Лирика вечног тренутка

Највеће истине се казују са најмање речи.

Највеће истине се казују једном једином речју.

Највеће истине се казују тишином и шутњом.

Нема ничег речитијег од тишине и шутње.

Они који ме знају, знају да сам шкрт на речима.

Шкрт сам на речима, јер знам, да су све приче већ давно испричане, испричане негде у неким Вишњим световима, у Акаши.

Хаику је најсавршенија форма.

Три стиха у седамнаест слогова – и све је чисто, јасно и, свака реч избрушена до савршенства!

Хаику је најзгуснутија песма, песма у коју стаје Васељена.

Ко осећа хаику, схватиће одмах, да је у три стиха и седамнаест слогова смештена читава космичка драма.

Свака поезија, свака уметност вреди онолико колико је шутње и тишине у њеној позадини.

Само лоши песници користе много речи.

Много речи – то је празнословље.

Много речи – то је мртва песма и мртва прича.

Што мање речи – све снажнија и моћнија песма.

Ни многи песници не знају тајну песничке речи.

Добра песма је добра зато што у њој нема ниједне сувишне речи.

Лоша песма је лоша зато што у њој има сувишних речи.

Ако се из лоше песме избаце сувишне речи, онда ће и од лоше песме постати добра песма.

У томе и јесте тајна песништва.

Постоји нешто што се зове песничка чаролија, песничка алхемија.

Песничка чаролија и песничка алхемија почива на дубоком осећању мере: песник мора и да осећа и да зна која је мера речи у даној (неправилно је рећи: у датој!) песми.

Рецимо, ако је мера неке песме тридесет речи, само једна сувишна реч – тридесет и прва реч – срушиће читаву песму, срушиће је онако како се свет руши.

Али, то се не учи у земаљским школама; са тим осећањем и знањем песник долази на овај свет.

Пре доласка на овај свет, песник је у Оностраном, у Вишњим световима, прошао многе песничке, вилинске и вилењачке школе, а потом је тек, у овоме свету, рођен (као) песник.