Волим, понекад, када ми хладан

северни ветар милује лице.

Волим, понекад, да шетам бескрајним

сеоским пустим улицама,

сам, сасвим сам…

Да никога не сретнем и не видим.

 

 

 

Волим, понекад, да гледам

зимско прозрачно небо.

Тада се све кристално јасно види,

свака звезда

и сваки нови свет…

Не разумеју људи,

ни зашто волим, понекад,

отићи у шетњу кроз природу

прекривену снегом…

Да слушам грактање врана.

 

 

 

Није то обожавање смрти,

нити Моране, или

било чега слично,

већ дивљење

поновном рођењу

себе и свеукупне Васељене.

 

 

 

Јер, све ће поново оживети

у тренутку пролећног буђења,

и поново умрети на јесен,

и тако у бескрај…

Баш као смена ноћи и дана.

 

7. коледара, 7524. године