Спустила се на  Земљу ватрена кочија, а Настја се изненадила и скоро изгубила разум.  Чинило јој се као да се вратила на своју родну земљу, као да нигде није ни отишла. Такође се јасно сунце дигло над шумом и пољима зраке представљало, а  многе птице лете по небу. Гледа око себе  Настенка и види између поља и шума дивна кула стоји. Из двора је изашла таква лепотица, да је описати немогуће, и пошла је њој Настенка и рече:

— Здраво, домаћице добра, можеш ли ми рећи молим те, где могу богињу Дживу да надјем?

Одговорила је Настенки лепотица из куле:

— Здраво и теби, девојко мила. Ја сам богиња Джива, какав попсао тебе шаље мени?

Испричала је Настенка богињи Дживи све, како јесте, ништа није утајила.

— Пођи, девојко мила, у кулу, одмори се од пута далеког, а када се врати мој муж, Даждбог Тарх Перунович, он ће тебе одвести својим небеским кочијама у чертог Финиста,  на земљу, где сада твој Јасни Соко живи.

Ушла је Настенка у кулу прекрасну, легла и тако уснула.

 А када се пробудила Настенка-види: лежи она на кревету од перја, на меканим јастуцима, а иза завесе од свиле неко тихо разговор води. Слуша Настенка и чује мушки глас:

— Јасни Соко сада је ожењен, он са својом страном домаћицом живи. Завела га је својим чарима црноока девојка са огњеном косом , која је дошла  у чертог Финиста из стране земље, из света далеког. Биће тешко Настенки суђеног да врати, срце љубавно у њој јесте, а уз срце и разум прилази, а од разума све тешко постаје лакше.

Пришла је Настенка домаћинима и одговори:

— Благодарим за бригу вашу, ви сте мени помогли, домаћини добри, да дођем до чертога Финиста а тамо, ако буде воља Рода и Макоше, ја ћу вратити свог Јасног Сокола. И поклони се до земље..

А богиња Джива говори:

— После ћеш ме благодарит. Ево теби поклон, узми од мене златни рам и иглу. Ти рам држи а игла ће сама шивати. Иди сада, мила девојко, са Тархом Перуновичем, он ће те одвести до чертога Финиста, пута је свега пола круга дугих даљина  остало а шта буде потребно да урадиш сама ћеш после сазнати.

Преобула је Настенка последњи пар гвоздених чизама и отишла у небеској  кочији  са дивне земље.

Иако је брзо небеска кочија журила међу звездама на небу, Настји се чинило да је овај пут најдужи. Колико времена је прошло, нико не зна, само је Настја последње железне чизме износила, последњи железни хлеб појела и онда се пут  небеских кочија завршио.

Спустиле су се небеске кочије на Земљу, Даждбог Таркх Перунович показао је Настји на коју страну треба да се упути и говори јој:

— На опроштају узми од мене поклон, девојко мила, траку многобојну; када ти сасвим  тешко буде, ти заплети траку многобојну у своју косу огњену, а шта ће после бити -видећеш.

Пошла је Настенка, а како је била боса, мислила је: «Куда идем? Земља је сада тврда, страна, треба да се навикнем на њу…»

Прошло је мало времена. И види – стоји на пољу богат двор. А на двору прелеп трем; крила мала, прозоре красе. На једном крилу  седи племенита домаћица и гледа Настенку.

Присетила се Настенка: да обује чизме, нема их, последњи пар гвоздених чизама је износила и последњи хлеб гвоздени је појела на путу.

Рече она црноокој племенитој домаћици:

— Здраво домаћице! Треба ли вам радница за хлеб, одећу и обућу?

— Може бити -одговори домаћица – А умеш ли ти пећи, воду носити и јело спремати?

— Ја сам са мојим оцом без мајке живела, ја све умем.

— А умеш ли ти прати,ушивати и ткати?

Сетила се Настенка поклона, што су јој богиње даривале.

