Кад год бих своју кћеркицу, која је тада имала неколико месеци, узимао у наручје, ја бих јој вазда нешто тихо певушио, тихо, из срца и душе, тако да само она и ја чујемо.

Увек би то била нека песмица што би се у трену сама од себе стварала, песмица долетела из Космоса, из Васељене, из звезданих јата, из Акаше, песмица која је више од песмице, песмица-силница, песмица-соколница, песмица-басма, песмица-мантра.

Певушио бих јој:

Лети, Ивуша, лети!

Лети високо и све више, лети пут звезда, пут сунаца, пут плавога неба, лети и само лети, лети и никада немој престати да летиш, јер што више летиш, што се у веће висине винеш, гле, твоја ће крила бити све јача и јача, све већа и већа, све силнија и силнија…

Лети, Ивуша, и само лети!

Зашто је ово веома важно, зашто је ово веома битно?

Зато што ће душа детиња да упије сваку вашу реч, сваку вашу мисао, свако ваше осећање, и то ће да крепи, храни, јача и снажи душу вашег детета, а онда ће детиња душа да се узнесе у више божанске светове и да се развије у божански стваралачки дух.

Тако ће душа узрасти у дух, у свесну и самосвесну, самосвојну и самобитну душу!

Ако овакве мисле, оваква осећања, овакве речи, овакве енергије усађујете у биће свог мајушног детета, усађујете из дана у дан, из часа у час све до седме године, будите сигурни, да га после тог доба нико никада неће моћи да преуми, да преокрене, да заведе, да пороби.

Вазда ће и увек ваше дете ићи СВОЈИМ ВЛАСТИТИМ ПУТЕМ!

Развиће се у ЛИЧНОСТ, у ЛИЧНОСТ САМОСВОЈНУ И САМОБИТНУ!

Неће бити персона, неће бити слуга и роб!

Ако се посветите свом детету до седме године, ако му ојачате и повећате духовна и божанска крила, онда ви више не морате да брините!

Такво дете неће нико завести на пут дроге, на пут курвалука, на пут разврата, на плут блуда и криминала.

Родитељи који нису на време схватили родитељство као посвећење, као посвећеништво, као науку, као мудрост и знање Белих Ура, целог живота ће лупати главу са својом децом и, тешко да ће та деца икада доћи до познања СВОЈЕГА ПУТА, а вероватно се никада и неће развити у САМОСВОЈНУ ЛИЧНОСТ.

То је божанска магија Белих Ура, божанска магија свих ведских, хиперборејских, аријских мудраца, божанска магија Белих Срба.

Некада су Беле Србкиње певушиле овакве мантре својој деци; и све донде док су им певушиле овакве мантре Белих Ура, дотле су Бели Срби и били непобедиви, дотле су и били Сварожићи, дотле су и били Сварогови ратници светлости, а и Беле Србкиње тада бејаху самосвесне, самосвојне и самобитне ЛИЧНОСТИ, и знале су ко су, чије су, одакле су пошле и, надасве, знале су куда и камо иду.

Некада Беле Србкиње нису продавале своје тело, некада се нису бавиле курвалуком, некада нису бивале јадне и бедне, некада нису бивале ничије слушкиње и робкиње, већ су све то презирале и гадиле се свега тога што долази из света јадних и бедних људи, са гађењем посмтрајући на све ниже рептилске расе, на све ниже рептилске народе у којих цвета разврат, порок и блуд, у којих се свако са сваким пари, у којих сви одреда блудниче и оргијају са сваким.

Кад се један народ ода разврату, пороку, блуду и курвалуку, онда он губи све божанске врлине и моћи, губи сваку врсту божанске заштите и постаје лак плен за све непријатеље, за све мрачне силе овога света.

Такав народ је већ увелико обично стадо за кланицу које ће један ратнички народ, који увек изнова долази и долази, посећи, спалити и са лица Земље избрисати.

Песник је дужан да крепи и јача дух свог племена, свог рода, свог народа, своје расе, јер зато је и добио те песничке дарове од Створитеља, од Васељене, од Белих Богова и Предака.

Зато ја, свагда изнова, и понављам све ове космичке и божанске песмице, силнице, соколнице и мантре Белих Ура, јер желим да сваком Белом Србину, а поготову свакој Белој Србкињи, ојачају и израсту тако велика и моћна крила, да се вину у плаветне висине понад свих каљуга и мочвара овога света који одавно већ смрди и распада се, те да лете и лете и лете без престанка и предаха са својим звезданим јатом, са својим вилењачким и вилнским јатима, са својим боговима и богињама… да лете ка Љубави, Светлости и Вечном Животу.

Лети, Ивуша, лети!

Лети, Бела Србкињо, лети!

Лети, и само лети… лети!