Лирске песме Милорада Максимовића носе собом дах заборављене древности, дах, топлину и дивоту Праискона.

Одлика самониклог, самосвојног и самобитног песника, песника по бићу и суштаству, огледа се у лакоћи певања, у лакоћи и лепршавости стварања.

И заиста, Милорад Максимовић пева из срца и душе, пева неусиљено, без грча и тескобе, пева и поје без икаквог стваралачког напрезања.

Његова поезија, поготову лирика у књизи Из заборављеног света у вечност, делује дивотно, смирујуће и благородно на сва наша спољна и унутарња чула, на свеколико наше биће и суштаство.

Говорим о песнику лирског и вилењачког гласа који пева тако као да не пева, који ствара тако као да не ствара, који дела тако као да не дела.

Врхунац стварања је не-стварање, односно: када стваралац допусти да се само стварање кроз њега одвија без њеове стваралачке присутности.

Песма се сама од себе дешава, а песник је само посматрач.

Уистини, не ствара песник песму, већ песма ствара песника.

То је тајна поезије, тајна свеколике уметности и духовности.

Често се враћам дивотној песничкој књизи Из заборављеног света у вечност из једног простог разлога: да бих се срео са собом, да бих се срео са својом звезданом душом.

У песмама Милорада Максимовића препознајем себе, препознајем све вилинске и вилењачке песнике, препознајем све ванпросторне и ванвремене песнике кроз столећа и тисућлећа који нису од овога света.

Они су само накратко боравили у свету, али нису од света.

Они припадају Творцу , Васељени и Великом Духу Стварања.

Њихов Завичај је Безкрај и Вечност.

Милорад Максимовић није обичан песник.

Уистини, он је вилењак са звезданом лиром!