— Умем -одговори.

— Хајде уђи онда – рече домаћица – у кухињу и собу за послугу

Остала је Настенка да ради на страном  богатом двору. Руке Настенкине су поштене и вредне, свако дело добро уради.

Домаћица гледа Настенку са радошћу : није било код ње још тако услужне,добре и вредне раднице; и једе Настенка хлеб једноставан, залива га квасом, не пита за чај. Похвалила је Настенку домаћица својим ћеркама:

— Гледајте – рече – радницу код нас у двору;  каква је, покорна, тако млада  и лица нежног!

Погледале кцћерке Настенку.

— Фу! – говоре оне – Нека је фина, а ја сам зато лепша од ње, и згоднија, и у мојој коси се ватра прелива, а а у њеној коси само се слама одржава!

Навече када је завршила послове по домаћинству, села је Настенка да преде. Села је она на клупу, узела сребрни рам и златно вретено. Преде она, из кудеље нит танану. Нит није проста, већ златна. Преде она, и сама гледа у сребрни рам, и машта, да види она тамо свог Јасног Сокола: гледа он њу, како она живи. Гледа Настенка њега и разговара са њим:

— Суђени мој Соколићу, зашто си ти оставио мене, да плачем за тобом? Ето, на сестре моје неразумне тама је пала, што су нас раздвојиле, и крв твоју пролиле..

А кћер газдарице дошла је баш тада у одаје за послугу, стоји, гледа и слуша.

— О коме ти причаш девојко? – пита она – И каква је то забава у твојим рукама?

Настенка јој говори:

— Говорим о свом суђеном – Јасном Соколу. А  ето ја нит предем, пешкир за Сокола везем. Биће то њему, да јутром бело лице обрише.

— А продај мени своју забаву! – говори кћер газдаричина – И ја такође имам мужа Јасног Сокола и ја ћу њему такође нити прести..

Погледала Настенка црнооку кћер газдаричину, оставила је своје златно вретено и говори:

— Није то код мене забава, то је посао у мојим рукама. А сребрни рам и златно вретенце не продајем, мени је то подарила добра бакица.

Увређена кћер газдаричина није хтела златно вретенце из својих руку да испусти.

— Ако није на продају – говори – Дај онда мени да то радим, а ја ћу теби већ нешто поклонити..

— Поклони -рече Настенка – Дозволи мени да ја твог мужа Јасног Сокола, једним оком видим. Можда, он памти мог Сокола!

Кћер газдаричина размисли, замахну као водопадом огњеном косом и сложи се.

— Изволи девојко – рече – дај ми твоју забаву.

Узела она од Настенке сребрни оквир и златно вретенце, и сама мисли: «показаћу јој ја мог мужа Јасног Сокола,за кратко, и ништа неће да му се деси. Даћу му напитак за спавање а са тим златним вретеном са мајком ћу све позлатити!»

Ноћу се вратио Јасни Соко из поднебесја. Преобрати се он у доброг младића и седе да вечера са породицом: мати- газдарица и Јасни Соко са женом.

Кћер газдаричина послала је да позову Настенку: пустила је да служи она за столом и да Јасног Сокола види, какав је договор био. Настенка је служила за столом, јело је послуживала и са Јасног Сокола поглед није скидала. Јасни Соко је седео, ништа није говорио. Није препознао  он Настенку: Уморила се она од дугог пута, идући к њему, и од туге за њим променило јој се лице и још му је жена давала да пије напитке различите.

Завршили домаћини вечеру, устао је Јасни Соко и пошао у своју собу на спавање

Настенка тада говори младој огњенокосој газдарици;

          — Лети по двору много мува, поћи ћу ја код Јасног Сокола у собу да отерам муве, да му не би сметале.

— Пусти је да иде!- рече стара газдарица.

Млада газдарица сада опет размисли.

          — А, не – рече –  нека чека.

