Ми смо певали кад нам је било најтеже.
Запевали смо када су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви.

Француски морнари и официри плакали су слушајући нас, и говорили су: „Какав диван народ!“.

 

 

Певали смо када смо умирали на острву Крфу и Виду, певали смо када смо гинули на Солунском фронту.

Када бисмо у рововима запевали, Бугари би престали да пуцају. Зато смо ми народ који никада неће да пропадне.
Волели су ме српски војници, поштовали, а и бојали су ме се. Можда ме због тога нико од мојих ратних другова није запросио.

Вероватно су мислили да би Милунка, онако опасна у борби, била бомбаш и у браку.