Дубоко је плаво данас  Небо било

Сетило се боје коју има лети!

Загрлило грање, птице изнад града

Стару и Суву планину у даљини!

 

 

Стајала сам, гледала… и треперила!

Густина плава на Земљу се спустила!

Сунце скривено, однегде се смешило!

Ветри застали а Облаци – нестали!

 

 

Земља се тишином  умирила цела,

Протресла је благо што у себи носи:

Кристали пурпура, смарагди, бисери…

Све је, видим, тајно  нанизала она!

 

 

Отвориће нам врата заборављена,

Понудиће благо душе своје живе,

Срцима што ткају од љубавне нити

Зраке сјајне –Звезде, Месец да обуку!

 

 

Лепотом овом зачудиће се Сунце!

Попеће се вишље – да боље погледа!

Раширене очи, светлеће му јаче!

Земља с Небом то се договорила,

Да измами осмех, Онога што греје

Гостом га зове. Капије- отворила!