И сама оде за мужем, дала му је пуно напитка за спавање и вратила се. «Може – мислила је – код раднице чак и забава за мене има!»

— Иди сада -рече она Настенки – иди муве од Јасног Сокола отерај!

         Дошла Настенка у собу код Јасног Сокола и отера муве. Види она: спава, њен драги срцу, дубоким сном.

         Гледа њега Настенка и не може га се нагледати. Наклони се ка њему близу, једним дахом са њим дише, и шапуће му:

           — Пробуди се суђени мој Јасни Соколе, ето ја сам теби дошла: седам пари гвоз-дених чизама сам износила, седам гвоздених хлебова сам појела!

А Јасни Соко спава дубоким сном, он очи не отвара и ни реч не одговара.

Дошла је у собу жена Јасног Сокола и запита:

— Отерала си муве?

         — Отерала – одговори Настенка – одлетеле су кроз прозор.

       — Онда, иди спавај.

Другог дана, када је Настенка све послове завршила, узела је она сребрни тањир и врти по њему златно јаје: врти га у круг и ново златно јаје се појави по тањиру – врти га и други пут и опет се ново златно јаје појави. Видела је то кћер газдаричина.

— Опет –рече –  и такве забаве код тебе има ! Продај ми а од мене тражи шта хоћеш.

Настенка одговори

— Продати не могу, мени је добра бакица тај поклон дала, ја ћу теби тањир са јајима поклонити. Ево узми!

Узела поклон кћер газдаричина и обрадова се:

— А можда теби нешто треба Настенка? Тражи шта хоћеш.

Настенка одговори са молбом:

— Мени је само мало потребно. Дозволи да опет од Јасног Сокола муве терам, када на спавање пође.

— Изволи – рече млада газдарица.

А сама мисли:« Ништа мом мужу неће бити од погледа стране девојке! А  спаваће он од напитка, очи неће моћи отворити, а код раднице, може бити, још нека забава има!»

Навече, тако и би, врати се Јасни Соко са поднебесја, преобрати се у доброг младића и седе са породицом да вечера.

Жена Јасног Сокола позвала је Настенку да за столом послужује, поставила је она кашике, распоредила пехаре по столу, а са Јасног Сокола поглед не скида. А Финист гледа и не види је – не препознаје је његово срце..

Опет, како је било, дала је газдаричина кћер мужу свом напитак за спавање и на спавање отпратила. А радницу Настенку је послала њему да му муве отера.

Пришла је Настенка Јасном Соколу, почела га звати и плакати над њим, мислила је – сада ће се пробудити, погледаће је и препознати. Дуго га је звала Настенка и сузе са свог лица брисал,а да не би пале на бело лице суђеног и уквасиле га. А Јасни Соко је спавао, он се није пробудио и своје очи није отварао.

Трећег дана Настенка позаврши све домаћинске послове, и седе на клупу, узе златни рам и иглу. Држи она у рукама златни рам, а игла сама по платну везе.

Везе Настенка, сама разговара:

— Вези,вези, мој црвени везу, вези за суђеног мог, за Јасног Сокола,  биће то њему на љубав.

Млада газдарица у близини је била; пришла је она до ње, видела у рукама Настенкиним златни рам и иглу, што сама везе. Осети она у свом срцу завист и похлепу, и рече:

— Ох, Настенка, драга и лепа девојко. Поклони ми ту забаву, тражи шта хоћеш, у  замену узми! Златно вретенце је код мене, предиво напредивам, платно имам а златни рам са иглом немам – не везем ништа. Ако га у замену нећеш дати, онда ми продај! Ја ћу теби сваку цену дати!

— То није могуће! – рече Настенка – немогуће је златни рам са иглом продавати, ни у размену дати. Њих ми је добра и лепа богиња поклонила. И ја ћу их теби на поклон дати!

