Радујем се, што је, из дана у дан, све више пробуђених и освешћених Белих Срба.

Наравно, и Белих Србкиња.

Јер, мушко и женско начело чине Целину, Потпуност, Свеукупност Божјега Стварања.

Једна од тих пробуђених и освешћених Белих Србкиња, које савесно извршавају своје посланство буђења и освешћивања Белога Србства,  јесте и Светлана Рајковић.

Око ње се шири поље ведсрбске свесности и свести.

Поље Стварања.

Испрва је Светлана писала само поезију и лирске записе, а сада се огледа и у прозним делима: причама, приповеткама,  приповестима и новелама, а ускоро ће, вероватно, и у романима.

Светланин Денвник Плавог Вилењака, који у наставцима објављујемо на Србском журналу, јесте слојевита, истовремено, а и по потреби, и згуснута и разређена проза, проза буђења и освешћивања Белога Србства.

Овим својим надахнутим књижевним делом, које је, по много чему, значајно и вредно, јер нам открива све лепоте и чаролије нашег стваралачког сневања и маштања, као и пра-сећања илити присећања, Светлана Рајковић открива своје песничке и списатељске дарове, способности и могућности.

У Дневнику Плавог Вилењака списатељица Рајковићка осликава космичку драму на овостраном и оностраном звезданом пропутовању плавих и белих вилењака који су, преко Белога Србства, повезани са свеколиким човечанским родом.

Ово књижевничко дело је пуно знаменитих стварних и метафоричких заплета и расплета, пуно заокрета и преокрета, пуно звезданих вратоломија и пустоловина (пустоловина је србска реч за авантуру), где се, на дивотан начин, преплићу овострано и онострано, стварност и уобразиља, вештаствени и духовни светови, где се лагано, без икаквих тешкоћа, сметњи и препрека, прелази из пространства у пространство диљем и широм Васељене, Присуства и Стварања.

Читајући Дневник Плавог Вилењака, сваки пажљиви, марљиви, савесни и посвећени читалац, уистини, пожели да и сам нешто слично, из свог унутарњег бића и суштаства, створи и запише.

Вредност неког песничког, књижевничког, списатељског и уметничког дела и огледа се управо у томе: да буди машту, да буди уобразињу, имагинацију и сневање, да буде скривени и тајинствени извор надахнућа, инспирације…

(Светлана Рајковић)