Док сам читала, Песниче, ове твоје редове, нисам могла другачије, но да већ помишљам на речи које би се изговарале овако, како ти рече, из срца.
А говорити из срца, значи изговарати и истовремено градити слику онога о чему говоримо. Тако сам ја разумела.
И наравно, одмах се и проба по која реч изговорити на тај начин и у трену се схвати сва истинитост о којој ти причаш.
Просто се запита човек како то није примењивао када је све некако одувек знао.
Намах ми се вратило и сећање на једно, од низа села у Топличком крају, где људи говоре некако блиско овоме што нам ти исприча.
А, тамо, као дете, волела сам да их слушам кад разговарају у дворишту, на путу, код крава, коза и оваца, по баштама њиховим, на води, у јутро или у вече када се спремају за спавање. Сви они су некако причали нити гласно нити тихо – лагано, задржавајући се на неким гласовима дуже, тако да је све личило на певање. И сећам се, да је тај начин изговарања речи мени био сладак, лепио се на моје срце детиње иако су користили и речи којима нисам знала значење – нисам знала, учила сам се тада – то су биле како бисмо данас рекли старе, архаичне речи.
Тамо и имена људи деловала су као сасвим другачија, иако су се писала исто, сачињена од истих слова али су они једни друге звали, позивали мило – мило јер су и наша имена у ствари са разним значењима и када би ти некога звао истовремено правећи слику значења тог имена- то име би и било другачије. Наравно, и људи са таквим именима били би другачији; и милији и топлији и дражи и нежнији и храбрији и веселији и враголастији.
Хвала ти што си нас благовестио!