су у Срба биле постаје дуж значајних путева гдје су путници могли да преспавају, чак и да промене уморне коње а могли су и да презалогаје.
Оваквих примјера могли би смо дуго да набрајамо. За сада и ово је ваљда довољно.
Али српски медији и владајући историчари и даље подржавају историјске заблуде о Турцима, међу којима су и „турцизми“ у српском језику који представљају србизме окренуте на главу. О томе говори С. Билбија у књизи „Староевропска књижевност“: Тек када се буде проучио људејски (лидијски), ликијски и језици М. Азије, видјећемо да су оно што зовемо „турцизми“ у ствари србизми.
Бројне вјерске грађевине у Турској и данас чувају турске књиге на српском језику, јер је српски три вијека био службени државни језик у Турској.

Извор: intermagazin.rs