Прво иде мисао која не живи у мозгу већ у души и њеном телесном помоћнику-уму.

Затим се реч изговори.

Много речи у групи људи ствара језик те групе а потом народа.

Језик је физички алат да се тонски обележи неко, нешто, појава, догађање…

Језика има много јер има много људи. Такође у Свемиру у другим цивилизацијама много је језика.

Други ниво језика је другачије природе и не захтева звучни облик да би се пренела мисао већ се мисао преноси директно између два саговорника.

Потом следећи ниво чине слике и осећаји који се преносе мислима.

Затим потпуне и целовито приказане представе у својој величанства вредној појави.
Све ово говори на ком ступњу развоја је нека цивилизација.

Језик који ми користимо док смо овде и сада у телу је доста ниског нивоа и јако је тешко изразити у потпуности нешто узвишено. Па ипак, песмом се постиже то. Поезијом се стреми до највиших врхова и дворова светла, па до најнижих представа људског рода.

Када се жели нешто у неком од садашњих људских језика песмом изразити, онда човек мора ићи у суштину тог језика.

Овде је једна тајна, наиме суштина сваког језика одмах говори души и срцу.

Вештачке творевине не.

Језик који је данас свеприсутан је Енглески језик.

То је језик који је настао мешањем више језика. Келтског, Немачког, Скандинавских језика и на крају Француског који је препун Латинског.

Ако се уђе у суштину Енглеског језика, ту се налази једна заиста лепа слика. Речи и могућности су лепе, поетске, топле.

Али како то и бива данас, модерни Енглески језик је изразито хладан. Он и нема пуно везе са језиком песме који су користили Шекспир, Бајрон, Блејк, Толкин, Луис.

Они су дивни примери језика који иако скупљен од многих- говори суштину лепоте северних народа.

Тај Енглески је данас редак језик.

Многи Енглези, Американци, Канађани и остали којима је то матерњи, скоро да уопште и не разумеју језик песме којим су се горе наведени великани користили.

Иста је ситуација у свим језицима.

Данашњи Српски језик са данашњим изговором је језик који нема пуно везе са старим језиком песме у нас.

Али ипак песма нам доноси тајновите и митске облике.

Поезија нам буди душу.

Осетих то када стварам на оба језика.

Стварам песме на оба језика деценијама.

Када сам у суштини Енглеског, људи који чују или читају моје песме кажу да им покреће се срце и душа.
Када стварам на Српском језику то исто чујем од нашег народа.

Изворно се пише Србски језик али је временом прихваћен предлог палатализације и слово б оде у п.

На крају, ни то није битно.

Најбитније, суштаствено је да се препозна намера иза изговорене речи или написане песме.

То одређује која се слика ствара у уму и души оних који чују или читају.

Ја суштински знам да туђице не постоје јер је све ово наш језик.

Сви Европски језици су потекли од пра Србског. Ми данас носимо то име али не говоримо тим језиком. Додуше најближи је наш изговор том првобитном пра језику.

То је у ствари благослов.

Али чувајмо језик!

Тако што ћемо размишљати какве мисли шаљемо својим речима.

Не користимо туђице у смислу помодарства него тражимо исконске речи. Тиме се буди наш прави сликовито мисаони говор.

Како будемо расли у духу, тако ће се све то лагано и тихо развијати.

Када користим Енглески ја се трудим да користим речи које буде и људима то прија.

Када користим Србски исто чиним и то људи воле.

Имамо благослов самим тим што је Србски наш изворни језик.

Дакле користимо га!
Смислено, сликовито, песнички!