Узела млада газдарица рам и иглу, а пошто Настенки није дала ништа, она јој рече:

— Долази, када хоћеш, код мужа мог, Јасног Сокола, да муве тераш. Пре си ме само за то питала.

— Долазићу, и нека буде тако – рече Настенка.

После вечере млада газдарица спочетка није хтела дати Јасном Соколу напитак за спавање, а онда је размислиа и даде му напитак.: «Зашто он да гледа девојку, нека спава!»

Отишла је Настенка у собу успаваном Јасном Соколу. Заиграло је њено срце. Пришла је она његовим белим грудима и завапи:

— Пробуди се, пробуди, суђени мој, Јасни Соколе. Ја сам кроз седам земаља небеских пешке пошла, кроз небеса Сварожја летела, теби идући. Сама смрт се уморила да хода са мном по земљама небеским, седам пари гвоздених чизама су моје ноге износиле, седам гвоздених хлебова на небесима сам појела.Устани пробуди се, суђени мој, Соколићу. Сажали се нада мном!

А Јасни Соко спава, он од напитка страног ништа не чује и не чује глас Настенкин.

Дуго је Настенка будила Јасног Сокола, дуго је плакала над њим, али не пробуди се он,  јак је био женин напитак. Паде једна горка суза Настенкина на груди Јасног Сокола, а друга суза паде на његово лице. Једна суза је опекла срце Соколићу а друга му отвори очи, и он се у тај час пробуди.

— Ах – рече – шта ме је то опекло?

— Суђени мој, Јасни Соколе – одговори му Настенка – пробуди ми се, ево ја сам ти дошла. Дуго-дуго сам те тражила! Неподношљиви су путеви ка теби, а ја сам их издржала. Трецу ноћ те зовем, а ти спаваш, ти се не будиш ти на глас мој не одговараш! Твој сам поклон сачувала!

Показала је она њему малу кутијицу, у којој је лежало сиво перо..

И ту препозна Јасни Соко своју Настенку, прелепу девојку. Ту се он обрадова њој, па од радости ни реч није могао изрећи. Пригрли он Настенку на груди своје беле и пољуби јој уста шећерна.

Разбудивши се, привикнувши се, да је Настенка са њим, он јој рече:

— Ако би сада ти постала голубица плава, моја верна лепа девојка, онда би одлетели заједно одавде!

Онда Настенка узе траку многобојну, поклон Тарха Перуновича, уплете је у своју косу русу и у тај час се преобрази Настенка у голубицу, а суђени њен у Сокола.

Узлетели су они у ноћно небо и сву ноћ су летели једно уз друго, до саме зоре. И свуда су они летели. Настенка запита:

— Соколе, Соколе, а када ти летиш, твојој жени је досадно!

Финист – Соко је саслуша и одговори:

— Ја теби летим,прекрасна девојко. А ко мужа мења за златно вретенце, за сребрни рам и иглу, тој жени муж није потребан.

— А зашто си се оженио са таквом женом? – птала је Настенка – Воља твоја није била?

— То, види, није била воља моја, већ љубавни напитак, то је судба, а не љубав!

И они полетеше даље једно уз друго. А у зору, спустили се они на земљу близу небеске кочије Тарха Перуновича. Укрцао је Сокола и голубицу Даждбог на своју небеску кочију, и одвезао на Мидгард Земљу.

Полетели су они  родној земљи, родном крају, а када су долетели до познате шуме, погледа Настенка около, види она – двор родитеља у скуфу шумском стоји,  као и раније. Пожурила Настенка родитеља свог да види, и ту се брзо преобрати она у прекрасну девојку. А Јасни Соко удари од влажну земљу и постаде сиво перо.

Узела је Настенка перо, сакрила га себи на груди и отишла оцу.

— Здраво кћери моја најмлађа, најдража. Ја сам мислио, да тебе на светлости Сварожјој нема. Хвала, што оца, родитеља свог ниси заборавила, у родни скуф што си се вратила. Где си била тако дуго, зашто под очев кров ниси долазила?

— Опрости мени, мили оче. Таква је мени је била потреба.

— Што се треба,  онда се и мора. Хвала, што је потреба прошла.

А десило се то на празник Триглава, у околини се велико тржиште отворило. Окупо је изјутра отац и старије кћери да иду са њим на тржиште, поклоне себи да изаберу.

Отац је и најмлађу кћер позвао, Настенку..

А Настенка одговори:

— Оче – рече – Ја сам од пута сам уморна и немам ништа обући. На тржишту ће, сви, бити лепо људи обучени.

А старије сестре говоре млађој:

— Узми нашу одећу, наша је сва лепа!

— Ах, сестрице, хвала вам! – рече Настенка – мени ваша није по мери! Мени је и у родној кући добро.

— Но, нека буде по твом – рече јој отац – а шта теби са тржишта да донесем, какав поклон? Реци, оца не жалости!

— Ах, оче, ништа мени није потребно, све ја имам! Нисам без разлога на далеком путу била, и од пута сам се уморила.

Отац је са старијим кћеркама на тржиште отишао. Истовремено узе Настенка своје перо. Оно паде на под и постаде прекрасни младић, Јасни Соко, још лепши него раније. Настенка се дивила, од среће њене није могла ништа  да каже. Тада јој рече Соколић:

— Не диви ми се Настенка, ја сам од твоје љубави овакав постао.

— Ја желим да  ти се дивим – рече Настенка – ти си за мене увек исти, ја тебе свог волим.

— А где је родитељ твој – отац?

— На тржиште са сестрама је пошао.

— А ти зашто, Настенка моја, ниси пошла са њима?

— Ја имам суђеног сада, мог Јасног Сокола. Мени ништа са тршишта не треба.

— И мени ништа не треба – рече Финист – ја сам од љубави твоје богат постао.

Окрете се Соко од Настенке и зазвижда кроз прозор. Тада се на зов његов појави златна кочија, са три бела коња са дугом гривом до земље распуштеном. Обукли су се они, сели у тројку, а коњи полетеше као вихори.

Стигоше они на тржиште у град, а трзисте се тек отворило, све одлични производи на њему, и све више људи по путевима стиже.

Соколић је купио на тржишту све производе и сва јела што су тамо била, и нареди да се то одвезе у скуф шумски, родитељу Настенкином. Само једна мала кола он није узео, њих  је оставио на тржишту.

Позвао је све људе што су дошли на тржиште, да буду гости на свадби његовој и Настенкињој.

Пошли су Јасни Соко и Настенка у скуф шумски. Иду они брзо, коњи белогриви ваздух од ветра не хватају.

На пола пута видела Настенка свог оца и старије сестре. Они су на тржиште јахали и још нису дојахали. Настенка им је рекла да се у двор врате, на свадбу њену и Јасног Сокола из чертога Финиста.

А кроз три дана сакупише се гости у скуфу шумском, сви људи са великих удаљености и околине. Дошао је и стари волх у скуф шумски, он је благословио савез породични сина свог са Настенком, и направили су дивну и богату свадбу. У храну на свадбеној гозби додавали су масло из сребрне посуде за масло са златним поклопцем, што га је богиња Несрећа поклонила, тако укусну храну још нико није пробао. Од брашна самлевеног  млинским каменом од малахита напекли су медене колаче, тако слатке  какве нико још у тим местима није пробао. А када је засвирала Настенка на гусељкама, цео свет је заиграо.

На тој свадби прадедови наши и наше прабаке су били, дуго су се они веселили, младожењу и невесту су величали, од пролећа до зиме се не би разишли да није  стигло време за жетву, када се и свадба завршила, и на весељу гостију није остало. Свадба се завршила, на свадбено весеље гости су заборавили, а верно заљубљено срце Настенке  заувек  је остало запамћено у родовима славјанским на родној Мидгард -Земљи. .